Zoran Jov
Elita
- Poruka
- 16.194
Sad fino spavaj , a sanjas i budan.
Ja mogu sve, ti ne možeš ništa.
Umetnici sanjaju budni.Idi i izvedi je negde. Budi gentleman.
- - - - - - - - - -
Homofobija nije nužno zlo i nije nastala u naše doba, kao ni u poznatoj ljudskoj istoriji. Ona je stara koliko i čovek kao živo biće. Otkako su se otac i sin nadmetali jedan s drugim ko će kome oteti majku, sestru i kćerku, po principu „ko će kome ako ne svoj svome“, mržnja prema pripadnicima iste životinjske vrste je izgleda stara koliko i iskonsko zlo. Uvek je bilo ekscentričnih pojedinaca koji su iskakali iz kolotečine i nepisanih normi ponašanja i pravila igre. I dok su jedni skakali na majke, sestre i kćerke, drugi su pak skakali na očeve, braću i sinove. Uvreda tipa - „Pederu jedan!“ - stara je koliko i jezik i moć govora. Bez daljnjeg.
Da li je buđenje svesti kod dvonožnih zveri u pećinama nastupilo onda kada su prvi put poželeli da silovito izraze sebe i svoja osećanja, pa sve to manje ili više uspešno prenosili na pećinske zidove u vidu slikovnih prizora iz svog svakodnevnog besmislenog života, ili su pak bili razočarani onda kada su njihovi ljubomorni rođaci odlučili da im obezvrede trud tako što su njihova dela impregnirali svojim urinom (i tako ih očuvali za nas danas, da im se divimo i spoznamo tu tanku nit kada je majmun postao čovek)? Ne znamo... i verovatno nikada nećemo znati.
Uglavnom, nekada, neko sa strane, iz daleka, naprasno je doneo izvesna znanja sveštenicima i kraljevima, i oni su ga do pre jedno vek i po do dva krili kao zmija noge. Na našoj planeti počele su da niču piramide, Kineski i Hadrijanov zid, Kule od lobanja, da bi se sve završilo podizanjem ogromnih, prenatrpanih gradova sa zgradama visokim kao planine.
U robovlasničkom poretku imali smo obespravljene pripadnike naše vrste, izbušene minđušama kroz koje su provlačeni lanci, i obeležene tetovažama, koji su kupovani i prodavani kao stoka na pijaci; zatim feudalno doba i vezanost kmeta za zemlju, sa nemogućnošću putovanja čak ni do susednog sela... Svet je bio veliki, a ljudi su bili mali. I kada je bilo malo ljudi, to malo ljudi se toliko međusobno užasno mrzelo, toliko su smetali jedni drugima, da su stalno ratovali i stalno se ubijali. I sve to je, da li slučajno, stihijski, ili planirano iz nekih podzemnih katakombi, dovelo do Velike buržoaske revolucije u jednoj zemlji, koja se kao poplava prelila u sve okolne zemlje i na druge kontinente. Dok se sve više i više povećavao broj ljudi, sve više se smanjivao broj ratova i sukoba. Ljudi su nekako prihvatili radno vreme od dvanaest sati dnevno i svakodnevnu borbu za kapital. Pola sveta prihvatilo je princip „imati“, a pola sveta princip „biti“. I kao po pravilu, ili prirodnom zakonu, nije ni važno, oni kojima je bilo bitno „da budu“ brzo su postali izrabljivani od onih kojima je bilo bitno „da imaju“. Imali smo nastanak i nestanak kolonija, a kao glavna posledica mešanje svih ljudskih vrsta i podvrsta. Svet je najednom postao mali, a ljudi su postali veliki.
I došli smo, najzad, do našeg doba socijalne pravde (ili prividne socijalne pravde), gde se vraćaju, da ne kažem uskrsavaju, svi oni lepi i ružni, dobri i loši, detalji iz prošlosti... Reinkarnirani robovi, sada slobodni, nose pirsinge i tetovaže; masovno se sluša robovska muzika i upražnjava robovski ples; kao i sve druge robovske vrednosti. Ljudi misle da su slobodniji nego ranije, a zapravo plaćaju poreze višestruko više nego u robovlasničkom ili feudalnom poretku. Za samo jednu današnju taksu robovi ili kmetovi bi se pobunili i poskidali glave desetorici kraljeva. Ljudi je sve više, ne mogu da se okrenu a da ne očešu nekog drugog čoveka, ali izgleda da niko nikome ne smeta. Kao da je svima dovoljno njegovih „tri kubna metra vazduha“, koji mu „zakonski pripadaju“, kako je to slučaj u spavaonicama svih vojski na svetu. Dva svetska rata odnela su ljudskih života koliko su odneli svi ratovi zajedno u poslednja dva milenijuma, i svi su se nekako smirili, povukli u svoje čaure, i zatvorili u svoje svetove, a opet užasno mrze jedni druge. Bez obzira što se po zakonima modernog sveta ne toleriše nikakva diskriminacija, i što je „in“ biti tolerantan, netoleranciju možemo sresti na svakom koraku; i u bilo kom kutku planete.
Da li se običan mali čovek treba plašiti uvođenja Novog svetskog poretka ili ne nije samo egzistencijalno pitanje; ono otvara čitav niz podpitanja. Da li je upravljanje celim svetom iz jedne tačke, pod budnim okom „Velikog brata“, zaista toliko preko potrebno i neophodno? Da li su nacionalnost, patriotizam, religija i porodica (a pogotovo porodica) zaista prevaziđeni? Da li se demagogijom o homofobiji dalekih majmunskih, poluljudskih i ljudskih predaka i njihovih lenjih i mlitavih potomaka izmučenom ljudskom stadu treba i mora nametnuti svet bez granica? Mislim da bi „da“ moglo biti najrealniji i najhumaniji odgovor.
Ima ljudi koji planiraju godinama unapred. Ima ljudi koji uživaju u trenutku. I jedni i drugi su u pravu. I jedni i drugi i vole i mrze. I jedni i drugi su žrtve raznoraznih demagogija. I raznoraznih homofobija. A svi su vrlo blizu Novom svetskom poretku.
U ime novog doba pozdrav svim ljudima dobre volje. Egzistirajte bez homofobije i demagogija. Namaste.
Mora da su te žestoko taslačili.
/ te ostavi bez teksta a onda pocnes da se pitas hmmmm? jel' original ili imitacija. Izmenite dve reci i sve ti je jasno.
ko hoce da veruje nek veruje, ko nece ne mora.
