Borac za prava zivotinja
Kada sam se, pre deset godina, registrovala na ovaj forum, to sam učinila upravo zbog iste ideje - da skrenem pažnju na loše uslove u zoološkim vrtovima (mada je inicijalno u fokusu bio beogradski). Sagovornici mahom nisu razumeli o čemu govorim. Većinom su tvrdili da su "deci neophodni zoološki vrtovi kako bi naučili o životinjama", što predstavlja logički nonsens, jer u uslovima zatočeništva ne postoji mogućnost da se sagledaju osobine, navike itd životinja kakve su zaista u prirodnim staništima. Posmatrajući čopor atrofiranih vukova u kavezu od 15-ak kvm, dete ne može imati realnu sliku života ove vrste. Isti slučaj je i sa gro divljih, zatočenih životinja.
Koncept držanja životinja u kavezima odavno je prevaziđen; u svetu se radi na tome da - ukoliko već mora da postoji - zoološki vrt liči na nacionalni park.
Ja sam se i tada, kao i sada, deklarisala kao izričiti protivnik bilo kakvih zooloških vrtova.
Након завршене јутарње шетње по Калемегдану, пролазећи тротоаром поред "врта добре наде" пажњу су нам привукли кавези са птицама који се налазе поред саме ограде. Заставши, осмотрили смо птице које су шћућурене дремале по кавезу, али и остале животиње које су нам биле у видном пољу. Оно што смо притом осетили - осећај који је владао вртом, могли бисмо назвати тихим очајем.
Већина животиња из "врта добре наде" ухваћене су у дивљини и допремљене у простор од неколико квадратних метара. У зависности од степена њихове интелигенције - што варира од врсте до врсте, већина њих схвата да им се из њима непознатог разлога начин живота драстично променио на горе, те све оне свако вече када утону у сан, заспу са очекивањем да ће се следећег јутра - такође из њима непознатог разлога, њихов живот драстично променити на боље - да ће поново постати Слободне.
Све оне овај осећај наде гаје у себи месецима и годинама, а онда једнога дана - односно јутра, свака од тих напаћених животиња схвати да се то никада неће десити. Тада у њима умре нада и преплави их очај.
Naši zaštitari, u proseku, svake godine pokreću pitanje ukidanja zoološkog vrta ali reakcija nema. Štaviše, nema reakcija čak ni na inicijativu za poboljšanje uslova života zatočenih životinja.
U drugim zemljama takve stvari rešavaju se peticijama. Kod nas - teško, mada ne i nemoguće. Nije toliko problem u nezainteresovanosti institucija koje o tome odlučuju, koliko o neinformisanosti, neznanju i nezainteresovanosti onih koji bi trebalo da se izjasne za ukidanje. Ako se i potegne pitanje ukidanja, odmah se nađe grupa teoretičara zavera sa tvrdnjom da je zemljište na kome je smešten zoo vrt meta tajkuna koji su nameračili da tu grade kockarnice. Ima tu i tendenciozno plasiranih glasina, starih više od decenije, a u cilju da se na taj način zadrže neke finansijski isplative pozicije i beneficije.
Како би се одбранили од емоционалног бола коме су били изложени протеклих деценија, људи су се затворили и постали неемпатични према својим сународницима, те стога неемпатичност према животињама и не треба превише да чуди. Можда би нешто могло да се промени уколико би се у ову причу укључили и новинари са пратећим текстовима, како би на тај начин скренули пажњу јавности на проблем који је очигледан.
Као што рекосте, затварањем дивљих животиња у једну врсту животињског затвора губи се "образовни смисао" читаве идеје - птица је оно што јесте само док слободно плови небом, у кавезу је тек гомила перја које се помера с једног његовог краја, на други. Волели бисмо када би се то напокон променило.
, али нико их није отео, затворио и изложио свакодневном стресу сусрета са посетиоцима од којих се неки понашају некултурно и агресивно спрам тих јадних животиња.