комшија
Stara legenda
- Poruka
- 90.823
http://www.kurir.rs/vesti/drustvo/2...am-evo-kako-je-to-patoloski-voleti-samog-sebe
IZ LIČNOG ISKUSTVA
PSIHOLOG OBJAŠNJAVA VUČIĆEVU DIJAGNOZU - MALIGNI NARCISIZAM: Evo kako je to patološki voleti samog sebe
Narcistički lider više voli sjaj i glamur dobro organizovanih iluzija nego napor i metodičnost stvarnih dostignuća. Njegova vladavina je sva od ogledala i dima, lišena je suštine, sastoji se od pukog spoljnog privida i masovnih iluzija.
Ja sam Sem i ja sam patološki narcis. Moja bolest je i dalje sa mnom, i tu će i ostati, nema joj leka. Bez obzira na to da li su to vaši najbliži ili političari, jedino ih možete pobediti ako ih razotkrijete
Dakle, želite da znate nešto o meni. Ovako - zovem se Sem Vaknin i rođen sam 1961. godine u Izraelu. Počeo sam da se bavim pisanjem u stanju velike prinude. Nalazio sam se u zatvoru i pokušavao sam da shvatim šta mi se to desilo. Devetogodišnji brak mi se raspadao, finansije su mi bile na rubu propasti, porodica se rasturila, ugled mi je bio uništen, a lične slobode drastično ograničene.
Prve stranice knjige pisao sam u zatvoru, noću, i to stojeći.
Zašto sam uopšte otišao u zatvor? Mačevao sam se sa izraelskom vladom. Moj mač je bio kraći. Uhapšen sam zbog velike prevare koju sam izneo na svetlost dana, a koja se desila u banci koju sam kupio na berzi. Ali ne, ovo nije priča o tome „da nisam bio kriv“, kako to obično biva!
Polako sam počeo da shvatam da je sve to bila moja greška, da sam bio bolestan i da mi je bila potrebna pomoć kako bih srušio zid koji sam decenijama gradio oko sebe. Pisao sam o svom oporavku. Bio je to bolan proces koji nije vodio nikuda. Danas nisam drugačiji - nisam zdraviji nego onda kad sam počeo da pišem. Moja bolest je i dalje tu sa mnom i tu će i ostati - prognoze su loše i alarmantne.
Ono što sam za ovo vreme naučio je da je narcise lako otkriti i tada, kad ih otkrijete, lako je njima upravljati. Zbog čega je to važno? Zato što, ako im se ne suprotstavite, oni će imati želju da unište sve i svakog oko sebe. Manipulisanje narcisima je jedini način da preživite - bez obzira na to da li su to vaši prijatelji, članovi porodice ili političari koji odlučuju o vašoj sudbini. U današnjem tekstu baviću se baš ovom poslednjom i najopasnijom grupom - političarima. Kako ih otkriti i kako ih pobediti.
Narcistički vođa će verovatno izbiti na čelo u narcističkim društvima. Patologija vođinog mentalnog zdravlja u saglasju je s nedostatkom društvenih i moralnih normi u njegovom društvu i kulturi. Vođa i sledbenici pritom formiraju svojevrstan zatvoreni sistem, koji se kroz uzajamni fidbek samopotvrđuje i snaži, dvoje koji se jedno u drugom s obožavanjem ogledaju i jedno drugo s ljubavlju odražavaju. Uzdizanjem i idealizovanjem svog firera svetina zapravo uzdiže i idealizuje sebe i vladavinu zauzdane rulje koju njen vođa demagoški iskorišćava; u dučeovom usponu oni vide nadu, u njegovoj očiglednoj bolesti - isceliteljsku utehu i legitimnost za sopstveno kolektivno ludilo. Sam diktator svoju pobedu na izborima, mada očigledno nepoštenu, izjednačava s tim da je izabran od viših sila, od bogova i istorije. On je vidljivo oličenje sudbine, njegova izuzetnost - izuzetnost je same nacije.
Zloćudni narcis izmišlja i zatim projektuje svoju lažnu, fiktivnu ličnost, koje svet treba da se boji ili da joj se divi. On od samog početka ima slab kontakt sa stvarnošću, a zamke vlasti to još više pogoršavaju. Narcističko grandiozno samozavaravanje i fantazije o svemoći i sveznanju podržani su i ojačani stvarnom vlašću i sklonošću narcisa da se okružuje servilnim ulizicama.
Vođina privatna ličnost i njegov intimni život mogu biti potpuno različiti od javnih. To je neprestani efekat doktora Džekila i mister Hajda. Narcističko-psihopatski lider kao privatna ličnost može biti očinski nastrojen, saosećajan, sentimentalan, spreman da pomogne, nezanimljiv, građanskih shvatanja, osrednji, umeren, bolešljiv, sumnjičav, hladan prema drugima ili prijateljski raspoložen. On se, međutim, veoma trudi da te osobine prikrije od javnosti.
Ravnoteža narcističke ličnosti je tako nestabilna da ne može da podnese čak ni nagoveštaj kritike i neslaganja. Većina narcističkih osoba je paranoična i pati od sumanutih ideja odnosa (neosnovanog uverenja da ih drugi ismevaju ili komentarišu i kad ovi to ne čine). Stoga narcistička ličnost sebe često smatra „žrtvom progona“.
Narcistički lider hrani i ohrabruje kult ličnosti, sa svim obeležjima institucionalne religije. U toj religiji ovaj lider je svetac koji živi asketskim životom. On, poput monaha, sebi uskraćuje zemaljska zadovoljstva (ili bar tvrdi da to čini) kako bi mogao u potpunosti da se posveti svom pozivu.
Narcistički lider predstavlja neku vrstu monstruozno izokrenutog Isusa, koji žrtvuje svoj život i poriče sebe radi dobrobiti svog naroda - ili čovečanstva u celini. Potiskujući i prevazilazeći svoju ljudskost, narcistički vođa postaje iskrivljena verzija Ničeovog natčoveka.
SVE JE GLUMA
Ukratko, kod njih je sve gluma, a ne život. Da bi uživao u spektaklu (i bio njegov deo), kultni vođa od podanika zahteva odustajanje od vlastite moći prosuđivanja, depersonalizaciju i derealizaciju, odnosno doživljavanje sopstvene ličnosti i sveta oko sebe kao nestvarnih. U toj narcističkoj dramaturgiji katarza je praktično isto što i samoponištenje.
Manjine onih „drugih“ - često proizvoljno odabranih - predstavljaju savršeno, lako prepoznatljivo otelovljenje svega što je „pogrešno“. Optužuju ih da su zastareli, da su jezivo nerealni, kosmopolitski orijentisani, deo utvrđenog establišmenta ili „dekadentni“. Omraženi su iz verskih ili društveno-ekonomskih razloga ili pak zbog svoje rase, nacionalnosti, seksualne orijentacije ili porekla. Oni su savršen predmet mržnje, oličenje gubitnika. Narcisoidne ličnosti hrane se mržnjom i patološkom zavišću.
Upravo to je i izvor fascinacije Hitlerom, po dijagnozi Eriha Froma, kao zloćudnim narcisoidnim ličnostima. Hitler je bio čovek izvrnut naglavce. Njegovo nesvesno bilo je njegovo svesno. Živeo je i ostvarivao naše najdublje potisnute porive, želje i fantazije.
Hitler nam omogućava da bacimo pogled na užase koji leže ispod glatke površine, na varvare pred kapijama naše ličnosti, na stanje kakvo je bilo pre nego što smo izmislili civilizaciju.
Hitler nas je sve silom poveo na putovanje kroz vreme, a mnogi se s njega nisu vratili. On nije bio Satana. Bio je jedan od nas. Bio je ono što Hana Arent tako tačno naziva banalnošću zla. Samo obični, mentalno poremećeni, neuspešni član jednog mentalno poremećenog i neuspešnog naroda koji je živeo u burnim, poremećenim i neuspešnim vremenima. Predstavljao je savršeno ogledalo, kanal, glas i ono što se krije na samom dnu naših duša.
Narcistički lider više voli sjaj i glamur dobro organizovanih iluzija nego napor i metodičnost stvarnih dostignuća. Njegova vladavina je sva od ogledala i dima, lišena je suštine, sastoji se od pukog spoljnog privida i masovnih iluzija.
