- Poruka
- 40.536
Чедомир Антић: Веће жртве у Србији су пале од 1944. до 1946, него у периоду 1941-1944
http://www.nspm.rs/hronika/cedomir-...d-1944.-do-1946-nego-u-periodu-1941-1944.html
Ceda Antic prica o aktuelnom pitanju rehabilitacije, zakonima donesenim u periodu nakon WW2 i uopšte običajima i političkoj kulturi u Srbalja tako da je tema za Politiku, a ne Istoriju.
Однос државе према раздобљима недемократских владавина је кључно питање када је реч о рехабилитацији протагониста Другог светског рата, сматра историчар Чедомир Антић.
Поводом актуелних судских просеца за рехабилитацију Николе Калабића и Милана Недића, Антић напомиње да они нису били осуђени, већ проглашени издајницима, примећује да је по важећем закону процес рехабилитације заснован на приватној иницијативи породица, те подсећа да у свету ниједан квислинг није рехабилитован.
Антић је уверен да се то не сме ни код нас догодити, а у разговору за Танјуг на тему односа државе према периодима недемократске владавине примећује да српским елитама развијање демократских установа никад није био приоритет, али наводи и да је те елите обесмислила пропаст Југославије, с обзиром на то да су се Срби с њом увек поистовећивали.
Подсећа да је Србија стекла независност отцепљењем Црне Горе, пре 11 година, те наводи да је једино у Албанији, Русији и код нас револуција била аутохтона, тачније да је читава елита потекла из комунистичког наратива и да јој је било тешко да се одрекне својих "политичких родитеља".
Подсећа и да су веће жртве у Србији пале од 1944. до 1946. године, него што је то случај од 1941. до 1944. године.
"Ти људи по партизанским једницама нису се само борили за слободу, већ и за нови идеолошки поредак. На олтар те идеје су положени животи многих људи. Наравно, нове елите су 1948. године ревидирале ту идеју. Лакше је било тих 40.000 страдалих цивила назвати фашистима него идеолошким противницима", објашњава Антић.
Наводи да је ту било различитих криваца, од ратовања за краља, колаборације са фашистима, до пропагирања стаљинизма, али, како каже, ту су мимикрију у српском друштву морале да поштују и деморатске власти после 2000. године јер тада ниједна од тих странака која је чинила власт није имала већину на изборима.
Према његовим речима, запад је Србију увек смештао у наратив култур-расизма после осамдесетих година прошлог века.
"Србија је тада постала заветна жртва Хладног рата. Она је позиционирана била као Совјетски Савез после Совјетског Савеза, као нацистичка Немачка после нацистичке Немачке. Када би наше елите потражиле помоћ са запада увек би им било речено да је питање Сребренице важније од било чега другог", навео је Антић.
"Тајни досијеи отварани селективно"
Тајни досијеи су, како каже, отварани селективно, по налогу безбедносних служби а у парламенту су донешени мањкави закони о реституцији и денационализацији, што су теме актуелизоване ових дана, а поводом судских процеса по захтеву за рехабилитацију Калабића и Недића.
"Тај закон о рехабилитацији садржи један невероватан компромис. Онај ко нема децу и унуке не може бити рехабилитован. Сада пролазимо кроз рехабилитацију Недића и Калабића, који нису ни осуђени већ су само доношене одлуке којима су проглашени за ратне злочинце и конфискована им је имовина", наводи Антић, али и наглашава чињеницу да у свету ниједан квислинг није рехабилитован, те поручује да "такав случај не сме да се догоди ни овде".
Напомиње да држава пре свега треба да се изјасни о себи, да расветли све околности у којима се догодио захтев за нечију рехабилитацију.
"Ако је процес Недићу био незаконит према узусима ондашњег времена, ако је неко осуђен на мањакавом процесу, онда држава тај процес мора да поништи и да га обнови. Држава не може да понови судски процес Недићу и Калабићу, јер они нису ни осуђени и притом Калабић и није био колаборациониста, већ један од озлоглашених вођа четничког покрета", наводи Антић.
Сматра да се не може судити мртвим људима, али каже истовремено да је јасно да не можемо да понављамо процес колаборационисти.
"Недић је био колаборациониста, али историчари кажу да није директно учествовао у Холокаусту. Његова влада је изабрана када је већи део Холокауста у Србији завршен", каже Антић.
За њега нема дилеме да држава мора да се изјасни о томе да у то време Недић није био председник Србије или на челу владе те Србије, већ је био службеник окупационе власти.
"Павелић у својим говорима третира Србију као окупациону зону. Он је говорио да са Србијом нема граница. У том тренутку Србија је била окупациона зона у којој немачка команда у сарадњи са угледним српским људима покушава да пацификује народ", наводи Антић.
"Власт мора да промени законе"
Зато сматра да власт мора да промени законе о рехабилитацији и отварању досијеа, о реституцији, денационализацији, јер су, тврди, антитоталитарни.
"Имали смо велика тоталитарна раздобља у историји Србије, од експеримента Краљевине Југославије преко социјалистичких елита па све до Милошевића и његове плутајуће диктатуре... Мала раздобља парламентарне демократије су иза нас и држава мора да се изјасни о томе", уверен је Антић.
С друге стране, наш историчар каже да морамо да се одредимо и према злочинима који су извршени над Србима у Другом светском рату.
"Рат за слободу је увек део формативног мита једног народа, а грађански рат се од Римског царства сматра срамотом. У Цезарово време није смела да се слави победа у грађанском рату. Наше власти морају да разреше питања због којих је народ дубоко подељен. Политичари у Србији после 2000. године су и у четницима и у партизанима и у Европској унији, а где им је народ то их мање занима", примећује Антић.
Примећује и да је процес рехабилтације, како се код нас води, заснован на приватној иницијативи.
"Породице имају интерес да скину жиг издаје али и да покушају да врате део одузете имовине. Недићев предак је испалио први куршум у Првом српском устанку. Мало се зна да је Недић био најодликованији српски генарал у Првом светском рату", каже Антић и додаје да, с друге стране, не види изражене тежње у српској политичкој елити да се разрачуна са комунизмом.
"Процес рехабилитације је искључиво приватни ангажман породица, без икаквог концепта политичких елита за разрачунавање са комунистичким властима непосредно после Другог светског рата", примећује Антић, али наглашава, правећи разлику између комунистичких власти и покрета, да се комунистички покрет отпора легитимно борио против фашизма.
(РТС)
http://www.nspm.rs/hronika/cedomir-...d-1944.-do-1946-nego-u-periodu-1941-1944.html
Ceda Antic prica o aktuelnom pitanju rehabilitacije, zakonima donesenim u periodu nakon WW2 i uopšte običajima i političkoj kulturi u Srbalja tako da je tema za Politiku, a ne Istoriju.
http://www.rts.rs/page/stories/sr/s...-nema-potomke-ne-moze-biti-rehabilitovan.html
Однос државе према раздобљима недемократских владавина је кључно питање када је реч о рехабилитацији протагониста Другог светског рата, сматра историчар Чедомир Антић.
Поводом актуелних судских просеца за рехабилитацију Николе Калабића и Милана Недића, Антић напомиње да они нису били осуђени, већ проглашени издајницима, примећује да је по важећем закону процес рехабилитације заснован на приватној иницијативи породица, те подсећа да у свету ниједан квислинг није рехабилитован.
Антић је уверен да се то не сме ни код нас догодити, а у разговору за Танјуг на тему односа државе према периодима недемократске владавине примећује да српским елитама развијање демократских установа никад није био приоритет, али наводи и да је те елите обесмислила пропаст Југославије, с обзиром на то да су се Срби с њом увек поистовећивали.
Подсећа да је Србија стекла независност отцепљењем Црне Горе, пре 11 година, те наводи да је једино у Албанији, Русији и код нас револуција била аутохтона, тачније да је читава елита потекла из комунистичког наратива и да јој је било тешко да се одрекне својих "политичких родитеља".
Подсећа и да су веће жртве у Србији пале од 1944. до 1946. године, него што је то случај од 1941. до 1944. године.
"Ти људи по партизанским једницама нису се само борили за слободу, већ и за нови идеолошки поредак. На олтар те идеје су положени животи многих људи. Наравно, нове елите су 1948. године ревидирале ту идеју. Лакше је било тих 40.000 страдалих цивила назвати фашистима него идеолошким противницима", објашњава Антић.
Наводи да је ту било различитих криваца, од ратовања за краља, колаборације са фашистима, до пропагирања стаљинизма, али, како каже, ту су мимикрију у српском друштву морале да поштују и деморатске власти после 2000. године јер тада ниједна од тих странака која је чинила власт није имала већину на изборима.
Према његовим речима, запад је Србију увек смештао у наратив култур-расизма после осамдесетих година прошлог века.
"Србија је тада постала заветна жртва Хладног рата. Она је позиционирана била као Совјетски Савез после Совјетског Савеза, као нацистичка Немачка после нацистичке Немачке. Када би наше елите потражиле помоћ са запада увек би им било речено да је питање Сребренице важније од било чега другог", навео је Антић.
"Тајни досијеи отварани селективно"
Тајни досијеи су, како каже, отварани селективно, по налогу безбедносних служби а у парламенту су донешени мањкави закони о реституцији и денационализацији, што су теме актуелизоване ових дана, а поводом судских процеса по захтеву за рехабилитацију Калабића и Недића.
"Тај закон о рехабилитацији садржи један невероватан компромис. Онај ко нема децу и унуке не може бити рехабилитован. Сада пролазимо кроз рехабилитацију Недића и Калабића, који нису ни осуђени већ су само доношене одлуке којима су проглашени за ратне злочинце и конфискована им је имовина", наводи Антић, али и наглашава чињеницу да у свету ниједан квислинг није рехабилитован, те поручује да "такав случај не сме да се догоди ни овде".
Напомиње да држава пре свега треба да се изјасни о себи, да расветли све околности у којима се догодио захтев за нечију рехабилитацију.
"Ако је процес Недићу био незаконит према узусима ондашњег времена, ако је неко осуђен на мањакавом процесу, онда држава тај процес мора да поништи и да га обнови. Држава не може да понови судски процес Недићу и Калабићу, јер они нису ни осуђени и притом Калабић и није био колаборациониста, већ један од озлоглашених вођа четничког покрета", наводи Антић.
Сматра да се не може судити мртвим људима, али каже истовремено да је јасно да не можемо да понављамо процес колаборационисти.
"Недић је био колаборациониста, али историчари кажу да није директно учествовао у Холокаусту. Његова влада је изабрана када је већи део Холокауста у Србији завршен", каже Антић.
За њега нема дилеме да држава мора да се изјасни о томе да у то време Недић није био председник Србије или на челу владе те Србије, већ је био службеник окупационе власти.
"Павелић у својим говорима третира Србију као окупациону зону. Он је говорио да са Србијом нема граница. У том тренутку Србија је била окупациона зона у којој немачка команда у сарадњи са угледним српским људима покушава да пацификује народ", наводи Антић.
"Власт мора да промени законе"
Зато сматра да власт мора да промени законе о рехабилитацији и отварању досијеа, о реституцији, денационализацији, јер су, тврди, антитоталитарни.
"Имали смо велика тоталитарна раздобља у историји Србије, од експеримента Краљевине Југославије преко социјалистичких елита па све до Милошевића и његове плутајуће диктатуре... Мала раздобља парламентарне демократије су иза нас и држава мора да се изјасни о томе", уверен је Антић.
С друге стране, наш историчар каже да морамо да се одредимо и према злочинима који су извршени над Србима у Другом светском рату.
"Рат за слободу је увек део формативног мита једног народа, а грађански рат се од Римског царства сматра срамотом. У Цезарово време није смела да се слави победа у грађанском рату. Наше власти морају да разреше питања због којих је народ дубоко подељен. Политичари у Србији после 2000. године су и у четницима и у партизанима и у Европској унији, а где им је народ то их мање занима", примећује Антић.
Примећује и да је процес рехабилтације, како се код нас води, заснован на приватној иницијативи.
"Породице имају интерес да скину жиг издаје али и да покушају да врате део одузете имовине. Недићев предак је испалио први куршум у Првом српском устанку. Мало се зна да је Недић био најодликованији српски генарал у Првом светском рату", каже Антић и додаје да, с друге стране, не види изражене тежње у српској политичкој елити да се разрачуна са комунизмом.
"Процес рехабилитације је искључиво приватни ангажман породица, без икаквог концепта политичких елита за разрачунавање са комунистичким властима непосредно после Другог светског рата", примећује Антић, али наглашава, правећи разлику између комунистичких власти и покрета, да се комунистички покрет отпора легитимно борио против фашизма.
(РТС)
Poslednja izmena:
