Kraljevski put

E da.. umalo najvažnije da zaboravim..
Neko je pitao kakvi se zadaci daju i oni navedu primer. Kažu, probajte nedelju dana da prelazite ulicu
samo na zeleno svetlo i posle ispričajte svoja iskustva kada se ponovo sretnemo. Ja sam mogla
naglas da kažem, potpuno ubeđena, da sam ja štreber koji prelazi ulicu uvek na zeleno i da to nije
za mene zadatak. Jutros sam do posla jednom umalo prešla na crveno, a jednom sam i prešla.
Eto... Gde je taj štreber koji strogo poštuje sva pravila, pojma nemam.

Onda je jedan iz publike, koji se nekada nekom prilikom sreo sa tim plesom,
ispričao svoje iskustvo. Objasnio je kakvu je nemoć osećao, jer telo ne može da izvede neke sasvim
jednostavne pokrete i nije mogao da zadrži iluziju da nešto može, kada jasno vidi koliko ne može.

Kliknite za proširenje...

Poteškoće o kojima priča nastaju zato što nije opušten. A nije opušten jer mu misli preko formatornog aparata pokušavaju da upravljaju pokretima, a telo zahteva od instintivno - mehaničkog centra da obavi tu ulogu. Pogrešan rad centra ga je doveo do osećaja nemoći jer najobičniju vežbu nije u stanju da izvede. Ja sam imao istih problema u početku.
Najvažnije je biti opušten i dozvoliti telu da pamti kroz ponavljanje pokreta i oseća kroz muziku koja prati pokrete.

svesnaglista:

E da.. umalo najvažnije da zaboravim..
Neko je pitao kakvi se zadaci daju i oni navedu primer. Kažu, probajte nedelju dana da prelazite ulicu
samo na zeleno svetlo i posle ispričajte svoja iskustva kada se ponovo sretnemo. Ja sam mogla
naglas da kažem, potpuno ubeđena, da sam ja štreber koji prelazi ulicu uvek na zeleno i da to nije
za mene zadatak. Jutros sam do posla jednom umalo prešla na crveno, a jednom sam i prešla.
Eto... Gde je taj štreber koji strogo poštuje sva pravila, pojma nemam.

Kliknite za proširenje...

Izgubio se u svojoj mehaničnosti.
Uzgred, koliko dugo je trajalo predavanje/druženje i da li ste se međusobno upoznali i razgovarali pre ili posle predavanja?

coco bill:

Izgubio se u svojoj mehaničnosti.
Uzgred, koliko dugo je trajalo predavanje/druženje i da li ste se međusobno upoznali i razgovarali pre ili posle predavanja?

Kliknite za proširenje...

Predavanje je trajalo par minuta. Pročitali su odlomak iz ’’U potrazi za čudesnim’’ gde Uspenski pita Gurđijeva šta čovek može da učini. Onda su ćutali i gledali nas. Pa su onda pitali da li neko želi da kaže zatšo je došao večeras. Onda smo mi opet ćutali, a oni nas gledali. I ta je tišina trajala i trajala. Onda pitaju da li znamo šta se u nama dešavalo tokom tih pauza i rekli da možemo da postavljamo pitanja u vezi teksta koji su pročitali. Tišinu su prekidali nervozni, al bilo je i dobrih pitanja. Događaj je trajao sat i po vremena.

coco bill:

Savet za početnike...dok čitaš literaturu koju sam preporučio počni Rad na posmatranju sebe.
A da bi mogla pravilno da posmatraš sebe moraš iz svog mehaničkog centra da uzmeš alat koji ima svesna svojstva, a to je pažnja i da tu pažnju podeliš na dva dela.
Ti delovi treba da rade istovremeno, što je - ubrzo ćeš uvideti - veoma teško. Dakle, moraš da uložiš svestan napor kako bi oba dela pažnje radila istovremeno.
Jedan deo pažnje usmeriš na spoljne utiske koji ulaze u tebe, a drugi deo na unutrašnju reakciju koji ti utisci proizvode. Pri tome moraš biti svesna u kojem centru primaš utiske (emocionalnom, intelektualnom ili mehaničkom), kako bi tu usmerila svoju pažnju. Dok posmatraš kretanje utisaka nikakva druga radnja ne sme da utiču na tvoje posmatranje. Posmatrač mora da ima ulogu svedoka koji se ničim ne meša u događaj koji posmatra.

Kada se upoznaš sa centrima i njihovim funkcijama u telu, samoposmatranje će početi da daje rezultate. A rezultat treba da bude ispravan rad centara i njihov balans.

Kliknite za proširenje...

Možda bi trebalo malo da pojasnim kako teče proces prilikom samoposmatranja koje sam ovom prilikom naveo kao dobar početak u radu na sebi.
Literatura koju čitaš na ovu temu je stigla iz C uticaja - svesnog dela čovečanstva i kao B uticaji trebaju da padnu na naš emotivni centar. U emotivnom centru se tom prilikom formira magnetni centar koji ima zadatak da samo utiske koji stižu kao B uticaj privuče. A uticaji, koji stižu iz života, ne mogu biti privučeni ovim magnetnim centrom jer su oni, ako padnu na emotivni centar, uglavnom negativni.
Zato sam rekao Sfyontull da je važno da bude svesna dok čita tu literaturu na koji centar padaju utisci pročitanog. Ukoliko utisci padnu na intelektualni centar on će, pošto je prirodno razdvojen na pozitivni i negativni deo centra, da dovede u sumnju da li je sve ovo što čita istinito ili ne. Ukoliko utisci padnu na emocionalni centar, magnetni centar će ih privući i takve sumnje neće biti. Emocionalni centar nema prirodnu podelu na pozitivni i negativni deo jer je negativni deo nastao veštačkim putem pod uticajem života kroz A uticaje. Sve što negativno pada na naše emocije dolazi spolja. Zato je rad na negativnim emocijama najvažniji deo. One moraju biti prepoznate i uz pomoć misli kontrolisane.

A sad o samoposmatranju. Osnova ovog učenja se zasniva na činjenici da čovek nije jedno. Ukoliko čovek misli da je jedno on ništa ne može postići. Sam čin samoposmatranja deli čoveka na dva dela, na posmatrani deo i posmatrača. Dakle, mi na neki način moramo stvoriti neko drugo telo koje će posmatrati rad prvog tela. To je kao u preduzeću kada šef nadzire rad svojih radnika. Šef je na višem stepenu od radnika, to je lako razumeti. Kod čoveka je to malo teže razumeti ako on misli da je jedno.
Kada utisak kao B uticaj padne na magnetni centar jedan deo naših malih "Ja" će se vezati za te utiske i te male "Ja" moramo koristiti kako bi organizovali naš unutrašnji život koji je u priličnom haosu. Ta mala "Ja" nam služe da formiramo drugo telo koje će da nadzire ono naše prvo telo i u njegov rad uvedu potrebnu organiziranost. To drugo telo se u Radu zove Zamenik nadzornika. Samim svojim posmatranjem on nam pokazuje kada naši centri ne rade kako treba, gde je greška i kako je možemo ispraviti.
Zamenik nadzornika svojim aktivnim delovanjem sve više povezuje svoja mala "Ja" u jednu organizovanu celinu, dok se oni potpuno ne kristališu u jednog posmatrača koji je potpuno svestan svih unutrašnjih događanja u radu naših centara. Čovek nije više tako lako vođen životom, spoljnjim uticajima, promenjenim okolnostima, karakterističnim reakcijama njegove ličnosti na život i navikama svog tela. Nije više vođen tako kompletno spolja, nije više rob svoga tela, već u kratkim intervalima počinje da biva kontrolisan iznutra.
Pod takvim nadzorom naša ličnost postaje sve pasivnija, a suština počinje da se budi.

Jedna od najvažnijih tema u Radu, a ujedno i jedna od najtežih, je tema o nasilju. Rad kaže da čovek ne može da „čini“ dok ne prevaziđe nasilnost. Nasilje uvek rađa nasilje. „Delovanje“ nasilnim sredstvima nije „delovanje“. Čitava istorija, koja je istorija zločina, pokazuje kako nasilje ne može da „čini“ u smislu Rada. Rat stvara rat.

Govoreći na tu temu Uspenski je rekao: „Nasilje je emocionalno stanje u svim ljudima – koji čine stvari iz nasilja, pokušavaju da nametnu nešto, da izvrše prinudu, da insistiraju. Sa ezoterisjke tačke gledišta, to je beskorisno – ništa se ne može učiniti na taj način. Čak i ako čovek poseduje znanje, ukoliko nije prevazišao nasilje u sebi, njegov rad će ići pogrešno.“ Tada je dodao: „Ne delovati iz nasilja je nasilje nad sobom. Čovek, koji posmatra sebe i najzad shvata gde je nasilan – u kojim centrima, u kojim vidovima ponašanja itd. – mora da učini nasilje nad sobom, da bi prevazišao svoje nasilje“.

Ovo je jedna od najtežih "lekcija" u radu. Dešava se da se ljudi bave dugi niz godina metafizikom i radom, a da čak ni ne načnu ovu svoju mehaničku osobinu. Nasilje je tako duboko i "anatomski" uklopljeno u nihovu unutarnju strukturu, da im se čini da bi se dezintegrisali, kada bi bez njega ostali.
Naravno, oni to nikada neće nazvati nasiljem, već će upotrebiti čitav spektar intelektualnih i logičkih sposobnosti , kako bi svoje nasilje načinili svrsishodnim, opravdanim i neminovnim.
Budući da Rad uči da smo utemeljeni u nasilju, ne smemo zamišljati da će samo slušanje o tome s vremena na vreme promeniti bilo šta u nama. Proučavanje nasilja u sebi traje čitavog života. Mehanički čovek je ukorenjen u nasilju i jedno značenje ponovnog rođenja je biti rođen van nasilja - postati svestan u mišljenju i delovanju na nivou izvan nasilja. Na nivou nasilja, na nižem planu, tako reći, mi imamo mnogo neprijatelja. To jest, na našem uobičajenom mehaničkom nivou imamo mnogo opasnih, nasilnih "Ja", koja su naši neprijatelji i pokušavaju da unište naše razumevanje. Jer ništa ne uništava razumevanje više od nasilja. Ali ako se popnemo malo iznad tog plana, uspinjemo se polako uz planinu i nismo više izloženi nasilnim "Ja". Naša teškoća je da svoje misli održimo dovoljno čvrstim, da bismo ostali na tom nivou.

Najbolje je ako suprostavimo nasilje razumevanju. Nasilje je antiteza razumevanju. Sve nasilje ima svoje korene u nerazumevanju drugog. U Radu je rečeno da je razumevanje najmoćnija sila, koju možemo stvoriti i koju treba da kreiramo u svojim životima. Treba da stvorimo razumevanje. Pretpostavimo da se osećate nasilno prema drugoj osobi i zamislimo da je onda upoznate i razumete. Nećete više biti nasilni. Takođe je rečeno u Radu da sve nasilje svoje korene ima u negativnim emocijama. Ranije je rečeno da sve nasilje svoje korene ima u nerazumevanju. U tome nema kontradikcije. To jednostavno znači da negativne emocije ne vode do razumevanja, već do nasilja. Što ste negativniji, to ćete manje razumeti i to ćete nasilniji biti. I budući da Rad kaže da je razumevanje najmoćnija sila koju možemo stvoriti u sebi, jasno je da stalno gušenje u negativnim emocijama i uživanje u njima, može stvoriti samo negativne stvari. Razumevanje je pozitivna stvar.

Negativne emocije ne mogu stvoriti razumevanje već samo nerazumevanje. Neki ljudi čak vole svoje nerazumevanje. To jednostavno znači voleti negativne emocije, jer one nikada ne govore istinu. One su lažovi - često veoma mudri lažovi - ali uvek lažovi. Ako ste u negativnom stanju, onda je sve iskrivljeno i vi ništa ne razumete i sve pogrešno razumete. Istina može biti izobličena u hiljade kvazi-istina. Neko vam je na primer nešto rekao, ali pošto mrzite tu osobu, vi to izobličujete, malo izostavite, izmenite redosled i najzad imate laž a ne istinu. Ipak, ukoliko oslušnete, nešto u vama će vam reći da lažete. To vam govori vaša zakopana savest. Dok ne budemo u sebi imali nešto, što hemijski može da oseti ukus negativnih emocija, naš slučaj će zbilja biti beznadežan. Ali posle nekog vremena, putem samoposmatranja, možete reći, ili bolje, biće vam rečeno iznutra, kada ste negativni. U suprotnom bismo sve morali da učimo preko knjige ili kompjutera. Na sreću, budući da smo rođeni kao samorazvijajući organizam - kao najveći eksperiment do sada - imamo u sebi unutrašnja čula i materijal za taj razvitak. To jest, možemo stvoriti razumevanje, najmoćniju stvar.
Rad uči da su znanje i razumevanje sasvim različiti. Mogu znati mnoge stvari, a da nikada ne sagledam u sebi istinitost bilo koje od njih. U tom slučaju ja ne razumem ono što znam, iako to mogu zadržati u svojoj memoriji. Rad kaže da je razumevanje aritmetička sredina između čovekovog nivoa znanja i čovekovog nivoa Bića. Ako je znanje predstavljeno brojem 20, a Biće brojem 10; 20 plus 10 daje 30, podeljeno sa dva 15, što je aritmetička sredina između 20 i 10. To bi značilo da razumem samo polovinu onoga što znam.

Da li ste razmišljali o tome zašto je Biće neophodno za razumevanje i zašto znanje samo po sebi ne daje razumevanje? Kada čovek u sebi opazi istinu nečega što je saznao - recimo, da je čovečanstvo u snu - on tada usvaja tu istinu i priznaje je. Ali samo kada vidi tu istinu u sebi. Ona se tada kombinuje sa Bićem. Biće je ono, što prima znanje i transformiše ga u razumevanje - u suprotnom znanje ostaje prvenstveno u memoriji i ne utiče na čoveka samog. Kvalitet usvajanja znanja zbog toga zavisi od nivoa Bića. Niže Biće može da razume malo ili ništa i znanje, dato nižem Biću se može koristiti samo na pogrešan način bez razumevanja. To je problem znanja i Bića.  Potrebno je da se uvek podsećamo na to. To je jedan od najvećih problema, sa kojima se suočava svestan čovek u pokušaju da podigne čovečanstvo na viši nivo razvitka. Znanje samo to ne može da postigne.

Vratimo se sada radu na Biću prema učenju ovog sistema. Treba da radimo na:

Znanju o svome Biću,
Pamćenju sebe
Neidentifikaciji,
Unutrašnjem nepridavanju značaja.

Samoposmatranjem, u skladu sa disciplinom Rada, dolazimo do znanja o svom Biću - naime, da ne pamtimo sebe. Istim putem dolazimo do znanja da se identifikujemo i sa čime se posebno identifikujemo. Konačno, počinjemo da saznajemo šta je naš glavni oblik unutrašnjeg pridavanja značaja. Sve to je znanje o našem Biću. Postoje i druge stvari, koje treba da posmatramo i saznamo, ali sada govorimo samo o gore spomenutim. Postati svestan tih stvari „spašava vreme“. Ukazujem na unutrašnju evoluciju, koja se od svakoga zahteva. Osoba, koja nije svesna svog Bića, ne može da se promeni.
Postoji Put pod nazivom "Put Dobrog domaćina", ali je on veoma dug. Čovek treba da radi dok je "dan". (Stvari treba da budu iznete na svetlo da bi se promenile. Svetlo je svest.).

Nastaviću o ovoj temi kasnije.

Prošle nedelje sam čitala tvoje postove od ranije. Isto su negativne emocije bile tema. Tek onda kada sva bića mogu da prođu kroz naš unutrašnji svet nepovređena, možemo da kažemo da nismo vođeni negativnim emocijama. Nisam onda tu ideju uzela u obzir, a korisno je posmatrati razliku između toga kako se ophodimo prema nekome ko nas nervira, smeta nam ili šta god, i šta se sa tom osobom dešava u unutrašnjem svetu. Zapravo, sada kada čitam te postove, vidim da sam od svega sasvim malo uzela. Jedino što je na mene ostavilo jak utisak i na čemu sam radila, to je unutrašnja iskrenost. Šta je to? Kako je naći? I ne mogu se pohvaliti nekim velikim rezultatima, jer ipak je tri godine prošlo, ali tek od kada sam to uzela u razmatranje, mogu da kažem da sam napravila prostor za uvide. I dolazili su, u zavisnosti od snage koju sam imala da ih podnesem. Zašto mi je bilo potrebo toliko snage i zašto mi je bilo teško podnošljivo? Zbog identifikacije i negativnih emocija. Uočim neki šablon ili samoobmanu I odna krene.. O strašno, strašno, sva sam pogrešna i kriva i očajna. Pa onda sledi odbrana. E nisam ja samo kriva nego su krive mame, tate, dede, babe. Neko mora biti kriv. Na nekog se bes mora usmeriti. I napatih se živa odobravajući emociju koja nije nikakvog razloga imala da postoji. Da je sve tako pogrešno I očajno, ko bi onda to uopšte mogao da primeti? I ako je uočena destruktivna navika ili iluzija, onda se ona samo pripiše mehanizmu. Tako se dešavaju stvari, mehanički. Niko tome nije kriv. Još uvek mi je to novo i teško mi je da se svaki put setim. Eto, nek stoji tu komentar, da ne zaboravim.

svesnaglista:

Velika je muka preneti poruku.

Kliknite za proširenje...

ovo je sustina jer koji god put da izaberes, tumacenje tog puta je svosjtveno intelektualnom nivou onoga ko ga primenjuje...mene gurdjijev gushi, zato se uvek okrenem knjizevnosti tj. fikciji koja se koristi drugom formom da kod citaoca izazove senzaciju na nacin koji nije puka verbalizacija nekog pravila...

mislim da niko od nas nije svestan da nista ne bira vec da sto god izaberes iza vrata tih odluka stoje vrata novih odluka koja te vode putem koji ti je zacrtan...

svesnaglista:

Prošle nedelje sam čitala tvoje postove od ranije. Isto su negativne emocije bile tema. Tek onda kada sva bića mogu da prođu kroz naš unutrašnji svet nepovređena, možemo da kažemo da nismo vođeni negativnim emocijama. Nisam onda tu ideju uzela u obzir, a korisno je posmatrati razliku između toga kako se ophodimo prema nekome ko nas nervira, smeta nam ili šta god, i šta se sa tom osobom dešava u unutrašnjem svetu. Zapravo, sada kada čitam te postove, vidim da sam od svega sasvim malo uzela. Jedino što je na mene ostavilo jak utisak i na čemu sam radila, to je unutrašnja iskrenost. Šta je to? Kako je naći? I ne mogu se pohvaliti nekim velikim rezultatima, jer ipak je tri godine prošlo, ali tek od kada sam to uzela u razmatranje, mogu da kažem da sam napravila prostor za uvide. I dolazili su, u zavisnosti od snage koju sam imala da ih podnesem. Zašto mi je bilo potrebo toliko snage i zašto mi je bilo teško podnošljivo? Zbog identifikacije i negativnih emocija. Uočim neki šablon ili samoobmanu I odna krene.. O strašno, strašno, sva sam pogrešna i kriva i očajna. Pa onda sledi odbrana. E nisam ja samo kriva nego su krive mame, tate, dede, babe. Neko mora biti kriv. Na nekog se bes mora usmeriti. I napatih se živa odobravajući emociju koja nije nikakvog razloga imala da postoji. Da je sve tako pogrešno I očajno, ko bi onda to uopšte mogao da primeti? I ako je uočena destruktivna navika ili iluzija, onda se ona samo pripiše mehanizmu. Tako se dešavaju stvari, mehanički. Niko tome nije kriv. Još uvek mi je to novo i teško mi je da se svaki put setim. Eto, nek stoji tu komentar, da ne zaboravim.

Kliknite za proširenje...

Da, ovo boldovano je suština ove teme o nasilju koju sam započeo. Naravno, i laganje sebe je usko povezano sa radom na negativnim emocijama, tako da si ti skroz na dobrom putu. Gledajući iz značenja eneagrama ti si na tačci 6 trougla, a to je tačka gde se daje prvi svesni šok. Ali neću sad o tome, nego bih nastavio sa temom nasilja.

Naravno, rad na negativnim emocijama je najvažnija stvar i Uspenski se u podučavanju ovog sistema posebno zadržao na tom delu i važnosti prvog posmatranja i zatim odvajanja od čovekovih negativnih stanja. U vezi sa time je govorio o nasilju i kako nasilje uništava sve u nama nalik požaru i kako trenutak nasilja može vratiti osobu na početak. On je ukazao da 4. Put nije damski i može da proizvede nasilnost u ljudima, ali da ljudi moraju da shvate zašto su stvari rečene i učinjene na određeni način. Reagovati nasilno je najlakše od svega. Razumeti je najteže. A da bi se neko razumeo potrebno je spoljašnje pridavanje značaju ili spoljašnja konsigeracija. Ono ima dve strane, stavljanje sebe u poziciju druge osobe i stavljanje druge osobe u svoju poziciju. Može se reći da kada postanete nasilni, dolazite do granice ili kraja svog Bića. Kapacitet izdržljivosti je znak Bića. Malo Biće, koje voli samo sebe, brzo dostiže granicu i postaje nasilno. U nasilju čovek je potpuno u snu i nema ni najmanjeg razumevanja. Prevazilaženje nasilja je jedna od stvari, o kojoj se govori u Radu. Što više vidite druge u sebi i sebe u drugima, više ćete razumeti i manje nasilja ćete imati. I što više kao činjenicu razumete svoju sopstvenu ništavnost, to će manje biti nasilnosti.

U Radu se, kao što je već rečeno, ljudi sagledavaju sa dve strane: nivoa njihovog znanja i nivoa njihovog bića. Korisno je sagledati svakoga iz tog ugla, posebno sebe samog. Pitanje nije jedino: „Šta čovek zna ili gde je on bio ili kakav posao ima?“ već takođe „Kakav je on? Kakva je vrsta čoveka? Da li je svadljiv? Ili sujetan? Ili nepouzdan? Ili lopov? lažov? klevetnik?“ Jer sve to spada u kvalitet bića. Sada, teško je i u početku nemoguće posmatrati sebe u stanju nasilnosti, jer, kao što je rečeno, kada je u stanju nasilnosti čovek je potpuno u snu. Međutim, čovek do izvesnog stepena može posmatrati stanje posle toga. Intelektualni Centar će se verovatno setiti nekih od izraza, koji su upotrebljeni i Motorni Centar će snimiti neke od gestova. Ipak, nećete biti u stanju da se setite samih emocija. Kada izađete iz nekog emocionalnog stanja, ono se čini dalekim, čak nerealnim. Kada se vratite u njega, ništa nije bliže i realnije. Uzmimo na primer stanje straha. Znamo da kada nismo u stanju straha, on se čini nerealan. Zamislite samo kako bi bilo, kada bismo voljno mogli da se setimo užasa rata i ponovo osetimo te emocije. Ali istina je da ne možemo - i tako sve ide kako ide. Ah, kada bismo u ličnom životu voljno mogli da se setimo nekih isceljujućih emocija koje su nas pohodile.

Uopšteno govoreći, postoje dve vrste straha. Postoji instinktivni strah - to jest, strah koji potiče iz emocionalnih delova Instinktivnog Centra. On postoji u nama i svim životinjama, ali je, naravno, drugačije orijentisan. Taj strah se izaziva samo direktnom čulnom impresijom opasnosti. On izaziva lučenje adrenalinskih žlezdi i oslobađanje materija, koje aktiviraju mišiće - bori se ili beži. Ta supstanca, adrenalin, iako se konstantno proizvodi u malim količinama u normalnim, bezbednim uslovima i u velikoj meri pod nenormalnim nesigurnim uslovima, može izostati kod određene bolesti pod nazivom Adisonova bolest. U tom slučaju, čovekovi mišići su inertni - on je praktično nesposoban da izvede bilo koju mišićnu aktivnost. To nema nikakve veze sa lenjošću. Sa stanovišta Rada, nedostaje 3. sila.

Ali postoji i drugo poreklo straha koji se ne javlja samo onda kada čula registruju opasnost. Taj strah je smešten u Emocionalnom Centru i tako je blisko povezan sa emocionalnom imaginacijom. Imaginacija nije besmislica, odnosno ne potiče iz čula . Ona je veoma moćna stvar. Beskorisno je reći nekoj osobi: „To je samo tvoja imaginacija.“ Reći stvar poput te samo pokazuje vašu ignorantnost, vaš nedostatak psihološkog razumevanja - jer imaginacija, neusmerena imaginacija, na uspavano čovečanstvo vrši nepredvidljiv uticaj. Zamislite osobu koja je uvek u strahu stvorenim imaginacijom.  On se uzdiže iz Emocionalnog Centra. I  čovek se plaši da bi mogao biti živ spaljen ili da je ozbiljno bolestan ili se plaši da bi ga neko mogao iznenada napasti ili da će pasti na ispitu ili da će izgubiti svoj novac ili poziciju i tako dalje. Sve je to  strah iz Emocionalnog Centra i on je, naravno, negativan - to jest, on potiče iz mnogostrukih aktivnosti negativnog dela Emocionalnog Centra. Nije zasnovan na aktuelnoj situaciji dostupnoj čulima. Pade mi na pamet primer u strahu vernika od žiga zveri - strah od broja 666. Zasnovan je na čistoj imaginaciji i naravno - nerazumevanju.
Zec, videvši psa, uskače u rupu. Njegov strah dolazi iz Instinktivnog Centra - direktan odgovor na čulni stimulans. Posle nekog vremena, zec ponovo izlazi. Zamislite samo kako bi to bilo, kada bi zečevi imali emocionalni imaginarni strah! Nikada se više ne bi pojavili na površini. Divno je što to čine. Ali to nije hrabrost.

Strah u čoveku vodi do nasilnosti na mnogo različitih načina. Može se reći da čovek može naučiti da kontroliše instinktivni strah, posebno disciplinom, ali kontrolisati emocionalni strah je mnogo teže. U stvari je nemoguće, osim ako čovek nema jedan oblik vere, vizije i poverenja, preko kojih zna da ne može da učini ništa i da bude ništa sam od sebe i da će dok god bude pamtio sebe imati pomoć, shvatajući da njegov život ne potiče od njega. Ta vera, to poverenje, ta vizija se naziva „uhvatiti konopac“ u Radu i to isceljuje Emocionalni Centar. Ali ako čovek sebi pripisuje svoj život, ako sebi pripisuje sve što čini - čak i varenje hrane i otkucaje srca - tada je njegov Emocionalni Centar obavezno pogrešan i u principu okrenut naglavačke. Nije unutarnje pridavanje značaja ono što će otkloniti strah, već spoljašnje pridavanje značaja.
Emocije, pokrenute dovoljnim kontaktom sa Radom, počinju da pročišćuju Emocionalni Centar i da umanjuju strah. To vodi do eliminacije straha i tako do postepenog nestanka nasilja, koje potiče iz tog izvora. Čovek, koji veruje samo u sebe, očigledno, neophodno mora imati strahove koji vode do nasillja. On će prirodno okriviti druge. Sumnja lako pokreće nasilje. Sa slabljenjem vizije danas automatski na sve strane rastu sumnja i strah. Znate onaj tip čoveka, koji će vam iznenada prići i upitati: „Da se vi to meni slučajno ne podsmevate?“ Takav čovek, verujući u sebe, pripisujući sve sebi, diveći se sebi i čuvajući mnogo predivnih slika o sebi, će biti sklon nasilju iz jedno razloga, jer ne može da se smeje samom sebi. Ako bi se našao neko da mu kaže: „Ja se smejem jednom ’Ja’ u tebi, a ne tebi“, plašim se da bismo njegovu dužinu merili na podu.

U vezi sa pročišćenjem Emocionalnog Centra... Budući da sve pripisujemo sebi, čak i mozak, imamo samo egoistične emocije. Egoistične emocije konačno vode do nasilja. Preporučujem vam da pročitate poglavlje o emocijama u „Tertium Organum“ Uspenskog.
Link za knjigu:
1. deo
2. deo

O praktičnoj strani - sav Rad je o tome da se ono što leži u našem biću učini što svesnijim - to jest, da se ono što je uvek delovalo mehanički u vama iznese na svetlo svesti.  U tom pogledu je korisno posmatrati kakva vrsta straha vas čini nasilnim. Da li se plašite da nećete biti adekvatno tretirani, na primer? (ne govorim o instinktivnom strahu). Ako počnete da vidite vezu između nekih oblika nasilja i nekih do sada neshvaćenih i ne prepoznatih strahova, videćete da će ta veza, sve više iznošena na svetlo svesti (putem samo-posmatranja), delovati sve slabije. Drugim rečima, tamo gde ste reagovali mehanički, sada vidite i počinjete da delujete svesno. To je promena bića.  

Dobra je bila ona priča sa Iris u Konaku. Kada je pričala kako joj je pas uplašio dete. Ja sam se tu malo napravila važna i skrenula
joj pažnju na to kako nosi sa sobom neki strah koji u njoj izaziva nasilje bez ikakvog razloga. A zapravo i ja to radim. Njena mi je
priča pomogla da sebe bolje vidim. Jedna asocijacija na nemio događaj može da pokrene lavinu negativnih emocija i da odreagujemo
van bilo kakve veze sa okolnostima u kojima smo trenutno.

Jedna od velikih grešaka je naše uverenje da znamo kako se stvari dešavaju ili kako će se desiti. Ovakvi kakvi smo, možemo samo da
pamtimo kako su se stvari desile. To je sve. I onda ta sećanja koristimo da bismo u budućnosti izbegli neželjene rezultate ili postigli
željene rezultate. Ali mi ne znamo šta će se desiti I okolnosti nikada više neće biti identične, pa će i rezultati biti drugačiji. Slažem se
da treba osvestiti nameru kojom smo vođeni ili emociju koja nas pokreće, ali ono na čemu odmah možemo da radimo je uverenje koje
je načisto pogrešno. Ja ne znam kako se stvari dešavaju i ne znam šta će se dalje dešavati. Mogu samo da posmatram. Kada tako
razmišljam, umesto da se upinjem da nešto promenim, postignem, izbegnem, svu tu snagu mogu da koristim za posmatranje. Koliki
god revolt u nama izazove ideja da ne znamo kako se stvari dešavaju, treba ga savladati i proveriti. Tek kada se usudimo da proverimo,
vidimo da se stvari dešavaju potpuno neočekivano, čudesno i da mi samo lažemo sebe da smo nešto postigli, tovarimo sebi na vrat
krivice kada se dešava nešto što nam se ne sviđa, šepurimo se zaslugama kada se dešava nešto što nam se sviđa. Bez obzira što ne
znamo šta je dačno donelo neki rezultat, napravimo priču, poluizmišljenu, skockamo sve tako da sebe i druge uverimo da smo baš mi
to uradili. Ništa nismo uradili. Ili bolje reći da i tu mrvu naše zasluge u nekom događaju, bolje da nismo uradili. Utrošili smo neku snagu
da smetamo, al nam ni to nije uspelo.

Jel to sa šokom znači da ako se sad ne ušokiram, vraćam se na početak? Il odoh negde ukrivo...
E pa dobro. Posmatraću šta mi se dešava.

Sad ću da pročitam poglavlje o emocijama.

jeeee...

Juče prilikom nekog napora da ispišem neki tok koji ne želim da vidim, napravim pauzu i na čujem pesmu
'''ustani kreni, još samo malo, sve što si video više ne vredi, ustani kreni, još samo malo''
I uzmem to ''ustani kreni još samo malo'' jer mi kao to sad treba, a ovo ''sve što si video više ne vredi'' odbacim..
Kao, ne razumem šta znači to. Šta više ne vredi?
I evo sada sam u gornjem postu odgovorila na to, a da nisam povezala.

Razmišljam šta to znači učenje na ličnom iskustvu. Koliko zloupotrebljavamo učenje i koristimo tu ideju
pogrešno. Najčešće ljudi pitaju ''pa dobro, jel sad treba da skočim sa desetog sprata da bih na kroz lično
iskustvo proverio da ću se razbiti'' I s punim pravom pitaju takvu glupost. Zapravo učenje kroz lično iskustvo
nema nikakve veze sa tim dosadašnjim svakodnevnim iskustvima. Sve što smo videli ništa ne vredi. Sva ta
nazovi iskustva koja smo do sada pokupili, možemo da okačimo mačku o rep. To nije ta vrsta iskustva.
Može se nazvati iskustvom i služiti da se nakupimo strahova, krivica, zasluga i ponosa. Da na osnovu
toga gradimo očekivanja. Sve je to bezveze.
Učenje roz lično iskustvo odnosi se samo na proveru učenja kroz lično iskustvo u običnim svakodnevnim
dešavanjima. Eto, samo je bilo naopako poređano. Kada kažem učenje, mislim na učenje koje ne dolazi iz
sveta, već na više ideje.


dobra pesmica...

Jel to sa šokom znači da ako se sad ne ušokiram, vraćam se na početak? Il odoh negde ukrivo...
E pa dobro. Posmatraću šta mi se dešava.

Kliknite za proširenje...

Ovaj Rad o kojem govorimo se zove i Put Šoka. Naime, u Zakonu oktave se mesta u oktavi gde nema polutona (između nota Mi i Fa i Si i Do) se zovu mesta šoka.
Da bi oktava normalno nastavila svoj harmonični put, na mestima gde nema povezanosti polutonovima se daje šok.
Šok može biti dat mehanički i svesno. U oktavi čvrste hrane se na mestu gde nota Mi prelazi u notu Fa šok daje spoljnim putem, udisanjem vazduha. Ulaskom vazduha na tom mestu hrana nastavlja da se vari i transformisana fina materija ulazi u krv i hrani naš mozak. Taj šok nam bukvalno omogućuje da mislimo. To je mehanički šok jer se čitav proces obavlja bez našeg svesnog učešća, odnosno putem našeg sistema za varenje.
Kod hrane utisaka nemamo organ koji može mehanički da transformiše tu vrstu hrane i onda šok moramo da damo svesnim delovanjem na utiske. Ulazak Rada na mestu šoka kod hrane utisaka (samoposmatranje), nam omogućuje transformaciju hrane utisaka. Ono što ne valja, kao i kod ostalih vrsta hrane, odbacujemo i koristimo samo ono što valja.
Ti, kada si počela posmatrati sebe i uviđati kada lažeš sebe, si dala svesni šok na mestu gde se utisci transformišu. U eneagramu je to na tački 6 trougla. Na tački 3 u eneagramu se daje mehanički šok, na tački 6 se daje prvi svesni šok, a na tački 9 je drugi svesni šok i on se daje delovanjem viših centara na već izbalansirane niže centre. Simbol eneagrama oživljava Zakone trojke i sedmice (oktave) u čoveku.

Idem dalje. I sada bih trebala da izbalansiram niže centre da bi viši centri bili u mogućnosti da deluju u tački 9?
Ne, greška. Ja ne radim ništa. Posmatram kako niži centri dolaze u balans, jer je put od 6 do 9 spontan?

U sredu Gurđijevci organizuju razgovor o jednom poglavlju iz knjige ''Belzebubove priče unuku'' i o različitim
duhovnim učenjima i njihovoj primeni u životu savremenog čoveka. Mnogo mi je žao što ne mogu da odem.

svesnaglista:

Idem dalje. I sada bih trebala da izbalansiram niže centre da bi viši centri bili u mogućnosti da deluju u tački 9?
Ne, greška. Ja ne radim ništa. Posmatram kako niži centri dolaze u balans, jer je put od 6 do 9 spontan?

U sredu Gurđijevci organizuju razgovor o jednom poglavlju iz knjige ''Belzebubove priče unuku'' i o različitim
duhovnim učenjima i njihovoj primeni u životu savremenog čoveka. Mnogo mi je žao što ne mogu da odem.

Kliknite za proširenje...

Šteta što ne možeš prisustvovati, baš sam znatiželjan o kojem delu knjige će razgovarati i kako su ga shvatili.

Gledala sam neki glupav dečiji film sa vikinzima. Pomenuli su legendu o kralju koji je imao
mnogo dece i sva su se deca međusobno svađala. Nije znao koga da izabere za naslednika
kraljevstva. Onda je napravio trubu kroz koju zvuk može da proizvede jedino dete koje
nikada nije izgovorilo laž. Kada se zvuk iz te trube bude čuo, kraljevo blago će imati
vlasnika.

zanimljivo...

Hajde Koko, piši. Da imam šta da čitam zatri godine. Tačno toliko sam u zaostatku..

svesnaglista:

Gledala sam neki glupav dečiji film sa vikinzima. Pomenuli su legendu o kralju koji je imao
mnogo dece i sva su se deca međusobno svađala. Nije znao koga da izabere za naslednika
kraljevstva. Onda je napravio trubu kroz koju zvuk može da proizvede jedino dete koje
nikada nije izgovorilo laž. Kada se zvuk iz te trube bude čuo, kraljevo blago će imati
vlasnika.

zanimljivo...

Hajde Koko, piši. Da imam šta da čitam zatri godine. Tačno toliko sam u zaostatku..

Kliknite za proširenje...

Ništa ne brini za zaostatak jer sve su to nove stvari i treba vremena da nađu svoj put do razumevanja.

Sada bih nešto napisao o konceptu savesti u Radu.

Svest i savest su slične u njihovim sferama odnosa, jedna postoji u Intelektualnom Centru, druga u Emocionalnom Centru.
Svest je znanje svega zajedno.
Savest je osećanje svega zajedno.

Kao što je poznato, u eksperimentu religije, kao metod prenošenja učenja  od svesnog ka uspavanom čovečanstvu, jedan od izvora neuspeha je taj što svaka osoba postavlja svoje dogme kao apsolutnu istinu, tako da se, naposletku, ljudi progone, preziru, ili ubijaju jedni druge u ime Boga. Oni ovo mogu da čine veoma  prilježno i da to sve proglašavaju  aktom svesti. Ali, ovo je lažna ili mehanička svest i ona je formirana u ličnosti. Ta lažna ili stečena svest nije bazirana na unutrašnjem razumevanju. Ona je u vezi sa lažnom ličnosti te je stoga osećaj zasluge, da je neko ispravniji i bolji od drugih, i da su drugi, koji imaju drugačija religiozna uverenja, inferiorniji i grešniji, i samim tim dostojni prezira, i zaslužuju da budu ubijeni.
Razlika između istinske savesti i mehaničke ili lažne savesti je u tome što je istinska savest ista u svim ljudima i govori istim jezikom unutar svih ljudi. Mehanička ili lažna savest je različita kod različitih ljudi, shodno njihovoj nacionalnosti , vaspitanju, običajima, uverenjima, i slično.
Kada bi svi ljudi bili budni, istinska savest bi govorila iz svih i svi oni bi se slagali jedni sa drugima, jer bi međusobno govorili (odnosili se) na isti način jedni prema drugima.

Istinska savest postoji u svima ali je duboko zakopana zajedno sa suštinom i tako van domašaja. Ličnost je narasla preko nje i kao rezultat toga naš osećaj, naš doživljaj sebe, je pomeren u ličnost. Zbog toga je nemoguće “osetiti sve zajedno” i bilo bi nepodnošljivo kada bismo to osećali u stanju u kakvom jesmo. “Osetiti sve zajedno” bi značilo da smo svi jedno. Ali ličnost je, kao što znamo, podeljena na male delove. Osnovna stvar koju moramo shvatiti u vezi ličnosti jeste da je ona mnoštvena. Zbog toga  se osećate čas ovako, čas onako, ali odvojeno, ne u isto vreme - a da se toga i ne sećate - baš kao što u ovom trenutku mislite jedno, a onda nešto sasvim drugo, ili se ponašate čas na jedan način, a već sledeći trenutak, na drugi način. I svakom ovom kaleidoskopu u pokretu unutar vas vi kazete “ja”, tj. vi zamišljate da ste jedna te ista osoba. Dok god čovek uzima samog sebe kao jednu osobu on ne može da se pomeri sa mesta gde se nalazi. Da bi se, u vama, probudila savest morate početi da uviđate sopstvene kontradikcije. Ali ako se trudite da vidite kontradiktornosti u sebi  tako što uzimate sebe kao jednu osobu, nećete nigde stići. U stvari, staćete sami sebi na put, umesto da se sklonite u stranu, i to će u vama stvoriti nemoguću situaciju. To bi bilo kao da verujete, da je sve što vidite ispred vas, deo vašeg tela.

Ono što naročito sprečava čoveka da vidi kontradiktornosti u samom sebi, su odbojnici. Na mestu istinske savesti čovek ima veštačku savest ili odbojnike.Odbojnici su psihološka sredstva koja je čovek stvorio tokom formiranja ličnosti kako bi apsorbirao šok unutarnjih kontradiktornosti; u pogledima i riečima, u mislima i osećajima. Oni zauzimaju mesto prave savesti koju imamo kao mala deca, kako bi nas uskladili sa stečenom savešću. Uspenski kaže:

"Odbojnici nam olakšavaju stvari. Sprečavaju nas da vidimo šta uistinu činimo i govorimo."

Iza svakog čoveka stoje godine i godine pogrešnog i glupog života, prepuštanja svakoj vrsti slabosti, spavanja, neznanja, pretvaranja, nedostatka truda, besciljnosti, zatvaranja očiju (okretanje glave ustranu) s ciljem da se izbegnu neugodne činjenice, stalnog laganja samog sebe, zlostavljanja i okrivljavanja drugih, i traženja greške u drugima, samo-opravdavanja, unutrašnje praznine, pogrešnog govora, itd. Kao rezultat toga, ljudska mašina je prljava i pogrešno radi. I ne samo to, nego su i veštački aparati stvoreni u njemu zbog krivog načina rada. Bez obzira koliko čovek hteo da se probudi i postane neko drugi i samim tim vodi drugačiji život, ovi veštački aparati ometaju njegove dobre nemere. To što nas ometa, ti veštački aparati, nazivaju se odbojnici. Kao kod odbojnika na željezničkim vagonima čije je delovanje da umanje šok sudara. Ali u slučaju odbojnika u čoveku, njihova svrha je da spreče dve kontradiktorne strane njega samog, da zajedno dođu u njegovu svest (njegov svesni deo uma).

Odbojnici nastaju postepeno i mimo volje delovanjem života oko nas, života u kojem živimo. Njihova svrha je da spreče čoveka da oseća savest - tj. od osjećaja “sve zajedno”. Npr. veoma jaki odbojnici postoje između sviđanja i nesviđanja, između naših ugodnih i neugodnih osećanja. Da bi slomili odbojnike potrebno je da posmatramo sebe tokom dužeg perioda i zapamtimo kako smo se osećali u različitim trenucima. Tj. neophodno je da vidimo obe strane odbojnika u isto vreme, da vidimo kontradiktorne strane nas samih koje su odvojene odbojnikom. Jednom, kada je odbojnik slomljen, on ne može da se ponovo formira.
Odbojnici čine čovekov život mnogo lakšim. Oni ga spečavaju da oseti istinsku savest. Ali takođe, oni ga sprečavaju da se razvija. Unutrašnji razvoj zavisi o šoku. Samo svesni šok može da čoveka izvede iz stanja u kojem se nalazi. Kada čovek spozna (uvidi) nešto u sebi, on pretrpi (doživi) šok, ali prisustvo odbojnika će ga sprečiti da bilo šta spozna. Odbojnici su stvoreni da ublaže šokove. Što više posmatra sebe, čovek ima više izgleda da  počne da zapaža odbojnike u sebi.

To je jednostavno zato, što više posmatrate sebe to ćete više hvatati “snimke” samih sebe u celini. Ako posmatrate različite trenutke svog života, nakon nekog vremena steknete uvid o sebi. U nekom određenom vremenskom periodu videćete sve zajedno - tj. svest o samom sebi će se povećati. Ali, prvo morate pokušati da posmatrate sve u sebi u datom trenutku - emocionalno stanje, misli, osećaje, nameru, položaj tela, pokrete, ton glasa, izraze lica, itd. Sve ovo mora biti “fotografisano” zajedno. To je potpuno posmatranje i iz ovoga započinju tri stvari:
- nova memorija o samom sebi
- kompletna promena koncepta koje je neko imao o sebi
- razvoj unutrašnjeg okusa u odnosu na kvalitet onog što se iznutra posmatra.

Na primer, pomoću unutrašnjeg okusa možete prepoznati da lažete ili da ste u negativnom stanju bez nekih poteškoća, iako se pravdate pred samim sobom i protestujete da vi to ne radite. Sve zavisi od toga da li posedujete unutrašnju iskrenost ili ne. Ako ne posedujete, najbolje je da odustanete od Rada. Za unutrašnji okus možemo reći da je udaljeni početak istinske savesti, jer to je nešto što prepoznaje kvalitet nečijeg unutrašnjeg stanja. Posmatranje sebe i unutrašnji okus nisu isto, ali imaju neke dodirne tačke. Što bolje razumete Rad, on je pravilnije uspostavljen u vašem umu.  Uviđanjem njegovog značenja on sve više prelazi u istinsku savest.  Ponekad se kaže da, ako smo imali trenutak istinske savesti, Rad bi bio nepotreban jer bi to već znali.

coco bill:

Ponekad se kaže da, ako smo imali trenutak istinske savesti, Rad bi bio nepotreban jer bi to već znali.

Kliknite za proširenje...

...

Ja sam se pogubila i u prostoru i uvremenu, tako da sam zaostala skroz...

Imam i neka pitanja.

1. Da li je čovek koji je svestan svoje suštine na neki način "osetljiviji" od ljudih koji nisu?
Mislim, da li je nastajanje ličnosti i imalo ulogu da zaštiti čoveka i ona je ok, dokle god ne radi protiv suštine?

2. Kako Gurđijev gleda na snove i nesvesni deo psihe, mislim onaj koji nas kontaktira kroz snove i savetuje i upućuje ka suštini (tu naravno ne računam snove koji potiču od naše fragmentirane ličnosti, kompleksa itd, iako su i oni veoma korisni na svoj način)?

3. Da li se suština javlja kroz kreativnost (računam na odgovor da zavisi od nivoa bića kod kreativne osobe, ali mislim na onu vrstu kreativnosti koja ima istu funkciju kao prethodna u snovima)?

Toliko za sad, pa kad se ispletem iz ovih nekih životnih zavrzlama nastavljam. Prosto mi se čini da su se peripetije materijalizovale u stvarnom životu da bih malo zastala i da mi se sve slegne.
Inače sam tip osobe kojoj je potrebno takvo "sleganje", a ja opet više volim da jurim... Pa onda moram sve uvek bar 2-3 puta da radim...

Sfyontull:

Ja sam se pogubila i u prostoru i uvremenu, tako da sam zaostala skroz...

Imam i neka pitanja.

1. Da li je čovek koji je svestan svoje suštine na neki način "osetljiviji" od ljudih koji nisu?
Mislim, da li je nastajanje ličnosti i imalo ulogu da zaštiti čoveka i ona je ok, dokle god ne radi protiv suštine?

Kliknite za proširenje...

Ne znam da li je čovek koji je svestan svoje suštine osetljiviji, ali sa rastom suštine se čisti negativni deo emocionalnog centra od negativnih uticaja i samim tim se aktivira prostor za rast pozitivnih emocija u emocionalnom centru. Svojim aktiviranjem suština raste u emocionalnom centru, a sa suštinom raste i volja, budi se savest i razvija se magnetni centar za prijem B uticaja.
Ličnost, koja je stečena kroz naš odnos sa vanjskim svetom (sa životom) - a bez koje bi ostali glupi i sirovi - se u svom nastajanju obavila oko suštine jer je trebala da preuzme ulogu koju je u tom trenutku imala majka sa našim rođenjem. Sve što je dete dobijalo od majke padalo je na njegovu suštinu i kod deteta je suština u tom trenutku bila jedino aktivna i u mogućnosti da se razvija. Međutim ličnost, koja se i sama nastojala razviti, je preuzela sve aktivnosti na sebe i suština se zaustavila u svom razvoju. Odbojnici koji su nastali zajedno sa razvojem ličnosti su preuzeli psihološku ulogu koju kod suštine obavlja savest i tako smo umesto urođene savesti dobili njenu kopiju u vidu stečene savesti i lažne moralnosti.
Rad na čišćenju negativnog dela emocionalnog centra kroz samoposmatranje će svesnim delovanjem dovesti do šokova među kontradiktornostima (npr. laž - istina) i time potpuno uništiti delovanje odbojnika. Jer zadatak odbojnika je da apsorbira te šokove među kontradiktornostima i učini život ličnosti prilagodljivijim vanjskom svetu ma koliko on lažan bio.

2. Kako Gurđijev gleda na snove i nesvesni deo psihe, mislim onaj koji nas kontaktira kroz snove i savetuje i upućuje ka suštini (tu naravno ne računam snove koji potiču od naše fragmentirane ličnosti, kompleksa itd, iako su i oni veoma korisni na svoj način)?

Kliknite za proširenje...

Gurđijev se nije mnogo bavio snovima (barem ne u okviru učenja), a spavanje je spominjao kao jedno od stanja svesnosti koja može da okrepi čoveka jer je u tom stanju zaustavljena aktivnost naše ličnosti i njegovih malih "Ja" koje troše našu energiju.
Drugo stanje svesnosti, kojim se Rad najviše i bavi, je takozvano "budno" stanje, a koje je potpuno mehaničko i koji nam, za razliku od spavanja koji može biti okrepljujući, donosi uglavnom probleme kroz A uticaje kojim se hranimo.

3. Da li se suština javlja kroz kreativnost (računam na odgovor da zavisi od nivoa bića kod kreativne osobe, ali mislim na onu vrstu kreativnosti koja ima istu funkciju kao prethodna u snovima)?

Kliknite za proširenje...

Suština može da utiče na kreativnost, ali treba da znamo da je kreativni deo smešten u našem intelektualnom centru, dok se suština razvija u emocionalnom centru. Volja koja nas vodi da kreaciju koju smo započeli dovršimo do kraja je delo suštine.

Toliko za sad, pa kad se ispletem iz ovih nekih životnih zavrzlama nastavljam. Prosto mi se čini da su se peripetije materijalizovale u stvarnom životu da bih malo zastala i da mi se sve slegne.
Inače sam tip osobe kojoj je potrebno takvo "sleganje", a ja opet više volim da jurim... Pa onda moram sve uvek bar 2-3 puta da radim...

Kliknite za proširenje...

Ovo je za tebe sve potpuno novo, tako da je potrebno vreme da sve ove novine nađu svoje razumevanje. Ili, kako bi rekao Isus u svom alhemijskom braku, da vodu (živo znanje) pretvoriš u vino (razumevanje).

Hvala Coco

Imam malo podpitanje - kako se likovna kreativnost nalazi u intelektualnom centru?
Shvatam za literarnu itd, ali (kod mene bar) ne počinje slika od misli već od vizije prizora protkane emocijom i to sledim kao film (dodajem elemente) nekad i mesecima dok nije gotovo.

Ja sebi "protumačim" misaono šta ona znači, ali to je tek naknadni proces.

Ako je i takva vizija deo intelektualnog centra, onda se bojim da nisam baš shvatila šta on predstavlja.

Da li možeš malo detaljnije da mi to objasniš?

Sfyontull:

Hvala Coco

Imam malo podpitanje - kako se likovna kreativnost nalazi u intelektualnom centru?
Shvatam za literarnu itd, ali (kod mene bar) ne počinje slika od misli već od vizije prizora protkane emocijom i to sledim kao film (dodajem elemente) nekad i mesecima dok nije gotovo.

Ja sebi "protumačim" misaono šta ona znači, ali to je tek naknadni proces.

Ako je i takva vizija deo intelektualnog centra, onda se bojim da nisam baš shvatila šta on predstavlja.

Da li možeš malo detaljnije da mi to objasniš?

Kliknite za proširenje...

Intelektualni centar je kao i ostali centri podeljen na, pored pozitivnog i negativnog dela, još na tri dela koji su nosioci ostalih centara. Dakle, na emocionalni, motorički i intelektualni deo. U funkciji intelektualnog dela intelektualnog centra je naša kreativnost, dok je strast, koja je neophodna u kreaciji, kao i kreativna mašta smeštena u emotivni deo intelektualnog centra. Oba ova dela, dakle, učestvuje u kreaciji. Ustvari, ceo intelektualni centar treba da učestvuje u našoj kreativnosti, a iz emotivnog centra nam pomoć stiže kroz volju za kreativnošću i ljubavi prema umetnosti.

veliko

Baš je komplikovano... Ali, ok, idem polako...

Tajni plesovi iz filma "Susreti sa izuzetnim ljudima" u kojem Gurđijeva igra naš pokojni glumac Dragan Maksimović.

Kraljica: Ogledalce, ogledalce... Ogledalce moje kazi mi na svetu najlepsi ko je?
Ogledalo: Vi ste najlepsi kraljice!

Kraljica: Ogledalce, ogledalce... Ogledalce moje kazi mi na svetu najlepsi ko je?
Ogledalo: Vi ste lepi kraljice ali Snezana je ipak lepsa!

Lažni gospodar(ličnost) je uočio suštinu. Dokle god je sebe videla kao jednu i mogla tome da se divi,
sve je bilo kako treba. Onda primećuje u sebi nešto što je lepše, pravo, ali još uvek nerazvijeno, slabije.
Da bi se zaštitila, glavna ličnost (kraljica) šalje lovca da ubije suštinu. Suština prevari lovca da će nestati
i da je nikada niko neće naći. A onda nastavi svoj razvoj preko grupe manjih, prijateljski raspoloženih
ličnosti koje rade udruženo, u slozi.

Kojice, tebi, Sfyontull i ostalima koji prate ovu temu želim mnogo svesnih trenutaka u narednoj godini.