Nakon njegovog režima, pošto narcistički lider umre, bude svrgnut ili pak voljom birača smenjen s položaja, sve to se razotkriva. Stalna i neumorna iluzionistička predstava prestaje i čitavo zdanje se ruši. Ono što je izgledalo kao ekonomsko čudo, ispostavlja se kao mehur od sapunice optočen prevarama. Neučvršćene imperije se raspadaju. Vredno zbirani poslovni konglomerati takođe. „Revolucionarna“ i „fundamentalna“ naučna otkrića i teorije bivaju obesnaženi. Društveni eksperimenti završavaju u haosu.
Kako im se kraj bliži, narcističko-psihopatski lideri glumataju dajući oduška svojoj mašti, napadaju druge, doživljavaju prave erupcije. S jednakom žestinom i energijom napadaju sunarodnike, bivše saveznike, susede i strance.
Važno je razumeti da je ta upotreba nasilja obavezno ego-sintonična, odnosno takva da odražava ličnost i predstave ovakve osobe. Nasilje za kojim poseže mora biti u skladu sa slikom narcističke ličnosti o samoj sebi. Mora da održava i podržava njene grandiozne fantazije i hrani njen osećaj da na to ima prava. Mora biti u skladu s pričom narcističke osobe.
Svi populisti, harizmatični lideri, veruju da imaju posebnu vezu s narodom, vezu koja je direktna, gotovo mistična i prevazilazi normalne kanale komunikacije, kao što su zakonodavna tela ili mediji. Stoga, narcistička ličnost koja sebe smatra dobrotvorom kad je reč o siromašnima, čovekom iz naroda, predstavnikom obespravljenih, onim ko se u ime siromašnih bori protiv korumpirane elite, verovatno u prvo vreme neće pribegavati nasilju.
„Mali ljudi“, „pešadija“, „odani vojnici“ narcističke ličnosti - njegovo stado, njegov narod, njegovi zaposleni - oni su ti koji plaćaju cenu. Gubitak iluzija i kraj začaranosti predstavljaju pravu agoniju. Proces obnove, odnosno uzdizanja iz pepela, prevazilaženja traume prevarenosti, iskorišćenosti i izmanipulisanosti - dugo traje. Teško je ponovo nekome pokloniti poverenje, verovati, voleti, prepustiti se vođstvu, sarađivati. Nekadašnje sledbenike narcističkog vođe proždire osećaj stida i krivice.
IZ LIČNOG ISKUSTVA
PSIHOLOG OBJAŠNJAVA VUČIĆEVU DIJAGNOZU - MALIGNI NARCISIZAM: Evo kako je to patološki voleti samog sebe
Narcistički lider više voli sjaj i glamur dobro organizovanih iluzija nego napor i metodičnost stvarnih dostignuća. Njegova vladavina je sva od ogledala i dima, lišena je suštine, sastoji se od pukog spoljnog privida i masovnih iluzija.
Ja sam Sem i ja sam patološki narcis. Moja bolest je i dalje sa mnom, i tu će i ostati, nema joj leka. Bez obzira na to da li su to vaši najbliži ili političari, jedino ih možete pobediti ako ih razotkrijete
Dakle, želite da znate nešto o meni. Ovako - zovem se Sem Vaknin i rođen sam 1961. godine u Izraelu. Počeo sam da se bavim pisanjem u stanju velike prinude. Nalazio sam se u zatvoru i pokušavao sam da shvatim šta mi se to desilo. Devetogodišnji brak mi se raspadao, finansije su mi bile na rubu propasti, porodica se rasturila, ugled mi je bio uništen, a lične slobode drastično ograničene.
Prve stranice knjige pisao sam u zatvoru, noću, i to stojeći.
Zašto sam uopšte otišao u zatvor? Mačevao sam se sa izraelskom vladom. Moj mač je bio kraći. Uhapšen sam zbog velike prevare koju sam izneo na svetlost dana, a koja se desila u banci koju sam kupio na berzi. Ali ne, ovo nije priča o tome „da nisam bio kriv“, kako to obično biva!
Polako sam počeo da shvatam da je sve to bila moja greška, da sam bio bolestan i da mi je bila potrebna pomoć kako bih srušio zid koji sam decenijama gradio oko sebe. Pisao sam o svom oporavku. Bio je to bolan proces koji nije vodio nikuda. Danas nisam drugačiji - nisam zdraviji nego onda kad sam počeo da pišem. Moja bolest je i dalje tu sa mnom i tu će i ostati - prognoze su loše i alarmantne.
