СРБИ, БОСНА И НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ
Prikazujem rezultate 1 do 13 od 13

Tema: СРБИ, БОСНА И НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ

  1. #1
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano СРБИ, БОСНА И НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ

    СРБИ, БОСНА И НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ
    Извори и литература

    1 . De Administrando Imperio, X вијек

    Константин VII Порфирогенит познат и као CONSTANTINE VII FLAVIUS PORPHYROGENITUS (рођен септембар 905, Константинопољ [Цариград, сада Истанбул, Тур.]—умро нов. 9, 959.), Византијски император од 913. до 959. године.

    Његови списи су обиман извор о Византијском царству и суседним подручјима. Његово дело &раqуо; Де администрандо империо&лаqуо; (О управљању империјом, латински оригинал се чува у Ватиканској библиотеци) се бави словенским и тураноидним народима и садржи обиман и детаљан историјски и географски опис народа који окружују Византију.

    Порфирогенит не поседује само податке из свог времена, вец цитира и царске архиве, који сежу до његовог претходника, Цара Хераклија (610-641 – У то време се говори о Србима као народу јужних Словена и њиховим земљама. ) и раније.

    Глава 32. De Administrando Импери-ја Константина Порфирогенита, има наслов "О Србима и земљи у којој сада обитавају", и која говори о територији насељеној Србима чији је саставни део сама Босна, у којој напомиње два насељена града - Котор и Десник, оба још увек неодређеног географског положаја.

    2. "Анали" франачког хроничара Einhard-a, IX вијек

    Извор старији од Порфирогенита, више од сто година, франачког хроничара Ајнхарда. Он у својим Аналима описује и устанак панонског кнеза Људевита (818-823). У том свом делу, за нашу историју драгоценом, Ајнхард на једном месту каже како је Људевит једном приликом побегао из Сиска и отишао међу Србе. По свему судећи Срби су тада живели негде у пределу Уне, чак можда и западно од ње, сасвим вероватно на подручју данашње Лике.

    "Liudevitus Siscia civitate relicta, ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatie partem obtinere dicitur, fugiendo se contulit"
    , сто одговара: [Људевит (кнез доње Паноније 822. - прим. ЦафеХоме) оставивиши град Сисак, побеже к Србима, за који се народ вели, да поседује велики до Српске Далмације).

    3. Повеља Дубровнику римског папе из 1188. године

    Римски папа шаље 1188, дубровачком надбискупу плашт и потврдјује стара права дубровачке цркве. У писму помиње Српску Босну:

    "regnum Servilie, quod est Bosna" (српска краљевина која је Босна). То је било време бана Кулина.

    (regnum у то доба не мора нужно да значи "краљевина", Босна је била тада бановина - Видјети у: И. Кукуљевић, Codex diplom, II, 148, стр 21. )



    4. Летопис Попа Дукљанина, XII век

    Летопис Попа Дукљанина, познат и као Барски Родослов, је један од најстаријих писаних извора и сачуван је у свом латинском преводу из XВИ-ог века. То је вероватно дјело Барског Попа од 1172. до 1196. године.

    ЛПД је тадашњу Србију поделио на два дела, и то овако:
    "Surbiam autem quae et Transmontana dicitur, in duas divisit provinciam: unam a magna flumine Drina contra occidentalem palagam usque and montem Pini, quam et Bosnam vocavit, alteram vero ab eodem flumine Drina contra orientalem plagam usque ad Lapiam et [ad paludem Labeatidem], quam Rassam vocavit".
    ("Србију, пак, која се зове и Загорје, поделио је на две покрајине, од којих се једна од велике реке Дрине простире према западу до планине "Pina"; њу назва и Босном, а друга обухвата простор од речене реке Дрине према истоку до "Lupia"-e и Скадарског језера; њу назва Рашком."

    Дакле, ЛПД Босну и Рашку назива заједничким именом Србија, што јасно показује јединствен Српски национални идентитет.

    5. Енциклопедија Британика

    1. The first recorded mention of Bosnia was written during this period by the Byzantine emperor Constantine VII Porphyrogenitus, who described "Bosona" as a district in "baptized Serbia."

    2. TVRTKO KOTROMANIC (b. c. 1338--d. 1391), probably the greatest ruler of Bosnia, ruling as Bosnian ban (provincial lord, subservient to the king of Hungary) from 1353 and king of the Serbs and Bosnia from 1377.

    3. The Ottoman Turks invaded Bosnia in 1386, and after many battles it became a Turkish province in 1463. Hum held out longer under rulers who styled themselves herceg ("duke") of St. Sava--a name recalled today in Herzegovina.


    6. Најбољи показатељи и највалиднији историјски и лингвистички докази националних осећања се налазе у повељама где они за себе кажу да су Срби, да су им прародитељи били Срби, да владају Србима те да говоре српским језиком.

    7. Титуле владара

    Интерсантно је видети какве су титуле носили владари средњег века, како су се заправу звале тадашње српске државе

    Краљевска титула Немањића је овако изгледала:
    "Краљ Раске земље, Дукље, Далмације, Травуније и Захумља"
    (временом је за Дукљу и конацно устаљен назив Зета)

    Душан као цар узима титулу "Цар Срба и Грка", титула остаје сину му Урошу, а следећу такву је имао Твртко јер је јасно био "Краљ Срба", те ће и сви босански краљеви до краја носити титулу "Краља Срба", без иједног помена о другом народу.

    Једино су у латинским изворима Рашку звали Србијом, али сви Срби су звали Рашку само Рашка. Ватикански фалцификатори су на тај начин покушавали да посеју демонско семе и мржњу између јединственог Српског народа и Српских земаља.
    “Mors tua, vita mea”



  2. #2
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano Re: СРБИ, БОСНА И НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ

    Титула краља Твртка је била "Краљ Србљем и Босни, Приморја".

