Na izmaku je poslednja skolska godina, Secam se svega kao da je juce bilo nasih ludorija,svadja, najlepse uspomene koje mi se urezale u srcu.Slagala bih kada bih rekla da mi je svejedno.Moje reci da zelim da otici je bila maska za moju tugu i bol. Moje odeljenje je bilo VIII1, jedno divno odeljenje koje me naucilo dosta toga. Svako se svrstavao u razlicite grupe, ali ja sam bila u onoj grupi koja je bila uvek puna pozitive i osmeha.
Kada sam krenula u prvi razred nisam znala kojim putem koracam, a najvise me je brinulo zasto su moja majka i baka plakale dok sam sedela u klupi sa svojom drugaricom. Posle sam shvatila da sam njihov ponos posle svega sto su prosle sa mnom zbog slusnih aparata koje nosim.
Uciteljica mi se zvala Jelena, kod nje je svaki dan bio razlicit naravno sve bolji i lepsi jer smo se upoznavali . Bili smo suvise mali i nezreli da bi bar nesto znali, zato smo i dosli u Osnovnu da bi nesto naucili. Dok je vreme prolazilo, zajedno smo rasli svi smo se druzili, svakog dana pravili smo cuda. Trcali po ucionici, dizali prasinu u vis da nije moglo da se dise, skakali po klupama, sa prozora.Mala i nezrela deca koja su skolu umalo prevrnuli zbog sopstvenih nestasluka. Uciteljica nam je pricala ako se budemo ovako ponasali da necemo dobro proci u daljem periodu. Mi nismo shvatali jer smo bili znatno nemoguci. Samo smo gledali da se smejemo i pravimo ludorije koje su nam bile u prvom planu. Zeleli smo da nam svaki cas bude fizicko, jer je najlepse kod uciteljice tada nam je nekako lakse, a kasnije sve teze i teze. Volela sam kada polovina odeljenja ode na fizicko, a nas nekoliko pitamo uciteljicu da ostanemo u ucionici da bi skakali sa prozora,sarali tablu markerima, trcali po ucionici. Imali smo ormarice pa smo se cesto igrali zmurke i sakrivali se u tim ormaricima. Omiljeni casovi su nam bili odmori jer su uvek nastajale zurke, a na casovima rat.
Najteze je bilo kada smo trebali da se rastanemo sa uciteljicom jer smo znali da je kraj nasim pravima kod nje koje smo samo mi imali. Krenuli smo u peti razred. Upoznajemo se sa razrednom i nastavnicima. Tada je mnogima tesko da se pomire sa cinjenicom sto se sve menja. Svako je bio razlicit neko manje, a neko vise strog. Razredna mi je predavala srpski jezik ali vise nam je odrzavala casove ponasanja nego srpskog jezika. Zasto? Bili smo znatno nemoguci. Svaki dan se vrteo u krug bez prestanka. Prvog dana neko nesto polomi, drugog dana neko se potukao, treceg dana se neko tuzaka. Ona nam je stalno pricala i pricali ali su zidovi su vise upili nego nase glave. Moje odeljenje nije bilo toliko slozno. Uvek je bila neka treca osoba koja se protivila necemu. Svakako se na kraju slozi nasim sarmom. Sedela sam sa mnogo pozitivnom osobom,zvao se Nemanja. Nas su uvek opominjali, jer smo bili isti i stalno smo pravili cuda na casovima, zasmejavali druge, ljutili nastavnike. Samo smo zeleli da cas bude pun osmeha. Razredna nije vise mogla da nas tolerise pa nas je razdvojila sto je za mene i njega bila tragedija. Stavila me je da sedim sa jednim Urosem,najboljim drugom do sada. Uvek mi je pomagao u svemu, smejao se mojim salama, delili smo tajne. Kada god mi je bilo nesto tesko uvek je bio tu za mene. Obecali smo jednom drugome ako upisemo isti smer da sedimo opet zajedno do kraja. Nadam se da ce to da se ostvari. Krajem sedmog razreda, ona je celo odeljenje napustila jer smo uradili nesto uzasno jako ju je povredilo.Slazem sa njom sto nas je napustila naucila me lekciju kako biti dobar covek. Kako su sve godine prolazile, sve vise i vise smo rasli ne znajuci da je brzo dosao kraj naseg osmogodisnjeg drugarstva. Najlepse je djacko doba jer sreces prave drugare cak i ljubav. Rastanak se sve blizio i blizio, sloga je rasla medju nama. Svadjali smo se i mirili istovremeno jer je sve prolazno. Dosao je novi razredni koji bi svako pozeleo. Nisam bolju osobu upoznala od njega, svacemu je naucio za samo sedam meseci. Sa mojim drugarima sam bila samo sedam godina i sedam meseci. Desio se jedan incident koji se nije trebao desiti. Sve se brzo izdesavalo. Samo jedna sekunda fali da ti promeni smisao zivota. Morala sam otici iz odeljenja to jest prelazak u drugo odeljenje. Ista skola, druga smena. Kada sam trebala da im saopstim znala sam da ce biti uzasno i bolno jer niko nije znao koja je bila ljubav izmedju mene i pojedinaca koje cu zauvek da pamtim jer su mi ulepsali detinjstvo i zivot. Niko nije mogao da mi zamisli reakciju. Dosao je trenutak kada sam rekla , odjednom su svi skocili na mene, suze su isle. More se napravilo, majicu su mi izmokrili tada sam shvatila koja je to ljubav i povezanost izmedju nas! Nisam znala da me toliko vole i da im toliko znacim, a i znam zasto. Zato sto su najlepsi dani bili uz njih, svaki dan smo se smejali, prezivljavali smo svakakve probleme i ono tuzno i smesno. Nedostajace mi uvek nase grupno pricanje ja,Milica, Nemanja i Uros. Nedostajace mi cas sa njima. Mi nismo znali za tugu, samo za osmeh. Sve bih dala jos jedan minut da sam sa njima, da se onako nasmejemo i pocnemo da se ludiramo. Najvaznije je da smo sve presli zajedno. Otisla sam, a odeljenje je ostalo bez jedne pozitive. Naravno vec nam je bilo malo ostalo do kraja,ali je tako ispalo. Sada se jedva vidjamo, sto svima nama tesko pada ali kada se sretnemo, izgrlimo se i ispricamo. Stalno mi pricaju kako im nedostajem i kako im fali jedna celina.Bar sam prezivela godine sa njima i hvala im sto su me trpeli i sto me vole, volim i ja njih bez obzira sto vise ne delimo sate ni sekunde, bar ih cuva neko dobar i jak. Hvala im na uspomenama i na divnom secanju! Kada svako sagradi svoj put u buducnosti, nadam se da cu ostati u kontaktu ne sa svima bar sa vecinom. Uglavnom se osam godina baci u vodu. Nema veze, zivot ide dalje jer je prepun iznenadjenja. Nikad se ne zna sta moze da se desi, samo jedna sekunda fali da se promeni sve. Otisla sam u drugo odeljenje VIII4. Nije me bilo stid jer smo se svi znali. Znala sam da cu da se uklopim jer sam takva osoba da se sa svima druzim i smejem. Svakog casa sam ih nasmejala i drago mi je zbog toga. Oduvek mi je bio cilj da nasmejem druge i da ostavim dobar utisak i lepo secanje. Provela sam sa njima malo vremena mogu reci da sam i od njih naucila puno toga. Dok se oni nasmeju necijoj sali, podseti me na moj bivsi razred onda mi zafali neki trenutak sa njima kada smo se smejali necijoj sali. Uvek smo imali raznorazne recenice koje su zaista ostavile osmeh. Razmisljam cesto o njima kako je bilo lepo uz njih. Nedostaju mi moje drugarice, pogotovo one sto su me uvek blamirale ali to je posao pravih prijatelja. Sa svakom drugaricom sam imala razlicite skolske avanture. Stalno razmisljam o tim avanturama pa prasnem u smeh jer je to nesto sto me oraspolozi. Te osobe osobe kada su bile bile pored mene uvek je bio pravi put i uvek ce. Mnogi me pitaju da li sam se uklopila, jesam ali navikla sam na moje drugare. Vratim ceo film i pitam se kako je sve brzo proslo kao treptaj oka i gde je sve nestalo.Osam godina se svelo na dve nedelje. Svako odlazi svojim putem i pravi buducnost. Neko ide za boljim, a neko losijim putem. Ja znam gde cu ici, pravim outem. Otisla sam od mnogo dragih osoba koji su mi ulepsali svaki deo dana. Kad sam god bila tuzna bili su moje rame. Svadjali smo se cesto trajalo je pet minuta jer je sve prolazno. Uvek nam je bila vaznija sreca od ponosa. Odlazim ja, odlazi neko koje ostavio dobro secanje na ovu skolu, uglavnom zbog svojih nestasluka. Godine ce proci, sve ce nestati ali bar cu da se secam ruznog i lepog. Bolje je imati urezano secanje nego otici bez icega, nikakvih skolskih uspomena. Sve sto je lepo kratko traje ali ovo se oduzilo. Neka nas ne rastave godine sto dolaze najlepsi je zivot bio ispred skole.Uvek pozelimo da se vratimo u dane kada je sve imalo smisla. Na maturskoj veceri nece biti trenutak da kazem sve a nije ni vreme za rastanak. Tada vec shvatamo i prisecamo se svega koliko je bilo lepo zajedno placuci.
Kada sam krenula u prvi razred nisam znala kojim putem koracam, a najvise me je brinulo zasto su moja majka i baka plakale dok sam sedela u klupi sa svojom drugaricom. Posle sam shvatila da sam njihov ponos posle svega sto su prosle sa mnom zbog slusnih aparata koje nosim.
Uciteljica mi se zvala Jelena, kod nje je svaki dan bio razlicit naravno sve bolji i lepsi jer smo se upoznavali . Bili smo suvise mali i nezreli da bi bar nesto znali, zato smo i dosli u Osnovnu da bi nesto naucili. Dok je vreme prolazilo, zajedno smo rasli svi smo se druzili, svakog dana pravili smo cuda. Trcali po ucionici, dizali prasinu u vis da nije moglo da se dise, skakali po klupama, sa prozora.Mala i nezrela deca koja su skolu umalo prevrnuli zbog sopstvenih nestasluka. Uciteljica nam je pricala ako se budemo ovako ponasali da necemo dobro proci u daljem periodu. Mi nismo shvatali jer smo bili znatno nemoguci. Samo smo gledali da se smejemo i pravimo ludorije koje su nam bile u prvom planu. Zeleli smo da nam svaki cas bude fizicko, jer je najlepse kod uciteljice tada nam je nekako lakse, a kasnije sve teze i teze. Volela sam kada polovina odeljenja ode na fizicko, a nas nekoliko pitamo uciteljicu da ostanemo u ucionici da bi skakali sa prozora,sarali tablu markerima, trcali po ucionici. Imali smo ormarice pa smo se cesto igrali zmurke i sakrivali se u tim ormaricima. Omiljeni casovi su nam bili odmori jer su uvek nastajale zurke, a na casovima rat.
Najteze je bilo kada smo trebali da se rastanemo sa uciteljicom jer smo znali da je kraj nasim pravima kod nje koje smo samo mi imali. Krenuli smo u peti razred. Upoznajemo se sa razrednom i nastavnicima. Tada je mnogima tesko da se pomire sa cinjenicom sto se sve menja. Svako je bio razlicit neko manje, a neko vise strog. Razredna mi je predavala srpski jezik ali vise nam je odrzavala casove ponasanja nego srpskog jezika. Zasto? Bili smo znatno nemoguci. Svaki dan se vrteo u krug bez prestanka. Prvog dana neko nesto polomi, drugog dana neko se potukao, treceg dana se neko tuzaka. Ona nam je stalno pricala i pricali ali su zidovi su vise upili nego nase glave. Moje odeljenje nije bilo toliko slozno. Uvek je bila neka treca osoba koja se protivila necemu. Svakako se na kraju slozi nasim sarmom. Sedela sam sa mnogo pozitivnom osobom,zvao se Nemanja. Nas su uvek opominjali, jer smo bili isti i stalno smo pravili cuda na casovima, zasmejavali druge, ljutili nastavnike. Samo smo zeleli da cas bude pun osmeha. Razredna nije vise mogla da nas tolerise pa nas je razdvojila sto je za mene i njega bila tragedija. Stavila me je da sedim sa jednim Urosem,najboljim drugom do sada. Uvek mi je pomagao u svemu, smejao se mojim salama, delili smo tajne. Kada god mi je bilo nesto tesko uvek je bio tu za mene. Obecali smo jednom drugome ako upisemo isti smer da sedimo opet zajedno do kraja. Nadam se da ce to da se ostvari. Krajem sedmog razreda, ona je celo odeljenje napustila jer smo uradili nesto uzasno jako ju je povredilo.Slazem sa njom sto nas je napustila naucila me lekciju kako biti dobar covek. Kako su sve godine prolazile, sve vise i vise smo rasli ne znajuci da je brzo dosao kraj naseg osmogodisnjeg drugarstva. Najlepse je djacko doba jer sreces prave drugare cak i ljubav. Rastanak se sve blizio i blizio, sloga je rasla medju nama. Svadjali smo se i mirili istovremeno jer je sve prolazno. Dosao je novi razredni koji bi svako pozeleo. Nisam bolju osobu upoznala od njega, svacemu je naucio za samo sedam meseci. Sa mojim drugarima sam bila samo sedam godina i sedam meseci. Desio se jedan incident koji se nije trebao desiti. Sve se brzo izdesavalo. Samo jedna sekunda fali da ti promeni smisao zivota. Morala sam otici iz odeljenja to jest prelazak u drugo odeljenje. Ista skola, druga smena. Kada sam trebala da im saopstim znala sam da ce biti uzasno i bolno jer niko nije znao koja je bila ljubav izmedju mene i pojedinaca koje cu zauvek da pamtim jer su mi ulepsali detinjstvo i zivot. Niko nije mogao da mi zamisli reakciju. Dosao je trenutak kada sam rekla , odjednom su svi skocili na mene, suze su isle. More se napravilo, majicu su mi izmokrili tada sam shvatila koja je to ljubav i povezanost izmedju nas! Nisam znala da me toliko vole i da im toliko znacim, a i znam zasto. Zato sto su najlepsi dani bili uz njih, svaki dan smo se smejali, prezivljavali smo svakakve probleme i ono tuzno i smesno. Nedostajace mi uvek nase grupno pricanje ja,Milica, Nemanja i Uros. Nedostajace mi cas sa njima. Mi nismo znali za tugu, samo za osmeh. Sve bih dala jos jedan minut da sam sa njima, da se onako nasmejemo i pocnemo da se ludiramo. Najvaznije je da smo sve presli zajedno. Otisla sam, a odeljenje je ostalo bez jedne pozitive. Naravno vec nam je bilo malo ostalo do kraja,ali je tako ispalo. Sada se jedva vidjamo, sto svima nama tesko pada ali kada se sretnemo, izgrlimo se i ispricamo. Stalno mi pricaju kako im nedostajem i kako im fali jedna celina.Bar sam prezivela godine sa njima i hvala im sto su me trpeli i sto me vole, volim i ja njih bez obzira sto vise ne delimo sate ni sekunde, bar ih cuva neko dobar i jak. Hvala im na uspomenama i na divnom secanju! Kada svako sagradi svoj put u buducnosti, nadam se da cu ostati u kontaktu ne sa svima bar sa vecinom. Uglavnom se osam godina baci u vodu. Nema veze, zivot ide dalje jer je prepun iznenadjenja. Nikad se ne zna sta moze da se desi, samo jedna sekunda fali da se promeni sve. Otisla sam u drugo odeljenje VIII4. Nije me bilo stid jer smo se svi znali. Znala sam da cu da se uklopim jer sam takva osoba da se sa svima druzim i smejem. Svakog casa sam ih nasmejala i drago mi je zbog toga. Oduvek mi je bio cilj da nasmejem druge i da ostavim dobar utisak i lepo secanje. Provela sam sa njima malo vremena mogu reci da sam i od njih naucila puno toga. Dok se oni nasmeju necijoj sali, podseti me na moj bivsi razred onda mi zafali neki trenutak sa njima kada smo se smejali necijoj sali. Uvek smo imali raznorazne recenice koje su zaista ostavile osmeh. Razmisljam cesto o njima kako je bilo lepo uz njih. Nedostaju mi moje drugarice, pogotovo one sto su me uvek blamirale ali to je posao pravih prijatelja. Sa svakom drugaricom sam imala razlicite skolske avanture. Stalno razmisljam o tim avanturama pa prasnem u smeh jer je to nesto sto me oraspolozi. Te osobe osobe kada su bile bile pored mene uvek je bio pravi put i uvek ce. Mnogi me pitaju da li sam se uklopila, jesam ali navikla sam na moje drugare. Vratim ceo film i pitam se kako je sve brzo proslo kao treptaj oka i gde je sve nestalo.Osam godina se svelo na dve nedelje. Svako odlazi svojim putem i pravi buducnost. Neko ide za boljim, a neko losijim putem. Ja znam gde cu ici, pravim outem. Otisla sam od mnogo dragih osoba koji su mi ulepsali svaki deo dana. Kad sam god bila tuzna bili su moje rame. Svadjali smo se cesto trajalo je pet minuta jer je sve prolazno. Uvek nam je bila vaznija sreca od ponosa. Odlazim ja, odlazi neko koje ostavio dobro secanje na ovu skolu, uglavnom zbog svojih nestasluka. Godine ce proci, sve ce nestati ali bar cu da se secam ruznog i lepog. Bolje je imati urezano secanje nego otici bez icega, nikakvih skolskih uspomena. Sve sto je lepo kratko traje ali ovo se oduzilo. Neka nas ne rastave godine sto dolaze najlepsi je zivot bio ispred skole.Uvek pozelimo da se vratimo u dane kada je sve imalo smisla. Na maturskoj veceri nece biti trenutak da kazem sve a nije ni vreme za rastanak. Tada vec shvatamo i prisecamo se svega koliko je bilo lepo zajedno placuci.
