Управо вечерас, пре око сат времена, својим текстом на своме профилу на Фејсбуку, одлично се надовезао на тему:
МОЋ НАШЕ ВЕРЕ
Да ли ико нормалан верује да су данашњи политичари у Србији мудрији, интелигентнији и супериорнији од Стефана Немање, његових синова и потомака (све од реда - светитеља)? И да су савремени Срби, можда, "достојнији поштовања" од оних који су свој дан почињали и завршавали молитвом, недељу посвећивали Богу и причешћем се сједињавали (и de iure и de facto) са Светом Тројицом?
Из неког чудног разлога Срби и Српкиње су у међувремену, великим делом, поверовали да је црква само "једна грађевина" (и то мање битна од Скупштине, биоскопа, концертне дворане, зграде Академије наука, факултета, стадиона, каквог ТВ студија...). И да су светитељи "мртви", а њихове мошти више "кости" него животворне супер-моћи; да је Јеванђеље ипак књига, а не наш суверени Водич за живот; да је хришћанска молитва немоћна да промени нашу судбину, а свеће-воштанице - само пчелињи производ који полако гори и топи се у песку...
Како је дошло до ове ДЕГЕНЕРАЦИЈЕ, не знам (то јест знам, али ни себи до краја то не могу да заиста објасним, колико је све то апсурдно и до крајњих граница ауто-деструктивно).
Адамов и Евин Пад је једини пример (уз Јудино одрицање од Христа и Каинову мржњу на брата) који приличи оваквом колективном српском треску са средњовековних висина Доба Вере у прашину модерног "хуманистичког" и моралистичког кревељења.
Срби и Српкиње су, у огромномм броју, одбацили будзашто оно што их је држало у животу и на окупу толике (тешке и искушења препуне) векове.
Не само што су продали веру за вечеру, у суштинском значењу ове упозоравајуће народне мисли, већ превидели сву страхоту овакве самоубилачке одлуке.
Изгубили су осећај за то ШТА ЈЕ ПРИЧЕШЋЕ и Чему се на литургији ми приближавамо, Кога дозивамо и с Ким се сједињујемо. И потонули у малодушност, безначајност и бесмисао толиких модерних милионских маса (који не осећају више органску везу са читавом заједницом својих предака и потомака, осим пред политичке изборе, за неки велики празник, крсну славу и, евентуално, кад им се догоди нека велика лична несрећа или судбинска претња).
Да ли смо стварно нормални, овако десакрализовани и секуларизовани, сведени на једњак, стомак, телесна чула и рефлексни део мождане масе?
И шта очекујемо од Вишњих Створења, овако обезнађени и обезбожени, исечених и очерупаних крила аутентичног родољубља и искреног христољубља (којима смо, некада, с лакоћом прелетали сва минска поља, трновите шикаре и маглене мочваре са живим песком: сва места на којима се, сопственом крвљу, потписује уговор с ђаволом)?
Дошло је време за коначно освешћивање и активни контра-напад, нас који не можемо да незаинтересовано гледамо пропаст свог народа и наше Отаџбине. Време одлучне борбе против смрти и губитка спасења.
Упркос томе што се ова битка на попришту сваког српског срца скоро више и не води (са ретким и, зато, тако драгоценим и надоносним изузецима).
Може ма ко исмевати српског патријарха и наше владике, па и нашу веру и самог Господа ("сам пао, сам се убио"), не можемо га спречити у овом безумном акту. И могу наследници немањићке традиције да се недељом ујутро поспано преврћу у креветима, уместо да стоје на духовној стражи и смотри пред олтарима и иконостасима наших светих храмова, то је нама наша Богом дарована слобода омогућила.
Све се може, али нам није све на корист - а камоли добро за (још увек могуће) спасење наше бесмртне душе, рођене крштењем водом и Духом.
Како се десило ово унижење наше цивилизације и наших обичаја мање-више знамо, али све страхотне последице тога не можемо ни да наслутимо.
Атомска бомба је мала маца и бедно страшило у кукурузном пољу за оно шта смо родили и покренули оваквим својим "нормалним", уобичајеним животним ставом и опредељењем.
Ми смо, својим удаљавањем од Бога, вере и Цркве дали изванредну снагу и кобну величину метафизичком злу и оном анђеоском црнокрилним, (црно)магијском отпору нашем Творцу и свету који је он устројио.
Изабрали смо, у огромној већини случајева, погрешан пут (са лешинарском сенком и задахом трулежи изнад себе и провалијом испод себе). Не само они који декларативно (пркосно или равнодушно) не верују, већ и сви они који "као верују" у ствари не верујући у чудо и неприкосновену снагу Божије Воље. Они који извршавају дате обавезе, попут послушних службеника и слугу - а не верних синова, обликованих по Лику Божијем!...
И можемо ми да се играмо са својом судбином у оностраном и послесмртном делу наших живота колико год хоћемо, можемо да се ругамо ономе пред чим су са страхопоштовањем клечали православни цареви и обожени свети старци - то је све само наш избор, за који нећемо моћи да кажемо, на Последњем Суду, да нас је неко "наговорио", "слагао нас" и "одвео, наивне, у заблуду".
Са слободом личности иде и одговорност.
Сами смо, наиме, одговорни за стање у коме се налазе наш дух и наша душа, јер ми сами вајамо (нашим мислима и поступцима) свој унутрашњи лик и коначну, неопозиву судбину која, без права жалбе, затвара наше лично поглавље у вечној Књизи Живота.
Сами то чинимо и тиме својом слободном вољом онемогућавамо Свемилостивог Бога Љубави да нас просветли и ојача изнутра - јер смо учинили све што смо могли да духовно онемоћамо и, чак, изгубимо чуло за препознавање приоритета и разликовање Духова.
Потрудили смо се да постанемо невидљиви за Божију Милост и ону Његову "неправичну праведност" (којим се у родитељски загрљај великодушно враћају блудни синови и покајани разбојници свих људских времена).
Дакле, ми као да заборављамо ШТА ЈЕ ПРАВИ СМИСАО НАШИХ ЖИВОТА и зашто уопште живимо. Уместо да наставимо заветни подвиг наших неупоредиво духовно писменијих предака и претходника, ми смо се определили да своје предањско наслеђе продамо у бесцење (или бацимо у смеће, као баласт).
И дошли смо на мајмунолики и квази-научни ниво конфекцијске, модерне "цивилизацијске идеје", која се трагично завршава - у паничном страху од смрти и губитку сваке везе са лепшим делом Неба.
Постали смо "савремени" и уместо да тежимо да будемо Свети, чезнемо да "будемо (као сав нормалан) свет", исти као они што више вреднују конзерву кока-коле или чашу вискија него гутљај Напитка Бесмртности из причесног пехара.
Стварно невероватно! Као да нам је врана попила мозак и свела нас на ниво упишане и бесловесне, колективне бебе у пеленама (што инфантилно тражи да је други хране, носе и обликују).
И безбожно југословенство и богоборачки комунизам и поп-културно и њу-ејџовско дрндање вуне, све то су само игре у сали са искривљеним огледалима, у којој ћемо видети све осим свог стварног лика (сва кревељења, глупирања, кежење и демонске маске механичког глумљења нечег што нисмо).
Колико је само Срба и Српкиња помрло и изгинуло ни за шта, са новокомпонованим, рогатим и мутним симболима и одрођеним идејама далеким од нашег светосавља и косовског завета исто онолико колико је од њих био, вековима пре, далеко турски ислам азијских освајача)?!
Без крста часног, ни слобода није златна, нити је више део наше отаџбинске заклетве.
P. S.
Туга ме обузима док на путу за цркву стално пролазим крај оноликих џогера, бициклиста, возача, повратника са пијаце и других згубидана без осећања за то шта је важно, а шта важније и (заиста) најважније у нашим животима.
И прво се за све њих помолим кад крочим у Божији Храм, пред призив Духа Светог током литургије.
Нека Бог буде милостив према њиховој отупелости и равнодушности и нек им да снагу за повратак у свој исконски духовни завичај!
А нама, преосталима, нек да снаге да не посустанемо и не погордимо се у оваквој позицији "последњих Срба" по једном једином, оном светосавском моделу мишљења и живљења.
(Д. Бокан)