Borac za prava zivotinja
Legenda
- Poruka
- 51.038
Iako je rok za slanje produžen, stigle su svega TRI priče. 
Da l' su izbori, da l' proleće? - pitanje je sad.
Glasaćete po sistemu 2, 1, i to do srede, 5. aprila, do 20h.
- - - - - - - - - -
Priča br. 1
UTEŠNA KAZNA
„Ovim je potvrđena odluka Velikog sudskog veća. Odmah pristupite izvršenju kazne.“
Udarac drvenog čekića o podlogu na stolu, odjeknuo je ogromnom prostorijom. Naravno, sudije u ljudskom obliku su zamenjene još pre skoro pola veka kompjuterima. Zvuk čekića je tu samo zbog tradicije. U isto vreme, prilepljeni uz svoje ekrane, brojni posmatrači su glasno uzdahnuli. Izricanje najteže kazne nije često, i uvek izaziva ogromnu pažnju. Naravno, zbog težine samog zločina, svi su očekivali da će i kazna biti primerena, ali najteža...
U sub-eta prostoru su odmah nastavljene rasprave o slučaju i kazni.
„Da li društvo u kome nema ratova već sto godina ima pravo da izriče ovakvu kaznu?“, pitali su se neki.
„Da, ali mi smo sada humano društvo, nekada bi ga obesili ili stavili na električnu stiolicu ili na neki još gori način oduzeli život. Utešno je što se mi sada na odnosimo prema ljudskom životu na ovaj način.“, odgovarali bi drugi.
„Da li je stvarno ovakva kazna humanija?“, pitali bi se treći.
„Sigruno je pravednija.“, odgovarali bi četvrti. „Dok su ljudi bili sudije, presude su ćesto bile nepravedne. Sada kada imamo KSS (kompjuterski sudski sistem), svaki prekršitelj zakona dobije jasno određenu i pravednu kaznu i na nju niko ne može uticati, ni novcem ni vezama, ni bilo kako drugačije. “
I tako, u nedogled. Svako je imao svoj emišljenje i iznosio ga je u beskrajni sub-eta prostor.
Za to vreme, osuđenik nije bio svestan brujanja sub-eta prostora, mučile su ga vlastite muke. Nadao se da će se možda provući sa blažom kaznom. Opet, bio je svestan, da je njegov zločin u današnjem društvu, jednostavno neoprostiv. Dvojica čuvara su ga bez reči pratili dugačkim belim hodnikom. Ni oni sami nisu znali kako da se ponašaju, pa su hodali suviše kruto, sve vreme nespretno držeći u rukama elektro-palice. Nije ni čudo, pošto je njihova dužnost uglavnom protoklarna i ovo je prvi zatvorenik kojeg su sprovodili u poslednje dve godine. Sitan krimainal još uvek nije potpuno iskorenjen, ali počinioci tih dela su procesuirani pred Malim većem. Kada su stigli do kraja blještavo belog hodnika, vrata su klizula u stranu. Sva trojica su ćutke ušla u prostoriju ispunjenu brojnim monitorima.
Iz zvučnika se čuo bestelesni sintetizovani glas, za koga su čuvarima rekli da predstavlja glas glumca, koji je bio popularan u vreme njihovih prabaka – Morgana Frimena.
„Sudsko veće KSS donelo je odluku o vašoj kazni u skladu sa zločinom koji ste počinili. Izvršenju kazne će se pristupiti odmah. Molim vas uđite u prostoriju, koja se nalazi ispred vas.“
Ušli su u prostorju veličine dvadesetak kvadrata. I ova prostorija je bila okupana blještavom svetlošću, prekriven abrijnim monitorima. Na sredini prostorije nalazila se metalna stolica i stočić na kome je bila uredno složena odeća.
„Molim vas, presvucite se.“
Poslušno je učinio šta mu je rečeno. Garderoba je bila iz ranije epohe. Izbledele pantalone – Levvic; ispucala obuća – Nikei; karirana košulja. Čini mu se da je čuo da su postojali brendovi pod nekim sličnim imenom, ali ko bi sada bio siguran.
Čim se osuđenik presvukao, glas je nastavio.
„Vašu staru garderobu predajte jednom čuvaru, a zatim sednite na stolicu.“
Osuđenik je poslušno učinio kako mu je rečeno. Jedan od stražara mu je kaiševima uvezao ruke za stolicu. Nakon toga stražari su napustili prostoriju i dalje sve posmatrali preko providnih panela.
„Osuđeni ste zbog povrede 36. člana krivičnog zemaljskog zakonika. Kazna za ovo delo je progonstvo, bez prava na žalbu i pomilovanje.“
Osuđenik je ćutao, čvrsto stisnuvši vilicu.
„Bićete prognaani u tadašnju Srbiju u godinu 1992. Sad ću vam učitati u mozak srpski jezik, sa blagim bosanskim akcentom, zajedno sa vašom biografijom, bićete otpušteni mašinski radnik, podstanar, bez stalnog radnog odnosa, razveden, bez dece.“
„Ali to je bila, ako se dobro sećam, jedina evropska zemlja tog perioda uništena sanckicjama, nemaštinom, ratovima, kriminalom. I danas je simbol beznađa.“, prvi put je sa dozom očaja progovorio osuđenik.
„Ne zaboravite nesposobne političare, nepotizam, svakodnevnu borbu za preživljavanjem, korupciju, podelu na manjinu bogatih i ogromnu većinu siromašnih.“
„Ne vidim gde je humanost u toj kazni? Bolje da mi date inekciju kao nekada.“
„To bi možda bilo huanije, ali ne i pravednije. Ljudi su shvatili da nisu u stanju da donose pravedne presude, zato ste stvorili KSS, koji savršeno precizno odmeri svaki zločin i na osnovu svih podataka odredi kaznu. Ali imaćete i zrno utehe.“
„Nije valjda?“, gorko je primetio osuđenik.
„Da, imaćete nadu, da će sve krenuti na bolje 2000., zatim 2017, za dalje vam neću govoriti...“
„Misliš da je to pravedno? Da li moj zločin stvarno povlači toliku nehumanost? Jednog dana će ljudi, ponovo...“
„Žao mi je što se tako osećate. Izvršenje kazne je neodložno i počinje – sada.“
Prostoriju je ispunio bljesak i sledećeg trenutka, stolica je bila prazna.
„Eto, i ovo je odrađeno, mada se pitam da li je ispravno?“, pitao se jedan od stražara.
„Nije ni moglo biti drugačije, znaš i sam šta je želeo da uradi. Da virusima obori ceo KSS! Vratio bi nas bar sto godina unazad. Da li želiš da ljudi ponovo odlučuju o sudbini drugih ljudi?“
- - - - - - - - - -
Priča br. 2
GROFOVA KĆI
Na dan njegovog rođenja muškete su grmele i zvonila zvona na obližnjoj crkvi. Baron je otvorio podrume i grubi su seljački obrazi brzo porumeneli, ne samo od jakog mraza koji je te zime okovao Tisu i obližnje močvare.
Baron Davidović nije spadao u bogatije plemiće južne Ugarske, čak bi i kese viđenijih Segedinskih trgovaca lako nadmašile vrednost par ubogih sela i nešto zemlje. Ali imao je pravi porodični grb i zlatom ukrašenu povelju koju je njegov predak zaradio u službi velikog kralja Žigmunda. A koštala je ta povelja, krvlju i znojem je plaćena, i rekom suza prolivenim u ratu sa nekrstima. A to su cenili i oni koji ih nisu voleli i na rođenju mladog barona sjatio se viđeniji svet iz pola grofovije.
I rastao je Miloš Davidović, na ponos ocu i mlađoj braći. Učen je maču i konju, kako priliči sinu zapovednika, učen je računu i krasopisu kako priliči sinu barona i kad je dovoljno stasao otac ga posla put Pešte u Husarsku školu.
Brzo je postao omiljen. Nije ko mnogi rasipao, ali bio je prijatnog izgleda i ponosnog držanja, spreman da se bije za prijatelje ali i da oprosti i pruži ruku jučerašnjem neprijatelju. Postao je viđen gost na brojnim banketima, Mikloš kako su ga svi zvali, čak i tamo gde nema pristup neko njega roda.
Sreo je u zimu 1728, bližio se božić i Pešta prekrivena snegom nalikovala je gradu iz bajke. Kći plemenitog grofa Hedervarija vratila se iz Beča i svojom pojavom postala centar društvenih okupljanja. Mlada i lepa, vitkog stasa i iskričavih očiju, san mladih plemića. I daleko nad njima po svojoj krvi, posebno daleko iznad mladog barona beznačajnog porekla.
A mnogi kažu i da se ona ponela nedolično, da mu je pružila više povoda nego što pristaje dami. Smejala se njegovim šalama i pristajala na ples češće nego što bonton nalaže. Milovala ga je plavetnilom onih iskričavih očiju i prstima uvijala crvene uvojke dok joj je recitovao poeziju. I kažu da nije čudno što je mladić izgubio pamet, jer dok je krv mlada i vrela srce gospodari razumom. I mnogi ne krive samo njega zbog nesmotrenosti njegovog nastupa kada je javno pred svima zatražio njenu ruku. Neki kažu da se više trznuo na zvuk njenog smeha, nego na gnevne povike plemenitog grofa. Kažu i da je nalikovao kakvom starcu dok je napuštao vilu njenog oca, i kasnije dok je napuštao Peštu da se više nikad ne vrati.
Kažu da živi uzorno, na imanju koje su preci njegovi nekoć krvlju i ognjem izborili. Gospodari i radi od jutra do mraka, nedeljom ide u crkvu i uzeo je ženu ispod njegovog staleža. Seljačko dete vitkog stasa i crvenih uvojaka. Brojnu mu je decu izrodila i često ga viđaju kako jaše skupa sa najstarijim sinom. Ali osmeh na njegovom licu, to nije video niko.
Da l' su izbori, da l' proleće? - pitanje je sad.
Glasaćete po sistemu 2, 1, i to do srede, 5. aprila, do 20h.
- - - - - - - - - -
Priča br. 1
UTEŠNA KAZNA
„Ovim je potvrđena odluka Velikog sudskog veća. Odmah pristupite izvršenju kazne.“
Udarac drvenog čekića o podlogu na stolu, odjeknuo je ogromnom prostorijom. Naravno, sudije u ljudskom obliku su zamenjene još pre skoro pola veka kompjuterima. Zvuk čekića je tu samo zbog tradicije. U isto vreme, prilepljeni uz svoje ekrane, brojni posmatrači su glasno uzdahnuli. Izricanje najteže kazne nije često, i uvek izaziva ogromnu pažnju. Naravno, zbog težine samog zločina, svi su očekivali da će i kazna biti primerena, ali najteža...
U sub-eta prostoru su odmah nastavljene rasprave o slučaju i kazni.
„Da li društvo u kome nema ratova već sto godina ima pravo da izriče ovakvu kaznu?“, pitali su se neki.
„Da, ali mi smo sada humano društvo, nekada bi ga obesili ili stavili na električnu stiolicu ili na neki još gori način oduzeli život. Utešno je što se mi sada na odnosimo prema ljudskom životu na ovaj način.“, odgovarali bi drugi.
„Da li je stvarno ovakva kazna humanija?“, pitali bi se treći.
„Sigruno je pravednija.“, odgovarali bi četvrti. „Dok su ljudi bili sudije, presude su ćesto bile nepravedne. Sada kada imamo KSS (kompjuterski sudski sistem), svaki prekršitelj zakona dobije jasno određenu i pravednu kaznu i na nju niko ne može uticati, ni novcem ni vezama, ni bilo kako drugačije. “
I tako, u nedogled. Svako je imao svoj emišljenje i iznosio ga je u beskrajni sub-eta prostor.
Za to vreme, osuđenik nije bio svestan brujanja sub-eta prostora, mučile su ga vlastite muke. Nadao se da će se možda provući sa blažom kaznom. Opet, bio je svestan, da je njegov zločin u današnjem društvu, jednostavno neoprostiv. Dvojica čuvara su ga bez reči pratili dugačkim belim hodnikom. Ni oni sami nisu znali kako da se ponašaju, pa su hodali suviše kruto, sve vreme nespretno držeći u rukama elektro-palice. Nije ni čudo, pošto je njihova dužnost uglavnom protoklarna i ovo je prvi zatvorenik kojeg su sprovodili u poslednje dve godine. Sitan krimainal još uvek nije potpuno iskorenjen, ali počinioci tih dela su procesuirani pred Malim većem. Kada su stigli do kraja blještavo belog hodnika, vrata su klizula u stranu. Sva trojica su ćutke ušla u prostoriju ispunjenu brojnim monitorima.
Iz zvučnika se čuo bestelesni sintetizovani glas, za koga su čuvarima rekli da predstavlja glas glumca, koji je bio popularan u vreme njihovih prabaka – Morgana Frimena.
„Sudsko veće KSS donelo je odluku o vašoj kazni u skladu sa zločinom koji ste počinili. Izvršenju kazne će se pristupiti odmah. Molim vas uđite u prostoriju, koja se nalazi ispred vas.“
Ušli su u prostorju veličine dvadesetak kvadrata. I ova prostorija je bila okupana blještavom svetlošću, prekriven abrijnim monitorima. Na sredini prostorije nalazila se metalna stolica i stočić na kome je bila uredno složena odeća.
„Molim vas, presvucite se.“
Poslušno je učinio šta mu je rečeno. Garderoba je bila iz ranije epohe. Izbledele pantalone – Levvic; ispucala obuća – Nikei; karirana košulja. Čini mu se da je čuo da su postojali brendovi pod nekim sličnim imenom, ali ko bi sada bio siguran.
Čim se osuđenik presvukao, glas je nastavio.
„Vašu staru garderobu predajte jednom čuvaru, a zatim sednite na stolicu.“
Osuđenik je poslušno učinio kako mu je rečeno. Jedan od stražara mu je kaiševima uvezao ruke za stolicu. Nakon toga stražari su napustili prostoriju i dalje sve posmatrali preko providnih panela.
„Osuđeni ste zbog povrede 36. člana krivičnog zemaljskog zakonika. Kazna za ovo delo je progonstvo, bez prava na žalbu i pomilovanje.“
Osuđenik je ćutao, čvrsto stisnuvši vilicu.
„Bićete prognaani u tadašnju Srbiju u godinu 1992. Sad ću vam učitati u mozak srpski jezik, sa blagim bosanskim akcentom, zajedno sa vašom biografijom, bićete otpušteni mašinski radnik, podstanar, bez stalnog radnog odnosa, razveden, bez dece.“
„Ali to je bila, ako se dobro sećam, jedina evropska zemlja tog perioda uništena sanckicjama, nemaštinom, ratovima, kriminalom. I danas je simbol beznađa.“, prvi put je sa dozom očaja progovorio osuđenik.
„Ne zaboravite nesposobne političare, nepotizam, svakodnevnu borbu za preživljavanjem, korupciju, podelu na manjinu bogatih i ogromnu većinu siromašnih.“
„Ne vidim gde je humanost u toj kazni? Bolje da mi date inekciju kao nekada.“
„To bi možda bilo huanije, ali ne i pravednije. Ljudi su shvatili da nisu u stanju da donose pravedne presude, zato ste stvorili KSS, koji savršeno precizno odmeri svaki zločin i na osnovu svih podataka odredi kaznu. Ali imaćete i zrno utehe.“
„Nije valjda?“, gorko je primetio osuđenik.
„Da, imaćete nadu, da će sve krenuti na bolje 2000., zatim 2017, za dalje vam neću govoriti...“
„Misliš da je to pravedno? Da li moj zločin stvarno povlači toliku nehumanost? Jednog dana će ljudi, ponovo...“
„Žao mi je što se tako osećate. Izvršenje kazne je neodložno i počinje – sada.“
Prostoriju je ispunio bljesak i sledećeg trenutka, stolica je bila prazna.
„Eto, i ovo je odrađeno, mada se pitam da li je ispravno?“, pitao se jedan od stražara.
„Nije ni moglo biti drugačije, znaš i sam šta je želeo da uradi. Da virusima obori ceo KSS! Vratio bi nas bar sto godina unazad. Da li želiš da ljudi ponovo odlučuju o sudbini drugih ljudi?“
- - - - - - - - - -
Priča br. 2
GROFOVA KĆI
Na dan njegovog rođenja muškete su grmele i zvonila zvona na obližnjoj crkvi. Baron je otvorio podrume i grubi su seljački obrazi brzo porumeneli, ne samo od jakog mraza koji je te zime okovao Tisu i obližnje močvare.
Baron Davidović nije spadao u bogatije plemiće južne Ugarske, čak bi i kese viđenijih Segedinskih trgovaca lako nadmašile vrednost par ubogih sela i nešto zemlje. Ali imao je pravi porodični grb i zlatom ukrašenu povelju koju je njegov predak zaradio u službi velikog kralja Žigmunda. A koštala je ta povelja, krvlju i znojem je plaćena, i rekom suza prolivenim u ratu sa nekrstima. A to su cenili i oni koji ih nisu voleli i na rođenju mladog barona sjatio se viđeniji svet iz pola grofovije.
I rastao je Miloš Davidović, na ponos ocu i mlađoj braći. Učen je maču i konju, kako priliči sinu zapovednika, učen je računu i krasopisu kako priliči sinu barona i kad je dovoljno stasao otac ga posla put Pešte u Husarsku školu.
Brzo je postao omiljen. Nije ko mnogi rasipao, ali bio je prijatnog izgleda i ponosnog držanja, spreman da se bije za prijatelje ali i da oprosti i pruži ruku jučerašnjem neprijatelju. Postao je viđen gost na brojnim banketima, Mikloš kako su ga svi zvali, čak i tamo gde nema pristup neko njega roda.
Sreo je u zimu 1728, bližio se božić i Pešta prekrivena snegom nalikovala je gradu iz bajke. Kći plemenitog grofa Hedervarija vratila se iz Beča i svojom pojavom postala centar društvenih okupljanja. Mlada i lepa, vitkog stasa i iskričavih očiju, san mladih plemića. I daleko nad njima po svojoj krvi, posebno daleko iznad mladog barona beznačajnog porekla.
A mnogi kažu i da se ona ponela nedolično, da mu je pružila više povoda nego što pristaje dami. Smejala se njegovim šalama i pristajala na ples češće nego što bonton nalaže. Milovala ga je plavetnilom onih iskričavih očiju i prstima uvijala crvene uvojke dok joj je recitovao poeziju. I kažu da nije čudno što je mladić izgubio pamet, jer dok je krv mlada i vrela srce gospodari razumom. I mnogi ne krive samo njega zbog nesmotrenosti njegovog nastupa kada je javno pred svima zatražio njenu ruku. Neki kažu da se više trznuo na zvuk njenog smeha, nego na gnevne povike plemenitog grofa. Kažu i da je nalikovao kakvom starcu dok je napuštao vilu njenog oca, i kasnije dok je napuštao Peštu da se više nikad ne vrati.
Kažu da živi uzorno, na imanju koje su preci njegovi nekoć krvlju i ognjem izborili. Gospodari i radi od jutra do mraka, nedeljom ide u crkvu i uzeo je ženu ispod njegovog staleža. Seljačko dete vitkog stasa i crvenih uvojaka. Brojnu mu je decu izrodila i često ga viđaju kako jaše skupa sa najstarijim sinom. Ali osmeh na njegovom licu, to nije video niko.
Poslednja izmena:
