Ukratko cu opisati citavu situaciju.
Ostavilja je za sobom u testamentu meni ostavila svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu. Nesto od toga je navedeno u testamentu, no s obzirom da su ostavioci uglavnom stare osobe, nije iskljuceno da se nesto zaboravi ili ispusti, odnosno da se ne navede u testamentu. Istovremeno, ostavilja je od zakonskih naslednika imala i sina, no s obzirom da od njegove trinaeste godine ne zivi sa njim i za svo to vreme ne samo da nisu komunicirali, vec su kroz zivot jedno drugog vredjali i nikada nisu bili u nimalo dobrim odnosima, njega nije navela u testamentu , niti je u istom navela njegovo ime. S obzirom da je njen sin zakonski naslednk, a po tom pravu bez obzira na njihove medjusobne odnose, on je imao pravo na nuzni deo.
Kao i mene, sud je i njega uedno pozvao kao ucesnika u ostavinskoj taspravi. Na rocistu na kome se izjasnjavalo o priznavanju testamenta, i raspodeli ostavine, on je priznao testament i izjavio da ne zeli deo koji po zakonu njemu pripada, te da se slaze da jedini naslednik celokupne pokretne i nepokretne imovine budem samo ja, svestan i od strane sudije obavesten da jednom data izjava je neopoziva. Na istom rocistu ja sam prihvatio da budem naslednik, a zatim smo oboje uz jos dva svedoka, radnike suda, potpisali date izjave.
Ni dan danas ne znam zbog cega, od strane zakonskog naslednika usledila je tuzba u kojoj se trazi da se ponisti njegova naslednicka izjava uz obrazlozenje da je on prevaren i obmanut, navodeci prcu po kojoj smo nas dvoje imali dogovor da se on na sudu izjasni da ne zel nista, a ja da mu za uzvrat ustupim veci deo nasledstva.
naravno, takav dogovor nije postojao, ali je bio razuman povod za obaranje naslednicke izjave s obzirom da je spadao u jedan od tri razloga zbog kojih naslednicka izava moze da se obori.
U parnicnim raspravama koje su usledile, sud je zakljucio da ne postoji ni jedan dokaz da se famozni dogovor ikada dogodio. Znaci, nisu postojali svedoci, nije postojao pismeni ugovor, nije postojao tonski, a ni video zapis. Znajuci da dogovor nije ni postojao, nisam se plasio obaranja naslednicke izjave, no sud je ipak doneo resenje da se ista obori uz obrazlozenje da su zapisnik potpisali ucesnici u ostavinskoj raspravi (nas dvoje), kao i dva svedoka (radnici suda), al ne i sudija, kao ni zapisnicar. Na jednom od rocista, sudija koji je presedavao u ostavinskoj raspravi, pojavio se u svojstvu svedoka i tom prilikom je naveo da su svi detalji iz zapisnika sa rocista na kome su date ostavinske izjave, potpuno tacni i da je nedostatak potpisa samo tehnicka stvar, koju ukoliko je neophodno moze u svakom trenutku ispraviti. Bez obzira na to, sud je ipak doneo resenje u korist druge strane.
Ne imajuci kud, angazovao sam avokata koji je napisao zalbu apelacionom sudu. Apelacioni sud je razmotrio sve cinjenice i preijednacio odluku osnovnog suda uz obrazlozenje da su obe nase nasledncke izjave (njegova kojom priznaje zavestanje i slaze se da budem jedini naslednik i moja kojom sam prihvatio nasledstvo) pravosnazne i da nije ni jednim postupkom povredjeno zakonsko pravo.
Zaboravio sam da napmenem da je ostavinska rasprava pauzirana dok se ne resi rasprava po tuzbi. Posle resenja iz apelacionog suda u kome se jasno navodi da sam ja jedini naslednik, te da je druga strana duzna da plati troskove sudjenja, osnovni sud u kome je sve i pocelo, donosi odluku da nastavi ostavinsku raspravu.
Na rociste poziva opet obe strane. Mislio sam da je drugu stranu pozvao kako bi joj objasnio i obrazlozio da posle resenja iz apelacionog suda, u ostavinskoj raspravi postoji samo jedan naslednik, jer logicno je da posle odluke apelaconog suda da su naslednicke izjave pravosnazne, od tog trenutka druga strana vise ne ucestvuje u ostavinskoj raspravi uz cinjenicu da je taj zakonski naslednik dao naslednicku izjavu u kojoj se odrice svega, ali se i slaze da ja ostanem kao jedini naslednik, uz ponovnu napomenu da je apelacioni sud tu izjavu oznacio kao pravosnaznu.
Umestosvega toga, naslednicka rasprava se nastavlja kao da ne postoje nikakve naslednicke izjave. druga strana navodi kako nije bila upoznata sa imovinom koja je predmet nasledstva, pa do toga kako sud nije blagovremeno upozorio i objasnio da je jednom data izjava neopoziva.
Posle dva odrzana rocista po tezi "trla baba lan da joj prodje dan", osnovni sud donosi resenje u kome proglasava mene za jedinog naslednika, ali sa pravom zalbe, na koju ima druga strana. To pravo je logicno advokat druge strane iskoristio i napisao zalbu drugostepenom sudu u kojoj navodi sve ovo o cemu se danima diskutovalo na rocistima, ali i sto je bilo predmet o kome je svoju odluku doneo i apelacioni sud.
Drugostepeni sud je ponistio resenje osnovnog suda uz obrazlozenje da u ostavinskoj raspravi postoji imovina koja nije navedena u testamentu, te da po njima ja jesam naslednik imovine koja je navedena u testamentu, dok na imovinu koja nije navedena u teatamentu, pravo imaju obe strane. I ko se posle svega ovoga ne bi osecao zbunjenim i s razlogom zabrinutim, jer ocigledno je da pravo moze svako da tumaci kako mu se prohte.
Ako nekakvo sudsko vece zaduzeno za zalbe ne postuje resenje koje je doneo apelacioni sud, onda zaista ne znam sta da kazem.
Izvinjavam se zbog ovog dugackog teksta, no verujem da cete me razumeti i da mi necete zameriti. davljenk se i za slamku hvata.
Posle toga sve se lepo overi u sudu i mogu da te poljube u supak svi koji misle da se uz pomoc nekih veza i vezica u sudu ili politici ogrebu o nesto sto im nije dodeljeno.
ostali su uskraceni za sve i nisu uspeli nista da ospore dakle provereno u praksi
