-Dimitrije-
Zainteresovan član
- Poruka
- 347
„Политика” Београд
МИСИЈЕ У БЕОГРАДУ
МАРТИЈА АХТИСАРИЈА
Хокеј и дипломатија
******************
Равноправан третман у преговорима могу да имају једино „успеле државе”.
– Једна утакмица замало да сруши читаву косовску операцију
Фински дипломата је овога пута наизглед сам, као специјални изасланик генералног секретара УН Кофија Анана. Свакако је опет уверен у успех, јер се иначе не би ни латио посла, бар ако се суди на основу његове мемоарске књиге „Мисија у Београду”, написане само неколико месеци после дипломатског успеха 1999. године.
„Мисија у Београду” је врло поучна књига. Ахтисари не само што је увелико скинуо завесу с једне врло сложене и динамичне операције вођене у великој дипломатској тајности, већ је у овим мемоарима прецизно исцртао своје темељне погледе на међународне односе, начин на који се он у светским пословима креће, па и више од тога – исцртао је и неку врсту сопственог психолошког крокија.
Аутор, наводимо то као пример, јасно ставља до знања да инсистирање на суверенитету, односно на равноправном третману у преговорима могу да имају једино „успеле државе”.
Појам „неуспеле државе” је свакако заводљив, али је „арбитраран и злоупотребљив” (др Светозар Стојановић, у поговору књиге). Упркос томе, Ахтисари доследно брани позицију да „неуспела држава”, она која је „тако брутално поступала са својим становништвом и тако грубо кршила међународне норме, нема права да захтева равноправан третман који припада нормалним државама”. Јер, „најважнији задатак државе” јесте да „гарантује безбедност свим својим грађанима”.
Ево како је Ахтисари видео СР Југославију 1999. године.
„Југословенско руководство је једини кривац за ситуацију на Косову и на Балкану уопште... Југославија је ’неуспела држава’, ’failed state’, и тако треба и да се третира”. Доследан овом ставу, Ахтисари је бранио и своје уверење о оправданости акције НАТО 1999. године „због одбране људских права”.
Данас СР Југославије нема, њу је наследила државна заједница Србија и Црна Гора, а Ахтисари посредује у преговорима Београда и Приштине. Очито је да ће преговарачи у Београду врло брзо сазнати шта Ахтисари мисли о Србији као држави и како, по његовом уверењу, она испуњава свој „најважнији задатак”.
Мемоарско штиво финског дипломате је занимљиво и као сведочанство о његовом погледу на историју овог региона и целог Балкана.
„Балкан је одувек био под окупацијом једне или више моћних држава. Римске легије, отомански јаничари, аустријски и руски цареви, Мусолинијева Италија, немачке SS дивизије и Совјетски Савез држали су Балкан, или његове делове, под својом влашћу, или су се бар трудили да се на силу умешају у његове ствари”, констатује Ахтисари, уверен, иначе, да је „распад бивше Југославије био историјски неизбежан”.
До њега су, очигледно, стигла прилично поједностављена, па и нетачна знања о региону у чију је „ситуацију и услове” био, како сам наводи, „прилично упућен”, а за који у светској дипломатији важи за експерта.
Наравно, и експертима је потребна помоћ, а фински дипломата нам једним примером сведочи како се на њу ослања. Помињући „српске културне споменике и светилишта”, он наводи: „По Србима, на Косову их има око 8.000, према Унеску, број је знатно мањи: значајних цркава и манастира је мање од десет”.
Аргумент је утолико занимљивији, јер би његова дипломатска и политичка инструментализација на културној мапи света оставила за собом неку врсту пустиње у којој се усамљенички издижу једино споменици „светске баштине”, као творевине „пале с неба”.
„Мисија у Београду” донекле оцртава и ауторов психолошки кроки :razz: :razz: .
Srbozderski finac izgleda nije cuo za Cara Dusana.
МИСИЈЕ У БЕОГРАДУ
МАРТИЈА АХТИСАРИЈА
Хокеј и дипломатија
******************
Равноправан третман у преговорима могу да имају једино „успеле државе”.
– Једна утакмица замало да сруши читаву косовску операцију
Фински дипломата је овога пута наизглед сам, као специјални изасланик генералног секретара УН Кофија Анана. Свакако је опет уверен у успех, јер се иначе не би ни латио посла, бар ако се суди на основу његове мемоарске књиге „Мисија у Београду”, написане само неколико месеци после дипломатског успеха 1999. године.
„Мисија у Београду” је врло поучна књига. Ахтисари не само што је увелико скинуо завесу с једне врло сложене и динамичне операције вођене у великој дипломатској тајности, већ је у овим мемоарима прецизно исцртао своје темељне погледе на међународне односе, начин на који се он у светским пословима креће, па и више од тога – исцртао је и неку врсту сопственог психолошког крокија.
Аутор, наводимо то као пример, јасно ставља до знања да инсистирање на суверенитету, односно на равноправном третману у преговорима могу да имају једино „успеле државе”.
Појам „неуспеле државе” је свакако заводљив, али је „арбитраран и злоупотребљив” (др Светозар Стојановић, у поговору књиге). Упркос томе, Ахтисари доследно брани позицију да „неуспела држава”, она која је „тако брутално поступала са својим становништвом и тако грубо кршила међународне норме, нема права да захтева равноправан третман који припада нормалним државама”. Јер, „најважнији задатак државе” јесте да „гарантује безбедност свим својим грађанима”.
Ево како је Ахтисари видео СР Југославију 1999. године.
„Југословенско руководство је једини кривац за ситуацију на Косову и на Балкану уопште... Југославија је ’неуспела држава’, ’failed state’, и тако треба и да се третира”. Доследан овом ставу, Ахтисари је бранио и своје уверење о оправданости акције НАТО 1999. године „због одбране људских права”.
Данас СР Југославије нема, њу је наследила државна заједница Србија и Црна Гора, а Ахтисари посредује у преговорима Београда и Приштине. Очито је да ће преговарачи у Београду врло брзо сазнати шта Ахтисари мисли о Србији као држави и како, по његовом уверењу, она испуњава свој „најважнији задатак”.
Мемоарско штиво финског дипломате је занимљиво и као сведочанство о његовом погледу на историју овог региона и целог Балкана.
„Балкан је одувек био под окупацијом једне или више моћних држава. Римске легије, отомански јаничари, аустријски и руски цареви, Мусолинијева Италија, немачке SS дивизије и Совјетски Савез држали су Балкан, или његове делове, под својом влашћу, или су се бар трудили да се на силу умешају у његове ствари”, констатује Ахтисари, уверен, иначе, да је „распад бивше Југославије био историјски неизбежан”.
До њега су, очигледно, стигла прилично поједностављена, па и нетачна знања о региону у чију је „ситуацију и услове” био, како сам наводи, „прилично упућен”, а за који у светској дипломатији важи за експерта.
Наравно, и експертима је потребна помоћ, а фински дипломата нам једним примером сведочи како се на њу ослања. Помињући „српске културне споменике и светилишта”, он наводи: „По Србима, на Косову их има око 8.000, према Унеску, број је знатно мањи: значајних цркава и манастира је мање од десет”.
Аргумент је утолико занимљивији, јер би његова дипломатска и политичка инструментализација на културној мапи света оставила за собом неку врсту пустиње у којој се усамљенички издижу једино споменици „светске баштине”, као творевине „пале с неба”.
„Мисија у Београду” донекле оцртава и ауторов психолошки кроки :razz: :razz: .
Srbozderski finac izgleda nije cuo za Cara Dusana.
