Pas, član porodice

Marge Simpson:

Zavoliš ga, brineš o njemu, uđe ti pod kožu, postane stvarno član porodice, i , onda ga od jednom nema
Žive kraće od nas, podložni su bolestima, a, ova naša kojom sam se hvalila pre par meseci, juče je poginula pod točkovima auta. Kako, ne znam, bila je pored nas, igrala se sa decom i u jednom momentu je otčala na put i uletela između točkova kombija koji je tu prolazio.
Šta dalje ?
Neću da pišem o vrištanju i plakanju ćerke, ni o tih minut, dva, koliko je umirala na rukama mm grčeći se od bolova, ni o našim suzama i neprespavanoj noći...
Hoću da čujem vaše mišljenje. Imate li posle takvog događaja snage da uzmete opet psa, treba li da prođe neko vreme, da li je normalno da ne želimo psa ?
Toliko mi se emocija meša u glavi, a pri tom želim da uradim ono što je najbolje za ćerku koja ima 6 godina i koju je to jako pogodilo.
Ona u jednom momentu želi istog takvog psa, a u dugom želi nekog skroz drugačijeg, pa u trećem ne želi uopšte psa, pa želi mačku...pa onda želi da idemo tamo gde smo je sahranili da joj zasadi cvet i da joj kaže "zdravo"...
Imamo mogućnost da uzmemo psa iz istog legla (ima 4 meseca, još uvek je kuče, jedino što je mužjak) a ne znam je li pametno ?

Kliknite za proširenje...

Marge Simpson:

Volela bi da neko iznese lično iskustvo a ne samo mišljenja.
Inače, živimo u kući, imamo dvorište, ali i posao koji povremeno iziskuje odsustva na par dana, pa je onda malo nezgodno organizovati brigu o psu, ali ipak ni je neizvodljivo.
Imamo i svekrvu (samo u letnjem periodu kad dođe u "letnjikovac"), osobu koja baš ne voli životinje od kojih ne može da se spremi ručak, a jedu hranu

Kliknite za proširenje...

Marge Simpson:

Volela bi da neko iznese lično iskustvo a ne samo mišljenja.
Inače, živimo u kući, imamo dvorište, ali i posao koji povremeno iziskuje odsustva na par dana, pa je onda malo nezgodno organizovati brigu o psu, ali ipak ni je neizvodljivo.
Imamo i svekrvu (samo u letnjem periodu kad dođe u "letnjikovac"), osobu koja baš ne voli životinje od kojih ne može da se spremi ručak, a jedu hranu

Kliknite za proširenje...

Marge Simpson:

Volela bi da neko iznese lično iskustvo a ne samo mišljenja.
Inače, živimo u kući, imamo dvorište, ali i posao koji povremeno iziskuje odsustva na par dana, pa je onda malo nezgodno organizovati brigu o psu, ali ipak ni je neizvodljivo.
Imamo i svekrvu (samo u letnjem periodu kad dođe u "letnjikovac"), osobu koja baš ne voli životinje od kojih ne može da se spremi ručak, a jedu hranu

Kliknite za proširenje...

Marge Simpson:

Zavoliš ga, brineš o njemu, uđe ti pod kožu, postane stvarno član porodice, i , onda ga od jednom nema
Žive kraće od nas, podložni su bolestima, a, ova naša kojom sam se hvalila pre par meseci, juče je poginula pod točkovima auta. Kako, ne znam, bila je pored nas, igrala se sa decom i u jednom momentu je otčala na put i uletela između točkova kombija koji je tu prolazio.
Šta dalje ?
Neću da pišem o vrištanju i plakanju ćerke, ni o tih minut, dva, koliko je umirala na rukama mm grčeći se od bolova, ni o našim suzama i neprespavanoj noći...
Hoću da čujem vaše mišljenje. Imate li posle takvog događaja snage da uzmete opet psa, treba li da prođe neko vreme, da li je normalno da ne želimo psa ?
Toliko mi se emocija meša u glavi, a pri tom želim da uradim ono što je najbolje za ćerku koja ima 6 godina i koju je to jako pogodilo.
Ona u jednom momentu želi istog takvog psa, a u dugom želi nekog skroz drugačijeg, pa u trećem ne želi uopšte psa, pa želi mačku...pa onda želi da idemo tamo gde smo je sahranili da joj zasadi cvet i da joj kaže "zdravo"...
Imamo mogućnost da uzmemo psa iz istog legla (ima 4 meseca, još uvek je kuče, jedino što je mužjak) a ne znam je li pametno ?

Kliknite za proširenje...

Marge Simpson:

Zavoliš ga, brineš o njemu, uđe ti pod kožu, postane stvarno član porodice, i , onda ga od jednom nema
Žive kraće od nas, podložni su bolestima, a, ova naša kojom sam se hvalila pre par meseci, juče je poginula pod točkovima auta. Kako, ne znam, bila je pored nas, igrala se sa decom i u jednom momentu je otčala na put i uletela između točkova kombija koji je tu prolazio.
Šta dalje ?
Neću da pišem o vrištanju i plakanju ćerke, ni o tih minut, dva, koliko je umirala na rukama mm grčeći se od bolova, ni o našim suzama i neprespavanoj noći...
Hoću da čujem vaše mišljenje. Imate li posle takvog događaja snage da uzmete opet psa, treba li da prođe neko vreme, da li je normalno da ne želimo psa ?
Toliko mi se emocija meša u glavi, a pri tom želim da uradim ono što je najbolje za ćerku koja ima 6 godina i koju je to jako pogodilo.
Ona u jednom momentu želi istog takvog psa, a u dugom želi nekog skroz drugačijeg, pa u trećem ne želi uopšte psa, pa želi mačku...pa onda želi da idemo tamo gde smo je sahranili da joj zasadi cvet i da joj kaže "zdravo"...
Imamo mogućnost da uzmemo psa iz istog legla (ima 4 meseca, još uvek je kuče, jedino što je mužjak) a ne znam je li pametno ?

Kliknite za proširenje...

Modesti B.:

Taj bolni osecaj gubitka drage zivotinje, nikad ne prodje. Samo se vremenom umiri, kad shvatimo da je jednostavno tako...sa jednakom tugom se setim jednih koje smo imali u roditeljskoj kuci, kad sam bila dete, i svih drugih koji su do dana danasnjeg prosli kroz moj zivot, a uvek smo imali najmanje dva psa (plus macke, papagaji).
Ako ste porodica koja ne moze bez psa (takva je moja), znaci, pre ili kasnije uzecete opet stene. A ne vidim sto bi cekali "kasnije". Kad se beba rastrci po dvoristu, zaboravicete na tuzni slucaj i sledi nova ljubav.

Kliknite za proširenje...

FataMorgen:

Ako vam je zaista teško, pogotovo zbog kćerke, jedini lek za dete je da odmah uzmete to kuče iz istog legla. Ubuduće, pazi na ljubimca ! Sve što mu se dogodi, samo je vaša odgovornost ! Svako dobro!

Kliknite za proširenje...

Милунка Савић:

Ако не будете показали пуну зрелост и одговорност, дакле, да сте спремни у свакоме, али дословно свакоме, тренутку бринути о тој животињи као о равноправном члану породице - онда је боље да је уопште више и не узимате.

Мени је било страшно и прочитати о погибији овога пса којега и не знам, а могу мислити како је вама који сте то лично доживели...

Тачно је да је с мачком нешто другачије, јер на краће може и остати сама у кући... наравно, опет и ту важи исто - предузети све мере безбедности...

У сваком случају - животиња није играчка, ни ствар, коју се олако узима и олако баца, кад досади...

Наш последњи пас преминуо је 2012...Ни њега, као ни она 3 пре, заправо, никад преболели нисмо, исто као ни блиске људе... но, то је живот... И, упркос многим искушењима, од тада више нисмо узели ниједнога - управо из наведених разлога - поготово што због новонасталих околности више немамо услова да обезбедимо неопходну непрекидну бригу и надзор, свакодневне шетње, храњење и сву потребну пажњу...

Исто, и за мачку, размишљали смо пуно, али ипак - мали и стварима пренатрпан стан, спратност... нису одговарајући услови да би се и животиња и ми осећали безбедно и сигурно...

Много волимо животиње, али, баш зато их више ни не држимо, јер нема одговарајућих услова...

Kliknite za proširenje...

Rayela:

Koliko sam ja razumela to je stene bilo samo 8 nedelja kod i sa devojcicom. Za osam nedelja se ne razvijaju velika osecanja, dete to savrseno
drugacije prima, shvata od odraslih ljudi. Bilo, proslo.
sa stenetom ima mnogo posla, a odraslo je sa 8-10 meseci zivota. Stene ne sme da se ostavlja samo, barem prvih nedelja, meni nikako nije
jasno kako je moglo da izadje na ulicu i da ga pregazi auto. Ljuidi uzimaju godisnji odmor kada stene dodje jer je potrebno barem nekoliko
nedelja da se malo vaspitava , da se izvodi 6x dnevno da kaki i piski, svejedno da li neko ima stan ili kucu.
Uzimati psa kao igracku za dete za mene je neprihvatljivo.

Kliknite za proširenje...

Marge Simpson:

Još ne mogu da je pročitam skroz (mislim na ćerku). Čini mi se da joj prija pažnja koju dobija čnjenicom da je ostala bez ljubimca, da joj se sviđa kako se ljudi zbog toga ophode prema njoj.
Sa druge strane, nije bila baš mnogo sa tim psom. Smetalo joj je što je skakala na nju i uporno tražila njenu pažnju. Kako više razmišljam, nisam sigurna da je taj pas bio ono što je ona zamislila da bi trebalo da bude. Jeste da je iz dana u dan poklanjala više pažnje, ali nije bila kao neka deca koja se satima igraju sa svojim ljubimcima.
U stvari dok je nismo dobili, panično se bojala pasa. Sada je to dugačije, bolje, i verovatno bi vremenom druženje sa psom doprinelo razvijanju nekih njenih boljih osobina.
To se kod mene u glavi stalno motaju argumenti za i protiv...
A onda sin (22 godine), tu mi glumi neki stav "nije mi ništa", a znam da je svaki put , kad bi dolazio sa posla, proveo desetak minuta mazeći je i igrajući se sa njom , pa tek onda bi ušao u kuću, sav izlizan i isprljan od šapa, ali sa velikim osmehom i blaženim pogledom.

Kliknite za proširenje...