    Твртко је до 1390. носио титулу краља Срба, Босне, Поморја и Западних Страна. Из ове се титуле јасно види да је владао само над једним народом, Србима. Када је Твртко освојио делове данашње Хрватске коју су у то време насељавали Романи његова је титула промењена 1390, у краљ Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја. Када је освојио територије другог народа (Хрвата) променио је титулу и у њој није било етничке одреднице "краљ Србљем", зато што Срби нису више једини народ којим он влада, већ су сада то и Хрвати. Из овога се јасно види колико је Твртко био свестан да је Србин и да у Босни зиве Срби, јер док је владао само Босном и деловима Рашке и Приморја био је КРАЉ СРБА. Када је Босна после Твртка изгубила делове Хрватске које је освојила, следећи босански владари врацају титулу КРАЉ СРБА, јер више не владају Хрватском и сада поново владају само Србима. То све говори колико су они били свесни да су Срби.

    Сви босански краљеви себе зову "Краљ Срба" сто је једина ЕТНИЦКА ОДРЕДНИЦА У ИНТИТУЛАЦИЈИ. Они, наравно, јесу били краљеви Босне, али су Босну наводили као територију, као и остале територије које су ређали у наставку. Не помињу нити један други народ којим владају осим Србима, а Твртко и остали помињу своје прародитеље Српске у повељама. Такође су звали своје становништво Србљима и босански банови, пре краљевине и пре проширивања Босне на део територије Рашке. Иначе, Твртко је државу Немањића звао Рашком, јер је то и ЈЕДИНИ НАЗИВ те земље коју данас зовемо Србијом.

    8. Лингвистичке варианте имена Стефан

    Стјепан, Степан, Стипан, Сцепан, Стефан, Стеван је једно те исто име. Пошто није било слова Ј пре вукове реформе, а било је слово "ЈАТ" које је читао како је ко хтјео, у зависности да ли је био екавац, ијекавац, икавац или су чак други регионализми долазили у обзир.

    Српска епска песма о цару Стефану Душану "Женидба Душанова" (исецак):

    Кад се жени Српски цар Стјепане,
    он испроси по књигам дјевојку.
    У Ледјану граду латинскоме,
    у латинског краља Мијаила,
    по имену Роксанду дјевојку
    (Вук II/2)
    А од Краља Твртка сви су босански владари СТЕФАНИ.

    9. Свој језик босански владари називају српским

    Босански бан Стјепан Котроманић (1322-1353) издаје 1333. даровну повељу Дубровнику и казе:

    "и зато стављам ја господин бан Стефан свој златни печат, да је веровано сваки да зна и види истину. А зато су четири повеље једнаке, двије латински, а двије српски, а све су печаћене златним печатима".

    Тада је био обичај да се издају по четири повеље са истим текстом, двије на српском и двије на латинском. (Ова повеље се мозе наци у делима Франц Миклошич Monumenta Serbicа, Беч 1858. стр. 105-109 и
    Љ. Стојановиц - "Старе Српске повеље и писма", I, 46.)
    ПОВЕЉЕ I ДРУГI ПIСАНI ДОКАЗI О СРПСКОЈ БОСНI
    10/1. Повеља Дубровцанима из 1189

    Ова повеља Бана Кулина из 1189 представља први сачувани босански документ и први помен Српског имена града Дубровника (Епидаурум, ид ест Рагусиум, на тал.: Рагуса). Годину дана пре писања ове повеље Римски папа шаље 1188, дубровачком надбискупу плашт и потврдјује стара права дубровачке цркве. У писму помиње Српску Босну: "регнум Сервилие, qуод ест Босна" (Српска краљевина која је Босна). То је било време бана Кулина.

    (regnum у то доба не мора нузно да знаци "краљевина", Босна је била тада бановина - Видети у: I. Кукуљевиц, Codex diplom, II, 148, стр 21.)


    Повеља Бана Кулина (29. VIII 1189)
    (1 Fol. 49v - 53r (Cod. slav. 12 Bibl. Vatic.), в.сн.XIII i "Слово" 9-10.
    2 Према тзв. лењинградском (изворном) примјерку.)

    или у преводу на модеран српски:

    У име Оца и Сина и Светога Духа

    Ја бан босански Кулин присезају (исказујем) вама кнезе Крвасу и свима дубровцанима прави пријатељ бити вам од сада до увек и правицу дрзати с вама и праву веру докле сам зив. сви дубровчани који ходе по мојему владанију трговаће где који хоће, коначиће где се који нађе с правом вером и правим срцем без икаквог зла... ("развје схто ми кто, да својев волов поклон", овде ми није јасна конструкција ради се о даривању стоке)...да им не буде од мојих частника силе и докле у мене буду дат имат свет и помоћ како и себи колико могу без зле помисли тако ми Бог помогао и свето Евангелие.
    Ову повељу је написао Радоје, дијак бана, који то и потврђује на крају повеље написавши:

    Ја Радоје, дијак бана писах цијелу књигу банову повељу од родјења Христова хиљаду и сто и осамдесет и девет љета, мјесеца августа у двадесет и девети дан отсјеценије главе Јована Крститеља.

    Бан Матеј Нинослав
    ((Повеља Дубровчанима – 1232 1235 - Видјети у:Љ. Стојановиц - "Старе Српске повеље и писма", I., 8, 9-10.)
    “Mors tua, vita mea”

  3. #3
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano Re: СРБИ, БОСНА И НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ

    Бан Матеј Нинослав
    ((Повеља Дубровчанима – 1232 1235 - Видјети у:Љ. Стојановиц - "Старе Српске повеље и писма", I., 8, 9-10.)

    Текст који говори да у Босни, по овом босанском владару, живе само Срби

    Непобитини доказ да су у средњовековној Босни живели Срби и то док се она још простирала само у Сарајевском и Зеничком округу (у долини реке Босне). У међународном уговору о расподели надлежности у дубровачко-босанским споровима бан Матеј Нинослав експлицитно своје поданике назива "Србљима" а дубровчане "власима". За превару уцињену од стране Влаха Србину уговара се суд бана (босанског), а за превару Србина над Влахом суд кнеза (дубровачког). Називање дубровчана Власима као и латинско име њиховог кнеза говори нам да су дубровчани још увек били Романи, док су босанци увелико Срби (и осцали су ту разлику)..Све је написано у време када се Босна налазила на преко 100 километара од од дубровачке границе - дакле нису били суседне земље и уговор се не односи на српска племена у залеђу Дубровника. У Србији су за то вријеме на власти немањићки краљеви и они се граниче са Дубровником. То Босни, неупоредиво слабијом и мањом (и без статуса краљевине), не смета да се одређује као Српска.

