Dok se pametni namudrovaše glupi se nauživaše...
Da li je bolje biti pametan i mudrovati i istovremeno patiti ili biti neizmerno tupav i glup i uživati u blagodetima života?
Mudrost nije ultimatum. Mudrost uvek ide u dve kombinacije, sa moralom ili bez morala. Ako je sa moralom onda je prilično ograničena, ali je više integrisana u okolinu i sa društvom. Ako je bez morala onda je totalno čista, odvojena od personalnih odnosa sa društvom.
Nije ocena tvoje ili nečije mudrosti opšti stav o vrednosti te tvoje ideje, već praktična dejstva koja proizilaze iz tih misli. Stoga je za neke koji ne mogu logično da dokuče iracionalno jedini način da dođu do svojih mudrih aktivnosti. Niti su pametni, niti mudri, ali su došli do mudrosti za sebe i svoj život.
U vezi sa ovom pričom je i sledeće pitanje: da li u životu očekivati poravnanje po vrednsti i kvalitetu pojedinca ili na život gledati kao hvatanje prilike ili (drugačije rečeno) reagovanje na okolnosti sredine, pa bile to prilike ili neprilike?
Mudar je onaj kome su dostupne sve blagodeti života. To što neko označava sa „mudar“ znači zapravo „umišljen“. Inače, ko je tupav i glup, naročito ako je neizmerno tupav i glup, teško da je sposoban da uživa u bilo čemu.
Kako jednom reče veliki Hermann Hesse: „Ta ja nisam hteo ništa drugo nego da pokušam da proživim ono što je samo od sebe htelo da izbije iz mene. Zašto je to bilo tako mnogo teško?”
Mudrost u dve kombinacije...
Ako bismo život gledali kao hvatanje prilike, odnosno reagovanje na okolnosti sredine, to bi se moglo okvalifikovati kao inteligencija (sposobnost prilagođavanja, učenje iz tuđih iskustava, uz značajno učešće morala). Socijalizacija nije neminovno i znak mudrosti, a može sa sobom doneti - ukoliko se čovek trudi da se prilagodi - depersonalizaciju. Uopšte ne bih rekao da postoji univerzalna mudrost. Mudrost bez ličnog pečata nije mudrost, već eklektika, primenjiva po šablonu... a životni šablon, jednostavno, nije moguć.
Ukoliko, pak, čovek insistira na poravnanju po individualnim/ličnim vrednostima, onda je moral doveden u pitanje; odnosno, tada je i poimanje morala sasvim lično, pa može biti dvojako: ili čovek greši, ali mu je zbog toga svejedno (apsolutna sloboda), ili - u slučaju da ne greši (kombinuje stečeno iskustvo, znanje, empatiju) - bliži je onom što se može nazvati mudrost.
Tanka je tu granica. Jednom prilikom sam prisustvovao okupljanju članova Mense. Prosto boli koliko ti ljudi izgledaju utučeno i izgubljeno; nimalo nisu srećni. Oko 50% njih je socijalno neprihvaćeno i odbačeno od društva u kome se kreću. Zanimljivo je to što i u toj grupaciji postoji podela na „glup“ i „pametan“, a još zanimljivije što su oni sa manjim koeficijentom inteligencije u tom krugu neminovno i uspešniji.
Realno, svaki majmun može da uživa. A da li bi se veliki beloglavi sup menjao sa svinjom makar i za tren? Ili bi više voleo svoju (rafiniranu) patnju nego svinjsko uživanje? Da li bi se neko zadovoljio time da mu skidanje tesnih cipela bude jedino uživanje u životu, ili bi potražio nešto tananije i plemenitije?
Meni to što nisam hrišćanski raspoložen ni najmanje ne smeta da uživam u jednoj Bahovoj molitvi (iz “Pasije po Mateju”), jer ta muzika za mene dolazi pravo iz raja.
Staviću je ovde, mada ne verujem da ćete imati strpljenja da je čujete do kraja...
Lakoća postojanja... e to je izraz...
Ne mogu da se odredim, vezano za ovu priču, jer nije nekako poenta u pameti, ni u nedostatku iste... poenta je u lakoći postojanja... ili neopisivoj težini...
Uhvatim sebe, ponekad, kako sam neopisivo lak, i sve oko sebe posmatram sa smeškom, i mirom, i tad je sreća nešto što je prirodno stanje. A nekada... kao dve kugle od sto kila da su mi vezane za noge... i sve me zemaljske muke pobede, i ubiju, i ništa mi ne može pomoći... a pamet tad posluži da me kroz ta stanja provede bezbedno... valjda je i to dosta...
Sve je relativno. Neka svako uživa u čemu hoće.
Čovek kome je ceo život lak i lep, koji samo uživa, ispunjava sve svoje želje, hirove i strasti, ima novca i tako to; i ako to potraje do kasnih godina i tako to; kad biste ga pitali da vam iskreno odgovori šta misli o svom životu, rekao bi vam da je isprazan...
Da bi čovek bio zadovoljan sobom, on mora ostaviti nekakav trag, neki dokaz, prvenstveno sebi, da mu život vredi. Taj trag se ostavlja borbom i opet borbom.
Pametni ljudi, a pri tom ne mislim na one koji su dovoljno pametni da oko sebe primećuju haos pa stalno kukaju, ali nisu dovoljno pametni da u tom haosu nađu svoje mesto pod Suncem; mislim na onu vrstu pametnih ljudi koji uživaju u nekonvencionalnim stvarima - miru, staloženosti i dobrom raspoloženju - njih ne možemo napaliti lagodnim životom, oni imaju nešto bolje, do čega su došli upravo borbom... ili su već premašili broj od 1000 žena...
Kako reče jedan moj Facebook prijatelj: „Jest, brate, ja kao mudrujem sa ribama ovde na Internetu, a drugi sve to pojebaše. Odsad menjam taktiku: nećem više da mudrujem.“
Stvari nisu tako crne i bele... ili crno-bele... Ako neko ima natprosečan IQ to ne znači da se teže (ili bolje) snalazi u socijalnom i emotivnom pogledu. Isto važi i za obrnuti slučaj. To što danas nazivamo inteligencijom nije mera kojom možemo predvideti uspešnost ili sreću čoveka.
Naime, radi se o deluziji ljudi sa emotivnim tegobama (problemi, depresije, anksioznosti, besa, ljubomore), koji nisu uzrokovani niskom ili natprosečnom inteligencijom, već nečim drugim (genetika, metabolizam, nutricija i tako dalje). Radi se o ljudima koji su drugačiji, ali ne i „pametniji“ od drugih.
Toliko o tome. Namaste.
Fuj.
