Ko god razmišlja o smrti, razmišlja i o vremenu.
2,
Pošto u smrti nema doživljaja, onda nema ni vremena.
Jedino što može postojati za subjekt je život. kao subjekat možemo biti bilo ko.
,
.
Odgovor je upravo u tom vremenu koga nema van subjekta.
misaoni eksperiment.
smrt za vas ne može postojati kao iskustvo,
Pošto ne možete ovo shvatiti niti zamisliti, najlakše je odbaciti. Ili poludite
pokušavajući da svojim umom proniknete u nesaznajno.
Mi, kao jedino realno Biće (Svest ili Duša) znamo samo za neprekidno postojanje a to je život. Nikada smrt i nikada bolest. Smrt postoji samo za naše ego-svesno 'biće' koje nije ništa drugo do vrsta softvera. Taj naš 'softver' ili ego svest nastajao je postepeno kada smo počeli da ga instaliramo kao što se instalira operativni sistem (OS) u novokupljeni računar. Bez njega računar ne može raditi i bez njega (ego-svesti) mi nećemo imati dežurni program koji će umesto nas, Bića, donositi brze 'odluke' u toklu dnevnih događanja.
Tačnije, mi kao jedino realno Biće imamo sličan radni program na svim nivoima realnosti u nižem polu kreacije. Ovo znači u fizičkom svetu, Astralnom svetu itako dalje. Kada zaspimo taj radni program se isključi, kao kod današnjih računara i modernijih programa kada računar ide na spavanje. Tada mi kao Biće aktiviramo onaj radni program na svetu u koji odlazimo da nastavimo svoje aktivnosti...
Kada želimo da se vratimo nazad u ovaj svet, onda isključimo onaj tamošnji radni program a uključujemo ovaj ovdašnji.
Praktično spavao je samo naš deo uma, 'ego svest' ili dnevna svest, odnosno radni softver, kako ga nazvah. (Niko ga tako ne zove, to je meni kliknula ideja budući da je proces baš sličan.)
Šta se događa kod smrti fizičkog tela, tj. kada naše fizičko telo postane nefunkcionalno ili kada se naša misija ovde završi? Jednostavno potpuno isključimo ego svest ili ovdašnju radnu memoriju (OS) i taj deo uma odlazi na recikliranje ili brisanje. Mi tada svoju pažnju potpuno usmeravamo na radnu memoriju onog sveta, više realnosti, gde odlazimo.
Sa pozicije tamošnje radne memorije mi nigde nismo bili, nigde išli. Naš dolazak u fizičko telo sa poozicije više realnosti nije bio ništa drugo do li san. Sanjali smo da smo zemljoradnik, možda vozovođa, pilot, naučnik u vasionskom programu ili možda filozof...
Još jedna stvar koju smo odradili, odnosno tu je verovatno došao neko da nam okrene prekidač i isključi nam spoj sa fizičkim telom. Ukoliko odlazimo na višu realnost nego što je Astralni svet imali smo dve smrti odjednom. Isključena je i radna memorija zadužena za naše bivanje na Astralnom svetu i isključen je naš spoj sa Astralnim telom. Kvrcnuo je još jedan prekidač.
Mi kao Biće ne mislimo i mislima ne donosimo zaključke. Mi kao Biće ili Duša samo percepiramo i zato su nam potrebne radne memorije uma i sami um.
Um nema svest i ne misli iako proizvodi misli podstaknut emanacijom energije od strane nas kao Bića, Duše, Intelekt ima tu obavezu i funkciju da kreira misli.
Ništa nije nesaznajno, ništa nema tajne. Jedina tajna je u nama samima. Trebamo postati malo otvoreniji i početi istraživati svugde oko nas. Da ne odbacujemo nijedno polje na kojem se nešto može spoznati pa bilo da je nauka, religija, metafizika, magija... Naša predubeđenja i predrasude su naše najveće blokade od sagledavanja istine.
Tačnije, u nama nije narasla potreba za dubljim saznanjem i za samom istinom. Kada ta potreba bude dovoljno jaka onda nema vrata koja će ostati a da kroz njih ne promolimo glavu ma kako apsurdno bilo.
Kada je potreba tako jaka onda bismo dubili na glavi na vrhu avalskog tornja.
Kada krenemo iz jednog nivoa postojanja ili sveta na koji viši onda "putujemo kroz tunel." Da li je tačno budući da ljudi koji su imali iskustva blizu smrti tako prijavljuju? Ne nije istina. To je samo privid. To je samo proces našeg podizanja vlastitih vibracija na viši nivo iako nigde ne putujemo. Jer sve te realnosti operišu kao zasebna celina na odgovarajućim nivoima ili opsezima nivoa vibracija (oscilovanja), oni i nisu tamo negde daleko ili negde visoko na nebu. Sve te realnosti su praktično tu.
Uvek smo tu ali na drugom nivou postojanja ili vibracija.
Vreme ne postoji zbog nas Bića, već postoji zbog našeg uma. Naš um ne može drugačije funkcinisati i koristiti podatke ako nisu poređani u nekakvom redosledu, po vremenu. Postao bi dezorijentisan... Otuda, mi kao Biće ne trebamo vreme. Sa druge strane vremenski tok postoji i na ostalim nivoima nižeg pola kreacije, ali ti vremenski tokovi su međusobno različiti. Iz tog razloga ako se obratite nekom vidovnjaku može vam reći da na proleće imate veliki srećan događaj. I vi čekate a ono ništa, sve ostaje isto. Ne dogodi se ništa ni godine iza toga pa ni naredne desete godine. Zašto? Zato što je ta vidovita osoba videla događaj koji dolazi ali nije upoznata o načinima funkcionisanja viših realnosti. Događaj koji je krenuo prema vama bio je na drugačijem vremenskom zapisu i ovde će se pojaviti, recimo,tek za dvadeset godina...
Otuda, smrt je samo preusmerenje naše pažnje na određenu višu realnost, isključivanje dela uma koji je služio kao radna ili ego-memorija za ovaj svet i isključivanje našeg spoja sa fizičkim telom.
Naša radna memorija ovoga sveta, koju nazivamo svest iako to nije nikakva svest to nikada ne može saznati iako mi kao Biće, Duša to znamo.
Zato ljudi otvorenijih i širih pogleda na život mogu znati vreme svoje smrti? Kako? Pa to može svako ako u sebi ne neguje strah. Jednostavno neka dozvoli da to saznanje sklizne iz nas kao Bića (Duše) u našu nižu svest ili ego-biće. Recimo onako kako se to događa sa intuitivnim saznanjima na drugim poljima. Proces je upravo taj isti.
Zašto nam se ne dozvoli da ovde u fizičkom svetu možemo istovremeno videti i višu realnost?
Jednostavno što ne bismo znali gde se nalazimo trenutno. Da li smo sada na višoj ili na fizičkoj realnosti pa bi nam se dogodilo da smo u fizičkom svetu a hoćemo da poletimo sa krova višespratnice - budući da se na višim realnostima može i da leti. Uistinu ne na velikim udaljenostima, ali može.
Kako se ovo može znati?
Pa odgovor je pitanjem; Kako je neko naučio da igra fudbal tako majstorski i bravurozno?
Prvo, imao je strašnu želju da to čini. Drugo, došao je sa predispozicijama koje je i na unutarnjem svetu razvijao a opnda, posvetio je svo vreme igrajući fudbal na poljani iza kuće. Zapostavio je sve drugo ali ne i fudbal.
Slično je i sa spoznajom viših realnosti. Tu je ona potreba, tu je ona želja i tu je ljubav poduprti velikim radom i istraživanjima bez predrtasuda. Kada se sve spoji život je reaktivan na naša unutarnja stanja i vrata se otvaraju.
Tajni nema.