Ono što sam za ovo vreme naučio je da je narcise lako otkriti i tada, kad ih otkrijete, lako je njima upravljati. Zbog čega je to važno? Zato što, ako im se ne suprotstavite, oni će imati želju da unište sve i svakog oko sebe. Manipulisanje narcisima je jedini način da preživite - bez obzira na to da li su to vaši prijatelji, članovi porodice ili političari koji odlučuju o vašoj sudbini. U današnjem tekstu baviću se baš ovom poslednjom i najopasnijom grupom - političarima. Kako ih otkriti i kako ih pobediti.
Narcistički vođa će verovatno izbiti na čelo u narcističkim društvima. Patologija vođinog mentalnog zdravlja u saglasju je s nedostatkom društvenih i moralnih normi u njegovom društvu i kulturi. Vođa i sledbenici pritom formiraju svojevrstan zatvoreni sistem, koji se kroz uzajamni fidbek samopotvrđuje i snaži, dvoje koji se jedno u drugom s obožavanjem ogledaju i jedno drugo s ljubavlju odražavaju. Uzdizanjem i idealizovanjem svog firera svetina zapravo uzdiže i idealizuje sebe i vladavinu zauzdane rulje koju njen vođa demagoški iskorišćava; u dučeovom usponu oni vide nadu, u njegovoj očiglednoj bolesti - isceliteljsku utehu i legitimnost za sopstveno kolektivno ludilo. Sam diktator svoju pobedu na izborima, mada očigledno nepoštenu, izjednačava s tim da je izabran od viših sila, od bogova i istorije. On je vidljivo oličenje sudbine, njegova izuzetnost - izuzetnost je same nacije.
Zloćudni narcis izmišlja i zatim projektuje svoju lažnu, fiktivnu ličnost, koje svet treba da se boji ili da joj se divi. On od samog početka ima slab kontakt sa stvarnošću, a zamke vlasti to još više pogoršavaju. Narcističko grandiozno samozavaravanje i fantazije o svemoći i sveznanju podržani su i ojačani stvarnom vlašću i sklonošću narcisa da se okružuje servilnim ulizicama.
Vođina privatna ličnost i njegov intimni život mogu biti potpuno različiti od javnih. To je neprestani efekat doktora Džekila i mister Hajda. Narcističko-psihopatski lider kao privatna ličnost može biti očinski nastrojen, saosećajan, sentimentalan, spreman da pomogne, nezanimljiv, građanskih shvatanja, osrednji, umeren, bolešljiv, sumnjičav, hladan prema drugima ili prijateljski raspoložen. On se, međutim, veoma trudi da te osobine prikrije od javnosti.
Ravnoteža narcističke ličnosti je tako nestabilna da ne može da podnese čak ni nagoveštaj kritike i neslaganja. Većina narcističkih osoba je paranoična i pati od sumanutih ideja odnosa (neosnovanog uverenja da ih drugi ismevaju ili komentarišu i kad ovi to ne čine). Stoga narcistička ličnost sebe često smatra „žrtvom progona“.
Narcistički lider hrani i ohrabruje kult ličnosti, sa svim obeležjima institucionalne religije. U toj religiji ovaj lider je svetac koji živi asketskim životom. On, poput monaha, sebi uskraćuje zemaljska zadovoljstva (ili bar tvrdi da to čini) kako bi mogao u potpunosti da se posveti svom pozivu.
Narcistički lider predstavlja neku vrstu monstruozno izokrenutog Isusa, koji žrtvuje svoj život i poriče sebe radi dobrobiti svog naroda - ili čovečanstva u celini. Potiskujući i prevazilazeći svoju ljudskost, narcistički vođa postaje iskrivljena verzija Ničeovog natčoveka.
SVE JE GLUMA
Ukratko, kod njih je sve gluma, a ne život. Da bi uživao u spektaklu (i bio njegov deo), kultni vođa od podanika zahteva odustajanje od vlastite moći prosuđivanja, depersonalizaciju i derealizaciju, odnosno doživljavanje sopstvene ličnosti i sveta oko sebe kao nestvarnih. U toj narcističkoj dramaturgiji katarza je praktično isto što i samoponištenje.
