BLAJBI
Zaslužan član
- Poruka
- 103.720
Sirotinju ne treba žaliti. Ima razloga zašto je sirotinja - sirotinja.
Morate odbaciti, ukoliko ih imate, vaše romantičarske poglede na sirotinju kao na neke kojima nije data šansa, koji su nešto skrivili samim svojim rođenjem. U stvarnosti, sirotinja su jednostavno oni koji nisu uspeli da budu bogati.
I sirotinja bi da krade, vara, zakida, iskorišćava, samo se u tim poslovima snalazi slabije od onih gore i stoga ostaje kratkih rukava i vazda na dnu. Sirotinja nema "šlifa" za velike stvari. Ona je toga i sama svesna i utehu nalazi u jalovom olajavanju boljih od sebe. A to je manje-više svako.
Sirotinja ne bi bila sirotinja kad svoju energiju ne bi razbacivala na međusobna podmetanja i pakosti.
Sirotinji sleduje sve što je nisko, prosto i glupo. Sirotinja se u tome snalazi, drugo ne razume i ne poštuje.
Dugo sam žalio ugnjetene i siromašne ali sam se srećom izlečio od toga. Zašto bih ih žalio? Ugnjetenih uvek ima ne manje nego deset na jednog mučitelja, uvek ugnjeteni mogu da se dignu. Uvek mogu da promene svoj položaj, kad im toliko ne odgovara, u svakom trenutku mogu to da preduzmu, da ustanu i pregaze svoje gospodare, ali nikad se na to ne usude. Bar nikad samostalno, bez da ih neko sa strane ne nahuška.
Godine, i celi životi, prolaze im u cviljenju, kukumavčenju, siktanju, izgovaranju. Strah im udove drži ukočene. Zašto se već jednom ne dignu? Jer nikad nije vreme. Kad će biti vreme? To se ne zna. Mora neki znak da se pojavi, nešto da fijukne preko neba, kao neka kometa da preleti i osvetli Zemlju, pa će se onda znati da je došlo vreme.
Dotle oni drugi, bogati, moćni, brinu svoju brigu. Ne boje se raje. Mnogo i ne razmišljaju o njoj jer znaju da je raja strašljiva, da je podmitljiva i da ju je lako zavaditi samu sa sobom. U najgorem slučaju pronađu se i izdvoje ti pojedinci koji talasaju, i jednostavno unište, a još je bolje ako se prethodno naprave budalama pred rajom, i najposle predaju raji da sama raja dovrši prljavi posao. Nije to za nobles. Nobles se bavi finim stvarima, tananim treptajima duše, dubokim mislima. Onim sto je umilno Bogu. A raja je prokleta. Treba da radi i ne žali se, a ako neće, tu je debela močuga da opali po njoj, da joj zazveči truplo i rebra zaškripe.
/copy/
Morate odbaciti, ukoliko ih imate, vaše romantičarske poglede na sirotinju kao na neke kojima nije data šansa, koji su nešto skrivili samim svojim rođenjem. U stvarnosti, sirotinja su jednostavno oni koji nisu uspeli da budu bogati.
I sirotinja bi da krade, vara, zakida, iskorišćava, samo se u tim poslovima snalazi slabije od onih gore i stoga ostaje kratkih rukava i vazda na dnu. Sirotinja nema "šlifa" za velike stvari. Ona je toga i sama svesna i utehu nalazi u jalovom olajavanju boljih od sebe. A to je manje-više svako.
Sirotinja ne bi bila sirotinja kad svoju energiju ne bi razbacivala na međusobna podmetanja i pakosti.
Sirotinji sleduje sve što je nisko, prosto i glupo. Sirotinja se u tome snalazi, drugo ne razume i ne poštuje.
Dugo sam žalio ugnjetene i siromašne ali sam se srećom izlečio od toga. Zašto bih ih žalio? Ugnjetenih uvek ima ne manje nego deset na jednog mučitelja, uvek ugnjeteni mogu da se dignu. Uvek mogu da promene svoj položaj, kad im toliko ne odgovara, u svakom trenutku mogu to da preduzmu, da ustanu i pregaze svoje gospodare, ali nikad se na to ne usude. Bar nikad samostalno, bez da ih neko sa strane ne nahuška.
Godine, i celi životi, prolaze im u cviljenju, kukumavčenju, siktanju, izgovaranju. Strah im udove drži ukočene. Zašto se već jednom ne dignu? Jer nikad nije vreme. Kad će biti vreme? To se ne zna. Mora neki znak da se pojavi, nešto da fijukne preko neba, kao neka kometa da preleti i osvetli Zemlju, pa će se onda znati da je došlo vreme.
Dotle oni drugi, bogati, moćni, brinu svoju brigu. Ne boje se raje. Mnogo i ne razmišljaju o njoj jer znaju da je raja strašljiva, da je podmitljiva i da ju je lako zavaditi samu sa sobom. U najgorem slučaju pronađu se i izdvoje ti pojedinci koji talasaju, i jednostavno unište, a još je bolje ako se prethodno naprave budalama pred rajom, i najposle predaju raji da sama raja dovrši prljavi posao. Nije to za nobles. Nobles se bavi finim stvarima, tananim treptajima duše, dubokim mislima. Onim sto je umilno Bogu. A raja je prokleta. Treba da radi i ne žali se, a ako neće, tu je debela močuga da opali po njoj, da joj zazveči truplo i rebra zaškripe.
/copy/
ZNAM
) 