    Повеља гласи:

    1232-1235

    У име Оца и Сина и Светаго Духа амин!
    Аз раб Бозји Матеј, а одмјелом Нинослав, бан бос'нски велики, кле се кнезу
    Дубров'чкому Зан Дандолу и всеј опцине Дубров'цкој.
    Таком с'м се клетв'ју клел, каком се је бан Кулин клел:
    Да ходе Власи свободно, их добит'к, тако како су у бана Кулина ходили, без все хабе и зледи. А ја кудје облада, тудје си ходите пространо и здраво, а ја пријати како-ре сам себје, и наук дати од все зледи.
    А се писах, именом Десоје, граматиг бана Нинослава, велијега бос'нскога, тако вјерно како-ре у првих.
    А се јесте: ако вјерује Србљин Влаха, да се при пред кнезем; ако вјерује Влах Србљина, да се при пред баном, а иному Влаху да не буде изма. Бозе-ре ти дај здравије.

    ПОВЕЉА БАНА МАТЕЈА НIНОСЛАВА ДУБРОВЧАНIМА IЗ 1240. године

    У међународном уговору о расподели надлежности у дубровачко-босанским споровима бан Матеј Нинослав експлицитно своје поданике назива "Србљима" а дубровцане "Власима". За превару учињену од стране Влаха Србину уговара се суд бана (босанског), а за превару Србина над Влахом суд кнеза (дубровачког).

    Део повеље који то и потврђује гласи:

    "А се јесте; ако вјерује Србљин Влаха да се при пред кнезем дубровацким; ако вјерује Влах Србљина, да се при пред баном, а иному Влаху и иному Србљину да не буде изма."
    Босански владари су себе називали Србима, као сто су Србљем називали и своје становниство.

    Твртко Котроманић се крунисао за краља Срба, Босне, Поморја и Западних страна на гробу Светог Саве у манастиру Милешева. Да би истакао једнородност династије Немањића и Котроманића, Твртко ставља испред свог крштеног имена и име Стефан, сто значи "венчани" (онај који је крунисан). У овој повељи Твртково име Стефан се истиче веома често (погледати рецимо посљедњу реч у првом реду), као што се у повељи често истиче Српска земља или Србљи као једина етничка одредница. На пример у петом реду Твртко јасно истиче порекло "родитеља мојих господе српске". Iсто тако, на дну повеље, на десној страни, је огромним словима истакнуто, на првом месту - краљ Срба.

    (Као извор види повеље средњовијековних владара које су микрофилмоване са оригинала и цувају се у Дубровацком архиву, а погледај и повељу босанског бана Нинослава.)
    Повеље босанских владара династије Котроманић у којима се јасно види да су осћцали етничку припадност Српском народу.
    “Mors tua, vita mea”

  4. #4
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano Re: СРБИ, БОСНА И НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ

    Повеља босанског краља Стефана Твртка (02. 12. 1382. године)

    Твртко Котроманић се крунисао за краља Срба, Босне, Поморја и Западних страна на гробу Светог Саве у манастиру Милешева. Крунисан је по православном обреду, иако је био католик (то је први и највалиднији доказ о постојању Срба римо-католичке вероисповест. Титови полуписмени проусташки &раqуо;повјесничари&лаqуо;, ватикански фалцификатори, поготово дукљански злотвори и умоболници су покушавали да те доказе замагле трудећи се да за све оне Србе који су примили западно хришћанство прозову »Хрватима«.). Да би истакао једнородност династије Немањића и Котроманића, Твртко ставља испред свог крштеног имена и име Стефан, сто значи "венчани" (онај који је крунисан). У овој повељи Твртково име Стефан се истиче веома често (погледати рецимо последњу реч у првом реду), као што се у повељи често истиче Српска земља или Србљи као једина етничка одредница. На пример у петом реду Твртко јасно истиче порекло "родитеља мојих господе српске". Iсто тако, на дну повеље, на десној страни, је огромним словима истакнуто, на првом месту - краљ Срба.

    Повеља босанског краља Стефана Дабише
    ( 17. 05. 1395. упућена жупану Вукмиру Семковићу)

    Превод прва два реда: "У име Оца и Сина и Светога Духа Амин. Ми Стефан Дабиша по милости Господа Бога краљ Срба (једина етничка одредница у интитулацији), Босне, Поморја, Хумске земље, Доњих Краја, Западних страна, Усоре, Соли и Подриња (интитулација по областима - земље којима владар влада или којима претендује да влада)."

    Повеља босанског краља Стефана Остоје (20. 09. 1398.)

    Превод прва два реда: "У име Оца и Сина и Светога Духа Амин. Ја Стефан Остоја по милости Господа Бога краљ Срба (једина етничка одредница у интитулацији), Босне, Поморја, Хумске земље, Западних страна, Доњих Краја, Усоре, Соли и Подриња (интитулација по областима - земље којима владар влада или којима претендује да влада)."

    Повеља босанског краља Стефана Остојића (04. 12 1419.)

    У својој повељи Дубровнику Стефан Остојиц, босански краљ, на крају другог и у трећем реду наводи да "наслеђује престо од својих родитеља и прародитеља господе Српске".

    Повеља босанског краља Стефана Твртка Другог (02. 03. 1433.)

    Превод прва два реда (велика и мала слова): "У име Оца и Сина и Светога Духа Амин. Ми господин Стефан Твртко Твртковић по милости Господа Бога краљ Срба (једина етничка одредница у интитулацији), Босне, Приморја и Хумске земље (интитулација по областима - земље којима владар влада или којима претендује да влада)." Iста титула се помиње на дну повеље.

    Повеља босанског краља Стефана Томаша (18. 12. 1451.)

    Превод прва два реда (велика и мала слова): "У име Оца и Сина и Светога Духа Амин. Ми Стефан Томаш по милости Господа Бога краљ Срба (једина етничка одредница у интитулацији), Босне, Приморја, Хумске земље, Доњих Краја, Усоре, Соли, Подриња и Западних страна (интитулација по областима - земље којима владар влада или којима претендује да влада)."

    Сви ови историјски, лингвистички и етнолошки докази непобитно доказују да је Босна Српска земља, да у њој живе Срби као једини народ и да је Српски језик једини језик у Српској Босни у којем се међусобно комуницира. Све ово, хвала Богу, ставља на танталове муке, ватиканске педофиле и фалцификаторе, демонске;демократе;лепе њихове;, дукљанске усташоидне празноглавце и туђинске дупељубце, злонамерне потурчењаке, као и неколицину некада угледних Срба који су променили своју српску веру и само због тога, наравно неоправдано и неаргументована, сматрају да не припадају достојанственом народу Српском. Свакодневно се измишљају нова имена и;доказује; некаква њихова етничка веза са народима који им никада и нису били у никаквом сродству. Њихову муку најбоље је описао Меша Селимовић (увек је себе, правилно да правилније и не може да буде, Србинном муслиманске вероисповести) у свом делу;Дервиш и смрт;.

    Његове речи:

    Најзамршенији људи на свијету. Ни са ким историја није направила такву шалу као са нама. До јуче смо били оно што данас хоћемо да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више ни тока ни усћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије. С нејасним осјећањем стида због поријекла, и кривице због отпадништва, нећемо да гледамо уназад, а немамо куд да гледамо у напријед, зато задржавамо вријеме, у страху од ма каквог ријешења. Презиру нас и браћа и дошљаци, а ми се бранимо &раqуо;поносом&лаqуо; и мржњом. Хтјели смо да се сачувамо а тако смо се изгубили, да више не знамо ни шта смо…

    најбоље потврђују све моје речи, истину и историјске доказе које сам овде истакао.

    С вером у Бога, васколико Српство и хероизам Свесрпских патриота,

    проф. др. Крстан Ковјениц
    “Mors tua, vita mea”

  5. #5
    Primećen član Abdurrahman (avatar)
    Učlanjen
    12.01.2004.
    Lokacija
    Republika Bosna i Hercegovina
    Poruke
    942
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: СРБИ, БОСНА И НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ

    NEKOLIKO HISTORISKIH FAKATA ZA OBRAZOVANE LJUDE !


    Bosnjaci su autohtoni narod Bosne sa milenijskim kulturno - politickim kontinuitetom. Razne seobe, progoni, i ratovi utjecali su na geografsku rasprostranjenost Bosnjaka, kako na Balkanu, tako i po svijetu. Najveca koncentracija Bosnjaka (oko 2 miliona) je u Bosni i Hercegovini i Sandjaku (Srbija i Crna Gora), a veliki broj Bosnjaka (oko 300,000) moze se naci i na americkom kontinentu (SAD i Kanada), zapadno-europskim zemljama, te u Turskoj (oko 5 miliona potomaka Bosnjaka, koji su se iselili za vrijeme Austro-Ugarske okupacije).

    U srednjovjekovnoj Bosni, Bosnjaci su bili pripadnici heretickog vjerovanja i nisu priznavali ni katolicku ni pravoslavnu crkvu. Sta vise, od ovih crkava im je konstantno prijetila opasnost progona; sam rimski papa je tijekom srednjovjekovne Bosne poslao nekoliko krizarskih ratova na nasu zemlju sa ciljem unistenja bosnjacke hereze (pr. 1235-38, 1358 i dr.). Prisilne konverzije heretickih Bosnjaka na katolicanstvo, odnosno pravoslavlje, su postepeno uzimale svoga maha. Slomom Bosne od strane Turaka 1467 godine i kroz period Otomanske Bosne, Bosnjaci postepeno primaju Islam. Nacionalni identitet Bosanskih Srba, odnosno Bosanskih Hrvata se formira veoma kasno, tek polovinom 19 stoljeca, kada se Bosnjaci pravoslavne, odnosno, katolicke vjeroispovijesti, a pod znatnim lobiranjem srbijanskih i hrvatskih politickih misionara, odroduju od bosnjackog nacionalnog korpusa i na temelju zajednicke vjeroispovijesti pocinju nacionalno identifikovati sa susjednim pravoslavnim srbima, odnosno katolickim hrvatima. Tijekom austro-ugarskog perioda, Kallayev pokusaj ocvrscivanja jedinstvene bosnjacke nacije bio je osuden na propast, iz razloga sto je proces identifikacije pravoslavaca sa srbima, i katolika sa hrvatima, bio daleko odmakao, pa tako i nije mogao uspjeti, jer su integracioni impulsi dolazili od okupatora - Austro-Ugarske, a ne iznutra. Poslije njegove smrti zabranjen je i bosanski jezik, 1907 godine.

    Prof. Dr. Muhamed Filipovic pojasnjava da su svi ljudi na prostoru Bosne u etnickom smislu bili Bosnjaci "i to tokom cijele nase povijesti, a posebno u vrijeme drzavne samostalnosti (srednjovjekovne) Bosne. Zatim smo bili isto u vrijeme Osmanskog carstva, bili smo naime Bosnjaci, sve dok propaganda iz Srbije i Hrvatske, koja pocinje od sredine 19 stoljeca, nije pocela unositi srpsku i hrvatsku nacionalnu svijest u nase pravoslavce i katolike." Istaknuti bosnjacki intelektualac, Adil Zulfikarpasic napominje da su prije procesa kroatizacije i posrbljavanja naseg naroda i "katolicki i pravoslavni pisci u Bosni, narocito franjevci u 16., 17. i 18. vijeku pisali o bosanskom jeziku, a sebe nazivali Bosnjacima." Prof. Dr. Mustafa Memic se slaze, i istice: "Od sredine XIX stoljeca od kada su se javljali nacionalni pokreti Srba i Hrvata, vodila se permanentna borba medu ovim nacionalnim pokretima da prisvoje sto vece dijelove bosanskih teritorija i da se bosanski jezik ukine. Od tada pocinje proces bosanskih pravoslavaca i bosanskih katolika da se oni tretiraju nacionalno kao Srbi i Hrvati, iako su do tada svi bili Bosnjaci... Taj proces se putem nacionalistickih propagandi dalje razvijao da on danas predstavlja osnovnu smetnju razvoja ovih prostora kao jedinstvene, geografske i ekonomske cjeline."

    Primjera radi, Teofil (Bogoljub) Petranovic je bio utemeljitelj srpskih propagandnih aktivnosti u Bosni. Kao placenik srbijanske Vlade, Petranovic je 60-tih godina 19 stoljeca oko sebe okupio citavu mrezu istomisljenika, koji su radili na sirenju srpskog nacionalnog identiteta medu bosnjackim pravoslavcima, ali i medu dijelom Bosanskih Vlaha, koji su bili pogodni za utapljanje u srpski nacionalni okvir. Fra Grga Martic, koji je zivio u Sarajevu u isto vrijeme kada i Petranovic, u svojim Zapamcenjima navodi da je Teofil Petranovic bio glavni organizator srpske propagande u Bosni. U predgovoru Petranovicevoj knjizi - Srpske Narodne Pjesme iz Bosne i Hercegovine - Novak Kilibarda pise da je Petranovic "cijenio ukazano povjerenje [vlade Srbije], pa je za vrijeme svoga boravka u Sarajevu od 1862 do 1869 godine neprekidno sirio srpsku propagandu..." Nadalje, Kilibarda navodi da je Petranovic "kao povjerenik srpske vlade u Bosni dobijao vise novcane potpore nego ijedan drugi povjerenik."

    Utemeljitelj hrvatskih propagandnih aktivnosti u Bosni bio je placenik hrvatske vlade - Stjepan Radic. Redarstvo ga je zatvorilo i osudilo na izgon iz Bosne zbog hrvatskih propagandnih aktivnosti, a potom ga otpratilo parobrodom do Rijeke. Kako opisuje u svom zivotopisu, Stjepan Radic je u Petrogradu, u drustvu javnih pregalaca postigao da predaje o tkz. "pravu Hrvatske i Hrvata na Bosnu i Hercegovinu s gledista zemljopisnoga, kulturnoga i narodno-gospodarskog, a najvise sa gledista cisto narodnoga, radi toga jer se Bosanski Muslimani, koji su svi Slaveni i najstariji narod u Bosni, sve vise priznaju hrvatima u narodnom i politickom smislu." Bitno je napomenuti da su i brojni katolicki misionari jos od srednjeg vijeka radili na sirenju katolicizma u Bosni, a bili su poslati upravo od rimskog pape da suzbiju hereticko vjerovanje Bosnjaka. Medutim, ovi misionari nikada nisu sirili hrvatstvo, stoga ni bosnjacki katolici nisu imali razloga da se tako osjecaju niti su se tako osjecali. Sve do dolaska brace Radica u Bosnu, nijedan bosnjacki katolik se nije izjasnjavao kao Bosanski Hrvat. Propagandne aktivnosti brace Radica bile su usmjerene ka iskorjenjivanju termina Bosnjaci i ulijevanju hrvatske narodne svijesti medu Bosnjake katolicke, ali i Bosnjake islamske vjeroispovijesti.

  6. #6
    Primećen član Abdurrahman (avatar)
    Učlanjen
    12.01.2004.
    Lokacija
    Republika Bosna i Hercegovina
    Poruke
    942
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: СРБИ, БОСНА И НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ

    Citav ovaj fenomen, u svojoj cuvenoj pjesmi "Pjesma Bosnjaku," koju je objavio list Bosnjak 2. VII. 1891. godine, opisao je i Safvet-beg Basagic rijecima:
    Znas Bosnjace, nije davno bilo, / Sveg' mi sv'jeta nema petnaest ljeta, / Kad u nasoj Bosni ponositoj, / I junackoj zemlji Hercegovoj, / Od Trebinja do Brodskijeh vrate, / Nije bilo Srba ni Hrvata. / A danas se kroz svoje hire, / Oba stranca ko u svome sire. [...] Oba su nas gosta saletila, Da nam otmu najsvetije blago, Nase ime ponosno i drago.

    Bosnjacki katolik Fra. Ivan Frano Jukic (1818-1857), koji je koristio pseudonim Slavoljub Bosnjak, je u svom proglasu 1848. godine zapisao:
    "Mi Bosnjaci njekad slavni narod sad jedva da smo zivi nas samo kao ocenutu glavu od stabla slavjanskog gledaju priatelji naukah i zale nas.... Vrime je da se i probudimo od dugovicne nemarnosti; dajte pehar, te carpite iz studenca pomnje mudrost, i nauk; nastojte da najpred nasa serca ocistimo od predsudah, fatajmo za knjige i casopise, vidimo sto su drugi uradili, te i mi ista sredstva poprimimo, da nas narod prosti iz tminah neznanstva na svitlost isitne izvedmo."

    Milovan Đilas svjedoci o bosnjacima iz Sandcackog kraja, za vrijeme bivse Jugoslavije:
    Taj naziv... je tradicionalan vec od srednjeg vijeka: muslimani koje sam ja poznavo u Bijelom Polju i druzio se sa njima uvijek su govorili da su Bosnjaci. U mojoj porodici je bio sluga musliman, Becir Zulevic iz okoline Rozaja. Bio je nepismen i ja sam ga naucio pismenosti – sto nije bilo tesko, jer je bio veoma bistar...uvijek je govorio da je Bosnjak. A i Vuk Karadzic je upotrebljavao taj termin – Bosnjaci. (Milovan Đilas i Nadezda Gaco: Bosnjak Adil Zulfikarpasic; isto vidi: Polje, br. 36)

    Prof. Dr. Darko Tanaskovic, najpriznatiji jugoslovenski orijentalist, o bosnjastvu kao nazivu kojim se oznacava etnopoliticka koncepcija, kaze da je "sustina u stavu da u staroj istorijskoj zemlji Bosni, starijoj i od Srbije i od Hrvatske, kao njeno autohtono stanovnistvo, s neprekinutim etnickim, kulturnim, psihickim, pa i drzavotvornim kontinuitetom od ranog srednjeg vijeka do danas, zive Bosnjaci i da je to jedino njima odgovarajuce narodno i nacionalno ime." (Polje, br. 36).

    U potrazi za receptom posrbljavanja Bosnjaka, osvrnimo se na Nacertanije (1844), Ilije Garacanina. U svom programu Nacertanije on narod Bosne naziva bocnjacima - bez obzira na vjersku pripadnost - i jasno ih razlikuje od Srba u Srbiji: "Ako Bosnjaci ne bi ovo primili, to bi otuda kao sigurno sledovalo raskomadanje Srba na provincijalna mala kraljevstva..." Nadalje, govori o procesu preobrazavanja srpstva u Bosni, koje pocinje polovinom 19 stoljeca podudarajuci se sa periodom u kojem su pisane Nacertanije, i sjedinjenju istih sa Srbijom: "...ako bi se pre ovog opsteg sojedinjenja Srbstva sto osobito u Bosni preobracavati pocelo....K ovome treba dakle uciniti da se Bosnjaci i ostali Slaveni obrate..." Nadalje, predlaze da se: "nekoliko mladih Bosnjaka u srpsku sluzbu drzavnu prima da bi se ovi...obucavali i za takove cinovnike pripravljali koji bi ono sto su u Srbiji naucili posle u svom otecestvu u djelo privesti mogli." Da bi plan Velike Srbije tekao bez vecih problema, Garacanin smatra da bi se trebala pisati i opsta historija Bosne gdje se "ne bi smela izostaviti slava i imena nekih muhamedanskoj veri presavsi Bosnjaka" i nadalje napominje da bi ova historija trebala da bude oprezno pisana i to iskljucivo "u duhu narodnog jedinstva Srba i Bosnjaka" i od strane "coveka vrslo sposobnog i duboko pronicavajuceg." Meta njegovog programa bili su i katolicki Bosnjaci: "Na istocnog veroispovedanija Bosnjake veci upliv imati nece biti za Srbiju tezak zadatak. Vise predostroznosti i vnimanija na protiv toga iziskuje to, da se katolicki Bosnjaci zadobijedu. Na celu ovih stoje franjevacki fratri."

    Bosna i Hercegovina maternja drzava autohtonog bosnjackog naroda (ma gdje on zivio), dok je bosanski jezik maternji jezik svih Bosnjaka, bilo da oni zive u Bosni ili izvan nje. Srbija, Crna Gora i Hrvatska su maternje drzave srpskog, crnogorskog i hrvatskog naroda. Sve propagandne djelatnosti usmjerene protiv bosnjackog naroda od strane srpskih i hrvatskih propagandnih historiografa unaprijed su bile i ostale osudene na propast. Jedna od najmizernijih aktivnosti kojima se ovi propagandisti bave jeste pripajanje bosnjackih velikana srpskom, odnosno hrvatskom nacionalnom korpusu, kao i koristenje historije u nacionalno-romanticarske, politicko-ideoloske, svrhe uperene protiv nase zemlje i naseg naroda. Upravo, takvi potezi su me i ponukali da napravim ovu stranicu. Posto su planovi ostvarivanja etnicki ciste Velike Srbije odnosno Velike Hrvatske jos od pocetka bili osudeni na propast, sovinisticki nastrojenim intelektualcima i nije preostalo nista drugo nego da prisvajaju bosnjacko nacionalno blago i nijecu historijsko pravo bosnjackog naroda na svoju zemlju, ime, jezik, knjizevnost, tradiciju, i dr. Ukratko receno, svako kreiranje lazne historije i nacionalni romantizam - u cilju asimilacije bosnjackog naroda i pripajanja bosnjackih velikana srpskom ili hrvatskom nacionalnom korpusu - je krajnje receno suludo i nista drugo nego propagandni terorizam nevideno podmuklih razmjera. Projekat Poznati Bosnjaci je direktan odgovor na bilo koju vrstu historiografske propagande uperene protiv bosnjackog naroda, odnosno bosnjackog nacionalnog blaga i kulturno historijsko-znanstvenih dostignuca bosnjackog naroda Bosne i Hercegovine i sire.

  7. #7
    Primećen član Abdurrahman (avatar)
    Učlanjen
    12.01.2004.
    Lokacija
    Republika Bosna i Hercegovina
    Poruke
    942
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: СРБИ, БОСНА И НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ

    BOSANSKI SRBI SU POTEKLI OD BOSNJAKA !!


    Ante Herceg i Mustafa Banovic, povijesno-istrazivacko djelo "Razvoj Balkanskih Naroda", Juni/Juli 2002, odlomak "Istorija Bosanskih Srba", str. 244-249, Naucno-Znanstveni Zurnal Istorije Jugoistocne Europe.

    Na prostoru Bosne su od pamtivjeka zivjeli Bosnjaci razlicitih vjera. U srednjovjekovnoj Bosni to su bili Bosnjaci heretickog vjerovanja, ali i dio onih Bosnjaka koji su pod prisilom krizarskih ratova primili katolicanstvo, odnosno pravoslavlje. Padom Bosne pod Turke i kasnije Austro-Ugarskom okupacijom Bosne, narod u etnickom smislu sastavu ostaje isti. Bez obzira na vjeru, svi se nastavljaju identifikovati kao Bosnjaci. Sto vise, katolici i pravoslavci su se od pamtivjeka osjecali i identifikovali kao Bosnjaci. Oni su bili Bosnjacki pravoslavci, odnosno Bosnjacki katolici. Pisali su da govore Bosanski jezik i ponosili se na svoju Bosnjacku narodnost.
    Termin 'Bosanski Srbi' se javlja tek polovinom 19 stoljeca, kada organizovane grupe politickih misionara (financiranih od strane Srbije) ulaze u Bosnu i pocinju svoj rad na iskorjenjivanju termina Bosnjaci kod nasih pravoslavaca. U tim aktivnostima je bio najaktivniji Teofil (Bogoljub) Petranovic, koji je sredinom 19 stoljeca oko sebe okupio skupine propagandista koji su zalazili po Bosanskim selima i zaseocima i govorili Bosnjacima pravoslavne vjeroispovijesti da je vrijeme da se prestanu identificirati kao Bosnjaci, i da se - na osnovu zajednicke religije - podju identifikovati kao Srbi. Prema rijecima Novaka Kilibarde - koji je napisao predgovor Petranovicevoj knjizi Srpske Narodne Pjesme iz Bosne i Hercegovine - Petranovic je bio najplaceniji povjerenik Srbijanske vlade, te je "za vrijeme boravka u Sarajevu od 1862 do 1869 neprekidno sirio srpsku propagandu." Fra Grga Martic, koji je zivio u Sarajevu u vrijeme Petranovicevih propagandnih aktivnosti, u svojim Zapamcenjima kaze da je Teofil Petranovic bio glavni organizator srpske propagande u Bosni. Prof. Dr. Muhamed Filipovic se slaze, i u jednom od svojih pojasnjenja navodi da su svi ljudi na prostoru Bosne bili "Bosnjaci, sve dok propaganda iz Srbije nije pocela unositi srpsku i hrvatsku nacionalnu svijest u nase pravoslavce i katolike."

    Sto se tice pravoslavne crkve na prostoru Bosne, ona nije bila prisutna na teritoriju Bosne prije dolaska Turaka, samo je u Hercegovini igrala vazniju ulogu. U svojoj ranoj srednjovjekovnoj povijesti Hercegovina (Hum) bijase dio kulturnog i politickog svijeta srpskih zupa i knezevina, zajedno sa Zetom (Crna Gora) i Raskom (Sandzak, na jugozapadu Srbije).

    S druge strane, cini se da Srpska pravoslavna crkva nije provodila organiziranu aktivnost u Banovini ili Kraljevini Bosni sve dok kralj Tvrtko nije prosirio Bosanski teritorij u sedamdesetim godinama 14. vijeka na gornji tok rijeke Drine (jugoistocno od Sarajeva) i na dijelove danasnje Crne Gore i Srbije ukljucujuci tu i pravoslavni manastir u Milesevi. Iako se sam Tvrtko okrunio za kralja u Milesevi, on je bio i ostao Bosnjacki katolik (uz eventualnu iznimku Ostoje, koji je bio pripadnik Crkve bosanske). Dalje od gornjeg toka rijeke Drine nema u pred-otomanskoj Bosni jasnih tragova pravoslavnih crkava. Jedan srpski istoricar umjetnosti ustvrdio je da jedan pravoslavni manastir u sjevernoj Bosni potjece iz vremena prije dolaska Turaka, ali je njegovo datiranje, prema rijecima britanskog historicara Noel-a Malcolm-a "vrlo nepouzdano" - u krajnju ruku nevjerodostojno i historijski neutemeljeno.

    Sto se tice teritorijalne crkvene organizacije, u predotomanskom periodu doista nema tragova prisutnosti Srpske pravoslavne crkve na tlu same Bosne. Medutim, nakon dolaska Turaka slika se pocinje naglo mijenjati.

  8. #8
    Primećen član Abdurrahman (avatar)
    Učlanjen
    12.01.2004.
    Lokacija
    Republika Bosna i Hercegovina
    Poruke
    942
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: СРБИ, БОСНА И НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ

    Od osamdesetih godina 15. vijeka spominju se pravoslavni svecenici i vjernici u mnogim dijelovima Bosne u kojima prije nije bilo ni spomena o njima. Zna se da je nekoliko pravoslavnih manastira podignuto u 16. vijeku (u Tavni, Lomnici, Papraci, Ozrenu i Gostovicu), a vazni manastir Rmanj u sjeverozapadnoj Bosni prvi put se spominje 1515. godine. Te nove gradevine jos vise iznenaduju kad se zna da je zakonom kanun-i raya bilo zabranjeno gradenje novih crkava - ocito je da su otomanske vlasti svaki put morale izdati posebno odobrenje.

    Premda su pravoslavni vjernici ugnjetavani, nije pretjerano kazati da je otomanski rezim favorizirao pravoslavnu crkvu. Bosnjacki pravoslavci su imali svoju sredisnju vjersku vlast u samom Otomanskom Carstvu, a bosnjacki katolici izvan njega pa nije bilo dvojbe da bi se smatrali oslobodenim kad bi neka katolicka sila ponovo osvojila Bosnu. Bosanski mitropolita (pravoslavni biskup) spominje se prvi put tek 1532. godine, a prva pravoslavna crkva u Sarajevu sagradena je tek sredinom 16. stoljeca.

    U krajevima u kojima je pravoslavlje polucilo najvece uspjehe, posebno na sjeveru Bosne, u tom se razdoblju nastanilo mnogo doseljenika iz pravoslavnih zemalja. Ocito je posrijedi bila otomanska politika da naseli podrucja koja su bila opustjela, bilo zbog rata ili kuge. Vec u prvim defterima pojavljuju se skupine krscanskih cobana, koji se deklariraju kao Vlasi sto su se naselili u opustosenim krajevima istocne Hercegovine. U defterima iz sedamdesetih i osamdesetih godina 15. vijeka moze se razabrati da se Vlasi sire po srednjoj Bosni, u krajevima oko Visokog i Maglaja. Negdje odmah iza 1476. godine, na primjer, oko 800 vlaskih obitelji naselilo se u kraju oko Maglaja, zajedno sa dvojicom pravoslavnih svecenika. U iducih pedesetak godina nastavio je rasti broj Vlaha u srednjoj i sjeveroistocnoj Bosni, a poceli su se doseljavati i u sjeverozapadnu Bosnu. U ratovima na pocetku 16. stoljeca opustjelo je jos vise krajeva u sjevernoj Bosni jer su katolici bjezali na habsburski teritorij. Buduci da je Osmanlijama bilo vazno da ne ostave prazan prostor blizu vojne granice, uslijedio je jos jedan velik priljev vlaskih doseljenika iz Hercegovine i Srbije. Za cijelog 17. vijeka bilo je jos doseljavanja na to podrucje, jer su ne samo rat nego i kuga ostavljali za sobom demografske praznine koje je trebalo popuniti.

    Taj je vlaski element bio toliko vazan u nastanku Bosanskog pravoslavnog stanovnistva da se jos i nakon tri stoljeca izraz "Vlah" upotrebljavao u Bosni u znacenju "pripadnik pravoslavne Crkve". Bosanski Vlasi su potpuno odgovarali ciljevima otomanske vlasti, ne samo zato sto su bili pokretni (tipicne su im poslovne djelatnosti bile stocarstvo, uzgoj konja i organiziranje prijevoza robe za trgovce). Bosanski Vlasi nisu predstavljali neku vecu opasnost Bosnjacima, jer su Bosnjaci bili daleko brojniji od cobanskih skupina Vlaha.

    Vlasima su odobrene posebne povlastice kako bi ih naveli da se nasele uz otomansko-habsbursku granicu - smanjen je porez na ovce za one koji zive u pogranicnom podrucju, a njihovim su glavarima dodijeljeni veliki timari. Iako nisu primali vojnu placu, imali su pravo nositi oruzje i od njih se ocekivalo da obavljaju vojnu funkciju; umjesto place, dopusteno im je pljackanje neprijateljskog teritorija. U prvim zapisima Bosanski Vlasi se cesto spominju kao prilicno prolazna pojava nalik na sjenu. Selili su se iz jednog kraja u drugi, govorili lokalne jezike i stapali se s lokalnim stanovnistvom.

    Buduci da su sjeverna Albanija i juzna Srbija bile prvobitno srediste Vlaha, nije cudo sto su se Vlasi vrlo rano prosirili na obliznje gorske krajeve Hercegovine. Odatle su se preselili na sjever, preko brdovitog zaleda Dalmacije, gdje se vec u 12. stoljecu spominje da cuvaju stada (a u zimu ih dovode u primorje). Izmedu 13. i 15. vijeka o njima je cesto rijec u kronikama Dubrovnika i Zadra. Neki od tih vlaskih cobana prodrli su i do srednje Bosne, gdje o njihovoj prisutnosti svjedoce srednjovjekovna imena mjesta u krajevima oko Sarajeva i Travnika: Vlahinja, Vlaskovo, Vlasic.

    Danasnji Bosanski Srbi su zapravo Bosnjaci i dijelom Bosanski Vlasi koji su se - pod propagandistickim okolnostima Bogoljuba (Teofila) Petranovica i slicnih - uklopili u preko-drinski Srpski narodni okvir. Asimilirani Vlasi su pridonijeli ogromnom porastu Srpskog stanovnistva u Bosni. Nazivati nekoga "Bosanskim Srbinom" znaci sluziti se pojmom stvorenim u 19. vijeku koji je propagiran politicko-misionarskim djelovanjem propagandista placenih od Vlade Srbije. Termin 'Bosanski Srbin', koji se prvi puta javlja tek polovinom 19 stoljeca, odnosi se na Bosnjake pravoslavne vjeroispovijesti (i dio Vlaha) koji su se na temelju zajednicke religije - a pod znatnim propagandnim pritiskom srpskih politickih propagandista - odrodili od svog Bosnjackog nacionalnog korpusa (i dijelom Vlaskog segmenta) i asimilirali u Srpski nacionalni korpus.

    Vrijedno je napomenuti da su danasnji Bosanski Srbi - usljed asimilacije dijela Vlaha - dobrim dijelom jedina komponenta Bosansko-Hercegovackog stanovnistva koja je neslavenskog porijekla. Sto se tice Vlaha, danas ih u Bosni gotovo da i nema. Kroz istoriju, Vlasi su zadrzali svoju autohtonost i samosvojnost jedino na istoku Srbije.

    Po svim istorijskim i civilizacijskim pravilima, danasnji Bosanski Srbi bi sebe nacionalno trebali deklarisati kao Bosnjaci pravoslavne vjeroispovijesti ili pak, manjim dijelom, Bosanski Vlasi. Nazalost, imamo situaciju da su nekadasnji Bosnjaci pravoslavne vjeroispovijesti (tj. prisilno pokrsteni hereticki Bosnjaci) zaboravili, ili pak dobrovoljno odbacili u zaborav svoju pradjedovsku Bosnjacku (i dijelom Vlasku) pripadnost , te se uklopili u tudji nacionalni okvir.


    - - - -

  9. #9
    Primećen član Abdurrahman (avatar)
    Učlanjen
    12.01.2004.
    Lokacija
    Republika Bosna i Hercegovina
    Poruke
    942
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: СРБИ, БОСНА И НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ

    O falsifikovanoj historiji nikad kraja, pa tako i ovaj dokument o navodnim nekakvim Srbima u Crnoj Gori i BiH daje zadnji dokaz da ono sto se naucilo pogrjesno kod Srba o historiji moze itekako ispraviti ako to oni zele:


  10. #10
    Buduća legenda
    Učlanjen
    26.07.2005.
    Pol
    muški
    Poruke
    44.336
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: СРБИ, БОСНА И НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ

    Ma sacekaj malo bona, mozda nesto jos bude u onoj piramidi, neki novi-stari spisi o bosnjacima....ne valja ti posao papak, ja mislo da si se unormalio....

  11. #11
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    18.07.2005.
    Poruke
    223
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Re: СРБИ, БОСНА И НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ

    zar ce ista od ovog pomoci da mi ovde zivimo normalnije?

  12. #12
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano Re: СРБИ, БОСНА И НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ

    ДАЈ МОДЕРАТОРУ СКИНИ ОВО МУСЛИМНСКО СПАМОВАЊЕ
    “Mors tua, vita mea”

  13. #13
    Elita
    Učlanjen
    08.05.2003.
    Pol
    ženski
    Poruke
    22.499
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: СРБИ, БОСНА И НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ

    BL, nisi nista bolji od onoga, na koga se zalis...!

Slične teme

  1. Odgovora: 17
    Poslednja poruka: 07.02.2009., 12:32
  2. ЕТНИЧКИ ИДЕНТИТЕТ ДУКЉЕ И ЗЕТЕ
    Autor Marty Misterija u forumu Istorija
    Odgovora: 170
    Poslednja poruka: 21.02.2008., 19:04
  3. Ко су то Срби и зашто су Срби
    Autor Ved_Ran u forumu Politika
    Odgovora: 0
    Poslednja poruka: 14.01.2008., 17:43
  4. МЛАДА БОСНА
    Autor Marty Misterija u forumu Politika
    Odgovora: 19
    Poslednja poruka: 21.07.2005., 12:55

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •