Sta covek treba da radi kada...

ChristopherWalken:

Ovo je verovatno i jedini nacin.



Dobra stvar. Samo ne u elektronskom obliku. Knjigu, obicnu, normalnu knjigu.



Ja imam kolegu koji je inace teska prznica. Taj se za svaku sitnicu izvice kao indijanac. Da li oko njega nema niko, da li ima 5, 15 ili 105 ljudi okolo nema veze, taj ce se izvikati i izhisterisati na sav glas. I stalno mu govorim bas ovo, da izkulira, da su to sitnice i da mora da cuva zivce a i sam sam mozda i gori zivac od njega samo sto cutim i trpim. Jako je tesko posvetiti se bilo kakvim aktivnostima kada nemas motiv, energiju i strpljenje. A jbeno vreme ide sve brze i brze.



Tekst nije zbrda zdola, cak je prilicno razumljiv. Sad, u glavnom se poenta svodi na psihiloga i to bi u normalnim okolnostima bilo jednostavno i logicno resenje. Mislim da sam ranije na ovoj temi pisao o tome ali ja nikome ne bih to preporucio jer su psiholozi kod nas jako losi, skupi a i vecina ih je i sama po sebi slucaj za psihijatriju. Covek koji se bori sa nekom vrstom psihickih problema je prepusten sam sebi a to je veoma tesko.
Lepo si ovo objasnila ali kao i kod prethodnih komentara, problem je cesto motivacija, mentalna iscrpljenost i sve losija komunikacija sa ljudima. A situacija je samim tim sve gora i gora. Kao neki lastis koji te stalno vuce nazad i zivot se tako samo vrti u krug.



Na kakve uspehe mislis? Kao na primer...?

Kliknite za proširenje...

I mislim da te dodatno i ubija usamljenost+cesto je ljubav i najveca motivacija za bilo sta u zivotu//Al da ne razvalcim temu aj pa poz i srecno i razmisli,prosetaj se do drzavnog psihologa pa ako ti se ne svidi mozes da ga promenis ili da mu kazes sine pali glup siAli svakako ce ti biti bolje ako sednes pred strancem i izbacis sve iz sebe sto si tovario godinama....Znaci bar za taj jedan odlazak nemas sta da izgubis..Eto to ti je jedan dan na krsti,treduj ga za jedan dan oslobadjanja duse kod doktora:*

miici:

Treba da hrabri druge...zvuci kontradiktorno ali upravo kroz to spontano nailazi odgovore i za svoje dileme.

- - - - - - - - - -

slucajno sam boldovala

Kliknite za proširenje...

Ja bas mislim da to nije preporucljivo. Interesovanje za tudje probleme i samo prezivljavanje tudjih problema uzasno crpi coveka.

marlon:

Kad nisi razumeo sustinu i treba da se roknes.

Kliknite za proširenje...

Pa hajde onda prosvetli me. Mislim, nemoj dozvoliti da jedan covek tek tako nastrada.

CicaMaca>):

Drzavni psiholozi nisu skupi,psihologe mozes da promenis ako si nezadovoljan..Covek je prepusten onome cemu se prepusti,tj ili osecaju beznadja ili osecaju nade a u skladu sa tim i samopokretanja ka necumu pozitivnom...
Moj rodjak jedan je bio bas u ekstra crnom periodu,i on je promenio par lekara dok nije naisao na odgovarajuceg..Msm lik je bas bio u gorem stanju nego ti al se bukvalno preokrenuo,doduse trebalo je malo vremena i nekih zivotnih promena(prebacio se na privatni faks,i poceo da radi posle) i sa terapijom,koju su mu usput korigovali(sad je msm i smanjena ako uopste jos i pije) ali poenta je da je okrenuo pun krug u zivotu...I sad je srecniji i normalniji i lepo mu ide,i svi smo srecni zbog njega,i sluzi mi kao primer za sve vas kad krenete da pricte kako psiholozi nista ne valjaju
Tako da mislim da ako se osecas lose konstantno a nemas neku utehu ili nekog razumnog u okolini,ja bi ti preporucila da odes kod drzavnog makar da se ispricas,makar da izbacis sve to iz sebe

Kliknite za proširenje...

CicaMaca>):

I mislim da te dodatno i ubija usamljenost+cesto je ljubav i najveca motivacija za bilo sta u zivotu//Al da ne razvalcim temu aj pa poz i srecno i razmisli,prosetaj se do drzavnog psihologa pa ako ti se ne svidi mozes da ga promenis ili da mu kazes sine pali glup siAli svakako ce ti biti bolje ako sednes pred strancem i izbacis sve iz sebe sto si tovario godinama....Znaci bar za taj jedan odlazak nemas sta da izgubis..Eto to ti je jedan dan na krsti,treduj ga za jedan dan oslobadjanja duse kod doktora:*

Kliknite za proširenje...

Pa nije da bas totalno nisam upucen u te stvari i ne pricam skroz napamet. Moj veoma blizak rodjak je prilicno uspesan psihijatar samo sto ne radi u Srbiji. Doduse pokusavao je ali su coveka "napujdali" jer je bio mlad, ambiciozan, profesionalan, talentovan i imao je sve predispozicije da uspe u tom poslu. I kao takav nije bas odgovarao domacim ekstra sujetnim i sebicnim "doktorima" koji sve najbolje znaju i niko nije pametniji od njih a koga god znam da se usudio da ode kod tih psihijatara zavrsio je isto - debilan razgovor od par minuta uz obavezno "nije tebi nista" i na kraju recept za neki lek cisto da te skine da ne kazem sa cega.
Sad ja licno nikako ne bih razgovarao sa tim rodjakom o nekim mojim problemima iz licnih razloga jer se ne bih osecao dovoljno slobodno i da ne detaljisem sad previse. A i ne moram ja biti primer, ljude koje ja srecem svakog dana sve vise lice na psihofizicki umorne zombije nego na ljude. Mi smo kao nacija inace veoma psihicki bolesni.
Sto se ljubavi tice, da moze u ovakvim situacijama cesto da pomogne...ali i da odmogne. Ja inace smatram da je ljubav koja u velikoj vecini slucajeva nije uzvracena i koja retko izadje na dobro jedno veoma destruktivno osecanje.

Druze ne bi postojalo toliko psihologa i psihijatra da nisu korisni i uspesni u svom poslu..
A po meni tebi treba psiholog a ne psihijatar,a ovima sto si spominjao mozda su oni bili pre za psihologa a ne za psihijatra,mozda im je dr rekao nesto u fazonu preporucujem vam to i to a dalje mozete kod psihologa,mozda su ih tesili,mozda ovo mozda ono bukvlano ne mogu da znam i da nagadjam sad..
Tebi treba neko za duze razgovore,i po meni bi mogao da samuo uzmes uput iz doma zdravlja,i da odes par puta kad stignes..Znaci kazem ti i da naletis na najveceg debila od doktora,opet ce ti prijati da sednes i sat vremena pricas o svojim osecanjima onako otvoreno,kako je lakse kad picas sa strancem....
A sto se tice ljubavi pa sto automatski pretpostavljas da nece biti uzvracena..
Plus realno ako si usamljen,sta moz da nadjes neku dejvocicu za pocetak makar da ti bude lepo,da osetis toplinu i zadovoljstvo,uostalom niko instant ne voli,za to treba vremena,ai poenta je zivota da se prodje vise veza dok se ne nadje ono pravo..Ne moz sad tako defetisticki da nastupas..
Jeste mozda te sjebu,sjebace te zivot vise puta al ce ti u medjuvremenu biti lepo,pa ces onda mozda naici i na nesto trajno

- - - - - - - - - -

Msm ne znam vise sta bih ti rekla da sumiram:
1.Mozes makar kod psihologa da se ispricas bar..
2.Psihologe moz i da menjas..(a ako bas oces kod pricatnog onda brate skupi pare bar za 2,3 seanse to moz da ustekas sigurno)
3.Nadji neku devojku da ti ubije usamljenost i da te oraspolozi,nesto zbog cega ces da se onako osmehnes kad ustanes..
Nadji to iako si svestan da mozda nece trajati...Jer ti je gora za organizam konstanta praznina nego praznina pa radost pa prekid..
Usamljenost je najveci ubica..
4.Vezbaj fizicki,gledaj komedije i gledaj sto vise da boravis napolju na vazduhu medj ljudima...
5.Sta mozes od negativnih faktora da izbacis,a ti to ucini(ako te nerviraju neke osobe,smanji kontakt,znaci bilo sta gde vdis da je moguca promena a ti je proguraj,i stavi sebe na prvo mesto)

- - - - - - - - - -

Za dalje nisam pametna rekoh sve sto mi je palo na pamet tako da poz i srecno

Slozila bih se sa odlaskom kod psihologa, to je kao da imas otvorenu ranu na nozi i neces lekaru... Isto i sada, u nedoumici si, malo si se izgubio, verovatno si previse toga drzao u sebi, i vezan si za proslost i neke ruzne dogadjaje, a nisi ni svestan koliko psiholog moze da ti pomogne u razresavanju problema, da ces se i zapitati - ma zasto nisam ranije dosao?! jer ces shvatiti koliko je problem zapravo lako resiv, samo ti je trebalo da ti da savet neko ko gleda sa strane i objektivno. Prica je kljuc svega, kroz razgovor ces i sam doci do resenja, samo izbaci iz sebe sve sto te muci, mnogo je jasnije kada kazes naglas nego kada dozvolis da se talozi u mozgu i ostane na nivou misli, tada je sve zbrkano...

- - - - - - - - - -

Probaj za pocetak i da procitas nesto strucno na tu temu, evo ja cu ti preporuciti ova dva teksta:

http://www.vaspsiholog.com/2016/03/sta-nas-sprecava-da-zivimo-u-sadasnjem-trenutku/

http://www.vaspsiholog.com/2010/09/saveti-za-prevazilazenje-depresivnosti/

Pa Kristofere, ne znam šta da ti kažem. Na primer, ovako:

1. Ako je motivacija izgubljena, pretpostavljam da je postojala. Promeni motiv, ugao gledanja na stvar, recimo, radiš posao zbog plate, a plata mala. Promeni motiv, potrudi se da posao obaviš maksimalno profesionalno i da u tome nađeš zadovoljstvo. Znam, nije lako, a na momente liči na psa koji juri sopstveni rep, ali je tako.

2. Paranoja, hm, ume da bude zajebato. Idi do kraja, daj joj krila neka se razmahne. Kada osvoji i najmanji kutak, nestaće kao balon od sapunice. Mada, ovo može da potraje godinama, mislim da je efikasno.

3. Razmišljaj još intenzivnije i češće, optereti se do kraja. Nešto će već isplivati.

4. Jedan sam od onih koji secka na komadiće svaki sopstveni postupak ili postupak drugih. Od najbezazlenijih razgovora i šala do ozbiljnih tema. Kao i prethodno, razmišljaj i dalje, još intenzivnije, ali ne dozvoli da te to obeshrabri, da te spreči da delaš.

5. Ne moraš ništa da menjaš, "riljaj" i dalje, kao što već rekoh, nešto će već isplivati.

ChristopherWalken:

...izgubi motivaciju za sve
...postane previse paranoican
...pocne previse da razmislja o svojoj buducnosti a u njoj ne vidi nista dobro
...previse razmislja o svakom potezu koji je napravio ili koji treba da napravi
...postane previse umoran i uplasen da bilo sta menja u svom zivotu

?

Kliknite za proširenje...

Nadje novi posao
Odlicno
Pocne da trenira
Uradi prvo sto mu padne na pamet
Ne znam

ChristopherWalken:

...izgubi motivaciju za sve
...postane previse paranoican
...pocne previse da razmislja o svojoj buducnosti a u njoj ne vidi nista dobro
...previse razmislja o svakom potezu koji je napravio ili koji treba da napravi
...postane previse umoran i uplasen da bilo sta menja u svom zivotu

?

Kliknite za proširenje...

bila sam veoma depresivna u jednom duzem zivotnom periodu i mogu da zamislim ovakvo stanje potpuno
kada covek dodje do situacije da je umoran od svega, da se oseca iscrpljeno cak i kada objektivno nema razloga mora da krene od sasvim malih stvari

osnovno je da se napravi neka struktura dana
ma kako banalno izgledalo, da to bude organizovano vreme cak do nivoa koji moze izgledati banalno, da se svakodnevno namesti krevet, istusira, nasminka (ili brijanje) za muskarce, da se malo sredi zivotni prostor

da se uspostavi bar jedna socijalna aktivnost u toku dana/ telefonski poziv roditeljima, nekom prijatelju, nekome ko ce se obradovati, bude to uzajamno

pesimizam i paranoicne misli su uglavnom posledica nedovoljne aktivnosti, visak slobodnog vremena, ili bavljenje nekim poslom koje ne zahteva mnogo mentalnog naprezanja i ostavlja misli da slobodno lutaju najcesce zavrsi kao zamisljanje najgorih mogucih scenarija

veoma je vazno uvesti bilo kakvu fizicku aktivnost, jer to hormonski utice da se osecamo dobro, a to takodje vazi i za onaj deo o strukturi dana
da li ce to biti setnja, trcanje, vezbe, teretana, bazen, nema veze, samo da je redovno i da se to postuje kao da je obavezno

preporucila bih i da se osim dnevnih planova i rasporeda vodi i evidencija sta je islunjeno a sta ne, jer ma koliko ovo banalno izgledalo, cinjenica da se ipak nesto postize, makar sitno, deluje veoma motivisuce

mozda sam ja potpuno promasila temu... nema veze

CicaMaca>):

Druze ne bi postojalo toliko psihologa i psihijatra da nisu korisni i uspesni u svom poslu..
A po meni tebi treba psiholog a ne psihijatar,a ovima sto si spominjao mozda su oni bili pre za psihologa a ne za psihijatra,mozda im je dr rekao nesto u fazonu preporucujem vam to i to a dalje mozete kod psihologa,mozda su ih tesili,mozda ovo mozda ono bukvlano ne mogu da znam i da nagadjam sad..
Tebi treba neko za duze razgovore,i po meni bi mogao da samuo uzmes uput iz doma zdravlja,i da odes par puta kad stignes..Znaci kazem ti i da naletis na najveceg debila od doktora,opet ce ti prijati da sednes i sat vremena pricas o svojim osecanjima onako otvoreno,kako je lakse kad picas sa strancem....
A sto se tice ljubavi pa sto automatski pretpostavljas da nece biti uzvracena..
Plus realno ako si usamljen,sta moz da nadjes neku dejvocicu za pocetak makar da ti bude lepo,da osetis toplinu i zadovoljstvo,uostalom niko instant ne voli,za to treba vremena,ai poenta je zivota da se prodje vise veza dok se ne nadje ono pravo..Ne moz sad tako defetisticki da nastupas..
Jeste mozda te sjebu,sjebace te zivot vise puta al ce ti u medjuvremenu biti lepo,pa ces onda mozda naici i na nesto trajno

- - - - - - - - - -

Msm ne znam vise sta bih ti rekla da sumiram:
1.Mozes makar kod psihologa da se ispricas bar..
2.Psihologe moz i da menjas..(a ako bas oces kod pricatnog onda brate skupi pare bar za 2,3 seanse to moz da ustekas sigurno)
3.Nadji neku devojku da ti ubije usamljenost i da te oraspolozi,nesto zbog cega ces da se onako osmehnes kad ustanes..
Nadji to iako si svestan da mozda nece trajati...Jer ti je gora za organizam konstanta praznina nego praznina pa radost pa prekid..
Usamljenost je najveci ubica..
4.Vezbaj fizicki,gledaj komedije i gledaj sto vise da boravis napolju na vazduhu medj ljudima...
5.Sta mozes od negativnih faktora da izbacis,a ti to ucini(ako te nerviraju neke osobe,smanji kontakt,znaci bilo sta gde vdis da je moguca promena a ti je proguraj,i stavi sebe na prvo mesto)

- - - - - - - - - -

Za dalje nisam pametna rekoh sve sto mi je palo na pamet tako da poz i srecno

Kliknite za proširenje...

Dobro, rekla si poprilicno pametnog Razumem sta hoces da kazes. Covek treba da se zabavlja onokliko koliko mu okolnosti dozvoljavaju ali uzimajuci u obzir te stvari o kojima sam prethodno pisao mogima su te okolnosti vrlo limitirane. Hvala na zanimljivim savetima

labudica434:

Slozila bih se sa odlaskom kod psihologa, to je kao da imas otvorenu ranu na nozi i neces lekaru... Isto i sada, u nedoumici si, malo si se izgubio, verovatno si previse toga drzao u sebi, i vezan si za proslost i neke ruzne dogadjaje, a nisi ni svestan koliko psiholog moze da ti pomogne u razresavanju problema, da ces se i zapitati - ma zasto nisam ranije dosao?! jer ces shvatiti koliko je problem zapravo lako resiv, samo ti je trebalo da ti da savet neko ko gleda sa strane i objektivno. Prica je kljuc svega, kroz razgovor ces i sam doci do resenja, samo izbaci iz sebe sve sto te muci, mnogo je jasnije kada kazes naglas nego kada dozvolis da se talozi u mozgu i ostane na nivou misli, tada je sve zbrkano...

- - - - - - - - - -

Probaj za pocetak i da procitas nesto strucno na tu temu, evo ja cu ti preporuciti ova dva teksta:

http://www.vaspsiholog.com/2016/03/sta-nas-sprecava-da-zivimo-u-sadasnjem-trenutku/

http://www.vaspsiholog.com/2010/09/saveti-za-prevazilazenje-depresivnosti/

Kliknite za proširenje...

Ovi linkovi su vrlo zanimljivi ali bi mi trebalo previse vremena i prostora da prokomentarisem sve vezano za njih. Mozda su malo vise klise nego konkretno resenje ali jasno je da ne postoji carobna rec koju ces da izgovoris i svi problemi ce da nestanu. Tu je puno "rada" na tome, vreme i strpljenje. Covek mora da promeni citav mind set. Nekako mi vise zvuci da su to prilicno "blanko" saveti - vezbaj, druzi se, izlazi, nadji vreme, nadji hobi i tako to ali kad malo bolje razmislis to je u stvari i jedini savet koji neko nekom moze da da u toj situaciji.

Bradzorf:

Pa Kristofere, ne znam šta da ti kažem. Na primer, ovako:

1. Ako je motivacija izgubljena, pretpostavljam da je postojala. Promeni motiv, ugao gledanja na stvar, recimo, radiš posao zbog plate, a plata mala. Promeni motiv, potrudi se da posao obaviš maksimalno profesionalno i da u tome nađeš zadovoljstvo. Znam, nije lako, a na momente liči na psa koji juri sopstveni rep, ali je tako.

2. Paranoja, hm, ume da bude zajebato. Idi do kraja, daj joj krila neka se razmahne. Kada osvoji i najmanji kutak, nestaće kao balon od sapunice. Mada, ovo može da potraje godinama, mislim da je efikasno.

3. Razmišljaj još intenzivnije i češće, optereti se do kraja. Nešto će već isplivati.

4. Jedan sam od onih koji secka na komadiće svaki sopstveni postupak ili postupak drugih. Od najbezazlenijih razgovora i šala do ozbiljnih tema. Kao i prethodno, razmišljaj i dalje, još intenzivnije, ali ne dozvoli da te to obeshrabri, da te spreči da delaš.

5. Ne moraš ništa da menjaš, "riljaj" i dalje, kao što već rekoh, nešto će već isplivati.

Kliknite za proširenje...

Ako sam te dobro shvatio, ja tako nekako i funkcionisem. Stvari se prilicno tesko menjaju i nekako sam se predao i pustio da se sve odvija svojim prirodnim tokom pa nesto se mozda i promeni...a mozda i nece. Danas je prosecan covek veoma limitiran cak i u donosenju odluka o sopstvenom zivotu jer nailazi na puno prepreka koje ga sputavaju tako da je mozda pametno prihvatiti svoj zivot takav kakav je pa sta bude. Nazalost.

AZTEC:

Nadje novi posao
Odlicno
Pocne da trenira
Uradi prvo sto mu padne na pamet
Ne znam

Kliknite za proširenje...

Paranoja nije uopste dobra. Cak ni u ovom obliku koji je ja imam a to je sto sam ja poprilicno paranoican po pitanju buducnosti i mogucih opcija. Ljudi su inace u glavnom zesce paranoicni po pitanju nekih drugih stvari kao sto su medjuljudski odnosi jer tripuju da svi rade protiv njih i da ih svi koriste i da su svi koga poznaju losi i zavidni a to je jako ozbiljan oblik paranoje jer ako neko smatra da svi samo hoce da ga iskoriste onda bi on ozbiljno morao da se zamisli o sopstvenim kvalitetima. Dakle paranoja nije uopste dobra i jako lose utice na psihu cak i u tim malim oblicima.
Novi posao je izuzetno tesko naci i o tome mislim da nije potrebno previse diskutovati. Plus sto sam ja promenio prilicno poslova uvek prelazeci iz losijeg u bolje samo sto se uvek veoma brzo uspostavljalo da je u stvari sasvim suprotno.

Distance:

bila sam veoma depresivna u jednom duzem zivotnom periodu i mogu da zamislim ovakvo stanje potpuno
kada covek dodje do situacije da je umoran od svega, da se oseca iscrpljeno cak i kada objektivno nema razloga mora da krene od sasvim malih stvari

osnovno je da se napravi neka struktura dana
ma kako banalno izgledalo, da to bude organizovano vreme cak do nivoa koji moze izgledati banalno, da se svakodnevno namesti krevet, istusira, nasminka (ili brijanje) za muskarce, da se malo sredi zivotni prostor

da se uspostavi bar jedna socijalna aktivnost u toku dana/ telefonski poziv roditeljima, nekom prijatelju, nekome ko ce se obradovati, bude to uzajamno

pesimizam i paranoicne misli su uglavnom posledica nedovoljne aktivnosti, visak slobodnog vremena, ili bavljenje nekim poslom koje ne zahteva mnogo mentalnog naprezanja i ostavlja misli da slobodno lutaju najcesce zavrsi kao zamisljanje najgorih mogucih scenarija

veoma je vazno uvesti bilo kakvu fizicku aktivnost, jer to hormonski utice da se osecamo dobro, a to takodje vazi i za onaj deo o strukturi dana
da li ce to biti setnja, trcanje, vezbe, teretana, bazen, nema veze, samo da je redovno i da se to postuje kao da je obavezno

preporucila bih i da se osim dnevnih planova i rasporeda vodi i evidencija sta je islunjeno a sta ne, jer ma koliko ovo banalno izgledalo, cinjenica da se ipak nesto postize, makar sitno, deluje veoma motivisuce

mozda sam ja potpuno promasila temu... nema veze

Kliknite za proširenje...

Nisi promasila temu, cak si prilicno pogodila.
Inace vezano za ovo sto si napisala, secam se pre nekih dvadesetak ili mozda malo manje godina kada sam ja bio klinac, na lokalnom skolskom igralistu se okupljalo gomila ljudi. Ne toliko dece koliko starijih likova koji su imali dvadeset nesto, trideset nesto pa i cetrdeset nesto godina. Nisi mogao da dodjes na red da odigras petnestak minuta basketa ili fudbala od starijih koji su tu bili svaki dan pa smo mi klinci koristili malo pomocno igraliste i igrali fudbal na male improvizovane golice. Na to igraliste godinama vec niko ne dolazi i koriste ga samo ovo malo dece za vreme skole. Posle skole tu je samo jedan decacic koji zivi u skolskom dvoristu i on sam tu sutira loptu onako bezveze. Pre sam bas razmisljao o tome i nekako sam se bas rastuzio. Ne znam sta je u pitanju i ja tu svoju generaciju i malo sta, rije i malo mladje vidjam u glavnom u prolazu onako iz kola javimo se jedni drugima i to je to. Sa nekoliko njaboljih drugova se vidjam najcesce ako stignemo da odemo jedni kod drugih oko 8, 9 uvece, popijemo kafu, malo porazgovaramo i to je to. Godinama se dogovaramo da kupimo kosarkasku loptu ali kada se pominju bilo kakve aktivnosti tog tipa izmedju nas se obicno posle male dramske pauze u razgovoru pojavi to pitsanje "...a kad...?" uz nemocno rasirene ruke. Ne znam sta je to sto ljude danas toliko sprecava da se vise druze i zabavljaju a nije ih sprecavalo ranije i da li je to neka dublja masovna psihologija. Odavno sam razmisljao da kupim biciklu ali kada se zamislim, i da nekako skupim pare i da je kupim, kada bih imao vremena da je vozim. Osim posla koji mi oduzima toliko vremena, jedva stizem da zavrsim obaveze kod kuce a da ne pominjem to sto sam vec u ovim godinama trebao da razmisljam i o deci i o obavezama prema toj "svojoj" porodici. Sve u svemu fizicka aktivnost mi uzasno nedostaje i zato sam se nadovezao na ovo sto si napisala u vezi toga.

To sa dnevnim planovima, manje - vise. Pokusao sam nesto tako ali me je malo dodatno opterecivalo sto te neke planirane stvari nisam stizao da uradim a po prirodi sam prilicno neuredan po pitanju izvrsavanja dnevnih obaveza pa sam odustao. Radim to dosta mehanicki kao i pre. Ranije sam i imao puno hobija i interesovanja a danas vise nijedan i vidim da se ljudi oko mene ne bave nikakvim hobijima osim onih sa dovoljno para i slobodnog vremena sto je jos jedan zanimljiv fenomen danasnjeg doba da je skoro svaki hobi postao luksuz bogatih.
Svakako zanimljiv post i razmislicu o tome.

Hm da, stvari se mnogo teško menjaju, ali to ne znači da bi trebalo da odustaješ. Evo za početak, nađi eseje i govore studentima Josifa Brodskog. Uzmi čitaj nešto, udubi se u to, ne da se utešiš, ne da dođeš do nekakvih "istina", nego da proširiš sopstvene vidike, da pogledaš na sebe i život iz drugačije perspektive.. Brodski na jednom mestu kaže, "ne prihvatajte sopstveni poraz dokle god ste u stanju da izgovorite ne". To nije motivacija ili ohrabrenje, to je prosto život. "Amor fati", prihvati svoju sudbinu, da, ali to nipošto ne znači da se predaš. Ustani rano, istuširaj se, operi zube, skockaj se i kreni. Ne trči, ne juri, ne žuri, ali i ne oklevaj. Saslušaj pažljivo sagovornika, gledaj ga u oči, pazi na svoje reči, imaj strpljenja sa ljudima. Ono, ne znam koliko imaš godina, ali svakako nisi klinac. Pogledaj na nekog od osamdesetak leta, skroz sede kose, "seda kosa, kruna slave". Šta je taj prošao u životu, koliko patnje, strahova, nadanje, razočaranja,... je bilo u njegovoj glavi, u njegovom srcu? Može li on to da ti kaže, čak i da hoće? Ne može, reči su nemoćne. Kada on na to gleda, osvrće se unazad, možda čak i sa nekom setom, a kada ti(ili ja) gledaš u tu sliku, ti gledaš u budućnost, eventualno u sadašnjost, pomalo sa strahom.

