Краљ Марко Мрњавчевић

milsu

milsu

Ističe se
Poruka
2.557
Последњи средњевековни Краљ Србије. Да ли је пропаст српске државе и пад под турску власт била Божја казна за српску властелу због непоштовања законитог Краља?

Да је властела хтела да призна Краља Марка, он вероватно не би морао да постане турски вазал, Србија би била јача, и можда би успела да се одупре турској инвазији. Оно што властела није хтела, хтео је српски народ, признао је Марка за свог Краља током турске окупације. Зар не би било логичније да је као највећи јунак опеван Милош Обилић, или Кнез Лазар, или Деспот Стефан, на пример? Зашто баш Марко Мрњавчевић, зато што је био и остао српски Краљ.

Marko_Mrnjavcevic.JPG


Данас можемо само да маштамо о оваквом Краљу.

640px-A_fresco_of_King_Marko_and_King_Volkashin_at_Marko%27s_Monastery_Skopje_Macedonia.jpg


Фреска из Марковог манастира код Скопља посвећеног Светом Димитрију, задужбине Мрњавчевића.

640px-Freski_od_Markov_Manastir_1.JPG


Лик Светог Димитрија из Марковог манастира, који јаше коња шарца и држи буздован шестоперац, лик који је народ узео за опис Марка Краљевића.
 
Након Маричке битке, где су му погинули отац и стриц, Марко више није располагао војском какву је имао краљ Вукашин. Након тога је умро и цар Урош, па су великаши у тадашњој Србији подивљали од амбиције и грамзивости. Још раније, након смрти цара Душана, Србија више није била иста јер је изгубила југ (размирице Синише - полубрата цара Душана, с једне стране, и екипе краљ Вукашин - царица Јелена и цар Урош, с друге стране). Марко, сам по себи, вероватно није био врхунски дипломата, тако да ни на тај начин није могао умирити велможе и ставити им се на чело као краљ. Уз све то, морао је постати и турски вазал.

Укратко, да су велможе могле схватити праву опасност од турака, након Маричке битке, а затим и цареве смрти, остали би уједињени под Марком, па би сваки од њих, својим способностима (дипломатија, лукавост, стратегија, ...) одржали Србију стабилном, међутим, велможама је сујета одузела памет.
 
Poslednja izmena:
А да не заборављате да је Марко био син de facto узурпатора краљевске круне? Без обзира што је Урош силом прилика прихватио Вукашина као краља и наследника (а самим тим и Марка као настављача династије) у питању је и у оно време прилично контроверзан чин. Самим тим више услед чињенице да су Мрњавчевићи били скоројевићи.
Онај који је преко родбинских веза имао највише права на наслеђе Немањића - бан Твртко - и прогласио се за српског краља, нажалост без великог ефекта на територије бившег царства (осим савезништва са Лазаром).
Са друге стране, Лазар није као Марко узимао швалерке него је са Милицом остварио како политички (она као потомак Немањића), тако и дипломатски (све ћерке је поудавао за околне великаше, уводећи их тако у савез) веома успешан и користан брак. Да не помињемо да је Милица сама по себи била врхунски способна владарка и дипломата.
 
Шта год да су били Мрњавчевићи, њихова круна потиче од законитог Цара Уроша, и самим тим представља наставак линије владара од Стефана Немање. Сад, да ли је важнија ова законска веза, или родбинска веза са претходном династијом? Колико знам, Бан Твртко је био Католик, и зато ни Милица није хтела да га призна за владара Србије након Лазареве погибије на Косову, већ је радије ушла у савез са Турцима, зато да Србија остане Православна а не постане Католичка. Законите мушке линије Немањића више није било, тако да би у сваком случају морала доћи нова династија. Нова династија се у неком тренутку опет могла ородити са потомцима Немањића ако је то толико битно. Тај српски краљ у то време није био никакав сурови тиранин или шта ја знам шта, и није постојао неки објективни разлог зашто властела није хтела да призна Марка, изузев својих личних амбиција на престо. Тако, док од 1371. до 1395, па и за време Косовске битке на пример, још увек имамо законитог Краља Марка, властела га у исто време игнорише, и међусобно ратује за превласт, као да је Србија била обезглављена, кад заправо није. И то Марково вазалство према Турцима није никакав објективни проблем, не зна се поуздано када је постао вазал, али није одмах након Маричке битке, плус вазалство се могло лако и раскинути, плус Милица је касније и сама постала турски вазал, Деспот Стефан је био и турски и ромејски и мађарски вазал, па шта онда, вазалство у неком тренутку не значи крај државности. Вазалство према Турској не значи да је земља одмах постала турска или потурчена, она је и даље била једнако српска, а турчење је дошло знатно касније, са потпуним падом под непосредну турску власт.

Зато је занимљива чињеница, да је сам народ препознао Марка Мрњавчевића као свог Краља, и опевао га у епској поезији као највећег јунака. Зар не би било логичније да је народ опевао као највећег јунака Цара Душана, или Милоша Обилића, или Кнеза Лазара, на пример? Али не, већ је опевао одбаченог Краља Марка, вероватно осећајући неправду којој је сам Марко био изложен, као и српска држава заједно са њиме, од стране великаша. Глас народа - глас Бога, у овом случају.
 
Nemanjići nisu izumrli smrću cara Uroša. Ostala je južna grana dinastije - potomci Dušanovog polu-brata Simeona - koja je vladala u Tesaliji. Oni su imali najviše prava na srpski presto. Ali zbog raspada čitavog državnog aparata nije bilo uslova da se Jovan Uroš ili neko od njegovih potomaka dovede na vlast.

Čitava ta priča sa Vukašinovim kraljevanjem je prilično sumnjiva - nije jasno ni da li je on trebalo da predstavlja carskog naslednika, ili samo savladara; ni da li je car zaista krunisao Marka, i kada? U svakom slučaju, ne verujem da bi bio bolji od kneza Lazara. Lazar je ipak bio veliki vladar, a isuviše se malo zna o Markovim državničkim vrlinama i da li ih je uopšte imao. Možda je ljubav naroda zaradio sirovom hrabrošću i drskom švaleracijom.
 
milsu:
Шта год да су били Мрњавчевићи, њихова круна потиче од законитог Цара Уроша, и самим тим представља наставак линије владара од Стефана Немање. Сад, да ли је важнија ова законска веза, или родбинска веза са претходном династијом? Колико знам, Бан Твртко је био Католик, и зато ни Милица није хтела да га призна за владара Србије након Лазареве погибије на Косову, већ је радије ушла у савез са Турцима, зато да Србија остане Православна а не постане Католичка. Законите мушке линије Немањића више није било, тако да би у сваком случају морала доћи нова династија. Нова династија се у неком тренутку опет могла ородити са потомцима Немањића ако је то толико битно. Тај српски краљ у то време није био никакав сурови тиранин или шта ја знам шта, и није постојао неки објективни разлог зашто властела није хтела да призна Марка, изузев својих личних амбиција на престо. Тако, док од 1371. до 1395, па и за време Косовске битке на пример, још увек имамо законитог Краља Марка, властела га у исто време игнорише, и међусобно ратује за превласт, као да је Србија била обезглављена, кад заправо није. И то Марково вазалство према Турцима није никакав објективни проблем, не зна се поуздано када је постао вазал, али није одмах након Маричке битке, плус вазалство се могло лако и раскинути, плус Милица је касније и сама постала турски вазал, Деспот Стефан је био и турски и ромејски и мађарски вазал, па шта онда, вазалство у неком тренутку не значи крај државности. Вазалство према Турској не значи да је земља одмах постала турска или потурчена, она је и даље била једнако српска, а турчење је дошло знатно касније, са потпуним падом под непосредну турску власт.

Зато је занимљива чињеница, да је сам народ препознао Марка Мрњавчевића као свог Краља, и опевао га у епској поезији као највећег јунака. Зар не би било логичније да је народ опевао као највећег јунака Цара Душана, или Милоша Обилића, или Кнеза Лазара, на пример? Али не, већ је опевао одбаченог Краља Марка, вероватно осећајући неправду којој је сам Марко био изложен, као и српска држава заједно са њиме, од стране великаша. Глас народа - глас Бога, у овом случају.
Kliknite za proširenje...

Да ли је то тако?

Има ли икакве потврде да је цар Урош признао Марка после Маричке битке за краља?
 
Slaven777:
Да ли је то тако?

Има ли икакве потврде да је цар Урош признао Марка после Маричке битке за краља?
Kliknite za proširenje...
Немам директан увид ни у каква историјска документа наравно, само знам шта други пишу. Ако је истина да је Цар Урош Марку био доделио титулу Младог Краља, и ако ту одлуку никада није повукао, онда то значи да је Марко постао Краљ Србије након смрти свога оца Краља Вукашина, и након смрти Цара Уроша два месеца касније? Ко је имао право првенства на српску круну након смрти Цара Уроша, Млади Краљ, или сродници династије Немањић?
 
у једном извештају млетачком сенату из 1547. године, који је достављен из Сплита, наводи се како је при подели хлеба сиротињи, један слепи војник почео да пева о краљу Марку, што је народ углас прихватио. у свести народа Марко је очигледно последњи српски краљ, и сама та чињеница даје му митски значај који далеко превазилази све историјске оквире. Марко је печат краљевства, последњи и највећи. ако од својих савременика није добио признање, јесте у епској поезији, јер се о краљу Марку певало од Варне до Беле Крајине.
 
Statler and Waldorf:
у једном извештају млетачком сенату из 1547. године, који је достављен из Сплита, наводи се како је при подели хлеба сиротињи, један слепи војник почео да пева о краљу Марку, што је народ углас прихватио. у свести народа Марко је очигледно последњи српски краљ, и сама та чињеница даје му митски значај који далеко превазилази све историјске оквире. Марко је печат краљевства, последњи и највећи. ако од својих савременика није добио признање, јесте у епској поезији, јер се о краљу Марку певало од Варне до Беле Крајине.
Kliknite za proširenje...

Значи, већ век и по након смрти, Марко је полу-митска личност. Ја сам мислио да је тај процес започет знатно касније.
 
Statler and Waldorf:
у једном извештају млетачком сенату из 1547. године, који је достављен из Сплита, наводи се како је при подели хлеба сиротињи, један слепи војник почео да пева о краљу Марку, што је народ углас прихватио. у свести народа Марко је очигледно последњи српски краљ, и сама та чињеница даје му митски значај који далеко превазилази све историјске оквире. Марко је печат краљевства, последњи и највећи. ако од својих савременика није добио признање, јесте у епској поезији, јер се о краљу Марку певало од Варне до Беле Крајине.
Kliknite za proširenje...
Да ли би то могло да се протумачи, да је од Варне па до Беле Крајине живео у суштини један народ, српски народ?
 
milsu:
Немам директан увид ни у каква историјска документа наравно, само знам шта други пишу. Ако је истина да је Цар Урош Марку био доделио титулу Младог Краља, и ако ту одлуку никада није повукао, онда то значи да је Марко постао Краљ Србије након смрти свога оца Краља Вукашина, и након смрти Цара Уроша два месеца касније? Ко је имао право првенства на српску круну након смрти Цара Уроша, Млади Краљ, или сродници династије Немањић?
Kliknite za proširenje...

Није му ту титулу доделио цар Урош.

Сада сам мало позаборавио околности из тог времена, али нешто се не сећам ни да је познато да му је цар изричито признао ту титулу?
 
Poslednja izmena:
Ako se dobro sećam, Marko je dobio titulu mladog kralja dok je još Vukašin bio živ - znači, bio je Vukašinov naslednik, ali ne nužno i naslednik cara Uroša. Ne zna se da li mu je Uroš priznao titulu, i šta bi to priznanje značilo.

Ta situacija je krajnje čudna i bez kralja Marka. U staroj Srbiji i mnogim drugim srednjovekovnim državama, istovremeno postoje kralj i mladi kralj, i mladi nasleđuje starog. U Vizantiji, istovremeno mogu postojati dva cara i jedan nasleđuje drugog. Ali da li kralj može da nasledi cara? Da može, zar ne bi onda Marko bio "Carević Marko"? Ili čak car Marko?
 
Plastun:
Ako se dobro sećam, Marko je dobio titulu mladog kralja dok je još Vukašin bio živ - znači, bio je Vukašinov naslednik, ali ne nužno i naslednik cara Uroša. Ne zna se da li mu je Uroš priznao titulu, i šta bi to priznanje značilo.

Ta situacija je krajnje čudna i bez kralja Marka. U staroj Srbiji i mnogim drugim srednjovekovnim državama, istovremeno postoje kralj i mladi kralj, i mladi nasleđuje starog. U Vizantiji, istovremeno mogu postojati dva cara i jedan nasleđuje drugog. Ali da li kralj može da nasledi cara? Da može, zar ne bi onda Marko bio "Carević Marko"? Ili čak car Marko?
Kliknite za proširenje...

Па у принципу не може, јер тако нечег нема нигде. Ту долазимо до проблема јер је ово јединствени случај, што се јавља код Срба. Једна је титула преузета са запада, а друга од Византа. Прво што би помислио јесте да је титула краља нешто као деспот, чиме би требало да буде прва одмах испод царске. Мислим да би се могло рећи да се Вукашин био изборио да буде признат за наследника монарха, посебно зато што цар Урош није имао легитимног потомка.

С друге стране, даљња судбина српских земаља јасно указује каква је била перцепција код Цркве и других. Није била позната таква титула код Јована Уроша. Доцније, у периоду феудалне анархије, нико није ни помињао некакве краљеве, нити размишљао о обнови краљевске титуле. Нити један једини деспот. А, док сигурно знамо да је морало бизи некаквог договора између кнеза Лазара и краља Твртка (можда је баш то допринело лакоћи постизања таквог споразума - за Србе краљевска титула је нешто сасвим безначајно, док за Котроманиће то никако није могло бити) свакако знамо да нити један једини српски деспот није признао суверенитет ниједног од босанских краљева.
То све указује да је краљевска титула као таква замрла практично у потпуности у Србији и да се не може никако довести у јасну, недвосмислену везу са владаочевом позицијом. Србија је била краљевство (regnum) само за римокатолике, за православце она то није била све до 1690. године, када ће доћи до трансфера одређених идеја из римокатоличког света.
 
Slaven777:
Доцније, у периоду феудалне анархије, нико није ни помињао некакве краљеве, нити размишљао о обнови краљевске титуле. Нити један једини деспот. А, док сигурно знамо да је морало бизи некаквог договора између кнеза Лазара и краља Твртка (можда је баш то допринело лакоћи постизања таквог споразума - за Србе краљевска титула је нешто сасвим безначајно, док за Котроманиће то никако није могло бити) свакако знамо да нити један једини српски деспот није признао суверенитет ниједног од босанских краљева.
То све указује да је краљевска титула као таква замрла практично у потпуности у Србији и да се не може никако довести у јасну, недвосмислену везу са владаочевом позицијом. Србија је била краљевство (regnum) само за римокатолике, за православце она то није била све до 1690. године, када ће доћи до трансфера одређених идеја из римокатоличког света.
Kliknite za proširenje...

крајем 14. века у Скадру се кује новац са натписом REX CONSTANTINUS (на аверсу представа владара на трону, са круном, жезлом и шаром. на реверсу лик Св. Стефана). то је нико други до Константин Балшић, син Ђурђа I Балшића. постоје и неке претпоставке да се можда ради о новцу Милутиновог сина Константина, но историјске околности и карактеристике самог новца ипак упућују на Балшиће. биће да свест о краљевству ипак није сасвим замрла међу удеоним господарима.
 
Poslednja izmena:
Slaven777:
Па у принципу не може, јер тако нечег нема нигде. Ту долазимо до проблема јер је ово јединствени случај, што се јавља код Срба. Једна је титула преузета са запада, а друга од Византа. Прво што би помислио јесте да је титула краља нешто као деспот, чиме би требало да буде прва одмах испод царске. Мислим да би се могло рећи да се Вукашин био изборио да буде признат за наследника монарха, посебно зато што цар Урош није имао легитимног потомка.

С друге стране, даљња судбина српских земаља јасно указује каква је била перцепција код Цркве и других. Није била позната таква титула код Јована Уроша. Доцније, у периоду феудалне анархије, нико није ни помињао некакве краљеве, нити размишљао о обнови краљевске титуле. Нити један једини деспот. А, док сигурно знамо да је морало бизи некаквог договора између кнеза Лазара и краља Твртка (можда је баш то допринело лакоћи постизања таквог споразума - за Србе краљевска титула је нешто сасвим безначајно, док за Котроманиће то никако није могло бити) свакако знамо да нити један једини српски деспот није признао суверенитет ниједног од босанских краљева.
То све указује да је краљевска титула као таква замрла практично у потпуности у Србији и да се не може никако довести у јасну, недвосмислену везу са владаочевом позицијом. Србија је била краљевство (regnum) само за римокатолике, за православце она то није била све до 1690. године, када ће доћи до трансфера одређених идеја из римокатоличког света.
Kliknite za proširenje...

To zvuči najverovatnije - da je kralj trebao da bude novi stupanj na lestvici počasnih titula, ispod cara ali iznad dojučerašnjih prvaka despota. Novi despot, ili možda nešto slično ugarskom palatinu. Ovakva prezasićenja počastima su posebno svojstvena monarhijama u raspadanju.

Moguće je da je Vukašin bio priznat za naslednika. Ipak, mislim da najverovatnije nije; i da nije slučajnost nego od velikog značaja činjenica, da je Vukašin dobio titulu nižeg ranga - a ne udvojenu titulu samog monarha, kao kod vizantijskih careva i starih srpskih kraljeva. Obe tradicije bi bile i te kako poznate u Srbiji Uroša Nejakog i teško je objasniti zašto bi se od njih odstupilo - osim ako Vukašin zaista nije trebao da bude carev naslednik.

Ako je titula kralja svedena na tek prvog među velikašima, to bi objasnilo i njeno kasnije zamiranje i gubitak važnosti.
 
Statler and Waldorf:
крајем 14. века у Скадру се кује новац са натписом REX CONSTANTINUS (на аверсу представа владара на трону, са круном, жезлом и шаром. на реверсу лик Св. Стефана). то је нико други до Константин Балшић, син Ђурђа I Балшића. постоје и неке претпоставке да се можда ради о новцу Милутиновог сина Константина, но историјске околности и карактеристике самог новца ипак упућују на Балшиће. биће да свест о краљевству ипак није сасвим замрла међу удеоним господарима.
Kliknite za proširenje...

Мислим да није случајност то што то пише на латинском језику, као и са простором којим је владао (како са аспекта латинског утицаја, тамо и саме конфесионалне припадности његових поданика). Не знам сада засигурно, али не би ме чудило ни да је сам Константин лично био римокатолик?

Иначе, морам признати, то ми је заиста, али баш заиста чудно. Можда би требало тражити неко спољашње, западњачко порекло, те титуле, уколико се ту заиста ради о Балшићу? Ничег сличног на овим странама није било, колико ја знам.
Што се тиче теорије да би то могао бити Константин Немањић, не верујем да би то баш било пуно могуће, јер би он тада морао имати готово читавих стотину година.
 
Slaven777:
Па у принципу не може, јер тако нечег нема нигде. Ту долазимо до проблема јер је ово јединствени случај, што се јавља код Срба. Једна је титула преузета са запада, а друга од Византа. Прво што би помислио јесте да је титула краља нешто као деспот, чиме би требало да буде прва одмах испод царске. Мислим да би се могло рећи да се Вукашин био изборио да буде признат за наследника монарха, посебно зато што цар Урош није имао легитимног потомка.

С друге стране, даљња судбина српских земаља јасно указује каква је била перцепција код Цркве и других. Није била позната таква титула код Јована Уроша. Доцније, у периоду феудалне анархије, нико није ни помињао некакве краљеве, нити размишљао о обнови краљевске титуле. Нити један једини деспот. А, док сигурно знамо да је морало бизи некаквог договора између кнеза Лазара и краља Твртка (можда је баш то допринело лакоћи постизања таквог споразума - за Србе краљевска титула је нешто сасвим безначајно, док за Котроманиће то никако није могло бити) свакако знамо да нити један једини српски деспот није признао суверенитет ниједног од босанских краљева.
То све указује да је краљевска титула као таква замрла практично у потпуности у Србији и да се не може никако довести у јасну, недвосмислену везу са владаочевом позицијом. Србија је била краљевство (regnum) само за римокатолике, за православце она то није била све до 1690. године, када ће доћи до трансфера одређених идеја из римокатоличког света.
Kliknite za proširenje...
Има онај запис дечанског монаха, мислим да је из доста каснијег периода - 18/19 век, али каже (парафразирам): "У то време имаше Срби три краља: краља Твртка у Босни, краља Марка у Прилепу, и кнеза Лазара у Крушевцу"

Не заборавимо да стање цар+краљ није настало код Уроша и Вукашина, већ код Душана и Уроша - и да је Урош управо тако промовисан у наследника, и потом дошао на престо.

Што се великаша и краљевске круне тиче, а ко је од њих па могао да је потегне? Марко јесте, а остали су га политички (а и војно, Бранковић му је појео пола терирорије) отресли као слину.
Драгаши су по рођачким везама исто теоретски били у могућности, али први је био деспот, и задовољантим високим звањем, а други већ није био у прилици да се лакта.

Остали? Бранковић, Мусићи и Растислалићи су били ситна риба у поређењу са другима и убрзо ушли на овај или онај начин под Лазарево окриље.

Балшићи су ту највише тактизирали - "ако се неко нађе да обнови српско царство ми ћемо га признати" каже једна њихова повеља (парафразирам). А зинули на простор од Валоне до Дубровника, да би их раставили Турци, Твртко и Вук. Константин је био најлуђи у братсву, покушавао је да направи власт где год, само да има прођу, не изненађује ме да је наведени новац његов.

Онај који је имао амбицију , стратешки положај и одређене успехе био је Никола Алтомановић, али је више био бандоглави адолесцент него владар, па га суседи саставише и раставише. Да је успео, да се избори, тај би терао до Босфора па куд пукло.

И на крају остадоше Лазар и Твртко. Други је по договору понео круну, први је сачекао мало да то утихне и постави своје људе на чело цркве и крунише се самодржцем Срба. Схватио човек да је некад суштина битнија од форме.
Ту је то питање завршено и није га даље било потребно потезати, поготово кад је међу Србијанце (поново и трајно) ушла деспотска титула, достојанство којем предњачи само царско.
 
Slaven777:
Мислим да није случајност то што то пише на латинском језику, као и са простором којим је владао (како са аспекта латинског утицаја, тамо и саме конфесионалне припадности његових поданика). Не знам сада засигурно, али не би ме чудило ни да је сам Константин лично био римокатолик?
Kliknite za proširenje...

могуће је. међутим, и Немањићи су ковали новац са латинским натписима. не верујем да су то чинили због жеље да показују западно порекло своје краљевске круне (а још мање католичку веру), већ пре због трговачких веза са суседном Италијом и намере да својој монети отворе шире тржиште. истина, у зетском приморју је традиција краљевства имала дубље корене него у унутрашњости (Рашкој), што је можда и био повод да се блесави Константин Балшић самовољно прогласи некаквим краљем. додуше, није то било ни потпуно без основа, јер његова баба по мајци је Теодора Немањић (ћерка краља Стефана Дечанског и полусестра цара Душана). можда је размишљао- кад може Твртко да се позива на бабу, зашто не бих и ја. а можда га и матер подговорила, јер је и она (Теодора Дејановић) била амбициозна жена. питање додатно оптерећује чињеница да се Константинов краљевски наслов не среће у другим изворима, већ само на новцу.

Иначе, морам признати, то ми је заиста, али баш заиста чудно. Можда би требало тражити неко спољашње, западњачко порекло, те титуле, уколико се ту заиста ради о Балшићу? Ничег сличног на овим странама није било, колико ја знам.
Kliknite za proširenje...

ма какво спољашње порекло титуле! нема потврде да му је ико признао, а не верујем ни да је он сам себе озбиљно доживљавао као краља :D

Што се тиче теорије да би то могао бити Константин Немањић, не верујем да би то баш било пуно могуће, јер би он тада морао имати готово читавих стотину година.
Kliknite za proširenje...

неки су изнели тезу да је тај новац ковао Константин Немањић док је управљао Зетом као млади краљ и Милутинов наследник. међутим, млади краљеви нису самостално ковали новац, а ни сачувани примерак по својим карактеристикама не може се приписати Немањићима (али може Балшићима). уз све то, нема никакве потврде да је у Милутиново време град Скадар уопште и ковао некакав новац, као што га није ковао ни за време каснијих Немањића.

Bajo Pivljanin:
Ту је то питање завршено и није га даље било потребно потезати, поготово кад је међу Србијанце (поново и трајно) ушла деспотска титула, достојанство којем предњачи само царско.
Kliknite za proširenje...

Бајо, не верујем да су Срби деспотско достојанство ставили испред краљевског, јер деспотска титула није наследна (додељује је врховни владар). са друге стране, краљевска круна значи пун суверенитет и у том смислу независност од било каквог спољног ауторитета. зато бих пре рекао да је изашла из употребе због свести да су њени легитимни носиоци (Немањићи) изумрли, а нико у Рашкој није имао довољно ни снаге ни права да посегне за њом.
 
Statler and Waldorf:
ма какво спољашње порекло титуле! нема потврде да му је ико признао, а не верујем ни да је он сам себе озбиљно доживљавао као краља :D
Kliknite za proširenje...

Циљао сам на класично, колоквијалније значење у латинском језику, којом се речју рекс означава један самостални владалац, суверен, потпуно неовисно од било какве друге околности.
 
Радомир Мјешалица:
Чек, зар није краљ имао своју област, а цар своју? Краљ је (као) управљао територијом старе Краљевине Србије (Рашке), док је Цар управљао новоосвојеним територијама. Или, у суштини, као да је рецимо Краљевина Рашка била аутономна краљевина у оквиру Српског Царства (на памет ми пада Краљевина Пруска у оквиру Немачког Царства). Та подела није била нарочито битна док је и титула краља и цара била у рукама Немањића, али касније кад је Вукашин добио титулу краља, ту је дошло до заврзламе.
Kliknite za proširenje...

Iz sačuvanih povelja Mrnjavčevića znamo da je Vukašin bio "kralj Srbljem i Grkom", isto kao što je i Uroš bio car Srbljem i Grkom. Znači, to nije bila neka obnova one podele između Nemanjića oca i sina, nego potpuno nova institucija. Vukašinov kraljevski autoritet nije bio vezan za užu Srbiju ili neku drugu teritoriju, nego je važio na nivou cele države.

Inače, to pitanje autonomne kraljevine Srbije za vreme cara Dušana je dosta dobro istraženo, i smatra se da je podela države u stvari bila čista formalnost; nebitna i slabo ili nimalo sprovedena. Uroš kao kralj nije imao neki svoj državni aparat ili autonomiju, pa čak ni nekog temelja za autonomiju.
 
Slaven777:
Циљао сам на класично, колоквијалније значење у латинском језику, којом се речју рекс означава један самостални владалац, суверен, потпуно неовисно од било какве друге околности.
Kliknite za proširenje...

