Злочини партизана над српским народом

“Наредба КПЈ за Црну Гору 05. 02. 1942. године – Строго пов: НАРЕЂУЈЕМО: Командантима и политичким комесарима са подручја: Колашина, Мојковца, Берана, Бијелог Поља и Андријевице, да одмах без размишљања или тражења неких додатних обавјештења под хитно организују напад на Васојевићко племе, јер су они велики – Срби. Њих треба најстрожије казнити тако – убијајући све редом, све за кога се зна да није за нашу идеологију. Не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу не питајући никога за кривце… “ Ова монструозна наредба преточена је и у пјесме које су уперене против Васојевића и Срба уопште.У зиму 1942. године Ђиласове присталице пјевају:„Хеј, Васово српско племе, комунизма стиже вријеме/ Црвени се барјак вије, нестат мора Србадије/ Хвала Титу, хвала Блажу, што нацију створи нашу/ Историја сад се пише да нијесмо Срби више.“

На простору Требињске шуме партизани су своје „измишљене непријатеље“ убијали и бацањем у више крашких јама.… Ови злочини били су наставак злочина – геноцида који су починили Муслимани и Хрвати – усташе над православним Србима Требињског среза прољећа и љета 1941. године. У оба случаја жртве су цивили, често жене, дјеца, старци и болесне особе. Не прави се разлика у годинама, убијани су заједно дјеца и родитељи…

„Помилуј Свемоћни невине што гину…“ Ове почетне ријечи пјесме МОЛИТВА, великог српског пјесника Јована Дучића, објављене у Американском Србобрану 17. септембра 1942. најбоље би описале стање у коме се српски народ Требиња и Херцеговине нашао 1941. и 1942. године.

У окупираној Отаџбини, незаштићен, био је препуштен на милост, чешће на немилост, издајника и злочинаца који су ступили у редове тзв. НДХ – злочиначке квази државе, створене од стране окупатора. Од маја мјесеца 1941. године почињу прва убиства српског становништва – цивила на простору источне Херцеговине.

Усташе (локални Хрвати и муслимани, често комшије, дојучерашњи пријатељи, чак и родбина) у љето 1941. године на простору источне Херцеговине убијају више хиљада Срба – цивила. Та монструозна убиства, чије су главне карактеристике звјерска мучења и бацања у крашке јаме (још) живих људи, имају све особине геноцида над цивилним становништвом – Србима православне вјере. Послије првих убистава Срба – цивила, становништво се организује и формира „народну војску“ да би се заштитило српско становништво од истребљења. Усташе настављају са убијањем Срба током цијелог рата. Српско становништво Херцеговине овим усташким злочинима било је десетковано. Усташе, нажалост, нису биле једина опасност за биолошки опстанак српског народа у Херцеговини.

ДОЉЕ ЦРКВА И ОЛТАРИ, И ПОПОВИ И ЖАНДАРИ…

Након ових усташких злочина, а често и у исто вријеме, српски православни народ Херцеговине био је изложен убијању и од стране комуниста – партизана и то у периоду од новембра 1941. до маја 1942. године.

Водећи се идеологијом која је страна српском националном бићу, комунисти – партизани из идеолошких „убјеђења“ а посебно због намјере да по сваку цијену освоје власт, убијају најистакнутије представнике српског народа. На првом мјесту свјештенство и монахе Српске православне цркве, представнике државне власти, као и све који су одани традиционалним и духовним вриједностима српског народа. Због својих идеолошких, револуционарних убјеђења, партизани (комунисти) су се отуђили од српског народа и православне вјере, којима су до јуче припадали, видјевши сада у њима свог главног непријатеља.

Да би оправдали своје поступке и изнијели циљеве борбе, партизани су организовали скупове по градовима и селима Херцеговине. Посебан циљ био је придобијање српске омладине, која је морала присуствовати тим скуповима. Причама о лагодном животу, о слободнијим моралним начелима, омладина се покушавала придобити на страну комуниста. На тим скуповима читани су различити прогласи, наредбе и сл. Послије би се организовале игранке на којима би се често пјевале и погрдне пјесме против цркве и српства. Оне у ствари, најбоље осликавају карактер тог покрета у првим годинама рата, 1941. и 1942. године. Кроз те „пјесме“ могао се наслутити крвави сценарио унапријед планираног злочина.

Од старијих људи из Требињске шуме забиљежио сам једну такву „пјесму“ коју су партизанке пјевале на тим скуповима: „Доље црква и олтари и попови и жандари/ Побићемо мантијаше иако су крви наше“.

Измишљане су и приземне „крилатице“ као нпр: „Чизма, нога – нема Бога“.

Наведени „стихови“ показују колико су тада припадници партизанског (комунистичког) покрета, до јуче Срби, постали једни од најљућих непријатеља и српске нације и православне вјере. Као потврду овом закључку, навешћемо неке наредбе и догађаје који су потом услиједили.

Да би се лакше схватиле наредбе злочиначког карактера, које су биле усмјерене према српском православном народу Љубомира, Требињске шуме, Зубаца и Попова поља у зиму 1942. године, наводимо наредбу КПЈ за Црну Гору од 5. фебруара 1942. године, коју су саставили Владо Мартиновић и Милован Ђилас:

Наредба КПЈ за Црну Гору 05. 02. 1942. године – Строго пов.
НАРЕЂУЈЕМО: Командантима и политичким комесарима са подручја: Колашина, Мојковца, Берана, Бијелог Поља и Андријевице, да одмах без размишљања или тражења неких додатних обавјештења под хитно организују напад на Васојевићко племе, јер су они велики – Срби. Њих треба најстрожије казнити тако – убијајући све редом, све за кога се зна да није за нашу идеологију. Не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу не питајући никога за кривце. Куће конфисковати, а потом запалити стоку заплијенити. Уколико би неко од партизанских војника покушао да не поступи по овој наредби, команданти имају такве на лицу мјеста стрељати. Приликом напада на Васојевиће партизанска војска мора добро водити рачуна, да не дође до сукоба између њих и окупаторске војске, коју наше партизанске јединице не смију да нападају, придржавајући се строго наредбе Врховне партизанске команде издате 27. 12. 1941. године, а са којом су упознати сви наши команданти и политички комесари и повјереници. Ову наредбу издаје руководство КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак.
Владо Мартиновић – Бајица
Милован Ђилас

Ова монструозна наредба преточена је и у пјесме које су уперене против Васојевића и Срба уопште.У зиму 1942. године Ђиласове присталице пјевају:„Хеј, Васово српско племе, комунизма стиже вријеме/ Црвени се барјак вије, нестат мора Србадије/ Хвала Титу, хвала Блажу, што нацију створи нашу/ Историја сад се пише да нијесмо Срби више.“

Сава Ковачевић руководи се истим начелима као и Милован Ђилас и доноси исте наредбе, које у дјело спроводе Димитрије Булајић, Драгица Правица и многи други. Сава Ковачевић има свој пријеки суд од новембра 1941. до маја 1942. године.

ПОПОВО ЈЕ ИМАЛО ЛАЗА ПРИБИШИЋА

Пријеки суд Саве Ковачевића убио је двадесетшест Срба Граховљана. Прва жртва невиђеног терора у општини Грахово био је Филип Максимов Кешељевић. Филип је рођен у Вилусима 1888. године. Као младић одлази на рад у Америку. Из Америке долази на позив своје Отаџбине 1914. године, и као добровољац у Српској војсци учествује у Великом рату, борећи се за крст часни и слободу златну. По извојеваној побједи и слободи постаје одборник у општини Грахово. Угледног домаћина Филипа Кешељевића сачекале су у засједи присталице Саве Ковачевића 22. новембра 1941. године и убиле.

Сава Ковачевић забрањује да се за убијеним Србима, у знак жалости носи црнина. Филипова супруга Марија Кешељевић и кћерка Видосава Кешељевић према православном обичају носе црнину. По њих долазе 17. марта 1942. године, и одводе их из њихове породичне куће на Вилусе. Ожалошћена Марија и њена кћерка Видосава убијене су у близини цркве Светог Матеја на Вилусима, а потом бачене у кречану поред цркве.

Сава Ковачевић свој пријеки суд премјешта из Грахова у требињску Ластву, 4. јануара 1942. године. Он наређује тзв. „ударној групи“ коју предводи Милосав Мићо Алексић да на Бадњи дан 1942. године на Требињским брдима убије Јована Мишељића и Саву Ковача. Група Мића Алексића није извршила задатак, због чега Сава Ковачевић шаље јачу терористичку групу или тзв. „казнену експедицију“ коју предводи Димитрије Булајић – један од највећих комунистичких егзекутора.

Послије, ова казнена експедиција долази у Требињску шуму, средином јануара 1942. године, и креће у лов на угледне Србе православне вјероисповјести. У свом вршљању Булајићева експедиција долази у село Жаково 31. јануара 1942. године. Димитрије Булајић тада се смјестио у кућу Вукасовића у селу Жаково. Пратећи директиве Саве Ковачевића, он у Жакову издаје сулуду наредбу поповској партизанској чети и подбрдској партизанској чети да се 31. јануара 1942. године, у току ноћи изврши напад на италијански војни логор у селу Пољице-Попово, на италијанску посаду на мосту код овог села (мост је саградио Бан Петар Иванишевић из Пољица Попова), као и да се мост сруши, ради слабљења покретљивости италијанског тешког наоружања и возила.

Командир партизанске чете са подручја Попова поља Лазо Прибишић из поповског села Драчево супроставио се Димитрију Булајићу. Он није хтио провести у дјело наредбу Саве Ковачевића. Својим сарадницима је рекао: „НИКО НЕМА ПРАВО ДА ПРОВОДИ САМОВОЉУ НА НАШЕМ ТЕРЕНУ“. Самовоља Саве Ковачевића, односно Димитрија Булајића у Поповом пољу није проведена, иако је планирана. Прибишић није дозволио напад на италијанску војску у Пољицу Попово и тиме је избјегао одмазду италијанске војске над православним српским становништвом овог дијела Попова поља.

Овим поступком Прибишић је сачувао недужно српско становништво. Разлог овом његовом поступку свакако је великим дијелом раније страдање Срба Попова поља, који су били изложени геноциду од стране хрватских и муслиманских усташа (највећим дијелом својих комшија) 23. и 24. јуна 1941. године. Тада су усташе живе у крашку јаму Јагодњачу – Ржани до бациле више стотина недужних православних Срба, становника Попова поља.

Лазо Прибишић тада није дозволио ни убијање угледних Срба Попова поља, као што је на Грахову убијен угледни српски домаћин Филип Кешељевић.
„Казнена експедиција“ Димитрија Булајића вратила се из Попова поља на Љубомир необављена „посла“.

ТЕРОР У ТРЕБИЊСКОЈ ШУМИ ИЛИ УБИЈ КОМШИЈУ СВОГА

Срби у Требињској шуми нису били те среће… Они нису имали Лаза Прибишића, али је зато Сава Ковачевић имао Драгицу Правицу. Драгица Правица проводи НАРЕДБЕ из требињске Ластве, она је у ствари „казнена експедиција“ у Требињској шуми. Са својим сарадницима проводи у дјело све наредбе Саве Ковачевића. Те наредбе су са становишта српског народа – наредбе усташког карактера, којима се жели промијенити код српског народа, његов светосавски систем животних вриједности и наметнути његовом бићу неку нову, њему страну идеологију.

„Ударне групе“ хватају и одводе без икакве кривичне одговорности Србе – мјештане, становнике села Требињске шуме. Одводе их и убијају на исти начин као што то раде усташе, бацајући их живе у херцеговачке јаме и поноре. Жртве су цивили, становници околних села, међу којима је било жена и малољетне дјеце.