Manjine onih „drugih“ - često proizvoljno odabranih - predstavljaju savršeno, lako prepoznatljivo otelovljenje svega što je „pogrešno“. Optužuju ih da su zastareli, da su jezivo nerealni, kosmopolitski orijentisani, deo utvrđenog establišmenta ili „dekadentni“. Omraženi su iz verskih ili društveno-ekonomskih razloga ili pak zbog svoje rase, nacionalnosti, seksualne orijentacije ili porekla. Oni su savršen predmet mržnje, oličenje gubitnika. Narcisoidne ličnosti hrane se mržnjom i patološkom zavišću.
Upravo to je i izvor fascinacije Hitlerom, po dijagnozi Eriha Froma, kao zloćudnim narcisoidnim ličnostima. Hitler je bio čovek izvrnut naglavce. Njegovo nesvesno bilo je njegovo svesno. Živeo je i ostvarivao naše najdublje potisnute porive, želje i fantazije.
Hitler nam omogućava da bacimo pogled na užase koji leže ispod glatke površine, na varvare pred kapijama naše ličnosti, na stanje kakvo je bilo pre nego što smo izmislili civilizaciju.
Hitler nas je sve silom poveo na putovanje kroz vreme, a mnogi se s njega nisu vratili. On nije bio Satana. Bio je jedan od nas. Bio je ono što Hana Arent tako tačno naziva banalnošću zla. Samo obični, mentalno poremećeni, neuspešni član jednog mentalno poremećenog i neuspešnog naroda koji je živeo u burnim, poremećenim i neuspešnim vremenima. Predstavljao je savršeno ogledalo, kanal, glas i ono što se krije na samom dnu naših duša.
Narcistički lider više voli sjaj i glamur dobro organizovanih iluzija nego napor i metodičnost stvarnih dostignuća. Njegova vladavina je sva od ogledala i dima, lišena je suštine, sastoji se od pukog spoljnog privida i masovnih iluzija.
Nakon njegovog režima, pošto narcistički lider umre, bude svrgnut ili pak voljom birača smenjen s položaja, sve to se razotkriva. Stalna i neumorna iluzionistička predstava prestaje i čitavo zdanje se ruši. Ono što je izgledalo kao ekonomsko čudo, ispostavlja se kao mehur od sapunice optočen prevarama. Neučvršćene imperije se raspadaju. Vredno zbirani poslovni konglomerati takođe. „Revolucionarna“ i „fundamentalna“ naučna otkrića i teorije bivaju obesnaženi. Društveni eksperimenti završavaju u haosu.
Kako im se kraj bliži, narcističko-psihopatski lideri glumataju dajući oduška svojoj mašti, napadaju druge, doživljavaju prave erupcije. S jednakom žestinom i energijom napadaju sunarodnike, bivše saveznike, susede i strance.
Važno je razumeti da je ta upotreba nasilja obavezno ego-sintonična, odnosno takva da odražava ličnost i predstave ovakve osobe. Nasilje za kojim poseže mora biti u skladu sa slikom narcističke ličnosti o samoj sebi. Mora da održava i podržava njene grandiozne fantazije i hrani njen osećaj da na to ima prava. Mora biti u skladu s pričom narcističke osobe.
Svi populisti, harizmatični lideri, veruju da imaju posebnu vezu s narodom, vezu koja je direktna, gotovo mistična i prevazilazi normalne kanale komunikacije, kao što su zakonodavna tela ili mediji. Stoga, narcistička ličnost koja sebe smatra dobrotvorom kad je reč o siromašnima, čovekom iz naroda, predstavnikom obespravljenih, onim ko se u ime siromašnih bori protiv korumpirane elite, verovatno u prvo vreme neće pribegavati nasilju.
„Mali ljudi“, „pešadija“, „odani vojnici“ narcističke ličnosti - njegovo stado, njegov narod, njegovi zaposleni - oni su ti koji plaćaju cenu. Gubitak iluzija i kraj začaranosti predstavljaju pravu agoniju. Proces obnove, odnosno uzdizanja iz pepela, prevazilaženja traume prevarenosti, iskorišćenosti i izmanipulisanosti - dugo traje. Teško je ponovo nekome pokloniti poverenje, verovati, voleti, prepustiti se vođstvu, sarađivati. Nekadašnje sledbenike narcističkog vođe proždire osećaj stida i krivice.
мора да ти ни9је добро проврела подригуша и тако
Ma ja ne verujem da je on uopste dobio to dete.Jel neko video malog Jonuza?Ima li slike?Gde bas pred brnabickino krunisanje da se rodi?Ne verujem mu ni kad kaze da se zove vucic.Musliu je to.
