Poucne, saljive i romanticne price

Jednog dana, miš je gledao kroz pukotinu na zidu farmera i njegovu ženu kako otvaraju neki paket.
Kakvu hranu bi to moglo sadržavati? - pitao se. Ali kad je otkrio da je u pitanju mišolovka, bio je užasnut.

Trčeći kroz dvorište farme, upozoravao je ostale vičući: " U kući je mišolovka! U kući je mišolovka!"

Kokoška, kvocajući i čeprkajući, podigne glavu i kaže: "Gospodine Mišu, to je ozbiljan problem za tebe, ali nema baš nikakve posljedice po mene. Ja se zbog toga ne mogu uzrujavati."

Miš se okrene prascu i vikne: "Mišolovka je u kući! MIšolovka je u kući!"
Prase je saosjećalo, ali reče: "Vrlo mi je žao, gospodine Mišu, ali ja tu ne mogu ništa učiniti osim moliti. Budi siguran da si u mojim molitvama."

Miš tada krene prema kravi: "Mišolovka je u kući! MIšolovka je u kući!"
Krava reče: "Oh, gospodine Mišu, žao mi je zbog tebe, ali s mog nosa neće faliti koža."

Tako se miš vratio odbijen pognute glave u kuću kako bi se sam suočio s farmerovom mišolovkom.

Te noći začuo se čudan zvuk u kući - kao zvuk kad mišolovka uhvati svoj plijen.
Farmerova žena požurila je vidjeti šta se uhvatilo. U mraku nije vidjela da je mišolovka uhvatila rep otrovne zmije. Zmija ju je ugrizla. Farmer ju je brzo odvezao u bolnicu i kući se vratila s vrućicom.

Znamo da se vrućica liječila svježom kokošjom supom, pa je farmer zaklao kokoš.

Ali bolest njegove žene se nastavila pa su je došli posjetiti prijatelji i susjedi.
Da bi ih nahranio, farmer je izmesario prase.

Farmerova žena, nažalost, nije se oporavila, umrla je.
Došlo je toliko ljudi na njenu sahranu, da je farmer morao zaklati i kravu kako bi osigurao dovoljno mesa za sve njih.
Miš je to sve gledao s velikom tugom kroz svoju pukotinu na zidu.


Zato, kad idući put čuješ da se netko suočio s problemom i misliš da te se to ne tiče, sjeti se - kad je jedan od nas ugrožen, svi smo u opasnosti.
Svi smo umješani u to putovanje zvano "život". Moramo paziti jedni na druge i ponekad napraviti dodatan trud da ohrabrimo nekog od nas.
 
Vrhovni bog Brama je jednom, prerušen u putnika, išao zemljom gledajući šta ljudi rade. Na jednom proplanku ugledao je čovjeka kako vježba gađanje strijelom u metu. Taj čovjek je to uporno radio čitav dan, i Brama mu najzad priđe i upita ga:
"Reci mi, dobri čovječe, zašto tako uporno vježbaš?"
Ovaj mu odgovori da je on najbolji lovac na jelene na svijetu i da ima samo jedan cilj u životu - da ga niko u tome ne pretekne.
"Otkud znaš da si najbolji?", upita Brama.
"Nema sumnje u to", odgovori čovjek, "ja sam jedini na svijetu odjednom ubio tri jelena jednom istom strijelom. Sačekao sam da se poredaju u jednoj liniji i tada sam odapeo strijelu. Ona je probila dva jelena i zaustavila se u trećem. Niko osim mene to nije uspio".
"Nisi ti najbolji", rekao je Brama, "da bi bio najbolji na svijetu morao bi jednom strijelom da ubiješ čitavo krdo jelena".
"To je nemoguće", pobuni se čovjek.
"Sasvim je moguće. Ja sam Brama i mogu da te naučim da to postigneš." Brama je zbacio putničku odjeću i pokazao se pred lovcem u svom sjaju svoje božanske prirode.
"Nauči me", uzviknuo je čovjek, "ja ću učiniti sve da postanem najbolji lovac na jelene na svijetu! Sve!!!"
"Da bi to postigao ne treba da vježbaš lukom i strijelom, već treba da meditiraš. Uđi u pećinu, seljaci će ti ispred nje ostavljati hranu i vodu, i sve svoje budno vrijeme meditiraj. Poslije nekog vremena postaćeš najbolji lovac na jelene na svijetu. Jednom strijelom moći ćeš da ubiješ krdo jelena."
Ne oklijevajući ni trena, lovac na jelene je ušao u pećinu i počeo da meditira. Brama ga je zaboravio - znate, bogovi su ponekad zaboravni - i poslije trideset godina, kad je opet prolazio tim krajem, sjetio se šta je tražio od onog čovjeka. Došao je do ulaza u pećinu i u polumraku ga ugledao kako meditira zatvorenih očiju. "Hej, probudi se, probudi se!", povikao je Brama, "već trideset godina meditiraš. Evo ti luk, evo ti strijele, ti si sad najveći lovac na jelene, na svijetu ti nema ravnog..."
Od čovjeka je do Brame dospjelo samo tiho mrmljanje: "Kakav luk? Kakve strijele? Kakav lovac na jelene?!? Ja hoću samo ISTINU!"


***

Pouka ove priče je da je lični interes ono što često dovodi ljude na duhovnu stazu: neki žele konkretne moći, neki hoće mudrost uz pomoć koje će bolje razumjeti sebe i svijet, neki žele da jednostavno postanu bolje osobe koje će okolina poštovati i uvažavati, neki očekuju nagradu koju će im više sile dodjeliti zbog duhovnih vrlina... Koliko god neki od ovih ciljeva zvučali uzvišeno, sve su to ego-igrarije koje nas uvlače u ovu priču, obećavajući konkretnu korist i konkretne nagrade. Ali, pravi spiritualni razvoj je uvijek nešto potpuno drugačije od onoga što očekujemo na početku puta. Što dalje odmičemo na tom putu, sve više shvatamo da ciljevi koje smo prethodno postavili nikako nisu krajnji ciljevi, već samo usputne stanice na putovanju ka Najvišem Cilju. Rad na sebi, s spiritualnim ciljem, je moćna rijeka koja polako ali neumitno usisava u sebe sva druga ponašanja. Ona mogu da traju duže ili kraće, ali se na kraju uvijek uliju u tu rijeku i sve biva podvedeno pod isti Cilj; kada se cijeli predamo Najvišem Cilju, sve ostalo će s vremenom doći na svoje mjesto.
 
U vrtu jedne ludnice sretoh mladica blijedog lika, ljepog i cudjenjem obuzetog.
I sjedoh kraj njega na klupu, te rekoh: "Zasto si ovde?"
On me pogleda zapanjeno, pa rece: "Pitanje ti je nedolicno, ali cu ti ipak odgovoriti. Moj otac je od mene htio da nacini svoju sliku i priliku, a to je zelio i moj stric. Moja majka htjela je da budem bas kao njen uvazeni otac. Moja je sestra isticala svoga muza moreplovca kao savrsen primjer na koji je trebalo da se ugledam. Moj brat misli da treba da budem, kao i on, dobar atleta.
Tako su i moji ucitelji, doktor filozofije, profesor muzike i logicar, odreda cvrsto rijesili i svaki bi od njih da budem odraz njegovog lika u ogledalu.
Zato sam dosao ovde. Tu mi djeluje zdravije. Barem mogu da budem to sto jesam."
Uto se iznenada okrenu ka meni i rece: "Nego, reci mi, da li su i tebe ovamo takodje otjerali obrazovanje i dobar svijet?"
A ja odgovorih: "Ne, dosao sam u posjetu."
On rece: "Ti si, dakle, jedan od onih sto zive u ludnici s one strane zida.":eek:
 
Putovali zajedno konj i magarac. Jadno magare, preko mere natovaren, zamoli konja da mu pomogne i ponese deo tereta, jer će inače izdahnuti. A konj ni da čuje. Kad magare sasvim oslabi i pade mrtvo, gospodar natovari na konja ne samo teret nego i kožu uginulog magareta. Sad konj shvati, ali kasno, da bi mu mnogo bolje bilo da je poslušao magarca i da mu je pomogao.

file.php
 
Spazi bik zeca gde kao strela beži preko polja, pa mu pozavide na brzini. Kad se jednom sastadoše, reče mu:
- Blago tebi kad si tako brz! Ti možeš da umakneš i najopasnijem neprijatelju! Ništa u životu ne bih više želeo nego da sam i sam tako brz. Tada bih mogao da pobegnem od svakog neprijatelja.
Nasmeja se zec čuvši bika, pa će mu reći:
- Luda je tvoja želja prijatelju! Dao bih ja rado svoju brzinu za tvoje oštre i snažne rogove. Bolje ponosno se boriti s neprijateljem, nego celog veka sramno pred njim bežati.
file.php
 
"Biser nastaje u ranjenim školjkama. Bol, koji ih razdire, pretvaraju one u dragulj" (Richard Shanon).

I u mojim ranama rastu biseri. No oni mogu nastati samo onda kad se pomirim sa svojim ranama. Kad stišcem zube da bih grcevito zatvorio svoje rane, ne može u njima ništa rasti. Kad dotaknem svoju ranu, to me cesto zaboli. Tada osetim svoju nemoc da je se rešim. Ona ce ostati u meni, sve ako i zaraste. No ako prihvatim tu svoju ranu, tada se ona može pretvoriti u izvor života i ljubavi. Tamo gde sam ranjen, tamo sam i živ, tamo sam sebe osjecam, tamo osetim i drugoga. Mogu pustiti i druge da udju u moju ranu, tamo je moguc susret i dodir koji može i drugoga izlijeciti. Samo onaj lecnik može nekoga izleciti koji je i sam ranjen, rekli su stari Grci. Tamo gde sam jak ne može u mene prodreti neko drugi. Tamo gde sam slomljen, tamo može Bog u mene prodreti, a mogu uci i ljudi. Tu se susrecem sa svojim pravim ja, sa slikom koju je Bog o meni stvorio.
Cesto živimo u iluziji da sve naše rane mogu zaceliti. Izlecenjem smatramo da se rane zatvore i da ih više ne osjeamo. Dok se ne pretvore u brazgotinu, kružimo oko svojih rana i uvlacimo se sve dublje u njih. Bogu predbacujemo što je dozvolio tu ranu. Tek kad smo spremni pomiriti se sa svojom ranom, može ona za nas postati ulazom u našu nutrinu, u zdravi i svetli prostor. Rana nas prisiljava da potražimo lek u svojoj nutrini a ne u izvanjskoj marljivosti i jakosti.
 
Prava Ljubav

Jednom jako, jako davno postojao je jedan otok gdje su ziveli svi
osjecaji:
Sreca, Tuga, Znanje, Tastina i svi ostali, ukljucujuci Ljubav. Jednog dana su saznali da ce otocic potonuti, pa su se svi krenuli spasavati. Ljubav
je zelela ostati do zadnjeg trenutka, verna i odana svom otocicu no kada je otocic gotovo nestao, ipak je odlucila zatraziti pomoc. Bogatstvo je
upravo prolazilo kraj nje u svom velikom, luksuznom brodu kada ga je Ljubav zapitala moze li je povesti sa sobom. Bogatstvo je gotovo srdito odgovorilo da ne moze jer nema mesta za nju obzirom da mu je brod ispunjen srebrnjacima.
Ljubav je odlucila zamoliti Tastinu za pomoc koja je upravo prolazila kraj nje u prelepom brodicu. 'Tastino, molim te pomozi mi!' zavapila je Ljubav na sta joj je Tastina odgovorila: 'Ne mogu ti pomoci, Ljubavi, sva si mokra i mogla bi mi unistiti brod'. Tuga je bila u blizini i Ljubav ju je odlucila zamoliti za pomoc. 'Molim te, povedi me sa sobom' tiho je zatrazila Ljubav. 'Oh...
Ljubavi, toliko sam tuzna i zelim biti sama' odvrati Tuga i odjedri sama
dalje.
Sreca je takode prolazila kraj Ljubavi no kako je bila presretna nije ni cula njezin poziv u pomoc.
Odjednom se zacuo glas koji je rekao 'Dodi Ljubavi, ja cu te povesti'. Bio
je to jedan starac kojeg je Ljubav, ushicena i presretna, zaboravila pitati ime.
Kada su stigli na kopno, starac je posao svojim putem pre no sto ga je Ljubav mogla pitati tko je. Znajuci koliko duguje starcu, Ljubav se obratila Znanju, mudrom starcu za pomoc otkrivanja idetiteta dobrog starca koji joj je pomogao. Znanje joj je odgovorilo 'Vreme'. Ljubav je zastala u cudu i pitala zasto joj je Vreme pomoglo, na sta se Znanje nasmejalo mudrim smeskom i odgovorilo 'Zato sto samo vreme moze shvatiti koliko je velika i snazna prava Ljubav'.
 
Jedan stariji čovek, u bolnici, je bio na umoru. Bili su to njegovi posljednji sati.U jednom trenutku je otvorio oči i uspeo je videti nekoliko prilika koje su se
skupile oko njegovog kreveta. Nije ih uspeo prepoznati.

Zatvorivši oči upitao ih je:
- Prijatelji, ko ste vi?

Jedna od prilika reče:
- Mi smo tvoji zanemareni snovi, zaboravljene želje i neostvarene
vizije. Mi smo sve ono što si mogao uraditi za života, ali si to
propustio učiniti.

- Žao mi je zbog toga - reče starac - ali ipak cenim što ste se
unatoč mojoj nemarnosti i lošem odnosu prema vama došli oprostiti od
mene na kraju mog života.

Jedna od prilika se nagnula i mirnim mu glasom odgovorila:
- Ne, mi se nismo došli oprostiti od tebe - došli smo umreti s tobom…
 
Mali ljudi se uvek za nesto osecaju krivi.U prvom redu sto su mali a zatim i zbog svega ostalog.
A veliki se nikad nizasto ne osecaju krivi.U prvom redu sto su veliki ,a zatim takodje, zbog svega ostalog.
Gluposti uvek zbuce ubedljivo samo pametne stvari izgledaju neverovatno..

Bez udaljavanja od neceg,zblizavanja s necim nema.

Strah je bolest od koje poticu sve druge.Ravnodusnost,mrznja, zloba,Gramzivost;sujeta. Nepoverljivost i sumnja.
Strah je kuga ovog sveta.Svi se boje svakog. Svi se plase svaceg. A najvise straha.

Najvisa istina je da su smrt i zivot jedno,da je univerzum njihova vecna rekombinacija i da je u takvom univerzumu biti ziv ili mrtav,zapravo,jedno te isto...

Zatomiti se mora instinkt, iskljucivo ljudski,da se unistava sve sto zivi a ne koristi. I jedan,covekov takodje, da se ponekad unistava i ono sto koristi ako se time pribavlja neko zadovoljstvo.

U prirodi uvek ima racionalne,inteligentne,pravedne raspodele tezine izmedju "dobra" i "zla", ako se ovi pojmovi oslobode antropocentrizma.Ugradjeni mehanizam prirodne pravde drzao je kosmicku vagu u horizontalnom polozaju. Ukoliko se, naravno, u stvar ne umesa covek. Vaga je onda pretezala na neku, najcesce neizvesnu stranu.Ponekad cak i suprotnu od pozeljne..

Borislav Pekic - Besnilo
 
"Galeb je leteo iznad plaže u zalivu kada je ugledao miša.
Sleteo je s neba i upitao glodara:Gde su ti krila?...Galeb primeti da miš zuri u njegova krila : Jadničak. Napala su ga čudovišta koja su mu ukrala krila...
Dirnut, uzeo ga je u kljun i poneo u šetnju po visinama. „Barem će malo da utoli čežnju“, mislio je dok su leteli. Zatim ga je, vrlo pažljivo, spustio na zemlju.
U sledećih nekoliko meseci miš je postao duboko nesrećno stvorenje – upoznao je visine, video širok i lep svet.
Ali, kako je vreme prolazilo, opet se navikao da bude miš i počeo da veruje da je čudo koje mu se desilo u životu bilo samo san."

Paulo Koeljo –„ Pobednik je sam“
 
Znam ja to… Svaka žena bi htela život, onako, ceo, iz jednog komada. Kako pocne ? da tera, da se ne prekida do kraja… To je, dabome lepo… ako je neko te srece… A ako nije te srece- šta ce?- neka ga krpi iz parcica… deo po deo, kako joj dodje.
Moj ceo život je iz nekih zakrpa…Sve nešto na sitno, na kratko i pomalo. To nije ono… ali, šta mogu… neki život ipak jeste. Godine prodju i svaka žena skrpi neki život… Ima tu svacega… Al ima, bogami, i lepih komada!
Malo je života bez šavova i zakrpa… Ne može! Covek je proklet! On bi hteo i dugo da živi i da mu bude lepo. E, a to je malo teže. Ne može! Može dugo, ali iz parcica.
Pogledajte, svako od nas nosi neku zakrpu… Svakome se primeti gde je šav ? nekome na licu, nekome u ocima, nekome u glasu! Svi smo mi krpljeni i sastavljani ? iz mnogo delova. Mi više volimo život, nego život nas. U tome je stvar! E, a ako ga tako volimo, onda nije red da ga ogovaramo i da mu nalazimo mane. Jel tako?”

Dusko Radovic “Zenski razgovori”
 
Svaki put kada ti srce otkuca, blizi si trenutku kada ce zauvek da stane.
Svaki put kada setas sumom, zao ti je sto na kraju ipak moras da se vratis asfaltu.
Svaki put kada trepnes okom, proci ce nekoliko trenutaka dok to ne ucinis ponovo.
Svaki put kada nekog nasmejes, smisljas nacin da to uradis jos jednom.
Svaki put kada sa prijateljima popijes casicu dobre rakije, razmisljas da popijes jos koju.
Svaki put kada na radiju cujes neku dragu pesmu, otpevas refren naglas.
Svaki put kada svog psa pomazis po dlakavom stomaku, raste poverenje izmedju dva bica.
Svaki put kada se obrijes, svestan si da te ista nevolja ceka vec sledeceg jutra.
Svaki put kada te devojka nezno dodirne, prijatni zmarci spuste ti se lagano niz kicmu.
Svaki put kad ujutru ustanes, neko sanja najlepsi san.
Svaki put kada se rastajes od nekoga, iznova ti bude tesko.
I SVAKI PUT JE PRVI.
 
"Pošao mladić u svet da traži Istinu. Tražio je preko sedam gora i sedam mora. Pitao je sunce, pitao je mesec, pitao je vetrove.
Troje gvozdenih cipela je iscepao i najposle je našao.
Istina beše stara i ružna.
Mladić je ostao sa Istinom tri godine. Ona ga je naučila mnogim stvarima. Došlo je vreme da se rastanu. Na rastanku, Istina ga je upitala:
-Hoćeš nešto da učiniš za mene?
-Hoću!-obećao je mladić.
-Kad se vratiš među ljude i kad te pitaju o meni, reci im da sam mlada i lepa."
 
Poslednja izmena:
U jedno selo došao je stranac koji je želao da se tu nastani. Na putu je susreo starca i upitao ga kakvi su ljudi u selu. Starac mu je odgovorio pitanjem:

¨A kakvi su ljudi bili tamo gde si do sada živeo?¨
¨Loši¨, odgovori došljak. ¨Svi su bili pakosni i svađalice¨.
¨Produži, stranče, dalje. I ovde su takvi ljudi¨, odgovori mu starac.

Posle izvesnog vremena, u selu se pojavio drugi stranac. I on je želeo da se tu nastani. I njemu je starac postavio isto pitanje, a došljak je odgovorio:

¨Dobri su bili ljudi, lepo smo se slagali, ali ja sam odlučio da malo promenim sredinu¨.
¨I ovde su dobri ljudi¨, odgovori starac. ¨Slobodno se ovde nastani, biće ti lepo¨.
 
"Jednog dana Bog se umorio od ljudi. Neprekidno su mu dosađivali, tražeći od Njega sve i svašta. Zato je rešio da se sakrije na neko vreme. Okupio je sve svoje savetnike i upitao ih: „Gde da se sakrijem? Koje je najbolje mesto?
Jedan mu je odgovorio:“ Na vrh najviše planine na svetu“, drugi:“ Na dno okeana, tamo te niko neće pronaći“, treći:“ Najbolje da se sakriješ na tamnu strnu Meseca; to je najbolje mesto, ko bi te tu pronašao?“
Na kraju, Bog se obrati svom najpametnijem anđelu sa istim pitanjem: „Gde da se sakrijem?“
Anđeo se nasmešio i odgovorio mu: „Sakrij se u ljudsko srce. To je izgleda mesto u koje nikad ne zalaze“

Indijska priča
 
"Dakle, ti bi zeleo da razgovaras sa mnom?" rece Bog.
"Ako imas vremena" rekoh.
Bog se nasmesi."Moje je vreme vecnost .Sta si me hteo pitati?"
"Sta te najvise iznenadjuje kod ljudi?"
Bog odgovori:
"Sto im je detinjstvo dosadno. Zure da odrastu, a potom bi zeleli ponovo biti deca.
Sto trose zdravlje da bi stekli novac, pa potom trose novac da bi vratili zdravlje.
Sto razmisljaju teskobno o buducnosti, zaboravljajuci sadasnjost. Na taj nacin ne zive ni u sadasnjosti ni u buducnosti.
Sto zive kao da nikada nece umreti, a onda umiru kao da nikada nisu ziveli."

Onda me Bog primi za ruku. Ostadosmo na trenutak u tisini.
Tada upitah: "Kao roditelj, koje bi zivotne pouke zeleo da tvoja deca nauce?"

Osmehujuci se, Bog odgovori:
"Da nauce da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli, mogu samo voleti.
Da nauce da nije najvrednije ono sto poseduju, nego ko su u svom zivotu.
Da nauce kako se nije dobro uporedjivati s drugima ...
Da nauce kako nije bogat onaj covek koji najvise ima, nego onaj kojem najmanje treba.
Da nauce kako je dovoljno samo nekoliko sekundi da se duboko povredi voljeno bice, a potom su potrebne godine da se izleci.
Da nauce oprastati.... tako da sami oprastaju.
Da spoznaju kako postoje osobe koje ih nezno vole, ali to ne znaju izreci niti pokazati.
Da nauce, da se novcem moze kupiti sve osim srece i ljubavi.
Da nauce da dve osobe mogu promatrati istu stvar, a videti je razlicito.
Da nauce da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima ... a ipak ih voli.
Da nauce kako nije uvek dovoljno da im drugi oproste, moraju i sami sebi oprastati.
Ljudi ce zaboraviti sto si rekao.
Ljudi ce zaboraviti sto si ucinio.
Ali nikada nece zaboraviti kakve si osecaje u njima pobudio."
 
Poslednja izmena:
MOJA INTIMNA ISPOVJED

Znam da sam puno puta ....napisala da postoji priča koju vam nikada neću ispričati, jer nisam dovoljno dobar pisac.
Ali kako to obično u životu biva, ispričala sam je i ne razmišljajući pišući pismo jednom dragom prijatelju.
Počinje ovako:
Ako pomaknete namještaj u svom domu nabasati ćete na sivu, pahuljastu mucastu stvar.
Vjerojatno, ma koliko god da ste veliki čistunac.

Pročitala sa jednom da su u znanstvenom laboratoriju analizirali tu tvar, u sklopu eksperimenta kojima se traži pomoć alergičarima.
Evo što su analizom otkrili; čestice vune, pamuka i papira, ostaci uginulih tijela kukaca, hrane, biljaka, lišća, pepela, mikroskopske pore gljivica i jednostanična bića i još cijeli niz neidentificiranog svega i svačega, uglavnom prirodnog organskog porijekla.
A glavni dio tvari potječe iz samo dva izvora-Ljudska bića(otpali komadići kože i kose) i meteorita( koji se dezintegriraju kad uđu u Zemljinu atmosferu)
Zaista, na tone te meteoritske prašine pada po nama svakodnevno.
Zaključak, te stvari koje se nakupe u uglovima na skrovitim dijelovima našeg doma su uglavnom mi i zvjezdana prašina.

Svaki botaničar potvrditi će vam da u koliko skupite malo te tvari i stavite ju u staklenku, dodate vode, posijete sjeme i ostavite sve na suncu proklijati će i rasti kao ludo.
Ako sve to napravite ali staklenku stavite u mračnu i vlažnu prostoriju izrasti će gljive.
Ne znam da li ako pojedete te gljive možete vidjeti zvijezde, ali je priča poučna i daje zaključiti da svi dolazimo iz zvjezdane radionice.
Mi smo ono što ostaje iza zvijezda…

E sad, kakve to veze ima sa najvažnijom neispisanom pričom u mom životu?
Pa ovo sa zvijezdama ima veze sa čovjekom koji se slično zove, a u kratkom vremenskom roku izlio je u mene čudo milosti.
Pokušavajući mu zahvaliti na mom obogotvorenju, toj preobrazbi i poznanju kojem je svjedok sročila sam priču o čovjeku koji je najvažniji meni i naučio me ispravno gledati na život.
Naučio me i u prašini i prljavštini vidjeti zvijezde...
Gledati život očima Boga i u svemu tražiti dobrotu i ljubav.

Taj čovjek je moj otac i ja sam jako ponosna na njega.
Ono sam što su moji roditelji učinili od mene, postajem toga svjesna sve više svakim novim danom.
Otac me izmolio nakon 17g. braka u kojem nisu mogli imati djece.
I doslovno gotovo svaki tren svoga života utrošio je u to da od mene učini dobra čovjeka dostojna življenja.
Sve svoje slobodno vrijeme provodio je sa mnom, naučio me svemu što znam.
Živjeli smo za vrijeme provedeno nasamo kada smo mogli satima pričati o samo nama bitnim temama.
Puno smo pričali o životu, učio me kako ispravno ljubiti i biti bolji čovjek svaki dan.
Učio me da čovjek dobija kad daje.
Učio me da dobrota nije nešto za čime čezneš, dobrota je nešto što činiš.
Stvaraš nešto od sebe, nešto dobro što jesi i što ćeš darovati drugima .
Ljubav prema Bogu mjerimo ljubavlju prema čovjeku.
Ma kako se zaklinjali u svoju religioznost, ljubav prema čovjeku mjera je vrijednosti našeg života.
Tako je govorio i učio me tomu svaki dan svojim primjerom.
Kad mi je bilo najteže, kad je tata umro na mojim rukama, dragi Bog mi je poslao prijatelje pa čak i neznance da me ohrabre i podignu.
Njihova pažnja i dobrota vratili su mi vjeru u sebe i život. I potvrdili očeve riječi.

Tada se moj užas stišao, u ledu što me okovao osjetila sam topli vjetar ljudske dobrote.
Do tada osjećala sam se usamljeno ,napušteno od Boga, ostavljena u praznoj tišini svoje nesreće, na granici da posumnjam u sve što sam vjerovala,
jer se sve rušilo zatrpavajući me.
Sada 10g. nakon toga, osjećala sam se ponovno tako izgubljeno.
Sve bitke sam dobila, ali unutarnja sreća i mir me nisu čekale na vrhu planine, na kraju dugog uspona uspjeha.
Krile su se u toplim i smislenim riječima, prepoznala sam je u širini duše čovjeka kojem sam pismo pisala.

Pišući tom dragom čovjeku sjetila sam se Michel Eyquem de Montaigne, za života je bio poznat kao pravnik, učenjak, diplomata, političar, mislilac i književnik.
Živio je u 16 stoljeću, česti posjetitelj dvora Henrya III, a neko vrijeme bio je i gradonačelnik Bordeauxa.
Baš kao i moj otac uživao je živeći život.
On je riječ «essai» skovao iz francuskog glagola «essayer»- iskušati, probati.
Montaigne je želio živjeti život najiskrenije što je moguće.
Želio je pokušati razumjeti sebe i svoj svijet koračajući kroz život pošteno i hrabro ma gdje god ga to odvelo.
On se koncentrirao na metodu, a ne na cilj, baš kao i moj otac.
I njemu kao i mom ocu ni jedna tema nije bila nebitna.
Njegovi eseji slični su povjerljivom razgovoru bliskih ljudi, ali najbitnije je to što je on sam upozoravao da njegove ideje i misli nisu originalne.
Rekao je «Za mene bi se lako moglo reći da sam tuđe cvijeće samo skupio u kitu, te da sam nisam dao ništa drugo osim uzica kojim ću je vezati i darovati je tebi čitaoče sa zadovoljstvom».

Slično je činio i moj otac, a ja sam i danas 10g. nakon što je napustio ovaj svijet zadivljena brižnošću kojom je odabrao vrpcu i vezao prekrasan buket darova samo meni na dar…
Kao što ja vama darujem nadam se nešto korisno pišući svoje priče.

(serafina)
 
Zamislite da su muškarci s Marsa, a žene s Venere. Nekada davno, Marsovci su, gledajući kroz svoje velike teleskope, otkrili Venerijanke. Već prvi pogled bačen na lepe Venerijanke probudio je u njima osećanja koja nikada nisu imali. Pošto su se Marsovci na prečac i žestoko zaljubili, sagradili su moćne brodove i odleteli na Veneru.

Venerijanke su ih dočekale raširenih ruku. One su dugo već predosećale da će konačno doći i taj toliko očekivani dan. Srca su im se otvorila prema ljubavi koju nikada pre toga nisu osetile.

Ljubav između Venerijanki i Marsovaca bila je magična. Uživali su u zajedničkom životu, čineći stvari zajedno, deleći skupa ono što imaju. Pošto su bili s različitih svetova, s radošću su otkrivali razlike, koje su ih krasile. Provodili su dane i mesece upoznavajući jedni druge, istražujući i shvatajući različitost svojih potreba, težnji i ponašanja. Godinama su živeli zajedno, u sreći i harmoniji.

Tada su odlučIli da odlete na Zemlju. U početku je sve bilo divno. Ali uticaj zemljine atmosfere uzeo je svoj danak i jednoga dana svi su se probudili s čudesnim oblikom gubitka pamćenja -- selektivnim gubitkom pamćenja.

I Marsovci i Venerijanke zaboravili su da su s različitih planeta i da bi stoga, sasvim normalno, trebalo da budu različiti. Tog jutra je sve što su naučili o međusobnim razlikama jednostavno bilo zbrisano iz njihovih sećanja. Od tog dana muškarci i žene su u svađi.
 
Hleb i Maslac

Pekar kupovao maslac od seljaka iz obližnjeg sela. Jednog je dana izvagao maslac i ustanovio da je seljak smanjio količinu maslaca iako mu je zaračunao istu cenu. I tako je pekar tužio seljaka za prevaru.

Na sudu je sudac upitao seljaka:
"- Imate li proverenu vagu i utege?"
"- Nemam", odgovorio je seljak.
"- Pa kako onda merite količinu maslaca kojeg prodajete?"
Seljak je odgovorio:
"Kad je pekar počeo od mene kupovati maslac smatrao sam da bih trebao od njega kupovati hleb. Počeo sam koristiti njegov hleb od pola kilograma kao uteg za moju vagu, kad sam vagao maslac. Ako je težina mog maslaca manja, onda je tomu kriv pekar."
 
"Bila jednom dva monaha, koji su punih četrdeset godina živeli u istom manastiru, a da se ni jednom nisu posvađali.
Jednog dana prvi monah rekao je drugome: „Ne misliš li da bi trebalo bar jednom da se posvađamo?“, a ovaj je uzvratio:“ Zašto da ne? Oko čega ćemo se svađati?“
„Mogli bi smo oko ovog hleba“, predložio je prvi. „ U redu, svađajmo se oko hleba. Kako se to radi?“
„Ovako“ rekao je prvi monah. „Ovaj hleb je moj, šta ćeš sad?“
„Zadrži ga“, rekao je drugi monah."

Antoni de Melo – „Novi dan“
 
Vodonošina priča

Vodonoša je imao dva velika keramička krčaga. Nosio ih je na obramici okačene na krajevima. Jedan krčag je imao pukotinu dok je drugi bio ispravan, i uvek je uspevao da prenese jednu te istu količinu vode.
Put od izvora do kuće je bio dug i uvek je u napuklom krčagu donosio polovinu sadržaja vode do kuće. Trajalo je to tako pune dve godine, iz dana u dan.
Naravno, zdravi krčag je bio ponosan na sebe kako je do kraja uspešno ispunio obavezu, dok se siroti napuknuti krčag stideo, osećao se poniženo i potišteno, što je uvek ispunjavao samo polovinu obaveza.
Jednog dana nakon dve godine obratio se vodonoši na izvoru:
- Sramota me je, jer voda kaplje iz mene na celom putu do kuće.
Vodonoša mu je odgovorio:
- Jesi li primetio da cveće buja i napreduje samo na tvojoj, a ne na strani drugog krčaga? To je tako zato jer sam ja uvek znao za tvoj nedostatak i uvek sam te podržavao i nosio s te strane. Svaki dan si ih zalivao, kad smo se vraćali. Dve godine uživam u ovom prekrasnom cveću, kojim ukrašavam svoj sto. Da nisi takav, kakav jesi, onda ni ova lepota ne bi ukrašavala moj dom.

Pouka:

Svako od nas ima poneku manu. Svi smo mi pomalo napuknuti krčazi. Ali, ovi lomovi i mane koje su u svakome od nas, čine nam život zanimljivijim ,interesantnijim i vrednijim. Samo trebamo uvažavati svkoga onakvim kakvim jeste i gledati dobru stranu u ljudima.
Ne možemo biti sretni dok ne naučimo iskreno voleti i ne nađemo svoje mesto na svetu. Nema sreće dok ne pronađemo sami sebe!
 
Molio sam Boga za snagu, a On mi dade prepreku da ojacam.

Molio sam Boga za mudrost, a on mi dade probleme da rešim.

Molio sam Boga za prosperitet, a On mi dade mozak i mišice.

Molio sam Boga za hrabrost, a On mi dade opasnosti da savladam.

Molio sam Boga za ljubav, a On mi dade problematicne ljude da im pomognem.

Molio sam Boga za uslugu, a On mi dade mogucnosti.

Nisam dobio ništa što sam hteo.

Dobio sam sve što mi je bilo potrebno.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Kami
Romantične slike
2
Odgovora
27
Pregleda
271
Mister
Mister
KPCTAHK
  • Zatvorena
Romantika - naša dika, slika i prilika
Odgovora
0
Pregleda
140
KPCTAHK
KPCTAHK
Samsonight
@RialdaT, I need you!
2
Odgovora
27
Pregleda
408
georgejune
georgejune

Back
Top