Слиједећи директиве Оперативног штаба НОП одреда за Херцеговину, на чијем челу се налазио Сава Ковачевић, партизанско руководство кренуло је у крвави обрачун са потенцијалним „непријатељима“ широм источне Херцеговине. Штаб јужнохерцеговачког НОП одреда и Окружни комитет КПЈ за јужну Херцеговину (у ствари Петар Божовић и Драгица Правица) иницирали су обрачун са измишљеним непријатељима (обичним народом), односно „петом колоном“.

У првој фази страдали су и неки партизански руководиоци „због либералног става према петој колони“. Уклоњени су сви они из партизанских редова који би могли бити противници планираних акција (убистава). Њима су организована „партијска суђења“. Навешћемо примјер др Спасоја Спаића, предратног комунисте.

Комисија коју су чинили: Драгица Правица, Петар Божовић и Мићо Гобовић на саслушању му је поставила питање: „Какву казну за себе предлаже?“ Одговорио је: „Да се не би више овакве ствари дешавале, за мене је смртна казна“. Окривљени су били принуђени да сами себи изричу смртне казне, које је комисија „широкогрудо“ замијенила њиховим избацивањем из Партије, смјењивањем са дотадашњих дужности и деградирањем на обичне борце. Када су уклоњени противници насумичног убијања свог народа у партизанским редовима, обрачун са свима који су били означени од комуниста као „пета колона“ могао је да почне.

Скоко у својим књигама наводи имена преко 80 жртава – цивила „црвеног терора“ 1941. и 1942. године у требињском крају. Средином јануара 1942. године у Ластви је формиран Први ударни батаљон за борбу против „пете колоне“.

Локално партизанско руководство Шуме требињске (које је раније саставило спискове за хапшење) обратило се Оперативном штабу са молбом да му пошаље у помоћ ударну групу за ликвидацију „пете колоне“ у једном дијелу Требињске шуме (шест села). (Документ се чува у Архиву војно-историјског института, фонд НОР, кутија 1673, рег. бр. 11/2.)

Оперативни штаб (Сава Ковачевић) послао је једну комбиновану чету из састава Бањско – вучедолског батаљона (командир Мирко Копривица, политички комесар Мато Килибарда, са њима је био и замјеник политкома херцеговачко црногорског Оперативног штаба Миле Килибарда) и појачао је једним водом зубачке чете батаљона „Лука Вукаловић“. Ту комбиновану чету народ Требињске шуме назвао је „казненом експедицијом“.

Друга „казнена експедиција“ на челу са Димитријем Булајићем након „чишћења“ љубомирске општине, спустила се преко Загоре у шумска села Добромане и Жаково. Комбинованој чети Бањско-вучедолског батаљона придружили су се и дијелови Шумске партизанске чете. Те „казнене“ јединице су ноћу 5/6. фебруара предузеле опсаду поменутих шест села и тада похватале велики број људи, цивила – мјештана, који нису пружили никакав отпор.

Хапшења и убијања вршена су често по ноћи, или рано ујутру, да се од стране жртава и њихових укућана не би препознали њихови ликвидатори, који су добрим дијелом биле познаници из околних села. Тада су партизани одвојили 13 људи и упутили их у Ластву.

Пријеки суд Оперативног штаба у Ластви осудио је на смрт њих осморицу. Тада су у Ластви убијени: Васо Краљевић, Гајо Краљевић, Саво Краљевић и Никола Краљевић, Ђуро Делић, Владо Врећа, Томо Башић (бивши посланички кандидат за срез Требиње), и његов малољетни син Лазар Башић, ученик требињске гимназије. Очевици су касније причали да је отац Томо давао 100 волова да му пусте малољетног сина, међутим све је било узалуд. Убијени су обојица.

Остала петорица су пуштени уз тешке материјалне казне у корист партизана. Овај злочин се догодио 7. фебруара1942. године. Породицама је наређено да шаљу пакете хране и одјећу, иако су њихови ближњи били убијени недјељама раније.

НАКОН УСТАШКИХ ЈАМА, ПРОРАДИЛЕ ПАРТИЗАНСКЕ

На простору Требињске шуме, партизани су своје „измишљене непријатеље“ убијали и бацањем у више крашких јама. Трагично је и то да су они добро познавали своје жртве, јер се најчешће радило о комшијама и дојучерашњим познаницима.

ЈАМА СВИТИ ДО. Олгу Гојшину из села Јасеница – Луг (говорила више страних језика), Мару Зечевић и Анђу Зечевић партизани убијају и у јаму бацају крајем марта 1942. године. Комунисти у исту јаму бацају и цијелу породицу Јоковић из села Диклићи, почетком априла 1942. године.

Италијани, који су обезбијеђивали жељезничку пругу тражили су да им дјечак Анђелко Јоковић покаже пут за село Лопоч у Бобанима. По Анђелковом повратку, сарадници Драгице Правице хапсе малог Анђелка, његову мајку Мару и оца Саву (Саво је био душевни болесник који се и прије рата лијечио по болницама), одводе их и бацају у крашку јаму Свити до. Мали Анђелко имао је само 13 (по некима 15) година… Родбина и пријатељи су 2002. године извадили из јаме кости мученика и сахранили их код цркве Св. Варваре у селу Ђедићи.

ПРЕБИЛОВА ЈАМА. Ова јама налази се у близини села Крњевићи. Невиђени терор у Требињској шуми не посустаје, напротив… Дјевојку од непуних 17 година, Љубицу Булајић са Вилуса, која је била код родбине у Требињској шуми, одводе и бацају у Прибилову јаму 2. фебруара 1942. године. Своје џелате, бездушне крвнике ова дјевојка молила је и преклињала да јој поштеде живот… Злочинци су остали глуви на вапаје недужне дјевојке и хладнокрвно је убили. На исти начин мучене су и убијене дјевојке из српског села Пребиловци, бачене у Шурманачку јаму 6. августа 1941. године. Прибилова јама и Пребиловци… српска рана непреболна… Посмртни остаци ове, по свједочењу, прелијепе дјевојке – српске мученице Љубице Булајић, извађени су из јаме и пренесени у порту цркве Св. Варваре у селу Ђедићи 2002. године. Послије њеног убиства, партизани у Прибилову јаму бацају и Обрена Одавића из села Луг и Крста Томовића из села Добромани.

ЈАМА ГОЛУБЊАЧА. У близини села Гомиљани налази се јама Голубњача – још једно комунистичко огледало, у коју су априла 1942. године, на Велики четвртак, доведни и убијени виђенији људи Требињске шуме. Партизани су у ову јаму убили и бацили сљедеће православне Србе, становнике Требињске шуме: Тодора Џоџа, Шћепана Џоџа, Јова Вулетића, Душана Пупића, Ружицу Џоџо и Анику Бубало.

Тодор Џоџо био је изузетно јак и развијен човјек. Са својим крвницима он се он се ухватио у коштац код јаме. Пошто га нису успјели убити, комунисти су га тешко рањеног гурнули у дубину јаме, из које није било наде да изађе. Родбина је тражила своје нестале укућане. Тодоров брат Јокан сишао је у јаму када су лешеви убијених цивила били у фази распадања. Нашао је свог брата Тодора у сједећем положају, са празном дуванском кутијом и опушцима покрај њега. Лако је закључити да је Тодор био дуго жив и да је полако умирао.

ЈАМА ДУБОКО. Апсурдни злочини над Српкињама у Требињској шуми које су починиле партизанске „казнене експедиције“ по налогу партизанског Оперативног штаба за Херцеговину са Савом Ковачевићем на челу, окончани су бацањем жена у јаму Дубоко. Ова јама налази се у непосредној близини села Цицина. Поред ове јаме партизани убијају и у јаму бацају Анику Пиџулу из села Луга и једну жену из Дубровачке жупе. Ова жена којој је било име Пера, скупљала је сир, суво месо, вуну, и трампила за суве смокве, маслиново уље, лозову ракију. Вјероватно су је комунисти оптужили као шпијуна и сарадника окупатора, што је и била најчешћа оптужба.

Ови злочини били су наставак злочина – геноцида који су починили Муслимани и Хрвати – усташе над православним Србима Требињског среза прољећа и љета 1941. године. У оба случаја жртве су цивили, често жене, дјеца, старци и болесне особе. Не прави се разлика у годинама, убијани су заједно дјеца и родитељи… Усташе тако на Придворачкој јами надомак Требиња убијају и у јаму бацају 23. јуна 1941. године Божа Пиџулу и његовог сина Милорада, ученика од 18. година.

Убијању жена у Требињској шуми претходило је монструозно убиство калуђера манастира Дужи. Ови калуђери били су Руси, који су се населили на простор Краљевине Југославије послије тзв. „Октобарске револуције“ уз одобрење краља Александра I Карађорђевића. По смјерницама Оперативног штаба за Херцеговину, локални комунисти одводе из манастира Дужи калуђере Русе, и недалеко од манастира убијају их моткама. Њихова имена су: Евгеније Черњевски, Михаило Соколов, Јован (Лукијан) Гашпар. Они су убијени 23. децембра 1941.

Сава Ковачевић са казненом експедицијом коју предводи Димитрије Булајић убија на Љубомиру – Радачки бријег преко двадесет православних Срба – мјештана 27. фебруара 1942. године. По његовом наређењу Драгица Правица и локални комунисти уз помоћ „казнених експедиција“ убијају Србе и Српкиње у Требињској шуми, у марту и априлу 1942. године. Послије Љубомира и Требињске шуме терор Саве Ковачевића „премијешта“ се на Зубце.

КРАЉЕВ СВАТ И КРВАВИ ИСТИХАН

Као и на Грахову (убиство Филипа Кешељевића) терор Саве Ковачевића почиње убиством угледног домаћина и свата краља Александра I Карађорђевића Ђока Вукашиновића из села Поткрај – Зубци.

Ђоко је са својом супругом Ружом (дјевојачки Даниловић) имао осморо дјеце: синове Милана, Ђорђа и Владимира и кћерке Анђу, Даринку, Зорку, Стану, Ану. У младости ишао је на рад у „црну Америку“. По повратку из Америке важио је за добростојећег домаћина и угледног Србина. Као такав изабран је у групу сватова – Херцеговаца, које је краљ позвао на своје вјенчање са румунском принцезом Маријом 1922. године у престолном Београду.

Сава Ковачевић шаље казнену експедицију из требињске Ластве, која долази у село Поткрај и ту хапси Ђока Вукашиновића 24. јануара 1942. године и одводе га назад у Ластву. Сава Ковачевић са својим истомишљеницима убија Ђока Вукашиновића у Ластви на Савин дан, 27. јануара.

Као и у Требињској шуми, „казнене експедиције“ или „ударне чете“ систематски и колективно убијају у првој половини априла 1942. године на Истихану код села Тули – Зубци сљедеће Српкиње: Драгу Вукаловић из Богојевић села, Милу Гудељ из зубачких Рапти, Анђу Климовић из Куње Главице, Петру Мијовић-Ћурић из Коњског и Анђу Спаић из села Граб. Петра Мијовић-Ћурић је рођена сестра Ђока Вукашиновића, који је убијен на Савин дан, 27. јануара 1942. године у требињској Ластви.

По убијању Српкиња на Истихану, на истом мјесту „казнена експедиција“ из требињске Ластве убија сљедеће Србе: попа Јова Даниловића из села Придворци, Ђура Курајицу из села Куња Главица, Стојана Курајицу из села Куња Главица, Тривка Пејановића из села Рапти – Зубци, Марка Тривковог Пејановића из села Рапти – Зубци, Војина Брковића из села Нецвијеће, Радована Томовића из села Нецвијеће.

Поп Јово Даниловић дошао је у село Поткрај да обиђе своју ожалошћену сестру Ружу, супругу Ђока Вукашиновића. Од сестре Руже одлази до друге сестре у село Турменти, гдје га партизани хапсе. По хапшењу, одводе га на Истихан гдје га убијају.

Наведени догађаји касније су од комунистичких власти замагљени термином „ЛИЈЕВА СКРЕТАЊА“. Истина је да су то била брутална убиства православних Срба требињског краја (и Херцеговине) од стране партизана – комуниста у првим годинама рата, 1941. и 1942. године. Убиства су вршена и касније, чак и послије „ослобођења“.

Терор над породицама српских жртава у Требињској шуми настављен је све до резолуције Информбироа и међусобних обрачуна у комунистичким редовима, што је српски народ Шуме требињске доживио као олакшање. О овим догађајима, које обрађује наведена литература, о страдању својих ближњих, спремни су да свједоче и потомци жртава.

Српски народ Херцеговине био је масовно изложен усташком геноциду у другој половини 1941. године, али и све до краја рата. Трагична чињеница је и да је крајем 1941. и све до половине 1942. године исти народ био изложен бруталном убијању од стране комуниста партизана, и то истим методама како су то чиниле и усташе. Почетком љета 1942. године, националне формације (ЈВуО) и српски народ Херцеговине похватао је и за злодјела казнио велики дио комуниста – партизана који су ивршили наведене злочине. Дио партизанског руководства избјегао је казну, а дио погинуо у каснијим борбама у Босни.

Од средине 1942. на простору Херцеговине није више било организованих партизанских јединица. Вријеме „првих партизана“ како се у народу звао период од средине 1941. до средине 1942. године, тиме је завршен. Од средине 1942. године у источној Херцеговини војну и цивилну власт формирају националне снаге, под командом ђенерала Драгољуба Михаиловића. Званични назив војних јединица под његовом командом је: Југословенска војска у отаџбини – ЈВуО, док је у народу био одомаћен назив из Првог свјетског рата (и раније) – четници.

Чињеница је да и данас описани догађаји представљају својеврсан табу, јер се о злочинима комуниста (партизана) није говорило, међутим о ЈВуО или четницима се у протеклих 70 година рекло све и тачно, а политичка коректност је налагала – да се придода и много тога нетачног. Истине ради, треба изнијети све чињенице, како би се на објективан начин сагледали догађаји и личности из времена Другог свјетског рата.
Наведене болне чињенице постављају питање: хоће ли потомци невиних српских цивилних жртава, као и остали разумни Срби дозволити да се пјева у Требињу и Старој Херцеговини у 2016. години, као и у наредним годинама, Ђиласова пјесма из 1942. године: „…ИСТОРИЈА САД СЕ ПИШЕ ДА НИЈЕСМО СРБИ ВИШЕ…“!?

Аутор: Милан Путица
КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА:
„Граховачка трагедија у злом времену“, Радомир Булајић
„Породица и родбина Вукашиновића из Зубаца 1555 – 1998“, Рајко Пантов Вукашиновић
„Жртве комунистичког терора у требињском крају“, Јоле Мерћеп
„Пакао – или комунизам у Црној гори“, Глас Црногорца, Цетиње, репринт
„Либера, виа, виа“, Мина Ковачевић
Архив Војно-историјског института Београд
http://slobodnahercegovina.com/prij...porodicama-zrtava-zabranjivao-da-nose-crninu/

Grof Vronski:

Kočo, jel' tebi nije isplativije da pišeš novi "Rat i mir" ?
Em popularnost, em lova....
Nisu tvoji tekstovi, s dužnim poštovanjem za faktografiju,
za forume na internetu !

Kliknite za proširenje...

"Чињеница је да и данас описани догађаји представљају својеврсан табу, јер се о злочинима комуниста (партизана) није говорило, међутим о ЈВуО или четницима се у протеклих 70 година рекло све и тачно, а политичка коректност је налагала – да се придода и много тога нетачног. Истине ради, треба изнијети све чињенице, како би се на објективан начин сагледали догађаји и личности из времена Другог свјетског рата.
Наведене болне чињенице постављају питање: хоће ли потомци невиних српских цивилних жртава, као и остали разумни Срби дозволити да се пјева у Требињу и Старој Херцеговини у 2016. години, као и у наредним годинама, Ђиласова пјесма из 1942. године: „…ИСТОРИЈА САД СЕ ПИШЕ ДА НИЈЕСМО СРБИ ВИШЕ…“!?"

zalosno je sto su nasi istoricari previse ostrasceni

pa ili su za komuniste ili su za cetnike

ali nikako da kazu ONO STO SE JESTE DESAVALO

pa da znamo sta JESTE

Grof Vronski:

Kočo, pre dosta godina čuo sam da je Sava Kovačević pre rata bio
radnik u radniku, što će reći - rudar !
Kažu, bio je veliki problem.
Nedisciplinovan, kavgadžija, kolovođa... uvek je od njega poticala inicijativa za štrajkove.
Gazdama je pravio prilično velike probleme....
Imaš li kakvih saznanja o tome ?

A, onda se zaratilo i on ušao u legendu.
Kao goloruki borac protiv tenkova !?

Kliknite za proširenje...

Не знам за то али је чињеница да је реч о злочинцу, вероватно лудаку, фанатику, никаквом хероју...највећу борбу водио је против Срба

ПРЕЋУТКИВАНИ ЗЛОЧИНИ: Како су Сава Ковачевић и Драгица Правица заиграли коло над побијеним жртвама Радачког Бријега
http://slobodnahercegovina.com/prec...-kolo-nad-pobijenim-zrtvama-radackog-brijega/



На спомен-крсту су имена 24 жртве, од укупно 27 погубљених у фебруару и послије

Grof Vronski:

Kočo, pre dosta godina čuo sam da je Sava Kovačević pre rata bio
radnik u radniku, što će reći - rudar !
Kažu, bio je veliki problem.
Nedisciplinovan, kavgadžija, kolovođa... uvek je od njega poticala inicijativa za štrajkove.
Gazdama je pravio prilično velike probleme....
Imaš li kakvih saznanja o tome ?