биће ипак да тамо где има дима, има и ватре :) ево шта нађох код Алексића:

''Без тог поседа Млечани вероватно не би могли 1401. г да известе да је Константин: „... domini Seruie, territorii quod est circumcirca territorium nostrum Durachii, ...”. Драчки бајло је истим поводом обавестио владу да: „... све жито и други живеж, који долази у Драч с копна, пролази кроз земље Константинове и Јеленине ...”. Овај исказ треба релатизовати, јер поред остале самосталне локалне властеле, трговину су надзирали и Турци, нарочито док су држали скадарске поседе.
Горњи латински цитат отвара питање Константинове титуле и крајњих политичких аспирација. Потврђено је да у изворнику заиста стоје речи: „domini Seruie”. Међутим, изнет је став да је приликом настанка преписа писар погрешно пренео реч Скурија, назив области између Драча и Тиране. Једна од најстаријих млетачких хроника Cronacha di Venezia га назива „Re de l’Albania”, односно: „re Chonstantin, re de Schutari”. Са тим у вези је и примерак сребреног новца са чудном легендом: Dominus rex Constantinus. Додуше, и Мусакијева хроника за господина Мркшу каже да је Marchisa rè di Servia. Ако се остави по страни питање титуле коју је имао Константин Балшић, јасно је да је у складу са могућностима деловао у оквирима српске средњовековне државне традиције. [...]
Константин Балшић је учествовао у бици која је донела смрт његовом истоименом стрицу. Након 1395. г. због осипања и слабљења српске господе избио је у први план. У своју дворску канцеларију већ крајем исте те године уврштава логотета који преузима надлежност милосника појединих правних радњи. Поред угледања на формулу посведочену у једној повељи краља Вукашина, важнија је претпоставка да је једно кратко време господар дела зетско-арбанашких простора помислио да може да попуни празнину у српском државном ткиву. За то ипак, нису постојали довољно чврсти услови.''
(Владимир Г. Алексић: Наследници Мрњавчевића и територије под њиховом влашћу од 1371. до 1395. године, стр. 227-229)

- - - - - - - - - -

Plastun:
Iz sačuvanih povelja Mrnjavčevića znamo da je Vukašin bio "kralj Srbljem i Grkom", isto kao što je i Uroš bio car Srbljem i Grkom. Znači, to nije bila neka obnova one podele između Nemanjića oca i sina, nego potpuno nova institucija. Vukašinov kraljevski autoritet nije bio vezan za užu Srbiju ili neku drugu teritoriju, nego je važio na nivou cele države.

Inače, to pitanje autonomne kraljevine Srbije za vreme cara Dušana je dosta dobro istraženo, i smatra se da je podela države u stvari bila čista formalnost; nebitna i slabo ili nimalo sprovedena. Uroš kao kralj nije imao neki svoj državni aparat ili autonomiju, pa čak ni nekog temelja za autonomiju.
Kliknite za proširenje...

читао сам негде код савремених писаца да те поделе није ни било, него да се ради о погрешној конструкцији раније историографије. не могу да се сетим где сам то нашао.
 
Не би требало Марков епски лик превише мешати са конкретном историјском личношћу. У балканологији постоји читава област која се зове "разлози епске славе Марка Краљевића" и нема дефинитивног одговора због чега је баш краљ Марко одабран за лик највећег епског јунака. Оно што се зна, то је да је, поред осталог, епски Марко Краљевић супституисао неке ликове из старије митологије, а који су данас заборављени.
 
Зна ли неко нешто о казнацу Мрњану из Ливна који је био слуга (казнац) краљице Јелене Анжујске, жене Краља Стефана Уроша, оцу Мрњаве који је исто рођен у Ливну исто као и његов син Вукашин, каснији Краљ и савладар у Српском Царству и отац Марков?
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

yenohpamai
Da li bi, sa etnicko-jezickog stanovista, pravilan naziv prve Jugoslavije trebao biti "Kraljevina Srbohrvata, Bugara i Slovenaca?
Odgovora
1
Pregleda
179
yenohpamai
yenohpamai

Back
Top