''Deklaracija - Srpski, hrvatski i bosanski su jedan jezik''

Ime jezika

Meni je jedan naš istaknuti jezikoslov postavio pitanje zašto srpski jezik ne bi mogao biti - i hrvatski, aludirajući pritom i na opravdanost srpskohrvatskog naziva za srpski jezik.

Ne može biti - "i hrvatski" jer je književna upotreba srpskog jezika od strane nosilaca hrvatskog imena bila isključivo u cilju misionarsko-prozelitističke aktivnosti rimokatoličkog klera. Ovaj jezik nije koristio hrvatski narod, već rimokatolički kler. Ne samo srpski jezik, već i srpsko pismo (ćirilica; vidi Matija Divković - Nauk krstjanski) kao i nemali broj srpskih rečnika upotrebljavani su sa ciljem preobraćanja srpskog parvoslavnog naroda u rimokatolike koji su kasnije uopšteni kao "hrvatski narod" (Svehrvatski katolički kongres 1900.) sa posledičnom tendencijom preimenovanja srpskog jezika u hrvatski. Eto, zato naziv "hrvatski", makar se našao i u kovanici "srpskohrvatski" nije istorijsko-faktički opravdan.

Irci koriste engleski jezik, govore i pišu engleskim jezikom, razvijaju njegovu književnost i jezik uopšte, ali Irci kao emancipovan, istorijski i identitetski utemeljen narod poštuju poreklo jezika koji upotrebljavaju, a nečija eventualna želja da engleski jezik nazove "engleskoirskim" ili "irskim jezikom" nikada ne bi naišla na opravdanje.

http://forum.krstarica.com/showthrea...1#post24204987

Slično je i slučaju kod Norvežana, koji su standardni jezik usvojili od Danaca ali ga, za razliku od kleroimperijalističke velikohrvatske ideologije, ne krste pogrešnim imenom:

Bokmål ([ˈbuːkmɔːl], lit. "book language") is one of two official Norwegian written standard languages, the other being Nynorsk. Bokmål is used by 85–90%[SUP][1][/SUP] of the population in Norway, and is the standard most commonly taught to foreign students of the Norwegian language.

Bokmål is regulated by the governmental Norwegian Language Council. A more conservative orthographic standard, commonly known as Riksmål, is regulated by the non-governmental Norwegian Academy for Language and Literature.

The first Bokmål orthography was officially adopted in 1907 under the name Riksmål after being under development since 1879.[SUP][2][/SUP] The architects behind the reform were Marius Nygaard and Jonathan Aars (no).[SUP][3][/SUP] It was an adaptation of written Danish, which was commonly used since the past union with Denmark, to the Dano-Norwegian koiné spoken by the Norwegian urban elite, especially in the capital. When the large conservative newspaper Aftenposten adopted the 1907 orthography in 1923, Danish writing was practically out of use in Norway. The name Bokmål was officially adopted in 1929 after a proposition to call the written language Dano-Norwegian lost by a single vote in the Lagting (a chamber in the Norwegian parliament).[SUP][2][/SUP]

http://en.wikipedia.org/wiki/Bokmål

Urdu /ˈʊərduː/ (اُردُو [ˈʊrd̪u] ), or more precisely Standard Urdu, is a standardized register of the Hindustani language (Hindi-Urdu). It is the national language and lingua franca of Pakistan. It is also widely spoken in India, where it is one of the 22 scheduled languages and an official language of five Indian states.

Based on the Khariboli dialect of Delhi, Urdu developed under the influence of Persian, Arabic, and Turkic languages over the course of almost 900 years.[SUP][5][/SUP] It began to take shape in the region of Uttar Pradesh in the Indian subcontinent during the Delhi Sultanate (1206–1527), and continued to develop under the Mughal Empire (1526–1858). Urdu is mutually intelligible with Standard Hindi spoken in India. Both languages share the same Indo-Aryan base, and are so similar in basic structure, grammar and to a large extent vocabulary and phonology, that they appear to be one language.[SUP][6][/SUP] The combined population of Urdu and Standard Hindi speakers is the fourth largest in the world.[SUP][7][/SUP]
http://en.wikipedia.org/wiki/Urdu​
Koliko je hrvatomanija uzela maha vidimo po prisustvu radikalno-šovinističke struje hrvatskih jezikoslovaca od Murvara preko Kačića do Grčevića koja, suštinski priznajući gorerečeno, pokušava da dokaže kako su Srbi Hrvatima preko Vuka Karadžića ukrali jezik jer "srbi su do tada govorili rusko-srpskim", a da je "ovaj današnji jezik nastao na hrvatskoj književnosti". Ovaj smešni diskurs odbacuju iole pismeniji lingvisti (Katičić, Babić, Brozović) i istoričari književnosti (...), pa se autistično drže kursa da su u pitanju dva (brojem "2") slična jezika, ali ne jedan jezik. Treći priznaju da je u pitanju jedan standardni jezik i ne ulazeći u njegov istorijat autistično tvrde da dva naroda mogu imati isti jezik.

eBc03cV.jpg


zFDfpye.jpg
VMhYCaQ.jpg

HRVATI (I)JEKAVCI NE POSTOJE
​
 
Mrkalj:
Ime jezika

Meni je jedan naš istaknuti jezikoslov postavio pitanje zašto srpski jezik ne bi mogao biti - i hrvatski, aludirajući pritom i na opravdanost srpskohrvatskog naziva za srpski jezik.

Ne može biti - "i hrvatski" jer je književna upotreba srpskog jezika od strane nosilaca hrvatskog imena bila isključivo u cilju misionarsko-prozelitističke aktivnosti rimokatoličkog klera. Ovaj jezik nije koristio hrvatski narod, već rimokatolički kler. Ne samo srpski jezik, već i srpsko pismo (ćirilica; vidi Matija Divković - Nauk krstjanski) kao i nemali broj srpskih rečnika upotrebljavani su sa ciljem preobraćanja srpskog parvoslavnog naroda u rimokatolike koji su kasnije uopšteni kao "hrvatski narod" (Svehrvatski katolički kongres 1900.) sa posledičnom tendencijom preimenovanja srpskog jezika u hrvatski. Eto, zato naziv "hrvatski", makar se našao i u kovanici "srpskohrvatski" nije istorijsko-faktički opravdan.

​
Kliknite za proširenje...


Može se pričati što hoće, no Miloš je Kovačević na aparatima, i to je razvidno. Iako to nije imalo niti ima ikakve posljedke po hrvatski, sam prizor, ponešto farsičan, nije loša predstava ...

http://www.politika.rs/sr/clanak/398781/Jurisanje-na-srpski-jezik

http://www.politika.rs/sr/clanak/399585/I-Dorcolci-ce-traziti-svoj-lektorat :kafa:​
 
Титиоисте и југоносталгичаре треба све лепо послати у неки удаљени кутак земље - по могућству, туђе - заједно са Титовим штафетама, бистама и садржином Куће цвећа, па нека тамо, далеко од нас, шире свој смрад.
 
Poslednja izmena:
Mrkalj:
Ljudi, uopšte nije pitanje je li u pitanju jedan jezik:
Kliknite za proširenje...
Већ о ком језику је реч.

А пошто господа потписници одбијају да јасно и гласно кажу о ком језику је реч, овај пројекат представља само још једну етапу у дугом процесу противправног присвајања српског језика.
 
haeul:
Већ о ком језику је реч.

А пошто господа потписници одбијају да јасно и гласно кажу о ком језику је реч, овај пројекат представља само још једну етапу у дугом процесу противправног присвајања српског језика.
Kliknite za proširenje...

Upravo tako. :hvala:
 
Др Дра­го­љуб Пе­тро­вић: Српскохрватски језик никад није постојао



Др Дра­го­љуб Пе­тро­вић,
про­фе­сор Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Но­вом Са­ду (у пен­зи­ји)

Извор: Православни наставник
Ако су Хр­ва­ти би­ли пе­ри­фер­но срп­ско пле­ме, а све ди­ја­ле­кат­ске чи­ње­ни­це на то упу­ћу­ју, ра­зу­мљи­во је да и „хр­ват­ски је­зик“ не­ма уте­ме­ље­ња: ње­га су се Хр­ва­ти од­ре­кли сами у оно вре­ме кад им се учи­ни­ло да ће им сло­ве­нач­ка кај­кав­шти­на до­не­ти мно­го бо­га­ти­ји „род“ од оно­га ко­ји им је до­но­си­ла „до­ма­ћа ча­кав­шти­на“, али су бр­зо схва­ти­ли да су им до­би­ци јед­на­ки, тј. ни­ка­кви, и окре­ну­ли се срп­ском је­зи­ку ле­пе­ћи пре­ко ње­га „сво­ју“ ети­ке­ту. Бу­ду­ћи, ме­ђу­тим, да ни­су зна­ли ни њу да пре­ле­пе, са­че­ка­ли су крај 19. ве­ка да им и тај по­сао оба­ве „ву­ков­ци“ И. Броз, Т. Ма­ре­тић и Ф. Иве­ко­вић и да их та­ко пре­ве­ду на срп­ски је­зик.
Хр­ва­ти су, да­кле, пре­у­зе­ли срп­ски је­зик, не­ко вре­ме те­па­ли му као „хр­ват­ском“, по­сле не­ко­ли­ко де­це­ни­ја, по ко­му­ни­стич­ком на­ло­гу, на­крат­ко при­ста­ли да га зо­ву хр­ват­ско­срп­ски, а он­да опет про­ду­жи­ли да га ла­жно пред­ста­вља­ју као „хр­ват­ски“. И да се ди­че оним што су од Ср­ба пре­у­зе­ли, за­бо­ра­вља­ју­ћи да су, ис­кљу­чу­ју­ћи се из срп­ско­га ет­нич­ког кор­пу­са, мо­гли од­не­ти са­мо ка­пу, га­ће и опан­ке, а је­зик (и све што уз је­зик иде) оста­ви­ти они­ма ко­ји су га ство­ри­ли и од­не­го­ва­ли.

У том сми­слу ја­сно је да „срп­ско­хр­ват­ски је­зик“ мо­же по­сто­ја­ти као „тер­мин за не­во­љу“ ко­јим су Хр­ва­ти тра­жи­ли при­ли­ку да ту­ђи са­др­жај обе­ле­же „сво­јим име­ном“, а „ме­ђу­на­род­на сла­ви­сти­ка“ и тан­ка срп­ска па­мет (под­у­пр­та ко­му­ни­стич­ком си­лом) омо­гу­ћи­ли му да пре­тра­је и у вре­ме­ни­ма кад га ни­ко озби­љан ви­ше ни­је узи­мао у об­зир.

Је­зик је да­тост ко­ја се не мо­же ла­ко са­го­ни­ти у ка­лу­пе пре­ма же­ља­ма оних ко­ји би да од ње­га не­ки део „од­се­ку“ или да из ње­га не­што „оску­бу“. За те по­сло­ве Хр­ва­ти су се кан­ди­до­ва­ли по­чет­ком про­шло­га ве­ка, „Бо­шња­ци“ – пре ко­ју де­це­ни­ју, а Цр­но­гор­ци – пре ко­ју го­ди­ну. И сви се над­ме­та­ли у то­ме ко ће увер­љи­ви­је и успе­шни­је ла­га­ти, не во­де­ћи ра­чу­на о то­ме да су пре то­га сви они до ју­че би­ли Ср­би и сви го­во­ри­ли срп­ским је­зи­ком. Ако у том сми­слу од­би­је­мо Цр­но­гор­це ко­ји још ни­су сти­гли до фа­зе пи­сме­но­сти, мо­же­мо ре­ћи да је Ма­ре­тић оста­вио ди­рект­ну по­твр­ду да је (на)пи­сао гра­ма­ти­ку срп­ско­га је­зи­ка, а 10–15 го­ди­на пре ње­га „хер­це­го­вач­ки му­ха­ме­дан­ци“ на­пи­са­ли сво­јим ком­ши­ја­ма „Ла­ти­ни­ма“ да зна­ју „сво­је по­ре­кло ко­је ве­ћи­ном као и њи­хо­во по­ти­че од пра­во­слав­них пра­о­ца“и да зна­ју и то да је њи­хов „је­зик чи­сто срп­ски“, а да им ни­је ја­сно ка­кво се то „хр­ват­ско име“ у Бо­сни на­ме­ће кад се за ње­га „до оку­па­ци­је ов­ђе чу­ло ни­кад ни­је“. „Но­вим Хр­ва­ти­ма“ и „но­вим Бо­шња­ци­ма“ те по­је­ди­но­сти ни­је ле­по по­ми­ња­ти, као ни све оне ме­ђу њи­ма ко­ји још увек пам­те оно што је глав­ни­на њи­хо­вих су­на­род­ни­ка вр­ло успе­шно за­бо­ра­ви­ла (Ме­шу, ре­ци­мо, или Еми­ра – да дру­ге не по­ми­ње­мо).

Због то­га их ов­де, и јед­не и дру­ге (оне тре­ће и ов­де на­мер­но за­бо­ра­вљам), ва­ља под­се­ти­ти на то да сва­ка што­кав­ска реч ула­зи у кор­пус срп­ско­га је­зи­ка, па ме­ђу њи­ма, ре­ци­мо, и Го­спо­да Глем­ба­је­ви и По­вра­так Фи­ли­па Ла­ти­но­ви­ћа (а око Ба­ла­да Пе­три­це Ке­рем­пу­ха Хр­ва­ти тре­ба да се до­го­ва­ра­ју са Сло­вен­ци­ма). Ја­сно је, на­и­ме, да Хр­ва­ти Кр­ле­жу не сма­тра­ју „сво­јим пи­сцем“ (зна­ју да је по по­ре­клу био Цин­ца­рин и оже­њен Срп­ки­њом), а и да има друк­чи­ји трет­ман, то ни у че­му не би мо­гло про­ме­ни­ти ње­го­ву по­зи­ци­ју у књи­жев­но­сти на срп­ском је­зи­ку: он ће се та­мо на­ћи по­ред Ме­ше Се­ли­мо­ви­ћа и Скен­де­ра Ку­ле­но­ви­ћа (али и Ма­ка Ди­зда­ра иако је он у Хр­ват­ској за­тра­жио азил као „њи­хов пи­сац“). У том сми­слу ја­сно је да је и „од­бра­на срп­ско­хр­ват­ског је­зи­ка“ у Реч­ни­ку СА­НУ бе­сми­сле­на: све оно што је у Реч­ник укљу­че­но та­мо тре­ба да оста­не и је­ди­но што из ње­га тре­ба ис­кљу­чи­ти је­сте онај дру­ги део сло­же­ни­це на ње­го­вој ко­ри­ци и на ње­го­вом нул­том та­ба­ку.

При­ча о „БХС/БЦХС је­зи­ку“ као не­ка­квом „из­ра­зу по­сло­вич­не аме­рич­ке праг­ма­тич­но­сти“ пред­ста­вља увре­ду здра­ве па­ме­ти и о то­ме је је­дан ис­так­ну­ти европ­ски сла­ви­стич­ки тр­го­вац пре се­дам-осам го­ди­на из­ја­вио да они „пра­те по­ли­тич­ка до­га­ђа­ња“ и чим је „цр­но­гор­ски је­зик“ ушао у Ми­ја­тов Устав – за ње­га је исто­га ча­са отво­ре­на рав­но­прав­на ка­те­дра са они­ма на ко­ји­ма су се до­тад „сту­ди­ра­ли БХС је­зи­ци“, с обра­зло­же­њем да се ви­ше пла­ћа пре­во­ђе­ње „с че­ти­ри је­зи­ка не­го с три“ и ви­ше „на че­ти­ри је­зи­ка не­го на три“. Тај тр­го­вац, ме­ђу­тим, ни­је раз­ја­снио да ли то исто ва­жи и за не­мач­ки и аустриј­ски или за ен­гле­ски и аме­рич­ки – да дру­ге па­ра­ле­ле не по­ми­ње­мо.