A, onda se zaratilo i on ušao u legendu.
Kao goloruki borac protiv tenkova !?

Kliknite za proširenje...

Рудар мог ђавола...Сава Мизара, предратни кријумчар дувана, криминалац, у рату убио брата од стрица Новицу само зато што је био судија...

Ненад:

Рудар мог ђавола...Сава Мизара, предратни кријумчар дувана, криминалац, у рату убио брата од стрица Новицу само зато што је био судија...

Kliknite za proširenje...

E da........Tako sam i ja cula.I sledila sam se moram priznati kako ti komunisti nisu imali nimalo milosti prema narodu iz kojeg su potekli.Nimalo hriscanski ni ljudski........

dragan10:

jedno pitanje za tebe, bez ikakve provokacije ili uvrede: DALI SI TI SRBIN? nema teme , nema price koja se povede o srbima ili rusima, a da iz tebe ne izbije neka vrsta frustracije. jos nisam naisao ni na jedan post nekog rvata ili muslimana o srbima, a da ti nisi , u najmanju ruku, podrzao njihove stavove?

Kliknite za proširenje...

то ти је ова прича...нажалост увек их је било у нашем народу...ал Срби титоисти су без конкуренције...

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ: Највећи непријатељи Србије су они са српским именима и презименима
Србија, као и други народи, има и понеког непријатеља, нарочито у онима који би да нам отимају драгуље земаљске и да на њима оснивају неке своје независне државе; има их и у појединим светским моћницима који су умислили да су већи од Бога, има их свакако и у разним сектама, али су њени највећи непријатељи они са српским именом и презименом, који су верно и слепо служили аустроугарском фелдвебелу Јосипу Брозу и његовој партији.

- - - - - - - - - -

HEROJI UBIJAJU OČEVE

Ovo je priča iz 1942. godine, kada je Pavle Kovačević "ličnim primjerom" pokazao, da se zarad "viših ciljeva i revolucije, može ubiti i rođeni otac". Bilo je to vrijeme kada je Ernest Fišer, ustaša iz Zagreba, bio glavni savjetnik komunističkim zlikovcima u Grahovu. Komunisti su nešto kasnije obećali da kada pobiju Srbe u Crnoj Gori naseliće Cetinje i druge gradove mnogobrojnim Kinezima.

http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-l/1998/10/article-8.html

Grof Vronski:

Otkud znaš ?
Vidra je Kočo.
Đetić.
Znam ga od ranije.
'Oće on često da se uplete, da elaboriše....!

Kliknite za proširenje...

dlugomir:

Pa postavio je link. Neki levi sajt doduse, ali odatle je kopirao.

Kliknite za proširenje...

да, све сами српски сајтови и извори, на ћирилици...извињавам се...

Друго лице „народних хероја“

Партизанска убиства нису вршена тајно, без свједока, већ напротив, ту је ријеч о театралним убиствима, са пуно свједока, својеврсном „публиком“. (Радачки бријег на Љубомиру, Јасеник код Гацка…). Актери тих злочина нису се скривали, већ истицали у убијању српских цивила, што је ратни злочин без преседана у историји Херцеговине. Ови злочини су раније тумачени да су почињени у циљу застрашивања српског народа, како би се прикључио комунистичком покрету. Данас се са сигурношћу може тврдити да су ови злочини вршени са циљем уништења српског народа, његовог националног и духовног (светосавског) идентитета. То потврђује и чињеница да се највећи дио херцеговачких Срба послије ових партизанских злочина прикључио Равногорском покрету – четницима и протјерао партизане из источне Херцеговине средином 1942. године.

Сава Ковачевић- обрачун са СПЦ



Сава Ковачевић био је тзв. партизански командант Никшићког НОП одреда, а касније је именован за команданта Оперативног штаба НОП за Херцеговину. Команда „штаба“ била је у школи у Ластви, која постаје једно од највећих партизанских мучилишта и стратишта. Заједно са својим партизанима хладнокрвно је убијао и терорисао Србе: свјештенике СПЦ, крвне сроднике, дјевојке и жене, солунске добровољце, организаторе јунског устанка против усташа 1941. године, свједоке усташких злочина, интелектуалце, официре и подофицире Краљевине Југославије, жандарме, недужно становништво… Злочини које је починио са својим истомишљеницима догодили су се: у јануару, фебруару, марту и априлу 1942. године на простору: Требиња, Љубиња, Херцег Новог, Грахова, Никшића, Бањана, Голије, Пиве… Све терористичке акције планиране су у школи у Ластви, одакле су и упућиване тзв. казнене експедиције у поједине крајеве источне Херцеговине. Ту је формиран и први пријеки суд у Херцеговини и пале прве жртве тзв. партизанских истрага.

Терор Саве Ковачевића над свештеницима и монасима Српске православне цркве почео је на Бадњи дан 1942. године.

По наређењу Саве Ковачевића убијен је на Бадњи дан 1942. године јеромонах манастира Косијерево Теофан Бејатовић. Јеромонах Теофан Бејатовић бачен је у јаму Врањача на Враћановићима. Јеромонах Теофан родом је из села Бодежишта, општина Гацко.

Сава Ковачевић је наредио да се ухапси парох Вучедолски (Бањани) Васо Поповић. Парох Вучедолски ухапшен је код Гацка, а убијен на Богојављење 1942. године код Никшића. По убиству, његово тијело је бачено у јаму у Горњем пољу код Никшића.
По наређењу Саве Ковачевића убијен је на Благовијести 1942. године јеромонах Гаврило Дабић из манастира Жупа код Никшића. Његово унакажено тијело нађено је у јами Плоча код Драговољића.

На Јовањдан 1942. године убијен је по наређењу Саве Ковачевића у Бањанима јереј манастира Косијерево Ристо Јарамаз.

По наређењу Саве Ковачевића убијени су у фебруару 1942. године свештеномонаси из манастира Дужи у Требињској Шуми: отац Николај – јеромонах манастира Дужи, отац Евгеније монах манастира Дужи, отац Петар монах манастира Дужи, отац Михајло монах манастира Дужи. Почетком марта 1942. године убијен је по наређењу Саве Ковачевића код села Брани до ђакон из манастира Дужи Дамјан Зотовић.

Систематским убијањем свештеномонаха СПЦ – Епархије Захумско – Херцеговачке у јануару, фебруару и марту 1942. године од стране Саве Ковачевића и његове терористичке групе, желио се постићи циљ: Уништење националног и духовног (светосавског) идентитета Српског народа.

Поред убијања свештеника Српске православне цркве, Сава Ковачевић хладнокрвно насрће и на своје крвне сроднике Ковачевиће. Он је наредио 15. јануара 1942. године да се побију на Грахову његови сродници: Ковачевић Новица, судија из Никшића, Ковачевић Блажо, учитељ из села Спила, Ковачевић Марко, земљорадник из села Спила, Ковачевић Мирко, земљорадник из села Спила…

Срби из Љубомира нису знали ко им долази у фебруару 1942. године. По наређењу Саве Ковачевића његови комунисти хватају Србе земљораднике из села Љубомира и доводе на Радачки бријег, 27. фебруара 1942. године. На Радачком бријегу хладнокрвно су убијени пред својом родбином и комшијама од стране комуниста: Атељевић Пајо, Буднић Тривко, Лечић Милован, Лечић Гаврило, Ковач Јово, Ковач Бранко, Ковач Јанко, Ковач Раде, Ковач Вељко, Ковач Видак, Ковач Гојко, Ковач Душан, Кашиковић Крсто, Кашиковић Никола, Мијановић Крсто, Милић Пајо, Поповац Раде, Сушић Перо, Сорајић Тривко, Сорајић Перо, Томашевић Обрад. По убиству Срба – земљорадника из Љубомира, Драгица Правица прилази мртвим Србима и сваком од њих пуца из пиштоља у главу. Сава Ковачевић и Драгица Правица ожалошћене Србе присиљавају да поред убијених Срба играју и пјевају.

Сава Ковачевић је наредио да се крајем фебруара 1942. године доведе из требињског села Тврдош путар Васо Поповчевић. Васо Поповчевић је успио да побјегне усташама са Придворачке јаме 23. јуна 1941. године. Сава Ковачевић није хтио да услиши молбу Душана Поповчевића и Риста Ружића, да пусти на слободу Васа Поповчевића. Оно што нису успјеле да ураде усташе на Придворачкој јами 1941. године, урадио је у требињској Ластви Сава Ковачевић – хладнокрвно је убио свједока геноцида на Придворачкој јами, путара Васа Поповчевића. Његово тијело пренесено је из Ластве на Петровдан 1942. године и сахрањено у православно гробље села Тврдош.

ЦЕО ТЕКСТ:
http://radiotrebinje.com/s-druge-strane-istorije-5-drugo-lice-narodnih-heroja/

sasasta:

zalosno je sto su nasi istoricari previse ostrasceni

pa ili su za komuniste ili su za cetnike

ali nikako da kazu ONO STO SE JESTE DESAVALO

pa da znamo sta JESTE

Kliknite za proširenje...

Da, nazalost i istoricari cesto podlezu jednostranom pristupu. Objektivan nacin razmisljanja podrazumeva sagledavanje svih uglova. Kako bi to izgledalo u ovom slucaju?

Sava Kovacevic, predratni radnik i komunista znao je da bude prek i nagao. Znajuci to, kao i dokazanu netrpeljivost komunista prema drugacije mislecima realna je pretpostavka da je dosta toga u tekstu tacno, ako ne i sve.
To medjutim nikako ne znaci da on nije heroj. Ajd' se ti suprotstavi najmocnijoj armiji u Evropi. To ne moze svako, a on je u toj borbi i poginuo. Stara je istina da svet nije ni crn ni beo i da ratove ne vode Gandiji i Majke Tereze nego uglavnom nezgodni tipovi. Uostalom, ni cetnici nisu bili poznati po milosrdju.

dlugomir:

Da, nazalost i istoricari cesto podlezu jednostranom pristupu. Objektivan nacin razmisljanja podrazumeva sagledavanje svih uglova. Kako bi to izgledalo u ovom slucaju?

Sava Kovacevic, predratni radnik i komunista znao je da bude prek i nagao. Znajuci to, kao i dokazanu netrpeljivost komunista prema drugacije mislecima realna je pretpostavka da je dosta toga u tekstu tacno, ako ne i sve.
To medjutim nikako ne znaci da on nije heroj. Ajd' se ti suprotstavi najmocnijoj armiji u Evropi. To ne moze svako, a on je u toj borbi i poginuo. Stara je istina da svet nije ni crn ni beo i da ratove ne vode Gandiji i Majke Tereze nego uglavnom nezgodni tipovi. Uostalom, ni cetnici nisu bili poznati po milosrdju.

Kliknite za proširenje...

био је пре свега зликовац, терориста...овековечени злочинац и србомрзац...а очигледно и лудак, фанатик...дакле, по мерилима КПЈ био је херој..

nije to tako kako autor predstavlja ne sve.... delom jeste...


prvo treba imati u vidu da je narod u cg, brdjanski (manja pismenost i obrazovanost) i tradicijom odat poglavaru, kralju, srpskom poreklu i kruni, pa je najveci broj isao u cetnike koji su bili za kralja, a da je kovacevic takodje iz cg, odgojen juastvom ali fanatik oslepljen komunizmom i da je ostale gledao kao saradnike sa okupatorom tj izdajnike...
kada mu je trebala pomoc na sutjesci koju mu tito nije poslao, kako bi ga se resio, jer je i sava postao opasanost za njega, on je po crnogorskim selima trazio dobrovoljce a kada se narod ne bi odazvao on je ubijao kao kukavice izdajnike...
da, ludak...
jeste radio na stetu srpskog naroda ali ne sa iljem da samo unistava srpski rod, vec zaludjen idejom delio ljude na komuniste (prave) i ostale (izdajnike)
ubio je on i muslimana po cg...

ne samo srbe...


drugim recima idiot zaludjeni

Koča:

:„Хеј, Васово српско племе, комунизма стиже вријеме/ Црвени се барјак вије, нестат мора Србадије/ Хвала Титу, хвала Блажу, што нацију створи нашу/ Историја сад се пише да нијесмо Срби више.“[/B]

Kliknite za proširenje...

U ovim stihovima sadržani su ciljevi revolucije koju je predvodio Josip Broz.Ono što nije moglo da se ostvari na drugi način velikohrvati su ostvarivali i ostvarili preko komunističke revolucije ne samo u Crnoj Gori gde su osnovali i novu naciju nego u svim krajevima nekadašnje Jugoslavije.Komunizam je bio samo fasada za nacionalističke ciljeve.

Osma Vrata Gost: Dr. Arsić - Komunistički zločin

dlugomir:

Da, nazalost i istoricari cesto podlezu jednostranom pristupu. Objektivan nacin razmisljanja podrazumeva sagledavanje svih uglova. Kako bi to izgledalo u ovom slucaju?

Sava Kovacevic, predratni radnik i komunista znao je da bude prek i nagao. Znajuci to, kao i dokazanu netrpeljivost komunista prema drugacije mislecima realna je pretpostavka da je dosta toga u tekstu tacno, ako ne i sve.
To medjutim nikako ne znaci da on nije heroj. Ajd' se ti suprotstavi najmocnijoj armiji u Evropi. To ne moze svako, a on je u toj borbi i poginuo. Stara je istina da svet nije ni crn ni beo i da ratove ne vode Gandiji i Majke Tereze nego uglavnom nezgodni tipovi. Uostalom, ni cetnici nisu bili poznati po milosrdju.

Kliknite za proširenje...

Било би занимљиво знати кога је више побио Саво, Срба или Немаца.

Село Добрељи, Херцеговина
За једно јутро, на Велику Суботу, 1942, убијено 39 људи, најмлађе имало 11 година, Николић Обрен. Кад су их побили, бацили су их на гомилу и заиграли коло око њих. Истовремено, у славном селу Казанци убијено 5 људи, најмлађи Алекса Шуковић, 16 година. За злочин крив Владо Шегрт и његови војници. Народ убијан и у селу Галешина, Пусто Поље итд. Сви су били цивили. Народ побјегао па избјегао веће страдање. У наредна 4 дана убијено око 90 људи у том крају.



ОТКРИВАЊЕ СПОМЕНИКА У СЕЛУ ДОБРЕЉИ ОПШТИНА ГАЦКО 1990.ГОДИНЕ

Dokaz da Srbijom idalje vladaju komunjare je to sto se na sva zvona udara o Vranicu a ovakvi slucajevi se nigde ne pominju ..

I Koco dobre su ti teme ali moj ti je savet da ih ubuduce otvaras na pdf politika da bi ih vise ljudi videlo jer je istorija ipak dosta manje posecena .....

žrtve crvene kuge

Ево ја знам за једно село у Босни где су партизани побили Хрватске цивиле.
Али то вам не смета, за вас националисте је то вероватно плус.

nenadkgkg:

Ево ја знам за једно село у Босни где су партизани побили Хрватске цивиле.
Али то вам не смета, за вас националисте је то вероватно плус.

Kliknite za proširenje...

Наравно да није, али је очигледно да имате више емпатије према побијеним католицима Хрватима, него према православним Србима.

Што и не чуди, колико се Броз гребао за Хрвате, толико се ни Павелић није гребао... Истра, Ријека, Задар, Сплит, Дубровник, Вуковар, Илок, Западни Срем, Барања цела, Међумурје, да не помињемо границу на Превлаци... наравно, Броз је опет испао мањи хрватски иредентиста од Хебранга, али по цену да не изгуби све оно што је успео да накраде, јер управо на Вуковару претило му је да избије рат између српских комуниста, и вас хрватских комуниста.

Хебранг је, подсећам вас, тражио одржање граница НДХ са проширењима која су направљена до маја '45. године, подвлачећи да је граница Хрватске на истоку Дрина и Земун.

Није чудо што га је на крају Тито ликвидирао, јер је будала претила да упропасти до тада направљено, а направљено је више него икада у скромној хрватској историји. Да, Хебранг није био црвени бандит, он је био црвени усташа...

Ројалиста:

Наравно да није, али је очигледно да имате више емпатије према побијеним католицима Хрватима, него према православним Србима.

Што и не чуди, колико се Броз гребао за Хрвате, толико се ни Павелић није гребао... Истра, Ријека, Задар, Сплит, Дубровник, Вуковар, Илок, Западни Срем, Барања цела, Међумурје, да не помињемо границу на Превлаци... наравно, Броз је опет испао мањи хрватски иредентиста од Хебранга, али по цену да не изгуби све оно што је успео да накраде, јер управо на Вуковару претило му је да избије рат између српских комуниста, и вас хрватских комуниста.

Хебранг је, подсећам вас, тражио одржање граница НДХ са проширењима која су направљена до маја '45. године, подвлачећи да је граница Хрватске на истоку Дрина и Земун.

Није чудо што га је на крају Тито ликвидирао, јер је будала претила да упропасти до тада направљено, а направљено је више него икада у скромној хрватској историји. Да, Хебранг није био црвени бандит, он је био црвени усташа...

Kliknite za proširenje...

Видим да си помогао постављачу теме и тему заштитио од брисања.
Али извор ти је толико јак да растура:
05. 04. 2009. - Autor: Miloslav Samardžić: Prvi put u srpskoj javnosti: ZLOČINI KOMUNISTA
Нова нео-четничка историја у пуном замаху!