Paranoja naravno nije uopšte dobra, to je znak ozbiljnih iščašenja, znam vrlo dobro. Međutim, rekao sam već, promeni taktiku da bi je savladao, ako ne pomaže direktan sukob, idi u suprotnom smeru. Nahrani je, neguj, ugoji je do bolesnih razmera, na kraju će morati da raspadne u paramparčad usled sopstvene težine. Zahebato je, ali to je moje iskustvo. Ovo drugo što kažeš, pitanje budućnosti, to nije paranoja, to je strah od budućnosti.

Posao, hm. Sam takođe postavljam sebi to pitanje. Imao sam običaj da na početku karijere biram poslove, da mi na poslu sve smeta, da iz mene izbija nezadovoljstvo. Dobio sam po onoj narodnoj "ko traži veće, izgubi iz vreće", ali ne vidim u tome ništa loše. Znam samo jedno, u datom trenutku sam rekao sebi, može šef da bude neopevani k****c, mogu klijenti da me dovode do ludila, može plata da bude loša, ali ja ću svoj posao obavljati maksimalno profesionalno i odgovorno. Posle godina i godina muke, shvatiš da si postao zreliji čovek, da si razvio neke socijalne veštine, da te ljudi drugačije gledaju. U krajnjem slučaju, shvatio sam da možda imam veoma dobru osnovu za dalje, lepše i bolje, nedostaje mi samo hrabrosti. Hebiga, ništa se ne daje za dž i ne dobija na tacni, za sve moraš da se izboriš, a krivine ako hvataš, pa, jednom ćeš platiti cenu i za to.

Sad sam se setio, izgleda da si malo mlađi od mene. Šta da ti kažem, možda sam u još većem lutanju nego ti, ali svih ovih godina, poslednjih deset petnaest, guram nekako. Padnem, ustanem, stresem prašinu i krenem dalje, odakle mi snaga, ne znam ni sam. Najvažnije je ostati svoj, ne praviti trule kompromise. Kompromis je ok, ali ne bilo koji, ne po svaku cenu, ne uvek i svuda. Ne prodaj se jeftino, ne pristaj na prezrive poglede, ne prilagođavaj se masi, većini, ne udovoljavaj. Malo hrane i krov nad glavom, pa toga će se uvek naći, ali istinska sloboda, nezavisnost, to se ne daje svakom. Najlakše je odabrati put mediokriteta, ušuškati se i okružiti ljudima(rođacima, prijateljima, kolegama, komšijama, ...), samo, cena je velika, strahovita, a dobijaš samo trice i kučine. Podigni ulog, videćeš kako će da te gledaju: strah i neverica.

Ponekad je dobro o sebi ne razmisljati previse i ne hraniti strahove, koje i onako imamo.
Nauci da zivis u trenutku. Ovom sada. Nadji lepotu u svemu. Pocni sa malim stvarima. Slusaj cvrkut ptica. Posadi u saksijama nekoliko razlicitih biljaka, koje trebaju razlicit tretman i zabavi se njima.
I pre svega prestani da sebi dajes preteranu vaznost. Znam da ti se cini da to ne radis, ali vecina depresivaca je bukvalno opterecena sobom, svojim stanjima, previse razmislja, sve analizira i rasclanjuje do u beskonacnost.