- Poruka
- 7.234
MANJAK AUTO-DIZALIČARA, A POSLA IMA
NEVEROVATNO: Plata 1.200 evra, ali niko je neće
DRUŠTVO 16:20, 17.04.2016. 62
Tražim decu iz Saobraćajne škole da rade, međutim, nema ih, kaže Neda Popović, koja je ranije dizala terete i preko 50 tona
UŽICE - U toku meseca može da se zaradi i 1.200 evra, ali niko od mladih neće u auto-dizaličare.
Neda Popović, vlasnica firme iz Užica, godinama traži decu iz srednje Saobraćajne škole koja bi dolazila kod nje u preduzeće na praksu, ali bezuspešno. To zanimanje je deficitarno i na tržištu rada.
- Kadar mi je jedan od problema jer nema pravih auto-dizaličara. Mlade generacije neće da uče za to. U Saobraćajnoj školi ima smer rukovalac građevinskim mašinama. I kad završe školu, niko nema pojma da radi s dizalicama - kaže Popovićeva.
U užičkoj filijali Nacionalne službe za zapošljavanje posao čekaju dva rukovaoca dizalica, i to dva muškarca od preko 50 godina.
- Ovaj posao je plaćen od tri do pet evra po satu. Iako moj radnik dogura do 1.200 evra mesečno u sezoni, ne mogu da nađem kadar - žali se Neda.
Ona je, veli, iz inata postala auto-dizaličar.
- Ovo je Balkan i žena je potčinjena. Te 1985. sam konkurisala u firmi „Jugopetrol“ u Krčagovu, a bila sam i prva na listi na Zavodu za zapošljavanje. Tri puta sam pokušala, a tadašnji direktor tri puta je obarao konkurs i rekao mi da zato što sam žena ne mogu da radim taj posao i da je najbolje da se vratim kući i uzmem varjaču. Tada sam donela odluku da ću da radim muški posao.
Uz pomoć, sada pokojnog, muža Milana kupila je tri stare dizalice iz jednog propalog preduzeća. I tako je krenula na gradilišta, polagala cevi, dizala terete i preko 50 tona s neverovatnom preciznošću.
NEVEROVATNO: Plata 1.200 evra, ali niko je neće
DRUŠTVO 16:20, 17.04.2016. 62
Tražim decu iz Saobraćajne škole da rade, međutim, nema ih, kaže Neda Popović, koja je ranije dizala terete i preko 50 tona
UŽICE - U toku meseca može da se zaradi i 1.200 evra, ali niko od mladih neće u auto-dizaličare.
Neda Popović, vlasnica firme iz Užica, godinama traži decu iz srednje Saobraćajne škole koja bi dolazila kod nje u preduzeće na praksu, ali bezuspešno. To zanimanje je deficitarno i na tržištu rada.
- Kadar mi je jedan od problema jer nema pravih auto-dizaličara. Mlade generacije neće da uče za to. U Saobraćajnoj školi ima smer rukovalac građevinskim mašinama. I kad završe školu, niko nema pojma da radi s dizalicama - kaže Popovićeva.
U užičkoj filijali Nacionalne službe za zapošljavanje posao čekaju dva rukovaoca dizalica, i to dva muškarca od preko 50 godina.
- Ovaj posao je plaćen od tri do pet evra po satu. Iako moj radnik dogura do 1.200 evra mesečno u sezoni, ne mogu da nađem kadar - žali se Neda.
Ona je, veli, iz inata postala auto-dizaličar.
- Ovo je Balkan i žena je potčinjena. Te 1985. sam konkurisala u firmi „Jugopetrol“ u Krčagovu, a bila sam i prva na listi na Zavodu za zapošljavanje. Tri puta sam pokušala, a tadašnji direktor tri puta je obarao konkurs i rekao mi da zato što sam žena ne mogu da radim taj posao i da je najbolje da se vratim kući i uzmem varjaču. Tada sam donela odluku da ću da radim muški posao.
Uz pomoć, sada pokojnog, muža Milana kupila je tri stare dizalice iz jednog propalog preduzeća. I tako je krenula na gradilišta, polagala cevi, dizala terete i preko 50 tona s neverovatnom preciznošću.