Исти тр­го­вац, ме­ђу­тим, за­слу­жан је за фор­му­ли­са­ње и јед­не нео­бич­ни­је па­ра­ле­ле: кад је укљу­чио „цр­но­гор­ски је­зик“ у на­став­не пла­но­ве сво­јих сту­ди­ја, он је са­оп­штио да у Ки­ни по­сто­ји око 240 раз­ли­чи­тих ди­ја­ле­ка­та, од ко­јих би ма­кар 140, по кри­те­ри­ју ра­зу­мљи­во­сти, мо­гло има­ти и ста­тус је­зикâ, али да и по­ред све­га то­га, иако их има ма­ло ви­ше не­го свих на­ших „БЦХС на­ро­да“, Ки­не­зи зна­ју са­мо за је­дан ки­не­ски је­зик (онај ман­да­рин­ски) и не знам ка­ко је наш тр­го­вац ус­пео да „у ки­не­ску му­стру“ не уде­не сво­ја че­ти­ри „БЦХС је­зи­ка“? По­себ­но ако се зна да је Пар­ла­мен­тар­на скуп­шти­на Са­ве­та Евро­пе, пре ко­ју го­ди­ну, тра­жи­ла да се лин­гви­сти до­го­во­ре о то­ме ко­ли­ко има „срп­ских је­зи­ка“, а да ње­ним чи­нов­ни­ци­ма пре­пу­сте да од­ре­де ка­ко ће се зва­ти.
Тој Скуп­шти­ни од­мах тре­ба ја­ви­ти да се не за­ма­ра: тај се је­зик је­ди­но мо­же зва­ти – срп­ски.


__________
Текст је изворно објављен 20.10.2015. у Политици
 
Ovde je uvaženi gospodin postavio izuzetno pametno i značajno pitanje, do te mere mudro da je Ranko Bugarski praktično na njega odgovorio:


Moja je dopuna pitanja i odgovora sledeća:

Pitanje: Zašto Srbima ne uspeva da izdejstvuju očuvanje naziva svog jezika kod onih koji ga upotrebljavaju u svojim varijantama?

Odgovor:

Zato što Srbija nema ni iz daleka dovoljno razvijenu nacionalnu društvenu i humanističku naučnu misao da odgovori savremenim potrebama soptvenog drušva i, ne manje bitno, nije imperija kao što to jeste bio slučaj sa Engleskom, Nemačkom, Francuskom i Portugalijom u vreme zaštite imena svog jezika. Budući da nije dovoljno moćna ni naučno ni politički, Srbija mora da trpi naučnu nepravdu koju potpiruju upravo sile koje se Srbiji suprotstavljaju, a pre svega tradicionalno kontrainteresne sile Nemačka i Vatikan čiji eksponenti postaju sva odsrbljena poddruštva, kako ona institucionalizovana u vidu vlada susednih država, tako i ona institucionalizovana u vidu nevladinih organizacija i špijunskih službi unutar Srbije.
 
Šta raditi? Strateški, Srbija treba da razmišlja o oba cilja, a kratkoročno, na ojačanju svoje jezičke nauke. Dobra potvrda da tako nešto ne bi bilo uzalud, čak i kada su nada za zaštitu imena srpskog jezika kod onih koji ga koriste u varijantskom obliku, kao potvrda da je ime srpskog jezika moguće makar donekle zaštititi imamo u doba njegove poslednje, vukovske standardizacije. Postojanje kapitalnih dela kao što je bio Vukov Srpski rječnik (uporedi paralelu Bugarskog sa Websterovim prvim izdanjem rečnika koji se zvao An American Dictionary, a u kasnijim izdanjima mu je dodato of English Language), Novi zavjet, zbirke srpskih narodnih epskih pesama desetinama godina je prečilo da oni koji su se poslužili srpskim jezikom budu dovoljno arogantni i beskrupulozni da bi ga preimenovali uklonivši njegov lingvistički, tipološki naziv - srpski jezik. Kada bi se na tome kvalitativno i kvantitativno poradilo, kroz deset godina bi se moglo očekivati ujedinjavanje katedara za "hrvatski jezik" i "srpski jezik" pod jedan, srpski krov.

Problem je upravo u infiltriranoasti špijuna u srpskim nacionalnim naučnim institucijama pa ne treba gajiti nade da bi se takav razvoj događaja mogao iole spontano desiti.
 
Poslednja izmena:
haeul:
Већ о ком језику је реч.

А пошто господа потписници одбијају да јасно и гласно кажу о ком језику је реч, овај пројекат представља само још једну етапу у дугом процесу противправног присвајања српског језика.
Kliknite za proširenje...

Da li bi lingvonimija trebalo da bude pitanje za jezikoslovlje ili politiku?

- - - - - - - - - -

Mrkalj:
Kliknite za proširenje...

Ovu bih joj potpisao. Aktuelni režim izvršio je jednu retko kada viđenu mobilizaciju tokom koje su sistemski integrisani vodeći ljudi gotovo svake institucije u Republici Srbiji. To se desilo i sa dekanima Pravnog i Filozofskog fakulteta, usled čega su morali ići demarši osoblja i studenata kojima se ograđuju od takve političke zloupotrebe.

Dok pisma podrške jesu razumljiva od jednog režima ovakve prirode, u Srbiji je došlo i do izvesne retitoizacije zemlje. Prof. Sima Avramović se najdirektnije uključio u kampanju i bio jedan od kandidata za gradskog odbornika.
 
Slaven777:
Da li bi lingvonimija trebalo da bude pitanje za jezikoslovlje ili politiku?
.
Kliknite za proširenje...

Требало би да је питање за Суд части.
У науци званој биологија веверица је веверица, делфин је делфин. Не могу делфини због политичке жеље тренутних моћника да делфине поделе на делфине, веверице и ракове , или да веверице поделе на веверице, ласте и крокодиле. Луђе од таквих покушаја подела због политичке (и економске вероватно) идеје, свакако је да ће се појавити особе, које ће пропагирати, из различитих мотива, чак и бесплатно, да није нормалан онај који веверицу именом крокодила, или делфина не зову раком.
 
Slaven777:
Da li bi lingvonimija trebalo da bude pitanje za jezikoslovlje ili politiku?
Kliknite za proširenje...
То је, бар на први поглед, пре друштвено-политичко него научно питање, али у пракси је врло мало конкретних примера у којима лингвономија не задире у домен онога што се тиче науке.

Не говоримо ми овде само о називу језика, већ и његовој самој природи. Нема тог озбиљног англофонског лингвисте који се не би успротивио употреби назива 'амерички' за енглески језик, или 'енглески' за француски језик, који су Нормани донели у Енглеску (и који је све до 15. века био језик енглеских владара) или латински, који је био језик цркве и просвете. Која је разлика између тога, и присвајања и преименовања српског вуковског стандарда од стране Хрвата? Нема је, осим што се Хрватима и њиховим језикословцима све то чини савршено прихватљивим.

Просто, 'хрватски' стандард је тек донекле измењена верзија српског, а не неки нови стандард који је настао на основу говора штокаваца који се данас сматрају Хрватима, а који то до јуче нису били. А све и да је ово друго случај, нема ништа више оправдања за то да се тај језик зове хрватским, него што би било да се, рецимо, неки нашминкани грчки преименује у српски, на основу тога што међу Србима има и оних који су грчког порекла, и који су нам, ето, донели грчки - пардо, српски! - у мираз.

Хрватски пример заиста представља јединствен феномен у свету лингвистике. Чак ни случај индонежанског и малајског се не може поредити, јер индонежански представља засебан стандард, заснован на једном од малајских дијалеката, који је различит од оног на коме је заснован стандардни малајски, и само се тај стандард, који игра улогу службеног језика у разнородној и многојезичкој Индонезији, зове индонежанским. Нико међу Индонежанима не негира да је индонежански заснован на дијалекту малајског језика, и сви малајски дијалекти Индонезије, званично се зову малајским језиком.

Не покушавајте да нађете сличне примере јер их нема. Заборавите на Bokmål, заборавите на језике с више имена. Просто, на овом свету нема ничега сличног.
 
Poslednja izmena:
Zakonski okvir treba da konstatuje da je srpski standardni jezik policentričan jezik koji je varijantski raslojen:

- srpska ekavska varijanta srpskog standardnog jezika
- srpska ijekavska varijanta srpskog standardnog jezika
- hrvaćanska (prema državi) varijanta srpskog standardnog jezika
- crnogorska (prema državi) varijanta srpskog standardnog jezika
- bosanska (prema državi) varijanta srpskog standardnog jezika

pri čemu svaka od varijanti ravnopravno može da bude pisana srpskom ćirilicom i srpskom latinicom

i svi u Srbiji koji profesionalno ili zadesno dolaze u dodir sa varijantama srpskog jezika dužni su da se upoznaju sa svim varijantama srpskog jezika i da ih u određenim delatnostima koje to zahtevaju sami u potpunosti jednosmerno razumeju (ne zahteva se upotreba varijante nego razumevanje). Ovo se pre svega odnosi na sudstvo, školstvo, zakonodavstvo i sl.

To u praksi znači da će Bošnjak pred državnim organima Srbije moći da kaže hudovica, ali mora da razume kada mu se odgovara sa udovica. To se bi se zakonski odnosilo i na osobe sa prebivalištem u drugim republikmaa u kojima se koristi srpski standardni jezik. Oni bi bili obavešteni da nemaju pravo na prevodioca sa varijanti srpskog jezika, ali im se na zahtev usled nerazumevanja određenih varijantski obeleženih reči može i mora pružiti pojašnjenje tih reči.
 
Сребрена:
Требало би да је питање за Суд части.
У науци званој биологија веверица је веверица, делфин је делфин. Не могу делфини због политичке жеље тренутних моћника да делфине поделе на делфине, веверице и ракове , или да веверице поделе на веверице, ласте и крокодиле. Луђе од таквих покушаја подела због политичке (и економске вероватно) идеје, свакако је да ће се појавити особе, које ће пропагирати, из различитих мотива, чак и бесплатно, да није нормалан онај који веверицу именом крокодила, или делфина не зову раком.
Kliknite za proširenje...

Ali ako se ne varam, u nauci uopšte nema ni nikakve definicije razgraničenja pojma jezik. Neki jezik može se sastojati iz više jezika, ili čak jednim delom preklapati neki drugi 'jezik'. Različiti modeli grananja srodnih jezika kako prolaze godine, decenije i vekovi menjali su se u zavisnosti od interpretacije.


Da li uopšte ima jezika modernog koji je na naučnim osnovama dobio neko ime?

Neko je nedavno spomenuo Noama Čomskog, koji je podržao ovu Deklaraciju; evo interesantnog intervjua na tu temu:

 
Poslednja izmena:
Slaven777:
Ali ako se ne varam, u nauci uopšte nema ni nikakve definicije razgraničenja pojma jezik. Neki jezik može se sastojati iz više jezika, ili čak jednim delom preklapati neki drugi 'jezik'.
Kliknite za proširenje...
Којој науци?

Као што сам већ безброј пута поновио, језик је подједнако друштвено-политичка колико и лингвистичка категорија, а различите науке могу да тумаче ствари на два потпуно различита начина.

Просто, за статус неког језика као засебног су потребни одређени друштвено-политички и лингвистички услови. У нашем случају, лингвистички је немогуће подржати теорију о постојању неког засебног хрватског језика, каквим га Хрвати замишљају, бар кад је реч о штокавици и савременом хрватском стандарду. Чак ни тај њихов стандард се не разликује довољно од српског да бисмо га могли окарактерисати као било шта осим подверзију вуковског стандарда, тако да, строго говорећи, хрватски стандард се не може стављати на исти ниво ни са индонежанским (што из већ наведених разлога, што због тога што Хрвати, за разлику од Индонежана, негирају чињенице о коренима свог стандарда).

Бркаш појмове. Један језик може да се састоји из више дијалеката или макродијалеката, али не и више језика. Ако се неки 'језик' састоји из више језика, онда више не говоримо о једном језику, већ језичкој породици.

Дијалекатски континуум није никаква новина у свету лингвистике. Но, то што су границе међу двама језицима донекле мутне, никако не значи да та два језика не постоје као засебне целине.

Različiti modeli grananja srodnih jezika kako prolaze godine, decenije i vekovi menjali su se u zavisnosti od interpretacije.
Kliknite za proširenje...
Поента? Модели се мењају у складу с нашим знањем. То да ли ми класификујемо панду као медведа или мачку, никако не мења саму природу те животиње. Она остаје то што јесте, па тако и језик.

Da li uopšte ima jezika modernog koji je na naučnim osnovama dobio neko ime?
Kliknite za proširenje...
Само питање је бесмислено. Језик не именује наука већ друштво, које је у томе ипак вођено одређеном логиком. Наиме, језик народа А нико неће назвати језиком народа Б, осим ако је реч о стандарду (случај индонежанског).

Нико, разуме се, осим Хрвата.

Neko je nedavno spomenuo Noama Čomskog, koji je podržao ovu Deklaraciju; evo interesantnog intervjua na tu temu:
Kliknite za proširenje...

Да не понављам:

haeul:
Slaven777:
Mišljenje Čomskog je da je standardizovani nacionalni jezik veštačka tvorevina nastala u najnovije vreme; evo celog intervjua:
Kliknite za proširenje...
Ако је то заиста рекао, Чомски греши, мада треба узети у обзир контекст у коме износи ову тврдњу.

Не знам која је уопште сврха употребе придева 'вештакчка'? Сви плодови људске делатности су 'вештачки'. А стандардизација није никаква новина, нити је нешто 'вештачко'. Процес којим се она постиже може бити вештачки, али сама стандардизација је природна последица потребе човека да заведе ред у свету око себе.

До релативно скорих времена, степен стандардизације већине језика није био на нивоу на коме је данас, али погрешно је рећи да стандардизације није било. Кинези су у неколико наврата стандардизовали своје писмо, почев од велике стандардизације за време династије Ђин (крај 3. века п.н.е), која је обухватала све од писма до система мера. Такође, својеврсни говорни стандарди постојао је од времена када су се кинески дијалекти почели да се разликују у довољној мери да је то утицало на могућност међусобног споразумевања. Први сачувани кинески речник рима објављен је још давне 601. године, и сврха тог речника била је несумњиво нормативне (ортоепске) природе.

Сличних примера је и у другим језицима. Нема тог језика у коме није постојао неки престижни дијалект, нити те дворске канцеларије у којој се није развио неки вид правописа, било органским или вештачким путем. Дакле, потпуно је неосновано рећи да је стандардизација плод савременог доба, и да је нешто 'вештачко'.

Волео бих знати шта тачно значи 'стандардизовани национални језик'? То ми звучи као констуркција која је склепана управо с циљем уклапања у већ предодређену тезу да је стандардни језик нешто 'ново'. Да ли је то стандардизовани језик који користи читава нација? Ако је то случај, онда ниједан такав језик не постоји, јер број оних који користе искључиво стандард, без било каквих одступаља или примеса, заправо је прилично мали.
Kliknite za proširenje...

Заправо, Мркаљ је овде већ све рекао:

haeul:
Mrkalj:
Ljudi, uopšte nije pitanje je li u pitanju jedan jezik:
Kliknite za proširenje...
Већ о ком језику је реч.

А пошто господа потписници одбијају да јасно и гласно кажу о ком језику је реч, овај пројекат представља само још једну етапу у дугом процесу противправног присвајања српског језика.
Kliknite za proširenje...

Чомски је подржао Декларацију као лингвиста, јер је овде заиста, недвосмислено реч, не само о једном језику, већ о једном стандарду с више подверзија.

Он никако није могао бити упознат с политичком позацином ове декларације, нити њеним ширим друштвеним и историјским контекстом, па самим тим, његова подршка је далеко мање значајна њего што се чини.

Крајње је некоректно што су га они који стоје иза свега овога уопште увукли у ову причу, али то је већ друга тема.
 
Poslednja izmena:
haeul:
То је, бар на први поглед, пре друштвено-политичко него научно питање, али у пракси је врло мало конкретних примера у којима лингвономија не задире у домен онога што се тиче науке.

Не говоримо ми овде само о називу језика, већ и његовој самој природи. Нема тог озбиљног англофонског лингвисте који се не би успротивио употреби назива 'амерички' за енглески језик, или 'енглески' за француски језик, који су Нормани донели у Енглеску (и који је све до 15. века био језик енглеских владара) или латински, који је био језик цркве и просвете. Која је разлика између тога, и присвајања и преименовања српског вуковског стандарда од стране Хрвата? Нема је, осим што се Хрватима и њиховим језикословцима све то чини савршено прихватљивим.

Просто, 'хрватски' стандард је тек донекле измењена верзија српског, а не неки нови стандард који је настао на основу говора штокаваца који се данас сматрају Хрватима, а који то до јуче нису били. А све и да је ово друго случај, нема ништа више оправдања за то да се тај језик зове хрватским, него што би било да се, рецимо, неки нашминкани грчки преименује у српски, на основу тога што међу Србима има и оних који су грчког порекла, и који су нам, ето, донели грчки - пардо, српски! - у мираз.

Хрватски пример заиста представља јединствен феномен у свету лингвистике. Чак ни случај индонежанског и малајског се не може поредити, јер индонежански представља засебан стандард, заснован на једном од малајских дијалеката, који је различит од оног на коме је заснован стандардни малајски, и само се тај стандард, који игра улогу службеног језика у разнородној и многојезичкој Индонезији, зове индонежанским. Нико међу Индонежанима не негира да је индонежански заснован на дијалекту малајског језика, и сви малајски дијалекти Индонезије, званично се зову малајским језиком.

Не покушавајте да нађете сличне примере јер их нема. Заборавите на Bokmål, заборавите на језике с више имена. Просто, на овом свету нема ничега сличног.
Kliknite za proširenje...

Pa ja nisam uopšte spomenuo ni malajski ni indonežanski, ni išta drugo. Mi jesmo u jednom specifičnom prostoru i ovo je po mnogo čemu jedinstveni primer ovako nečeg u celom indoevropskom svetu, ako ne i šire. Mi živimo na području na kojem nije bilo došlo do stvaranja nekog većeg carstva u srednjem veku, koje bi objedinilo sve ove prostore. Najslavniji oslonac poslužila je država Nemanjića, koja je ostavila najbogatije i definitivno najslavnije tragove od svih zemalja Južnih Slovena. Zato će ta srpska država i postati toliki inspirator brojnim renesansnim i baroknim piscima koji će u njoj tražiti i pronalaziti inspiraciju za romantičarsko sanjaranje o oslobađaju od Turaka i stvaranju neke nove države. Međutim, neke ogromne države u davnoj prošlosti nije bilo, tako da se ona morala osmisliti odnosno izmisliti. Izgleda da nekih tendencija i jeste bilo, u vreme kralja Milutina koji je dodao Hrvatsku svojoj tituli i akcija bana Šubića, kada bi trebalo da je i nastao Barski rodoslov, to svojevrsno protojugoslovensko delo, ali uz sve silne prepise i razlike koje postoje, ja se skoro pa približavam stanovištu Solange Bujan da se tu radi o nekom falsifikatu, bar svojim jednim delićem. Pop Dukljanin jeste pisao radi isticanja tobožnje slave Dukljanskog kraljevstva, ali duh insistiranja jedinstva Slovena, tj. Gota, odiše izvesnim ilirizmom. U svakom slučaju, jasno je zbog čega je GRS/HR bio postao 'alfa i omega' za sve docnije autore.

U vreme formiranja modernih nacija, logično je bilo da jedna velika, krupna i objedinjena nacija, nastane na ovom podurčju. U vreme Vuka Karadžića, sasvim je bilo logično da to južno narečje postane osnov za taj narod, koji nosi srpsko nacionalno ime, odnosno da to bude objedinjeni naziv. To je stav koji su mnogobrojni ozbiljni slavisti nemačkim zemljama i drugde i prihvatili, odnosno na temelju Fon Herdera (zato mi je ponekad smešno kada vidim da se o nemačkim univerzitetima toliko negativno piše, a cela je priča o slovenskoj etnografiji tu se i tako i rodila; čitav taj krug slavista svetskog glasa je bečko-berlinski :mrgreen: ). Jedno vreme tako je nešto izgledalo i kao sasvim logični ishod događaja, sa toliko rasprostranjenim srpskim etničkim prostorom, srpskim imenom koji je u opštoj upotrebi za najšire rasprorstranjeno pismo (ćirilicu) i koje je toliko rasprostranjeno i usađeno zahvaljujući Pravoslavnoj crkvi. Zato mnogi pogrešno gledaju na stvari kada retroaktivno, pokušavaju neka današnja vremena preneti na tadašnje ljude, pa na osobe kao što je bio Karadžić i Obradović, ili mnogo docnije onaj Nikola Stojanović, zbog čijih pisanja su izbijali i protusrpski neredi u Zagrebu. Čak i kada Stojanović govori o istrazi i njegovom mišljenju da će srpsko ime pobediti, a Hrvati nestati, tj. postati jedno od srpskih plemena kao recimo Bavarci u slučaju Nemaca, tu se ne radi o nekakvoj mržnji na nacionalnoj osnovi, već o političkom gledištu sličnom 'borbama' koje danas vode Srbi i Crnogorci.

Ta mogućnost, naravno, nije pogodovala Rimokatoličkoj crkvi. Naravno, ako bismo govorili o pretenzijama latinske Crkve na ova područja, možemo doći skroz to prepirki oko Ilirika još u antičko vreme, eru sutona Rimskog carstva, ali od pojave agarjana u XV stoleću nastala je jedna nova prilika; opcije da se osvoji Balkan. Kako je Rimu potrebno da veže ove prostore za samo Rimsko carstvo, on opciju za osvajanje ovih područja i pokatoličavanje Balkana vidi u stvaranju ilirizma. Tako Vatikan konstruiše autohtonističku školu misli; Zavod Sv. Jeronima osnovan je u vreme samog pada Vaseljenske patrijaršije, kada tim poduhvatom rukovodi papa Pije II, čovek koji će prvi upotrebiti ilirsko ime za slovensko stanovništvo Balkana upravo kao deo ovog projekta priprema za krstaški pohod i pokatoličavanje i unijaćenje, odnosno sprovođenje u delo Firentinske unije (1449). Papa Inokentije VIII celi projekat nastavlja i koledž dobija ilirsko ime 1485. godine, a jedan Mlečanin, teolog koji je obrazovan u Italiji i ušao najdirektnije u službu Katoličke crkve i čije je podomaćeno ime 'Juraj Šižgorić', momentalno počinje pisati sa svoje delo o toj Iliriji, kao sastavni deo ovog projekta Rimokatoličke crkve. Tako će se, pod tim italijanskim nadahnućem, roditi jedna cela dinastija sveslovenskih rodoljublja (od Vinka Pribojevića, pa na dalje) u jadranskom primorju, koji će pisati što iz određenih simpatija (što bi se, verovatno, najviše moglo reći za Mavra Orbinija), a što podstaknuti Vatikanom. Upravo tako kreće i čitavi projekat standardizacije ovog jezika, čiji će put udariti papa Grgur XIII (1572-1585) a sa celim projektom definitivno krenuti papa Klement VIII (1592-1605), u čije je vreme bila potpisana i Brestovska unija, kojom su pravoslavni poljsko-litvanske zajednice otrgnuti i gde je došlo i do utemeljenja ovih zapadnjačkih Rusina. Da skratim priču, tako smo došli do njihove zamisli da se prevedu Biblije, sredi jezik (za to je najviše angažovan bio Bartol Kašić, koji je bio i u Smederevu i Temšivaru i u svim krajevima, sakupljajući građu...vrlo brzo po osnivanju i institucija za učenje ilirskog jezika dolazi do i do potpunog izbacivanja slovenskog imena i upotrebe isključivo ilirskog od 1622. godine). U jednom slično kontekstu, iste priče bilo je i prva dubrovačka štampana knjiga, Srpsko ofičje iz 1512. godine.

Pod uticajem Vatikana, i Habzburška monarhija je još u XVIII stoleću pokušavala uvoditi ovo ime za Srbe, narod na koji se u prvom redu posmatralo kao neko koga po svaku cenu treba preveriti. U sklopu potpuno iste priče i Lazar Soranco štampa svoje delo, nastaje cela priča oko tzv. Velike zavere, ideja da se Karlo Emanuel izabere za srpskoga kralja, pregovori o uniji, kao i mnoštvo falsifikata koje rimokatolici stvaraju, o tobožnjem prihvatanju unije na Moračkom saboru 1648. godine, kao i da ju je navodno prihvatio i Sv. Vasilije Ostroški, glavom i bradom. No, kako od toga nije bilo ništa, te kako se postepeno i odustajalo od cele zamisli...Slovenstvo bilo redukovano na Južnoslovenstvo, a potom na Drinu kao granicu, stvar se počela menjati. Srbi u stvorili dve svoje samostalne države, a u XIX st. nastal isu izgledi i da će Srbija biti možda i pijemont Južnih Slovena, ako ne i šire. To je sve bila opasnost, odnosno pretnja za interese Rimokatoličke crkve, zbog čega se, ne baš odmah, ali postepeno, prelazi na hrvatski model kao zamena za ilirstvo. Celi projekat velike srpske nacije, svetovne i različitih vera, imao je Katoličku crkvu u prvom redu za neprijatelja, jer bi to definitivno značilo poraz viševekovne politike. E, zato su se oni zadovoljili sa manjim kolačem i tako krenuli u priču sa 'Hrvatskim zemljama' (tu idu i brojni falsifikati, zloupotrebe Letopisa Popa Dukljanina itd.). I to se završava svehrvatskim kongresom u Zagrebu 1900. godine i preimenovanjem koje se odvilo 1902. Daj da se spasava što se može spasti, da uzmemo barem nešto.
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

bernardo
Кајкавски и словеначки - један језик?
2 3
Odgovora
62
Pregleda
720
bernardo
bernardo
bernardo
Вук Караџић и хрватски, бугарски и македонски језик
Odgovora
0
Pregleda
186
bernardo
bernardo
bernardo
Где почиње и завршава се српски језик?
Odgovora
14
Pregleda
373
bernardo
bernardo

Back
Top