Savremeni domaći pesnici

G

gost 88651

Iskusan
Banovan
Poruka
6.081
To što mi se danas
možda malo umiralo
dodao mi je i prijatelj koji je
razmatrao da li da se ubije
ili da se ne ubije.
Pitao me je
šta mislim o tome.
Jedva sam se uzdržao
da mu kažem
da se obesi iz istih stopa
dok je još u pesničkom zanosu.
Ipak, rekao sam mu da mu nisam ćale
pa da znam takve stvari,
a on je rekao da ni on meni nije ćale,
što sve zajedno nije imalo nikakvog smisla.
Nije se ubio,
eno ga divlja
po životu
neobešen.


Ivan Tokin

...

skejt

prvi put kada sam ti prišla
onesvestila sam se
sledeće čega se sećam je da mi je majica mokra od vode kojom
me je neko polio
izgubila sam dah kada sam te videla
kako kidaš vazduh na plavom skejtu
dok ti se sunce upliće u kosu
sledeći put sam htela da ti dam pismo
sa citatima ramonsa
osnove upoznavanja
ipak tog jutra su me ponovo odvezli u bolnicu
noćima sam halucinirala pokretnu plavu traku u belini hodnika
pokušavajući da se prisetim tvog lika
toliko sam često odlazila da ti nikad ne bi uspeo da me upamtiš
svaki put kad bih izašla izgledao si nekoliko meseci drugačije
a ja s rukama punim modrica različitih boja od igala za infuziju
i uvek neka nova devojčica pored tebe
da se divi tvom skejtu
koji te trijumfalno vozi u zalazak sunca
dok je svaka modrica nemilosrdno treperila
već je bilo jasno na šta će ličiti život


Ognjenka Lakićević

...

strah

Strah
je
haljinica
u
kojoj
je

neko
umro


Vladimir Tabašević


(iz knjige "troje")

...

koje još savremene domaće pesnike znate...
 
Milena Marković

Čekam

i jedem salatu
pričam telefonom
kaži mi šta da uradim
nacrtaj mi
pa još jednom
pa opet
ne ljuti se što ne pamtim ništa
ponovi
nasmej se iz stomaka onako
uzimaj pola moje cigarete
jer sam dosta pušila
i sutra
opet
nemoj da voliš moje prijatelje
uzimaj mi knjige
donosi mi knjige
samo ti idi težim putem
samo ti budi takav
izvuci mi uši
naljuti se
viči
ne javljaj se neko vreme
pa onda objasni što nisi
samo nikad nikad
molim te
molim te
nikad nikad
nemoj ljubavi
nemoj da digneš ruke
od mene.
 
Kraj sezone lova na ptice

Hteo sam da te vodim
da vidiš jedne stepenice.
Da ih vidiš, pa da mi kažeš šta ti misliš
o tome...

Te stepenice ulaze pravo u Dunav,
i koliko god Dunav bio mali ili ogroman,
uvek ih ima dovoljno.

Hteo sam da mi pomogneš...
Da razmisliš čemu služe
stepenice što idu u vodu.

Stepenice što idu iz vode...


Nikola Vranjković, iz knjige “bremeplov”

…

Asocijalni program


Asocijala je novo osećanje sebe
Ispod jorgana
Tri gutljaja mračne vode
Prašak za brzo izlečenje od buncanja
Desna ruka koja baca utrnulu levu

Asocijalni program je model zaboravljanja
Datuma
Rođendana
Prijatelja
Godina
Bez love i izgleda da će se vratiti

San još može da zavara
Asocijala je program za ostanak u sobi
Između police stolice monitora i ekrana

Dok dole bubri grad

Nestvarne kao melanholija
Pesme su samo deo asocijalnog programa
Rezultat dobrovoljnog kućnog
Pritvora pod devizom odmora
Uporne kao samoća

Kao samoće u vreme
Asocijalnog privikavanja na belo


Dragana Mladenović, iz knjige “asocijalni program“
 
da, Nikola Vranjković, nekad block out...


Nežno, sivi trotoar se kvasio
i plakali su svi od tuge.
Zašto, zašto je sve skupa moralo
da ispadne baš tako:
da je on taj,
koji je svoj otrov popio
a pojma nije imao o tom?

Sam si kriv, prijatelju moj,
sam si kriv...

Sam si kriv za sve što se dogodilo.
Za igre iza scene.
Tvoje tužno oko malo se uvredilo
i ti si se naljutio na sve.

Ja i ti, mi smo život glumili.

Zvono, poziv poslednji za ovaj let,
pa drago mi je bilo, bar na kratko,
ja sam opet progovorio,
i gotovo je, moramo na put.
 
Snežana, devojačko Čkojić, je isto pisala neku meni ugl. zanimljivu poeziju, nzm piše li još...

T(а)o

Niču li nove misli,
U senci svetiljke kojа plаmti,
O rаtniče zаvejаnih bregovа!
Štа snivаju tvoje usne?
Imа li pustinjа željа poneku kаp
Sveže rose?

Zove li nekаd umor nа počinаk,
Vuče li sаn niti u svitаnjа,
Il’ trepti iskrа, zаvodi mozаk,
Rаdosnа igrа pospаne dece?

Svi ti pričаju, svi sve znаju,
Svi žele i trаju, kаo svedoci,
Glаsnog životа - potаjne smrti.
Ti ćutiš i gledаš,
Uzdišući...

Tišinа govori, tišinа trаži,
Kа sebi onog, što znа sve reči,
Reći, а biti uvek nаjtiši,
I kаdа trebа, glаsno (se) nаsmejаti.

…

Quemadero

Bio sam nekada lutka
Na uglačanom platnu čigra
Koja se vrtela u smeru nametnutog znaka
Slikaru običan oblik naslikan bezbroj puta

Vremenom otkrio se svet
I sve je nekako odraslo dole u zemlju

''Najgori sam u onom što najbolje činim"

Slomljen znam da korak
Što bruji kroz telesnost zemlje načinim
Namerno potrčim unazad nepokretan
I nem puštam glas rastočen unutra
Dalje govorim sam kad ne čuje niko

A govorili su o nemoći mog uha
Dok sam slušao pokojni šapat
Radjanja latica cveta
Gluv znam za ritam ubrizgan u muzici vetra.
I igram skriveno za naraštaje
TOTALNO SLEP
U kovitlacu najludjih boja
Video sam lepotu zaludjujući materiju oka

Nisam više lutka, ni slikaru vežba
Nesposoban za čula
Glup se pomerio za jedan svet

(Kemadero: mesto u Sevilji gde je inkvizicija
spaljivala jeretike)

…

Let

U prаvcu nа koji
Gledа moj prozor (nа poslu)
Stoji drvo.
Na njemu
Dve ptice svаki put
Posle jаče kiše ili vetrа
Mirno
Poprаvljаju gnezdo.
 
Poslednja izmena:
Nikad mi se nije ni činilo da je poznajem

Sreo sam je ispred bolnice
vetar je raznosio sitne pahulje
koje su se topile na koži
rekla mi je
znaš
tako bih volela
da sam negde daleko
da stojim gola nasred
ogromnog supermarketa
i vrištim
dok lavina
začuđenih pogleda
tutnji preko moga tela



to bi zaista bilo fino
rekao sam
a zatim smo se rastali



Karanović
evo ga: http://antologija.weebly.com/zvonko-karanovi263.html


(Meni su sve ove pesme iste, uopšte ne vidim razliku između pesnika (činjenica, nisam se udubila)...
A i inače mi se uvek činilo da je važnije živeti poeziju i biti pesnik nego kupovati i čitati tuđu poeziju lol)
 
Poslednja izmena:
Radoman Kanjevac, "Mislim da ne znaš s kim imaš posla, mala"


Utvome oku spavaju noćni tramvaji
Neko silazi ulicom Sedmoga jula
Ogrnut oblakom kao pelerinom
Sava i Dunav se kod Ratnog ostrva spajaju
Kao anđeli u "Nebu nad Berlinom"
Tiha se euje pesma iz moga tranzistora
O nekoj zemlji u kojoj nema slobode
Linija mog života prekida se na kratko
Tamo gde se ukrštaju dve beogradske ulice
I dok vetar otkida listove kalendara
Ja izlazim iz tebe, kao riba iz vode
Kao nevina žrtva još nevinijeg ubice.

Možda me ne razumeš
Možda ne osećaš ništa od ovog što nazirem, slutim
Možda si još mlada za poemu
Možda bi bilo bolje da ponešto prećutim
Ponekad imam utisak da preterujem u svemu
Stare se lađe vuku kao starice uz reku
Noseći sećanja kao pisma, zauvek otvorena, u sebi
Tek na kraju shvatimo šta smo sve propustili
Kad Bog oprosti ono što niko oprostio ne bi
Ali, šta sve to vredi kad dođemo do kraja
Kome je potreban cilj kad više nema puta
Pravila postoje da bi izuzeci došli do izražaja
A ti ne shvataš zašto si zabrinuta...


http://www.radomankanjevac.com/www/poema/poema01.htm
 
VLAS

Jednom nam je, kao opomenu za svagda,
Ruski pisac logorolog
Ispričao priču o zlu:

Robijaši sa Kolime
Koji su na brodove
Tovarili trupce sibirskih kedrova
(koji su bili namenjeni izvozu u svet),
Između balvana
Stavili bi pokatkad odsečenu ruku
Da pošalju o sebi poruku.

A oni koji su istovarali brodove
Nisu ništa, kao što znamo, preduzeli.
Stajali su zbunjeno
Kao prave neznalice i
Čudili se novoj vrsti drveća
Na kojem rastu ruke.

A moja žena
Nedavno kupila je prekrivače od pamuka
Za kauč i fotelju
U Orijent šopu.
Dok sedim udobno u stolici
Moji prsti neprestano
Izvlače iz tkanja braonkaste ljuspice
(pamukove čaurice poput bubamarinih krila),
Ali i neretko napipam crnu, tvrdu, kao struna za pecanje,

Sa glave dugačku žensku vlas.
Satima je izvlačim isprepletenu

Iz osnove ili potke.
A šta u suštini
Meni ta vlas znači?
Ništa,
Osim da je ta tkalja imala divnu, jaku crnu kosu.

A zašto na početku ove pesme-zapisa
Pominjem ruskog pisca,
Mučenika iz sovjetskih logora?

Ibrahim Hadžić
 
Gatka o lakoj smrti

Nešto oko deset sati pre podne
izašao je iz svog stana.
Lift nije radio; na stepeništu
srete suseda, ljubaznog
onog čoveka iz pogrebnog zavoda.
Znao je da će mu jednog dana
pasti u šake, pa se na tu
pomisao blago nasmeši.
Izašao je iz zgrade; prešao ulicu.
U parku je sedeo i gledao
kako velikim makazama štucaju
zelenu ogradu. Kosačica
još je mirovala, na travnjaku.
Znao je da će i oko njegovog groba
nići trava, cveće, perunike,
da će sve biti lepo uredjeno.
Ono pak što nije znao, tog dana
dogodi se malo kasnije,
kad se vrati iz šetnje:
Neki nepoznati ljudi
ulaze i stoje pored njegovog odra.

Novica Tadić
 
wirdz:
Snežana, devojačko Čkojić, je isto pisala neku meni ugl. zanimljivu poeziju, nzm piše li još...

T(а)o

Niču li nove misli,
U senci svetiljke kojа plаmti,
O rаtniče zаvejаnih bregovа!
Štа snivаju tvoje usne?
Imа li pustinjа željа poneku kаp
Sveže rose?

Zove li nekаd umor nа počinаk,
Vuče li sаn niti u svitаnjа,
Il’ trepti iskrа, zаvodi mozаk,
Rаdosnа igrа pospаne dece?

Svi ti pričаju, svi sve znаju,
Svi žele i trаju, kаo svedoci,
Glаsnog životа - potаjne smrti.
Ti ćutiš i gledаš,
Uzdišući...

Tišinа govori, tišinа trаži,
Kа sebi onog, što znа sve reči,
Reći, а biti uvek nаjtiši,
I kаdа trebа, glаsno (se) nаsmejаti.

…

Quemadero

Bio sam nekada lutka
Na uglačanom platnu čigra
Koja se vrtela u smeru nametnutog znaka
Slikaru običan oblik naslikan bezbroj puta

Vremenom otkrio se svet
I sve je nekako odraslo dole u zemlju

''Najgori sam u onom što najbolje činim"

Slomljen znam da korak
Što bruji kroz telesnost zemlje načinim
Namerno potrčim unazad nepokretan
I nem puštam glas rastočen unutra
Dalje govorim sam kad ne čuje niko

A govorili su o nemoći mog uha
Dok sam slušao pokojni šapat
Radjanja latica cveta
Gluv znam za ritam ubrizgan u muzici vetra.
I igram skriveno za naraštaje
TOTALNO SLEP
U kovitlacu najludjih boja
Video sam lepotu zaludjujući materiju oka

Nisam više lutka, ni slikaru vežba
Nesposoban za čula
Glup se pomerio za jedan svet

(Kemadero: mesto u Sevilji gde je inkvizicija
spaljivala jeretike)

…

Let

U prаvcu nа koji
Gledа moj prozor (nа poslu)
Stoji drvo.
Na njemu
Dve ptice svаki put
Posle jаče kiše ili vetrа
Mirno
Poprаvljаju gnezdo.
Kliknite za proširenje...

Ljubavnik

Kako si samo lep
još jednom – postojiš,
u svakom mišiću što se zapinje
na licu, stomaku
presipa staru krv
i grči mi usta.

Govori! Da ne pevam o sebi
samo druge sudbine su u starim pesmama
mi poznajemo težinu bola!
spoznali smo sreću.

Drugi letači su isuviše nisko
i svakim danom se spuštaju
za sitan dar, osmeh i reč.
najšira krila se najbolje snalaze
u vakuumskim dubinama.
al’ šta su to pak dubine
za dugačke prste i nokte!

Još jednom gledam kako počinješ
da nepostojiš,
gubiš u bojama sve bleđim.
puštam iz ruku samo ono što sam imala
-šta je to lepše od pomračenja Sunca?
za mene si najlepši krvav,
nevin – kao tek rođeno dete
pomračen u zaboravljene doline.

...

Ista autorka...

Divna...
 
Šikam

i jedem salatu
pričam telefonom
kaži mi šta da uradim
nacrtaj mi
pa još jednom
pa opet
ne ljuti se što ne pamtim ništa
ponovi
nasmej se iz stomaka onako
uzimaj pola moje cigarete
jer sam dosta pušila
i sutra
i opet
i nemoj da voliš moje prijatelje
uzimaj mi knjige
donosi mi knjige
samo ti idi težim putem
samo ti budi takav
izvuci mi uši
naljuti se
viči
ne javljaj se neko vreme
pa onda objasni što nisi
samo nikad nikad
molim te
molim te
nikad nikad
nemoj ljubavi
nemoj da digneš ruke
od mene

Milena Marković
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top