DNEVNIK RATNOG HIRURGA
Prikazujem rezultate 1 do 6 od 6

Tema: DNEVNIK RATNOG HIRURGA

  1. #1
    Zainteresovan član Nacionalista (avatar)
    Učlanjen
    21.10.2005.
    Lokacija
    Bele Vode,Beograd
    Poruke
    342
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano DNEVNIK RATNOG HIRURGA

    12. april 1992. godine
    Posle desetak dana boravka kod svoje porodice u Nišu, poleteo sam iz Beograda malim mlaznim avionom sa dvanaest putnika put Bihaća. U avionu su bili i predsednik Skupštine Republike Srpske Krajine Mile Paspalj i predsednik Opštine Korenica Božanić. Leteli smo na visini iznad četiri hiljade metara zbog mogućeg gađanja sa zemlje. Dugo smo leteli duž Save. Nakon pedeset minuta, sleteli smo na Vojni aerodrom u Bihaću. Aerodrom izuzetno očuvan. Vidim raketne i radarske sisteme. S leve strane, u pravcu sletanja, vidim ogromni planinski masiv. Dok slećemo, u njegovom podnožju zapažam tri ogromna otvora. To su otvori za podzemne piste i hangari za najmodernije supersonične avione. Negde visoko iznad njih, takođe u planinskim stenama, otvori za navigaciju umesto klasičnih kontrolnih tornjeva. Savršen aerodrom, jedan od najčuvenijih i najboljih na svetu. Inače, aerodrom se pruža u dužini od više desetina kilometara, jednim delom je u Bosni, a drugim u Hrvatskoj.
    April-maj 1992. godine
    Glina Radim kao jedini opšti hirurg u gllinskoj bolnici, jedinoj bolnici u Republici Srpskoj Krajini. Dan i noć - operacije, pregledi i previjanja. Pokrivam prostor od oko dvesta hiljada stanovnika. Prva linija fronta sa ustaškim snagama, reka Kupa udaljena samo tri kilometra od bolnice. Za ta dva meseca, april i maj 1992. godine, imao sam više od šezdeset ranjenih i četiri poginula borca. U maju smo dva puta granatirani. Četvrtog maja po Glini su padale granate od 22 do 1 čas. Teške eksplozije odjekuju oko bolnice. Ranjenici su u svojim krevetima. Bolesničke sobe se, inače, nalaze na drugoj strani zgrade, suprotno od pravca odakle dolaze granate, tako da su ranjenici relativno bezbedni. Na prvom spratu (a bolnica ima dva sprata), nalazi se Porodiljsko odeljenje. Trudnice po hodnicima - osluškuju. Strah... Panika. E Ipak, imamo sreće. Nijedna granata nije direktno pogodila u zgradu bolnice. Jedna je pala u dvorište, ali niko nije stradao. Inače, od 20. maja telefonske i kopnene veze sa Srbijom su u potpunom prekidu. Velike borbe u Prijedoru i njegovoj okolini. Trideset sedam poginulih srpskih boraca u prvom danu. Više stotina muslimanskih ekstremista ubijeno.
    1. juni 1992. godine
    Borbe u Bosanskom Novom. Gori sve. Pet stotina zarobljenih muslimanskih ekstremista, sedam poginulo. Vazdušna blokada Krajine traje već drugu nedelju. Zadnji helikopter poleteo je prema Banjaluci pre četrnaest dana. Potpuno smo odsečeni od sveta. S jedne strane Hrvatska, s druge strane blokada. 6. juni 1992. godine Lekovi ne polaze iz Beograda. Nemamo struje, vode, telefonskih veza, cigareta i šibica, kvasca, benzina i nafte. Agregati stali, hrana se pokvarila. • Inače, 13. maja doživeo sam, zajedno s narodom Srpske Krajine, najtužniji dan u životu, gledajući kako Jugoslovenska narodna armija napušta deo Otadžbine i deo svoga naroda, i odlazi za Srbiju. Šestoga juna imao sam sreću da lično doživim i vidim trenutak nastanka srpske vojske i njen polazak u bitku, u proboj "puta života", u bitku za koridor do Srbije. Neka im je slava. Idu da obezbede život svom narodu. Od Gline ka Dvoru, i dalje prema Banjaluci, kreće se u ranim jutarnjim časovima kolona srpske vojske. Na njenom čelu ponosno se vijori srpska trobojka sa četiri ocila na štitu. Mnoge borce znam. Dobri prijatelji. Mnoge, verovatno, više neću videti.
    Za ova dva meseca poginulo je petnaest boraca na glinskom frontu. I jedna devojka, pripadnik Ženskog bataljona, pesnikinja i majka, dvadeset šest godina. Čuvam njene dve pesme. Prisećam se trenutka od pre mesec dana i susreta sa njom na prvoj liniji, negde između Gline i Petrinje. Sa svojim prijateljem i kolegom, niškim oftalmologom, takođe srpskim dobrovoljcem, doktorom Jovicom Mršićem, nalazio sam se tog dana na položaju naših boraca. Naišli smo na Ženski bataljon i upoznali Radojku Bulat-Svrzikapa. Devojka nežnog lika i dečačke glave, majka petogodišnjeg sina, pesnikinja i borac. Sa svojom sveskom i ruskim dobošarom ona - na braniku Srpstva. Jedini brat na drugoj strani, ustaškoj. Možda upravo na nišanu jedno drugom. Dva roditelja, dve nacije, dve strane. Kako je ovo prljav rat! "Eto nama sada ovog svetog rata, kad puca sestra na jedinog brata!" - poslednji stih jedne njene pesme. Sada je mrtva, raznesena rafalom preko grudi. Bio sam na sahrani. Borim se za život druge devojke, iz istog bataljona. Milka, dvadeset jedna godina. Pogođena u trbuh, creva na dvanaest mesta oštećena. Operisao sam je tri sata. Sada je dobro, izvući će se. Srećan sam.
    Radim dan i noć, malo spavam. Čudno, ali ne osećam umor. Danas sam našao dve kutije cigareta - hrvatske LobengstonĆ, dobijene od pripadnika Nigerijskog bataljona. Nosim ih svojim prijateljima iz Dvora. Na položaju njih trista, a dve pakle cigara - bogatstvo. Već deset dana nemamo veze sa Banjalukom. Sve bolesne i ranjene sam zbrinjavam. Nemam anesteziologa. Jedan anestetičar vodi anesteziju. Blokada je potpuna. Ipak, sve oči su uprte ka majci Srbiji. Veruju, za divno čudo! 8. juni 1992. godine Upad muslimanskih ekstremista iz Cazinske krajine na dvorsku opštinu. Ubili su sedam naših boraca, lukavo i bezobzirno
    DRAZA,NEDIC,LJOTIC JEDINI SPAS SRBIJE!!!!!!!!!



  2. #2
    Zainteresovan član Nacionalista (avatar)
    Učlanjen
    21.10.2005.
    Lokacija
    Bele Vode,Beograd
    Poruke
    342
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Re: DNEVNIK RATNOG HIRURGA

    10. juni 1992. godine
    Sahrana. Nebo lije kišu da spere krv. Jauk žena i dece. Počasna paljba banijskih boraca, negde visoko na planini iznad Dvora, pod nebom.
    11. juni 1992. godine
    Jutro, sedam časova. Vraćam se iz Dvora u Glinu. Srećem Srpsku vojsku Krajine koja hita u bitku za koridor. Oklopni transporteri, tenkovi, kamioni, veličanstvena kolona. Pozdravljam ih blendovanjem i sa tri prsta. Odgovaraju mi. Ponosni i odlučni. Odlaze... Odlaze put Dervente i Modriče. Hiljade njih, da otvore put svom narodu ka Srbiji. Srećno, junaci! Oči cele Krajine i srca svih nas su sa vama! U bolnici me čeka ranjenik. Prostrel kroz donju vilicu "dum-dum" metkom. Muslimanski ekstremisti iz Cazinske krajine ponovo nasrću na Baniju.
    12. juni 1992. godine
    Ubijeno je još pet pripadnika srpske vojske Dvora. Vraćamo im. Žestoko, i po njih bolno.Četiri ranjena borca Srpske vojske Krajine. Ranjeni negde ispred Siska. Specijalisti za demontiranje minskih polja. Trenutak nepažnje iskusnih minera. Teške rane.
    17. juni 1992. godine
    Šta reći? Četiri nedelje bez struje i vode, bez bilo kakve veze sa Srbijom. Ni kopnom, ni vazduhom, ni telefonom. Jedna cigara na deset ranjenika, a i nebo se sručilo na ovu napaćenu zemlju. Neviđeno nevreme već dva dana. Stižu ranjenici čak iz Dervente u glinsku bolnicu. Tamo je teška borba. Ima dosta poginulih i ranjenih. Oči Krajine, oči milion Srba, uperene su u taj front. Srpska televizija ne javlja ništa. Bio sam u Petrinji, život se u nju vraća. Vidim decu na ulici, igraju se. A golim okom vidim Sisak, ustaško uporište! Vidim zgrade, vodotoranj.
    18. juni1992.godine
    Donose četiri ranjenika. Pripadnici izviđačko- diverzantske grupe, pravi momci. Jedan naš borac uhvaćen i zaklan, ostavljen. Momci ga naši podigoše, ali telo je bilo minirano. Onog trenutka kada su digli telo, došlo je do strahovite eksplozije. Na sreću - svi živi, ali rane teške. Puno posla.
    19. juni 1992. godine
    Još jedan težak bolesnik. Teška bubrežna insuficijencija. Mlad čovek. Zadnje litre nafte iz bolničkog agregata uzimamo za sanitet - da stigne do Banjaluke. A šta ga tamo čeka? Čujemo da dijaliza ne radi. Problemi su i sa ishranom ranjenih i bolesnih. I hleb je problem, nemamo kvasca, a i brašno je na izmaku.
    20. juni 1992. godine
    Već drugu noć operišem uz tri petrolejske lampe i tanke žute sveće dobijene od crkve. Večeras sam počeo operaciju u sedam sati i nadao sam se da ću završiti do pola devet, dok ne padne mrak. Koristim svetlo koje ulazi kroz prozor. Žurim. Ipak, ne ide. Mrak pada. Operaciju završavam uz petrolejsku lampu, a i one su loše, jer umesto petroleja koristimo naftu koja brzo gori i dimi. Ipak, pronašli smo recept, litar nafte - tri kašike soli. Ne dimi i sporije gori. Operaciona sala je u mraku. Cela bolnicaje u mraku. Grad u mraku. Već devet noći neprekidno ni minuta struje. Fizički umor ne osećam, ali sam psihički iscrpljen, u srcu Srpstva, a tako daleko od Otadžbine - majke Srbije. Srpska vojska gradi veličanstvenu pobedu, prodor prema Srbiji. Saznajemo da je ostalo još deset kilometara do proboja "puta života" - koridora. Beogradska televizija ni reči. U veličanstvenoj bici srpske vojske, ravne Ceru, Kolubari i Kajmakčalanu, srpska vojska gradi put svome narodu ka Otadžbini, ka Beogradu, ka Srbiji. Dvadeset i dva časa. Pored bolnice pesma, devojačka i dečačka. "Saša"- naziv pesme. Maturanti, neuništivi. Život, ipak, teče dalje. Mladići i devojke slave zrelost, a za šest dana biće tačno godina kako su pod oružjem i u borbi. Divna srpska omladina. A tamo, u Beogradu, njihovi vršnjaci štrajkuju. Ne interesuju me njihovi motivi ni razlozi. Samo jedno znam: ni jedan motiv niti razlog za taj štrajk u Beogradu ne može biti vredniji od očajničke borbe ovog naroda za goli život. Tužno! Zalihe svega u Krajini su na izmaku. Bitka za koridor, za "put života", najveća bitka u istoriji srpskog naroda, ulazi u presudnu fazu. Imamo dosta poginulih i ranjenih. Strahovito teško svi ovde doživljavamo studentske proteste. Na desetine srpskih mladića gine svakodnevno, da bi osiguralo goli život za milion Srba u srpskim krajinama. A u Beogradu, gradu u koji su njihove oči uvek uprte, lepo obučeni mladići i devojke puše skupe cigarete i organizuju koncerte, protestujući protiv srpske vlasti. A ne shvataju da tako odmažu svom narodu u srpskim krajinama!
    27. juni 1992. godine
    Sve je isto. Ranjenih ima svakodnevno. Po mrklom mraku obilazim bolesničke sobe sa petrolejkom u ruci. Neraspoložen sam. Drži nas još bitka za srpski koridor. Beograd ništa ne javlja. Danas je Banjalučka televizija javila o prvom susretu Krajišnika sa borcima Semberije. Da li je to, napokon, put do Srbije probijen?
    DRAZA,NEDIC,LJOTIC JEDINI SPAS SRBIJE!!!!!!!!!

  3. #3
    Zainteresovan član Nacionalista (avatar)
    Učlanjen
    21.10.2005.
    Lokacija
    Bele Vode,Beograd
    Poruke
    342
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Re: DNEVNIK RATNOG HIRURGA

    28. juni 1992. godine
    - Vidovdan Neverovatan dan! Srpska vojska Krajine probila je put za Srbiju. Na najužem delu pet kilometara širine. Veliko slavlje srpskih boraca. Pucanje u vazduh, veselje, suze, radost. Srpska vojska Krajine poklonila je svom narodu najveću bitku u istoriji. Poklonila "put života". Zarekli se da će to uraditi do Vidovdana - i uradili su. Osvetili su Kosovo i Jasenovac. Poklonili srpskom narodu još jedan Vidovdan, posle kosovskog. Hvala stotinama poginulih srpskih boraca! Beogradski Vidovdan neću ni da spominjem. Jer, dok se ovde slavi velika srpska pobeda protiv ustaških koljača, Muratovih potomaka i srpskih izroda, vođe demonstracija se izvinjavaju za srpske mine i izjednačavaju žrtve nevinih i palih za slobodu sa žrtvama zlotvora. Borbe su i dalje žestoke. Naše snage idu nezadrživo ka Savi. Neprijatelj beži glavom bez obzira
    1. juli 1992. godine
    Noćas sam u 22 sata operisao uz dve baterijske lampe i petrolejku. Borac, dvadeset dve godine. Nagazna mina. Ranjen na prostoru Cazinske krajine. Jedna noga istrgnuta ispod kolena, druga sva iskidana i puna blata, ali će, najverovatnije, biti spašena. Usne iskidane, lice isečeno, jezik isečen.
    Sa momcima izviđačko-diverzantske grupe odlazim za Doboj. Veliki grad u srpskim rukama. U bolnici - četiri stotine naših ranjenih boraca. Radi šest hirurga. Grad je pust. Radnje ne rade. Na ulicama mnogo vojske. Pravo ratno stanje. Znamo da se neprijatelj sprema da napadne ovaj grad, ali spremno ga čekamo. Modriča. Sa petoricom prijatelja ceo dan tražim našu bazu. Pred mrak, nalazimo ih na četiri stotine metara od ustaškog uporišta, zvanog Dobar-kula. Radujemo se susretu, ali u tišini jer neprijatelj je blizu. Dole ispod nas je Bosna, a preko puta, uz njenu drugu obaluje koridor - "put života". Tuje i sam ulaz u Modriču. Gledam dvogledom: zastao konvoj naših kamiona i cisterni koji je pošao prema Beogradu. Ne shvatam zašto stoje. To što vidim ja vide i ustaše sa iste daljine, samo više ulevo od mene. U jednom trenutku pokušavaju da gađaju konvoj, ali naši iz Modriče žestoko odgovaraju i ućutkuju ih. Oko 21 sat konvoj odlazi. Tišina. Znam daje sutra ujutru, u šest sati, napad krajiških jedinica na Dobar-kulu, koja još uvek kontroliše koridor. Jutro. Celu noć pada kiša.
    Tihi polazak. Odlaze mi najbolji prijatelji, njih sedamnaest. Ja se, sa trojicom, spuštamna obaluBosne ipreko improvizovanog pontonskog mosta. Naša artiljerija iz Modriče počinje napad na Dobar-kulu. Oni odgovaraju. Mine padaju oko nas. Projurila je i maljutka negde u blizini. A onda kreće naša pešadija, prekaljeni borci Krajine. Pobeda! Vije se srpska zastava na Kuli. Rafali radosti. Sada je put, napokon, bezbedan. Moji prijatelji odlaze dalje za Odžak, Brod, na Savu. Osvojili smo "put života". Mnogo nas je poginulo. U samo jednom danu veličanstvenog Vidovdana, a tužnog sata, poginulo je sedam hrabrih Kostajničana i dvadeset troje ranjeno. Srpski borci za koridor biće slavljeni kao novi kosovski junaci. Konvoji puni hrane i druge robe polaze polako iz Srbije i kreću ka Krajini. Narod ih dočekuje suzama, cvećem, raširenih ruku. U ovoj veličanstvenoj bici za koridor, za "put života", učestvovalo je više od devedeset hiljada srpskih boraca. Nikada u svojoj istoriji, ni u jednoj bici, nije bilo više srpskih boraca. Ali značaj ovog koridora za krajine, za Banjaluku, jeste - život! Bez njega, života nema.
    12. juli 1992. godine
    Povratak kući u Niš. Kontrola srpskih vojnika na svakih desetak kilometara. Prolazim preko Vučjaka. Odatle je čuveni odred "Vukova sa Vučjaka". Ludo hrabri momci legendarnog komandanta Veljka Milankovića. Na desetak kilometara ispred Doboja ulazim u kolonu naših tenkova. Odlaze u Doboj. Posle nekoliko dana saznao sam razlog njihovog odlaska. Muslimanske snage su pokušale da napadnu ovaj grad, ali su sačekane i uništene. Nema više izdaje. Sve je dobro organizovano. Ovo je srpska vojska. Modriča je pust grad, dosta razrušen. Saznajem da su naše snage danas ušle u Odžak. Sreli smo konvoj kamiona koji ide put Krajine. Vraćaju život srpskom narodu. Za njima konvoj od dvadesetak autobusa "Laste" iz Beograda. Vraćaju žene i decu iz Srbije posle dva meseca potpune blokade. Sledeće mesto - Brčko. Pust grad. Nije mnogo porušen. Ljudi nema. Od Brčkog put vodi dvadesetak kilometara duž same obale Save. S druge strane obale je "lijepa njihova", samo kojih pedeset metara. Bijeljina. Slobodan i živ grad. Prodavnice pored puta sa voćem i sokovima. Važe svi dinari, i stari i novi jugoslovenski, i novi Srpske Republike. Kuzmin, teritorija Republike Srbije - granični prelaz. Kontrola dokumenata kratko traje. Nema nikakvih rampi. Posle tri meseca, opet na tlu Srbije. Radujem se, jer se vraćam u Srbiju, tugujem, jer napuštam srpske krajine. Beograd. Kafane pune, pića hladna. Deca ližu sladoled. Izlozi puni. Vidim novine na kioscima. Ljudi puše prave cigarete. Kao da sam pao sa neba. Dva meseca boravka u Nišu, nakon povratka iz Krajine, prošla su kao rukom odnesena. Krajem avgusta i početkom septembra 1992. godine dobio sam poziv Ministarstva zdravlja Republike Srpske - molbu da na mesec dana dođem u Banjaluku, a odatle u Mrkonjić-Grad, gde se formira bolnica, da im pomognem neko vreme. Kasnije sam shvatio, to je bila bitka za Jajce i za taj deo Republike Srpske. Odgovorio sam da ću doći i, negde oko 15. septembra, krenuo u Beograd. Tamo su me ljudi iz Ministarstva zdravlja obavestili da su formirali hiruršku ekipu za Mrkonjić-Grad, ali da im je hitno potreban hirurg za Sarajevo, za Pale. Zamoliše me da krenem tamo i kraće vreme pomognem srpskom narodu i srpskim borcima. Prihvatio sam. Krenuo sam za Pale na mesec dana, a videćete, ostao sam pune tri godine.
    DRAZA,NEDIC,LJOTIC JEDINI SPAS SRBIJE!!!!!!!!!

  4. #4
    Zainteresovan član Nacionalista (avatar)
    Učlanjen
    21.10.2005.
    Lokacija
    Bele Vode,Beograd
    Poruke
    342
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Re: DNEVNIK RATNOG HIRURGA

    20. septembar 1992. godine
    Bolnica "Koran" Pale - ratna bolnica. Stigao sam helikopterom iz Beograda. Pale - centar, Televizija, Radio, Vlada, Predsedništvo. Sigurnost. Bolnica ,dobro opremljena. Operišem.
    Odlazim na Ilidžu, na drugu stranu Sarajeva. Slepo crevo. Sa svih strana su "oni", samo jedan put slobodan - severnim obodom Sarajeva. Njive, potoci, puteljci, četiri sata putovanja. Ovim jezivim putem, nazvanim "srpska magistrala" (humor svojstven našem čoveku i u najtežim situacijama) putuju ranjenici sa "najžešćeg" dela sarajevskog fronta do prvog hirurga i spasa. Četiri do pet sati užasa. Putuju kamionom, sanitetskim, koji prima pet do šest ranjenika. Ko se jednom vozio tom "stodesetkom", zna kakoje teško i najzdravijem, na asfaltu, a kamoli ranjeniku po rupama, njivama i klizištima. A kad padne sneg, prolaza nema. Od pet ranjenih, dva umiru, tri prežive. Preživeli su u teškom šoku, na granici života. Ranjenici dolaze iz pet sarajevskih opština: Ilidže, Neđarića, Hadžića, Vogošće, Rajlovca i Ilijaša. Drugi put za život nisu imali. Na Ilidži imaju bolnicu, ali nemaju opšteg hirurga. Sa instrumentarkom i jednim kolegom odlazim na Ilidžu, u neizvesnost, i, sigurno, najopasniji deo bosanskog ratišta. Bolnica pored Ilidže, jedan kilometar od Vrela Bosne, na samoj padini Igmana, ratna bolnica "Žica". Lep objekat, ali na čistini, osamsto-devetsto metara vazdušne linije od njihovih položaja. S jedne strane Igman, s druge - Otes. Igman, svuda oko i iza nas. Odatle se muslimani spremaju na proboj prema Sarajevu. Mi smo im, bukvalno, na putu.
    26. novembar 1992. godine
    Juče sam bio na Ilidži i greškom pošao prema Butmiru, koji "oni" drže. Malo je falilo da odem na neprijateljsku teritoriju. Inače, ovde operišem gotovo sve, izuzev glave. Jedini "radim" trbuh i grudni koš. Do sada, oko trideset teških operacija i više od sto ranjenih. Vodim i postoperativnu intenzivnu negu. Pre dva dana ovde je bila doktorka Braun iz Međunarodnog komesarijata za pomoć, i kada je videla Intenzivnu negu, broj ranjenika, teško operisane, pitala me je da li je moguće da sam sve to sam operisao. Kada sam odgovorio pozitivno, rekla je da mora da sam ili fantastičan hirurg, ili lud čovek. Pre pola sata gađani smo teškim granatama. Sedam ih je palo u krug od sto metara oko nas. Nije prijatno. Inače, imamo dosta ranjenih i poginulih. Bolnica i ja, kao jedini hirurg za grudni koš i trbuh, pokrivamo ogroman prostor, koji je, ujedno, i najžešća linija sukoba na sarajevsko- romanijskom ratištu, koja čini osamdeset odsto celokupnog ratišta. Mnogo radim. Fizički sam sposoban, psihički se držim. Za sada imamo materijala za rad. Kako će biti dalje - ne znam. Kompletnu bolnicu, lekove, opremu, instrumente, hranu, dobijamo od Francuza. Verovali ili ne, ali je istina. Iz Srbije, iz Jugoslovenskog crvenog krsta pomoć uopšte ne stiže. Da nije pripadnika Francuskog bataljona, francuskih "Lekara bez granica" i njihovih novinara, bolnice ne bi bilo.
    27. novembar 1992. godine
    Ponovno granatiranje Ilidže. Dvadeset pet ranjenih, četiri teško. Operišem mladića od dvadeset godina - ruptura desnog bubrega, tanka creva na više mesta iskidana, povreda kičme, krvari. Elez Želivoje, 1969. godine rođen, sa Ilidže. Mislim da će preživeti. Radim od podne do jedan sat ujutru.
    28. novembar 1992. godine
    Danas do 12 sati pet ranjenih. Operišem mladića sa povredom trbuha. Treći brat Simića. Pre dva meseca dva brata Simića takođe operisana. Ovaj jetra i želudac. Biće sve u redu. Posle toga, u mom životu najteža operacija. Pet sati očaja. Jevrić Dragan, 1958. godište, Ilijaš. Iskidani glavni krvni sudovi noge. Nemam veštačku protezu za premoštavanje arterije i vene. Da li samo zbog toga seći u kuku nogu mladom čoveku?! U zadnjem momentu pronalazimo jednu protezu, ali je ona mnogo većeg promera nego što treba. Uspevam da prespojim krvne sudove. Ujutro, noga topla i puls opipljiv.
    30. novembar 1992. godine
    Nekoliko ranjenika bez operacije. Danas sam bio u Štabu Bataljona Pejton, na Ilidži, oko 18 sati. Vidim svetla, kao auto-put kod naplatne rampe Nais (to je ulaz u Niš iz Beograda). Svetla su na tristo-četiristo metara od mene. Pitam šta je to. Pista sarajevskog aerodroma Butmir. Puca na sve strane. .Vode se velike borbe u Otesu, naselju pod njihovom kontrolom. Inače, to je deo Ilidže. Vraćam se u bolnicu i pripremam se za sutra. Biće žestoko, osećam. Učestvuju dve naše brigade, tenkovi i sva ostala sila. Ipak, svi su bili sigurni da će sutra deo Ilidže, zvani Otes, biti naš. Gradska borba, zgrade, ulice. Dobili smo informaciju da neprijatelj može upotrebiti bojne otrove. Naši nemaju gas-maske. Svako veče zamračujemo prozore bolnice. Sa njihovih položaja vidi se naša bolnica. Taj famozni Otes, na koji sutra kreću naši borci, nalazi se oko hiljadu metara od naše bolnice. Vidim golim okom njihove zgrade. Zaista sam na prvoj liniji. Razmišljam o strahu, ali stvarno ga ne osećam. Otupeo sam potpuno.
    Tri dana pakla. Više desetina naših ranjenih. desetine poginulih. Juriši naših snaga na Otes i Sokolje. Njihovi strahoviti kontraudari po Ilidži višecevnim bacačima raketa i minobacačima. Već tri dana i noći operišem bez prestanka. Imali smo sreću i ja i ranjenici što je na nekoliko dana neposredno pre napada došao pukovnik Borkovac, veliki hirurg i čovek. Došao je sa Pala da pomogne. Radimo bez prestanka u dve sale. Operišemo borce, ali i decu, žene, starce, ranjene za vreme granatiranja Ilidže, Hadžića, Rajlovca, Ilijaša. Evo samo nekih imena ranjenih: Trifunović Zoran, 1970, Vasić Miodrag, 1969, Rusov Đurica, 1969, Milanović Srđan, Andrić Branka, 1964, Šilj Nevenka, 1939, Kljajić Slobodan, Govedarica Radovan, 1953, Lalović Vid, Buha Dušan, Džebo Stojan, 1924, Mijatović Radojka. Sve su to teški ranjenici, pristigli u jednom do dva dana. Sve operacije trajale su po dva-tri sata, izuzetno teške i komplikovane. U šoku imam dve curice, od tri i šest godina. Starijoj je granata uletela kroz prozor, majku na mestu ubila, a njoj skoro amputirala nogu. Borba. Tri operacije. Mislim da će noga ostati. Mlađa ima samo tri godine. Zagrlila me i ne pušta. Kontuzija glave, granata u Vogošći. Tamo je sa bakom. Roditelji nisu uspeli da izađu iz Sarajeva. Na početku sukoba bila je kod bake i tu ostala. Samo pita za mamu i traži cucu. Da umreš. Spašava me jedna sestra iz Intenzivne nege. Kada je malecka videla nju, počela je da plače i doziva je: "Mama, mama!" Verovatno liči na njenu majku. Sestra je uzima i malecka je ljubi. Suze. Svi plačemo. Ona grčevito drži Snježu. Kanonade traju neprekidno već tri dana. Doleću meci i na našu zgradu. Zamalo ne strada dečak, zovemo ga Kapetan, koji steriliše hiruršku opremu u dvorištu bolnice. Sa Igmana sipaju granate po nama. Naši neustrašivo vraćaju, uz velike žrtve, ali njihove su deset puta veće. Puni su rovovi njihovih leševa.
    DRAZA,NEDIC,LJOTIC JEDINI SPAS SRBIJE!!!!!!!!!

  5. #5
    Zainteresovan član Nacionalista (avatar)
    Učlanjen
    21.10.2005.
    Lokacija
    Bele Vode,Beograd
    Poruke
    342
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Re: DNEVNIK RATNOG HIRURGA

    4. decembar 1992. godine
    Svanulo je. Čudno zatišje. Navikneš se na kanonadu, a onda tišina. Ona više plaši. Sedam je sati. Kao da se zemlja otvorila. Pakao počinje. Moral naših boraca je izuzetan. Borba za svaku kuću. Oko nas gori. U sali smo od 10 ujutro do 21 uveče, neprekidno. Pet operacija. Oko dvanaest počinju da padaju teške granate na pedeset do sto metara oko nas. Nema straha. Operišemo i ćutimo. U 16 sati vidim užarene kugle naše artiljerije koje lete ka Igmanu. Pokušavamo da ućutkamo njihove minobacače. Više stotina mina po Ilidži. Gori Igman, gori Ilidža. Njihova smrtonosna gnezda su zaćutala. Ovo je pravi rat. Sad je oko 21 sat. Baš u ovo vreme donesen je leš komandanta Zorana Borovine. Poginuo je predvodeći svoje borce u jurišu. Nema desnu šaku. Povrede glave, grudi, lica. Među njegove borce pala je ručna bomba. Hrabri komandant Ilidžanske brigade pokušao je da je vrati neprijatelju. Eksplodirala je u njegovoj desnoj šaci. Zaštitio je vojnike svojim telom. Bio je pravi komandant. Na levom džepu svoje vojničke bluze nosio je bedž sa likom Njegoša. U desnom je imao bombone. Iste one koje je delio deci pre pet-šest dana, kada je dolazio u posetu bolnici. Da li i on ima negde svoju decu? Žao mi je komandanta i velikog borca Zorana Borovine. Teško mi je i kao čoveku i kao hirurgu. Neverovatno teško. Ali osećam veliku sreću što pomažem svom narodu, ponosan sam što sam deo ove velike srpske borbe.
    7. decembar 1992. godine
    Još traje pakao. Prekjuče dvanaest operacija, juče četrnaest. Nisam imao vremena ni reč da napišem. Ni sna ni spavanja četrdeset sati. Juče pedeset ranjenih, osam mrtvih. Do sada, više od tristo pedeset ranjenih i pedeset mrtvih. Zovu me u prijemnu ambulantu. Trojica jako krvare. Noge. Izlazim iz sale. Jedan već mrtav. Od druge dvojice jednog mogu uzeti, drugog osuđujem na smrt. Ili, možda bih mogao da kažem: jednoga spašavam, a opet, ostaje mi u srcu, u mislima, da sam drugoga osudio na smrt. Biram mlađega. Tada nisam znao ni ko je, ni šta je, ni odakle je. Njegovo ime je Batkalj Aleksandar, 1968. godište, dobrovoljac iz Beograda. Klinički već mrtav. Uz hitnu reanimaciju, srce ponovo radi. Moram amputirati nogu u natkolenici. Ipak, spašen je. Živ! Sve to radim za dvadesetak minuta i trčim do drugoga. Kasno je! Mrtav je! Moje godište, 1955, Ilidžanac. Sav sam u krvi. Gaće natopljene krvlju, čarape takođe, klompe se raspale. Ovo se rečima ne može objasniti! Stojim pored prozora Intenzivne nege i čekam da uradim jednu drenažu grudnoga koša. Na moje oči, na pedeset metara od prozora, direktan pogodak granate sa Igmana u najbližu kuću. Pršte crepovi, ruši se deo krova. Ovo je pakao rata! Okolo Bejrut! Unutar zidova krv, lelek i jauk ranjenih, a tela mrtvih sklanjaju. Otes je slobodan, naš! Pobeda!
    Radim u krvi, paklu i tuzi, ali i radosti života. Ponosan sam na ovu bolnicu i sve njene radnike, ali do ludila umoran. Tuga, bol, radost. Sve zajedno, ludilo. Jučerašnji dan - nestvaran dan. Sedam operacija - tri mrtva. Borac mojih godina, raznesena oba bubrega i kičma. Snajper. Ja operišem, on živi. Završavam operaciju. Umire nakon sat vremena. Strahovito iskrvario - nismo imali krvi. Ispred operacione sale čekaju njegova deca - sin sedamnaest godina, kći trinaest. Ja sa njima. Saopštavam da je otac umro. Plaču. Bol u grudima, suze. Lepa žena, 1956. godište. Teška rana u predelu gornjeg dela kičme. Intubiramo je. Pokušavamo da je reanimiramo. Želimo da živi. Umire. Devojčica, devojka, lepa kao slika, petnaest godina, pogođena u glavu gelerom. Mozak po majici i farmerkama. Sutra joj je šesnaesti rođendan. Nema spasa, umire. Otac plače, kuka, trči oko kreveta mrtve kćeri. Kako sve to izdržati?! Ne mogu više! Odlazim u svoju sobu i povraćam, dušu da ispovratim. Jovo, čovek iz obezbeđenja, ulazi i moli me da svratim do njegove kuće, da na trenutak zaboravim sve ovo. Zaboraviti - nikada! Ja sam mrtav, a ovo oko mene je, verovatno, pakao.
    13. decembar 1992.godine
    -15 sati Više od petnaest teških granata ppalo je na nas. Jedna samo dvadeset metara od mog prozora. Čudnoje koliko smo svi mirni i kako radimo dok padaju granate sa Igmana.
    16. decembar 1992. godine
    Borbe za Žuč još traju. Izgleda da smo deo teritorije vratili, ali oni, ipak, drže najvišu kotu, kotu 850. Kontrolišu put za Pale. Imamo žrtava. Ako nešto hitno moramo da transportujemo za Pale i Srbiju, možemo samo preko aerodroma koji kontroliše UNPROFOR. On odobrava prelaz preko aerodromske piste, ali to je krajnje opasno. Pucaju snajperima po nezaštićenom sanitetu.
    18. decembar 1992.
    Bio je to krvav dan. Više od pet stotina teških granata palo je po Ilidži i Blažuju, sedam stotina po celom našem frontu. A onda su krenuli pešadijskim napadima na Hadžiće, i sa Igmana na naše. Odbili smo ih uz žrtve. U operacionu salu sam ušao u šest, a izašao u 23 sata. Šest teških torako-abdominalnih operacija zaredom. Četiri borca, od kojih jedna hrabra devojka. Samardžić Radoslav, 1970. godište, iz Vogošće - teške povrede stomaka. Kakuća Radovan, 1955. godište, Semizovac - teške povrede stomaka i jetre. Rosuljaš Novo, 1968. godište, Ilijaš - teška povreda stomaka i Radovanović Sanja, samo dvadeset četiri godine, srpski borac sa Žuči, devojka iz Vogošće, eksplozivna rana trbuha - pola desnog bubrega je smrskano u trbuhu, pola je ispalo napolje, kroz veliku ranu. Debela i tanka creva su iskidana na više mesta. Delovi dva kičmena pršljena odvaljeni, veliko krvarenje pored kičme, smrskana bedrena kost sa desne strane. Radio sam je dva sata, brzo. Krvarenje je zaustavljeno, tehnički sve urađeno, ona stabilna. Čak i razgovaramo posle operacije. Biće dobro. Ovo mi je nagrada za sve muke. Jedan mladi život poklonjen. Kažem joj: "Sad je jutro, dva sata. Počeo je 19. decembar 1992. godine. Danas je Sveti Nikola. To je moja slava, a, Sanja, od danas, to je i tvoja slava." Tačno posle godinu dana, u moju sobu u bolnici ušla je jedna mlada, lepa devojka. Nasmešila se. Nisam je prepoznao: "Doktore, Sanja." Donela mije sliku, akvarel, na poklon. Sama je naslikala za vreme rehabilitacije u Srbiji. Danas ta slika visi na zidu moje radne sobe u Nišu.
    DRAZA,NEDIC,LJOTIC JEDINI SPAS SRBIJE!!!!!!!!!

  6. #6
    Zainteresovan član Nacionalista (avatar)
    Učlanjen
    21.10.2005.
    Lokacija
    Bele Vode,Beograd
    Poruke
    342
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Re: DNEVNIK RATNOG HIRURGA

    19. decembar 1992. godine
    Samo nekoliko sati odmora. Od 11 sati sam u sali, u 18 sam izašao. Više od sedam sati. Dve teške povrede. I dalje napadaju pešadijski. Oni su tu, na samo kilometar iza i oko nas. Tuku nas teškim mitraljezima. Operacije nikad teže. Povrede sve raznovrsnije, razaranja sve veća. Upotrebljavaju rasprskavajuće metke. Creva na više od dvadeset mesta iskidana i izbušena, bubrezi i jetra, kosti karlice, velika krvarenja. Mokar do kože od krvi i sadržaja creva. Juče sam završio operaciju tako što sam sa sebe skinuo i mantil i rukavice. Operisao sam golim rukama.
    20. decembar 1992. godine
    Jutros je mirno, ali to ne miriše na dobro. Juče su Srbi ovde slavili Svetoga Nikolu i sahranjivali svoje mrtve sinove.
    31. decembar 1992. godine
    Srećna Nova godina! Godina! Ironija! Gadost! Dvanaestoro dece je ranjeno u Hadžićima. Troje sam operisao. Velike povrede. Kad vidim ranjeno dete, umirem. Danas sam umro dvanaest puta. Očekujemo napad na nas. Veliku ofanzivu, kako je muslimani najavljuju. Ima ih dvadeset hiljada na Igmanu. A nećemo se dati! Zadnja dva dana palo je više od dvesta granata po nama. Pa onda reci - "Srećna Nova godina''
    2. januar 1993. godine
    Treća kalendarska godina kako sam na ratištima. Juče ujutru, 1. januara, u 7 sati, operisao sam jednog ranjenog borca. Trbuh. Sve je ostalo isto. Očekujemo napad. Sneg je žestoko napadao. Možda je to i dobro, da pokaže tragove zveri.
    7. januar 1993. godine
    Hristos se rodi! Nemam ni vremena ni strpljenja da pišem. Na desetine ranjenih i mrtvih za zadnja tri-četiri dana. Desetak teških operacija: Antelj Milivoje, 1960. godište, Hadžići, povrede velikih krvnih sudova desne noge. Ždrale Milorad, 1964. godište, Rakovica. Lemez Dragiša, 1957. godište, Rajlovac. Obojica teške povrede trbuha. Pajić Boro, Ilijaš, 1960. godište, teška povreda trbuha i krvnih sudova noge. Lazić Stanimir, 1966. godište, Rakovica, povreda grudnog koša. Serafijan Novica, 1950, Rakovica, povrede trbuha. Više od dvadeset četiri povrede tankih creva. Stolica Pavle, 1958, Rakovica, povreda trbuha. Adžić Dušan, 1923, Vogošća, povreda trbuha. Bjeloš Dušan, 1931, Ilijaš, povreda grudnog koša. Petrović Radovan iz Hadžića, povreda stomaka. Lazić Mile, 1949, Rajlovac, povreda trbuha. Uspeli su da nam probiju liniju na nekim mestima, ali nakratko. Danas su naši uzvratili. U jakom kontranapadu vratili su rovove na Veloj. Četrdeset njihovih leševa u snegu. Uglavnom, belosvetski džihad-ratnici.
    DRAZA,NEDIC,LJOTIC JEDINI SPAS SRBIJE!!!!!!!!!

Slične teme

  1. Dnevnik ratnog hirurga
    Autor urospo u forumu Politika
    Odgovora: 50
    Poslednja poruka: 07.02.2011., 17:39
  2. POZIV U VOJSKU ZA RATNOG INVALIDA!!!!
    Autor sax66 u forumu Politika
    Odgovora: 7
    Poslednja poruka: 29.07.2010., 21:02
  3. Tadić odgovoran za prikrivanje ratnog zločinca
    Autor MAXIMUS ! u forumu Politika
    Odgovora: 5
    Poslednja poruka: 21.10.2006., 20:40
  4. za STOMATOLOGA I ORALNOG HIRURGA
    Autor johnny_english_opet u forumu Zdravlje
    Odgovora: 7
    Poslednja poruka: 23.02.2005., 19:44

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •