Borac za prava zivotinja
Legenda
- Poruka
- 51.038
Očigledno je da još traju ferije, jer su pristigle svega četiri (4) priče.
Ali nema odmora dok traje obnova!
Zato krećemo, s nadom da će se konkurs raširiti kao virus
.
Glasaćete po sistemu 3,2, 1 ... do petka, 9.septembra, do 20h.
Priča br. 1
SOLARNA TORTA
„Ja sam sva u goloj vodi“, reče Sunčica Zlatić, poslastičarka u poslastičarnici „Sunce“, specijalistkinja za pečenje tzv. solarne torte.
Bio je početak leta, temperatura se penjala strelimice, jedva prateći živu u termometru, a kuhinja poslastičarnice „Sunce“ bila je kao usijana, uprkos napornom radu klima uređaja.
„Za Boga miloga“, poviče Sunčica Zlatić mešajući golemom kutlačom nadjev za rečenu tortu, „pojačajte tu klimu. Muka mi je od vrućine, povratiću pravo u nadjev!“
„Kao da bi neko primetio razliku“, reče Žilijen Kovačević, učenik ugostiteljske škole na praksi u poslastičarnici "Sunce", iritantan i iritabilan preko svih granica dobre volje.
Sunčica Zlatić ga dohvati za kravatu i stane u šali gušiti, tog vragolastog dečkića. Jadnik je, takođe u šali, već gotovo bio izdahnuo, ali ga je u zadnji čas iz kobnoga zagrljaja svetski poznate poslastičarke izvukao Ljubiša Šešum, specijalista za doboš i mramor tortu. (Doduše, na kongresima „dobošara“ tvrdio je kako je mramorna torta njegova prava specijalnost, dok je na kongresima „mramorista“ tvrdio obrnuto, ali to je bio njegov šaljivi hir, što ne znači da njegovu stručnost treba dovoditi u pitanje.)
„Jeste li vi normalni?“, rekao je Ljubiša Šešum. „Hoćete da nam dođe sanitarna? I zašto je ovde tako hladno? Sav sam se naježio.“
“Ti si se naježio“, reče Sunčica Zlatić, još uvek mešajući svoj čuveni nadjev, „a ja sam sva u goloj vodi. Vruće je za popizditi!“
Uto u kuhinju uleti šef sale.
„13 solarnih torti za sto broj 8!“
„Pa još ni nadjev nije gotov!“, odgovori Sunčica Zlatić. „I otkud 13? Koliko je to ljudi?“
„Dobro Sunčica pita“, dometne Ranko Vicković, specijalista za šnenokle, slatkiš našeg detinjstva, „Ako se odjednom pojavilo trinaestoro gostiju, treba spojiti stolove!“
Svi su se ušeprtljali od straha. Spajanje stolova valjda je najrizičnija operacija u svekolikom ugostiteljstvu; i ugledniji su se lokali spotakli o takve slučajeve i morali staviti ključ u bravu, isključiti pećnice i plinska kola, a servisni i otmeni escajg prodati budzašto.
„Ma kakvo spajanje stolova!“, rekao je šef sale. „Za stolom broj osam zapravo ne sedi niko. 13 solarnih torti naručujem jer mi je tako rekao Boško.“
Boško je bio gatar koji je honorarčio u poslastičarnici; jednom, ima tome možda i petnaest godina, predvideo je dolazak velike grupe belgijskih turista, kao i njihovu narudžbu od osamdeset i dve kugle sladoleda od marelice. Nakon tog uspelog proročanstva gazda je bezgranično verovao Bošku i bogato honorarisao njegov rad, premda ovaj nije imao uspešno predviđanje od zime 2006. (da će se u wc šolji uhvatiti kamenac).
„Opet taj Boško!“, reče Sunčica Zlatić, i dalje mešajući nadjev sada već zrelo žute boje. „Krajnje je vreme da ga se gazda reši. Prekjuče sam zbog njega morala ubrizgati propolis u 72 medenjaka, koji su na kraju bačeni. A to uopšte nije moja specijalnost!“
„U čemu je problem?“, upita gazda koji se nenadano pojavio u kuhinji.
Retko je silazio u kuhinju, ali nešto češće se uspinjao - u podrumu lokala imao je biblioteku s mini-barom koju je posećivala najprobranija intelektualna elita glavnoga grada.
„U čemu je, dakle, problem?“, ponovi gazda, dok je kompletno osoblje ćutalo jer se nikome nije dalo kačiti s tim kretenom.
Sunčica Zlatić ipak ne izdrži, nego reče:
„Problem je u tome što je ovde paklena vrućina. Ja sam sva u goloj vodi!“
“Ali meni nije vruće!“, odgovori Ljubiša Šešum. „Ja sam se sav naježio.“
Gazda bez reči priđe loncu Sunčice Zlatić i kažiprstom zahvati nadjev.
“Mmmmmmm, sjajno! Mislim da mu ipak fali sunca. Sunčice, budi dobra i iznesi to još malo na terasu“, reče pa napusti kuhinju.
Personal je ćutao tumačeći svako u sebi poslednji gazdin potez.
„Koji ignorant!“, reče konačno Sunčica Zlatić. „On misli da se solarna torta još uvek 'osunčava'! Davno je dokazano da umjetno osvetljenje daje daleko jači retrogust. Slažeš se, Ljubiša?“
„Hmmm“, reče Ljubiša, pa rastreseno počne dobovati po mramor torti.
- - - - - - - - - -
Priča br.2
KOŽA
Na vrelinu se navikao još kao dečak u očevoj kovačnici. Iako je vatra sastavni deo njegovog posla, uglavnom mu je trebala samo povremeno. Da bi obradio kožu, uglavnom je koristio specijalne alatke, a vatru ređe. U poslednje vreme, vatra je bila njegov najbliži saradnik.
Nekad je bio umetnik, ljudi iz cele zemlje bi dolazili da kupe njegove opasače, čizme, sedla i mnoge druge proizvode napravljene od kože. Čak je i Divlji Bil Hikok nosio Džejmsove opasače. Radionica je odzvanjala od veselih glasova trojice šerta, koji su žedno upijali znanje, koje im je Džejms iskreno prenosio. Bio je suviše ponosan na njih, da bi bio sujetan.
Međutim, poslednje dve godine, rat je sve promenio. Posla je bilo manje, a i to što je radio, uglavnom j ebilo za vojsku, koja se baš i ne može pohvaliti da izmiruje svoje obaveze. Jedan šegrt je poginuo, drugi je negde sa vojskom, treći je pobegao na Sever.
Džejms je razmišljao da se možda skloni u mirnije krajeve, ali sa malom decom i bolesnom ženom, ne bi daleko stigao.
Reputacija najboljeg kožara u celoj državi donela mu je posao, koje u mirna vremena ne bi ni pomislio da primi.
Međutim, strah od gladi njegove dece, bio je jači od urođenog ponosa.
Žigosanje stoke.
Bogati veleposednici su želili da stoka nosi žig, koji će biti malo, živo umetničko delo. I nisu žalili dobro da plate.
Nikad nije volato žigosanja, pogtovo kada je koža ovako tanka i tamna.
Džejms je čak morao da napravi posebne instrumente da bi sve uradio kako treba.
Pre svega morao je da žig zagreje na pravu temperaturu crvenog usijanja. Zatim bi ga prislonio na kožu, držao ga ni predugo ni prekratko, sve vreme osluškujući cvrčanje. Ako bi ispoštovao svoja pravila, na kraju bi dobio savršeni otisak, a samim tim i izdašnu platu.
Njavažnije od svega je bilo držati čvrsto stoku, inače bi slika ostala razmrljana i nejasna. Džejms je osmilio čak i specijalne drve udlage, koje bi stoku držale mirnom.
Nekad bi mu se činilo da stoka zapravo govori, iako mu je bilo jasno da je to samo skup nepovezanih i nerazumljivih glasova. Mada su se krici povremeno doimali skoro kao ljudski.
Jedino što je stoku povezivalo sa ljudima, bile su oči, koji su odražavale patnju i bol. Nakon nekog vremena, presato je da ih gleda u oči, tako je bil olakše.
Srećom, žigosanja nije imao češće od jednom nedeljno i nekako je uspevao da održi duševnu i mentalnu ravnotežu.
Povremeno se nadao da će Sever pobediti i da više neće uvoziti beskorisnu dvonožnu stoku iz Afirke. To bi označilo njegov povratak svom starom poslu. Ali, za sada su to samo pusti snovi, pomislio je Džejms i gurnuo metalni žig u vatru da obeleži sledećeg grlo.
Ali nema odmora dok traje obnova!
Zato krećemo, s nadom da će se konkurs raširiti kao virus
. Glasaćete po sistemu 3,2, 1 ... do petka, 9.septembra, do 20h.
Priča br. 1
SOLARNA TORTA
„Ja sam sva u goloj vodi“, reče Sunčica Zlatić, poslastičarka u poslastičarnici „Sunce“, specijalistkinja za pečenje tzv. solarne torte.
Bio je početak leta, temperatura se penjala strelimice, jedva prateći živu u termometru, a kuhinja poslastičarnice „Sunce“ bila je kao usijana, uprkos napornom radu klima uređaja.
„Za Boga miloga“, poviče Sunčica Zlatić mešajući golemom kutlačom nadjev za rečenu tortu, „pojačajte tu klimu. Muka mi je od vrućine, povratiću pravo u nadjev!“
„Kao da bi neko primetio razliku“, reče Žilijen Kovačević, učenik ugostiteljske škole na praksi u poslastičarnici "Sunce", iritantan i iritabilan preko svih granica dobre volje.
Sunčica Zlatić ga dohvati za kravatu i stane u šali gušiti, tog vragolastog dečkića. Jadnik je, takođe u šali, već gotovo bio izdahnuo, ali ga je u zadnji čas iz kobnoga zagrljaja svetski poznate poslastičarke izvukao Ljubiša Šešum, specijalista za doboš i mramor tortu. (Doduše, na kongresima „dobošara“ tvrdio je kako je mramorna torta njegova prava specijalnost, dok je na kongresima „mramorista“ tvrdio obrnuto, ali to je bio njegov šaljivi hir, što ne znači da njegovu stručnost treba dovoditi u pitanje.)
„Jeste li vi normalni?“, rekao je Ljubiša Šešum. „Hoćete da nam dođe sanitarna? I zašto je ovde tako hladno? Sav sam se naježio.“
“Ti si se naježio“, reče Sunčica Zlatić, još uvek mešajući svoj čuveni nadjev, „a ja sam sva u goloj vodi. Vruće je za popizditi!“
Uto u kuhinju uleti šef sale.
„13 solarnih torti za sto broj 8!“
„Pa još ni nadjev nije gotov!“, odgovori Sunčica Zlatić. „I otkud 13? Koliko je to ljudi?“
„Dobro Sunčica pita“, dometne Ranko Vicković, specijalista za šnenokle, slatkiš našeg detinjstva, „Ako se odjednom pojavilo trinaestoro gostiju, treba spojiti stolove!“
Svi su se ušeprtljali od straha. Spajanje stolova valjda je najrizičnija operacija u svekolikom ugostiteljstvu; i ugledniji su se lokali spotakli o takve slučajeve i morali staviti ključ u bravu, isključiti pećnice i plinska kola, a servisni i otmeni escajg prodati budzašto.
„Ma kakvo spajanje stolova!“, rekao je šef sale. „Za stolom broj osam zapravo ne sedi niko. 13 solarnih torti naručujem jer mi je tako rekao Boško.“
Boško je bio gatar koji je honorarčio u poslastičarnici; jednom, ima tome možda i petnaest godina, predvideo je dolazak velike grupe belgijskih turista, kao i njihovu narudžbu od osamdeset i dve kugle sladoleda od marelice. Nakon tog uspelog proročanstva gazda je bezgranično verovao Bošku i bogato honorarisao njegov rad, premda ovaj nije imao uspešno predviđanje od zime 2006. (da će se u wc šolji uhvatiti kamenac).
„Opet taj Boško!“, reče Sunčica Zlatić, i dalje mešajući nadjev sada već zrelo žute boje. „Krajnje je vreme da ga se gazda reši. Prekjuče sam zbog njega morala ubrizgati propolis u 72 medenjaka, koji su na kraju bačeni. A to uopšte nije moja specijalnost!“
„U čemu je problem?“, upita gazda koji se nenadano pojavio u kuhinji.
Retko je silazio u kuhinju, ali nešto češće se uspinjao - u podrumu lokala imao je biblioteku s mini-barom koju je posećivala najprobranija intelektualna elita glavnoga grada.
„U čemu je, dakle, problem?“, ponovi gazda, dok je kompletno osoblje ćutalo jer se nikome nije dalo kačiti s tim kretenom.
Sunčica Zlatić ipak ne izdrži, nego reče:
„Problem je u tome što je ovde paklena vrućina. Ja sam sva u goloj vodi!“
“Ali meni nije vruće!“, odgovori Ljubiša Šešum. „Ja sam se sav naježio.“
Gazda bez reči priđe loncu Sunčice Zlatić i kažiprstom zahvati nadjev.
“Mmmmmmm, sjajno! Mislim da mu ipak fali sunca. Sunčice, budi dobra i iznesi to još malo na terasu“, reče pa napusti kuhinju.
Personal je ćutao tumačeći svako u sebi poslednji gazdin potez.
„Koji ignorant!“, reče konačno Sunčica Zlatić. „On misli da se solarna torta još uvek 'osunčava'! Davno je dokazano da umjetno osvetljenje daje daleko jači retrogust. Slažeš se, Ljubiša?“
„Hmmm“, reče Ljubiša, pa rastreseno počne dobovati po mramor torti.
- - - - - - - - - -
Priča br.2
KOŽA
Na vrelinu se navikao još kao dečak u očevoj kovačnici. Iako je vatra sastavni deo njegovog posla, uglavnom mu je trebala samo povremeno. Da bi obradio kožu, uglavnom je koristio specijalne alatke, a vatru ređe. U poslednje vreme, vatra je bila njegov najbliži saradnik.
Nekad je bio umetnik, ljudi iz cele zemlje bi dolazili da kupe njegove opasače, čizme, sedla i mnoge druge proizvode napravljene od kože. Čak je i Divlji Bil Hikok nosio Džejmsove opasače. Radionica je odzvanjala od veselih glasova trojice šerta, koji su žedno upijali znanje, koje im je Džejms iskreno prenosio. Bio je suviše ponosan na njih, da bi bio sujetan.
Međutim, poslednje dve godine, rat je sve promenio. Posla je bilo manje, a i to što je radio, uglavnom j ebilo za vojsku, koja se baš i ne može pohvaliti da izmiruje svoje obaveze. Jedan šegrt je poginuo, drugi je negde sa vojskom, treći je pobegao na Sever.
Džejms je razmišljao da se možda skloni u mirnije krajeve, ali sa malom decom i bolesnom ženom, ne bi daleko stigao.
Reputacija najboljeg kožara u celoj državi donela mu je posao, koje u mirna vremena ne bi ni pomislio da primi.
Međutim, strah od gladi njegove dece, bio je jači od urođenog ponosa.
Žigosanje stoke.
Bogati veleposednici su želili da stoka nosi žig, koji će biti malo, živo umetničko delo. I nisu žalili dobro da plate.
Nikad nije volato žigosanja, pogtovo kada je koža ovako tanka i tamna.
Džejms je čak morao da napravi posebne instrumente da bi sve uradio kako treba.
Pre svega morao je da žig zagreje na pravu temperaturu crvenog usijanja. Zatim bi ga prislonio na kožu, držao ga ni predugo ni prekratko, sve vreme osluškujući cvrčanje. Ako bi ispoštovao svoja pravila, na kraju bi dobio savršeni otisak, a samim tim i izdašnu platu.
Njavažnije od svega je bilo držati čvrsto stoku, inače bi slika ostala razmrljana i nejasna. Džejms je osmilio čak i specijalne drve udlage, koje bi stoku držale mirnom.
Nekad bi mu se činilo da stoka zapravo govori, iako mu je bilo jasno da je to samo skup nepovezanih i nerazumljivih glasova. Mada su se krici povremeno doimali skoro kao ljudski.
Jedino što je stoku povezivalo sa ljudima, bile su oči, koji su odražavale patnju i bol. Nakon nekog vremena, presato je da ih gleda u oči, tako je bil olakše.
Srećom, žigosanja nije imao češće od jednom nedeljno i nekako je uspevao da održi duševnu i mentalnu ravnotežu.
Povremeno se nadao da će Sever pobediti i da više neće uvoziti beskorisnu dvonožnu stoku iz Afirke. To bi označilo njegov povratak svom starom poslu. Ali, za sada su to samo pusti snovi, pomislio je Džejms i gurnuo metalni žig u vatru da obeleži sledećeg grlo.
