Буне и устанци у српскога народа против османлијске владавине до 1804. године

Доста је времена прошло откада сам читао Екмечићеву књигу Дуго кретање између клања и орања, али оданде се сећам једне реченице која је отприлике гласила - археолошки наласци остава закопаног оружја широм српских земаља указују на константна припремања буна и устанака народа против османлијске власти - што ме подстакло на истраживање побуна нашег народа које су претходиле чувеним српским устанцима из 1804. и 1815. године.

Најчувенији устанак великих размера који су подигли Срби против Османлија у то време био је Банатски устанак из 1594. године. Тада су у борбама устаника Срби успели да освоје већину градова у Банату, као и неке градове преко Муриша. Због ћутања мађарских великаша, од којих се очикивало дизање на општи устанак, устанак је исте године и пропао. Немали број Срба је тада из Баната избегао у Ердељ, где је тада основана Ердељска епископија, док су остали Срби из практичних разлога били помиловани (милости једино није било према вођи устанка, епископу Теодору Несторовићу, који је жив одран од стране Турака).

Као одговор на овај устанак, Турци су спалили мошти највећег српског светитеља Саве Немањића, шаљући тако Србима поруку шта их чека убудуће, уколико се поново одваже на такав потез.



Група аутора, Историјски атлас за основне школе, Завод за уџбенике и наставна средства и Геокарта д.о.о., Београд, 2002

Наравно, таква одмазда је само додатно продубила раздор између Срба и Турака, па ће већ две године касније доћи до устанка у Херцеговини и Црној Гори, који ће организовати патријарх Јован Кантул 1596. године. У том устанку ће учесвовати Бјелопавлићи, Дробњаци, Никшићани и Пивљани, али ће сам устанак бити угушен на Гатачком пољу 1597. године, из разлога изостанка помоћи Млетака.

Устанак сличног карактера десиће се и деценију касније, када ће на простору Горње Албаније планути устанак против Турака, који ће захватити и околна племена Клименте, Куче, Пипере и Бјелопавлиће, али из сличних разлога као и претходна два устанка врло брзо ће доћи до његовог гушења (Исто, стр. 341).

Таквих устанака је наравно било и раније, прво су то били устанци нижег интензитета, а касније ће ти устанци прерастати у праве државне пројекте, какав је рецимо био устанак Јована Ненада у Бачкој 1527. године (који рецимо није забележен на горњој карти, али видећемо касније да нису забележени ни неки други, као нпр. устанци Срба у Босни током XVIII века).

Дакле, како бисмо се боље упознали са овом темом, те како бисмо створили нешто јаснију слику оне немирне стране тог времена, одлучио сам да покренем овај топик, у нади да ћемо кроз ову расправу научити понешто ново.

Значи устанци 1804. и 1815. су били успешнији због стране подршке?

Shone_93:

Значи устанци 1804. и 1815. су били успешнији због стране подршке?

Kliknite za proširenje...

Први српски устанак више због подршке са стране, него због неке стране подршке, док је успеху Другог српског устанка допринела и страна подршка. На крају крајева, Српска револуција је започела ако ништа у доста повољнијем геополитичком положају, с обзиром на простор на ком је почела. Неки ранији устанци дизани су углавном на просторима без залеђине, и неретко у току већих обрачуна између армија хришћанских земаља (и касније хришћанске колалиције) и Османског царства на тим просторима. Класичан пример је Велики бечки рат, када ће се на устанак подићи многи крајеви у Турској у које ће касније ући снаге Свете лиге.

Početkom 1444. u Novom Brdu je izbio ustanak protiv Osmanlija.

Barut i topovi su poslati ustanicima iz Dubrovnika, ali turska vojska je ipak uspela da skrši ustanak, u februaru. Osmanlije pod vođstvom nekog Daud-bega su pobedili vojsku srpskih ustanika kod mesta Ribara na Sitnici; Novo Brdo su Turci ponovo osvojili i delimično uništili, a neki od njegovih stanovnika su pobijeni i odvedeni u roblje. Grad će se vratiti pod srpsku upravu iste godine, ali će ga desetak godina kasnije ponovo osvojiti Turci.

Podaci o Dubrovačkoj pomoći ustanku su navedeni u: Jireček - Politička Istorija Srba. Ovi događaji se spominju i u nekoliko starih srpskih letopisa (Stojanović - Stari Srpski Rodoslovi i Letopisi). Čini mi se, u Brankovićevom i Koviljskom.

Da li ova pobuna predstavlja prvi poznati srpski ustanak protiv osmanlijske vladavine? I da li se zna nešto više o njoj?

Plastun:

Početkom 1444. u Novom Brdu je izbio ustanak protiv Osmanlija.

Barut i topovi su poslati ustanicima iz Dubrovnika, ali turska vojska je ipak uspela da skrši ustanak, u februaru. Osmanlije pod vođstvom nekog Daud-bega su pobedili vojsku srpskih ustanika kod mesta Ribara na Sitnici; Novo Brdo su Turci ponovo osvojili i delimično uništili, a neki od njegovih stanovnika su pobijeni i odvedeni u roblje. Grad će se vratiti pod srpsku upravu iste godine, ali će ga desetak godina kasnije ponovo osvojiti Turci.

Podaci o Dubrovačkoj pomoći ustanku su navedeni u: Jireček - Politička Istorija Srba. Ovi događaji se spominju i u nekoliko starih srpskih letopisa (Stojanović - Stari Srpski Rodoslovi i Letopisi). Čini mi se, u Brankovićevom i Koviljskom.

Da li ova pobuna predstavlja prvi poznati srpski ustanak protiv osmanlijske vladavine? I da li se zna nešto više o njoj?

Kliknite za proširenje...

Овај устанак су Новобрђани подигли у време Дуге војне, када се под командом младог краља Владислава, Јанка Хуњадија и искусног деспота Ђурађа, војска од око 25.000 Угара, Пољака и припадника других народа, којој се прикључило више од 8.000 Срба, коњаника и пешака, у рану јесен 1443. пребацила преко Дунава код Београда и ушла у Србију. Деспоту Ђурђу Бранковићу тада се прикључио и босански војвода Петар Ковачевић са око 700 коњаника. Када се та војска приближила југу Србије избио је и устанак Новобрђана, који су уз помоћ Дубровчана набавили барут, али устанак је брзо угушио турски намесник из Приштине, када је потукао Србе на Ситници и опљачкао Ново Брдо. У том рату Срби су успели да ослободе и Сребреницу, иако су и њу Османлије успеле убрзо да поврате. Дуга војна пробудила је вољу за ослобођењем и у осталим крајевима, тада ће побуне избити и по Бугарској и Грчкој, а дотадашњи турски командант Скендербег напустиће турску војску и подићи устанак против Турака у Северној Албанији.

Shone_93:

Значи устанци 1804. и 1815. су били успешнији због стране подршке?

Kliknite za proširenje...

Скоро сваки велики рат између Османлија са једне и Млечана, Угара и Аустријанаца са друге стране пратиле су и побуне Срба које су се завршавале углавном поразима као и ти ратови хришћанских сила против Турака.Поразе су пратиле и сеобе Срба у те у хришћанске земље.
Ситуација је почела да се мења у 18. веку а у 19. је већ све било зрело за један успешан устанак.

A koji su srpski ustanici protiv Turaka aktuelni posle 1817. na prostorima srpskih zemalja do npr. 1903. godine? I jedno pitanje nevezano za temu........moze li neko da napise nesto vise o navodnom pokolju Srba u selu Jurkovici od strane hrvata, 1878. godine pri ulasku AU trupa u Bosnu? U kojoj opstini se nalazi to selo? Nesto je o tome pisao Laza Kostic 1953. (cini mi se) u svojoj knjizi o srpsko hrvatskim odnosima.

KraNp:

A koji su srpski ustanici protiv Turaka aktuelni posle 1817. na prostorima srpskih zemalja do npr. 1903. godine? I jedno pitanje nevezano za temu........moze li neko da napise nesto vise o navodnom pokolju Srba u selu Jurkovici od strane hrvata, 1878. godine pri ulasku AU trupa u Bosnu? U kojoj opstini se nalazi to selo? Nesto je o tome pisao Laza Kostic 1953. (cini mi se) u svojoj knjizi o srpsko hrvatskim odnosima.

Kliknite za proširenje...

Познати су устанци у Херцеговини (1852-1862, 1875-1878), Северо-западној (1858, 1875-1878) и Северној-источној Босни (1858, 1875-1878).



У топос ове теме упадају и буне, те устанак, које спомиње Мухамед Хаџијахић у свом раду Буне и устанак у Босни средином XVIII стољећа, изазвани првенствено великим наметима и неправилним радом правосудних органа. На овај устанак подигли су се подигли су се сви, зависно од од краја у ком је ко био већина, а сам устанак је уз доста мука угушен.

KraNp:

A koji su srpski ustanici protiv Turaka aktuelni posle 1817. na prostorima srpskih zemalja do npr. 1903. godine?

Kliknite za proširenje...

Manje pobune u Kruševačkom i Aleksinačkom kraju i Timočkoj krajini tokom 1832. i 1833. (ti krajevi tada još nisu bili vraćeni pod srpsku vlast). Manje pobune u Niškom i Pirotskom kraju tokom 1835. i 1836.

1841. je bio veći ustanak kod Niša, koji se proširio na Pirotski i Leskovački kraj. Naravno vladalo je opšte nepoverenje i neprijateljstvo prema turskim vlastima, a glavni povod su bile nesuglasice oko novih poreza. Pobunjenici su isprva imali uspeha, ali su posle ipak pobeđeni kad su turci skupili veću vojsku i nemilosrdno ugušili pobunu. Osmanlijska vojska je spalila 225 sela i 8,000 ljudi je moralo da potraži utočište u kneževini Srbiji. (ovo je procena koju sam video u članku jednog turskog istoričara; negde piše i 9,460 ljudi, ne znam koja je brojka tačnija)

Bilo je kasnije i još nekih buna na prostoru uže Srbije. I naravno već spomenuti ustanci u Hercegovini i Bosni.

Устанци Куча и Брђана за вријеме Руско-Турског(1710-1711), Млетачко-Турског (1714-1718) и Руско, Аустријско-Турског(1735-1739).

Plastun:

Manje pobune u Kruševačkom i Aleksinačkom kraju i Timočkoj krajini tokom 1832. i 1833. (ti krajevi tada još nisu bili vraćeni pod srpsku vlast). Manje pobune u Niškom i Pirotskom kraju tokom 1835. i 1836.

1841. je bio veći ustanak kod Niša, koji se proširio na Pirotski i Leskovački kraj. Naravno vladalo je opšte nepoverenje i neprijateljstvo prema turskim vlastima, a glavni povod su bile nesuglasice oko novih poreza. Pobunjenici su isprva imali uspeha, ali su posle ipak pobeđeni kad su turci skupili veću vojsku i nemilosrdno ugušili pobunu. Osmanlijska vojska je spalila 225 sela i 8,000 ljudi je moralo da potraži utočište u kneževini Srbiji. (ovo je procena koju sam video u članku jednog turskog istoričara; negde piše i 9,460 ljudi, ne znam koja je brojka tačnija)

Bilo je kasnije i još nekih buna na prostoru uže Srbije. I naravno već spomenuti ustanci u Hercegovini i Bosni.

Kliknite za proširenje...

U gušenju pobune kod Niša 1841, najznačajniju ulogu su odigrali arnauti i naravno napravili najveći pokolj. Turski bašibozluk su uglavnom činili poturice i arnauti, pogotovo tokom slabljenja osmanlija

Покушах да нађем који податак више, али не могах, но у књизи Пад Херцеговине од Атанасовског, спомиње се податак о устанку који је против Турака подигао херцег Влатко Косача 1482. године у Херцеговини. Знамо ли нешто више о том устанку? То је устанак буквално одмах после пада Херцеговине под турску власт.

О немирним крајевима Херцеговине сведочи и неумириви Дробњак 1538. године, који поред бројних повластица и привилегија у односу на друга племена, које су му гарантовали турци, напада Хусрет бега, босанског намесника и султановог сестрића, који је са великим царским овлашћењима пошао на Дробњак (да убире порез). Дочекан је на Језерима где је потучен. Осрамоћен поразом, бег се три године спремао на нови поход на Дробњак, до кога ће и доћи 1541. године, али из ког се бег неће вратити жив.

Колико је у Цариграду било узаврело због побуна у Херцеговини, говори и податак да је султан позвао Дробњаке на преговоре, и да су им поред пређашњих повластица дате и нове, а главном преговарачу власт над свим дробњачким кнезовима и богато украшену сабљу као доказ његове верности према суверену.

Тако ће овај мир да потраје шездесетак година, док Дробњаци опет бројно не ојачају, па на Ђурђев дан 1605. године нападнувећу турску експедицију у Горњој Буковици, потуку је и пашу убију.

Не престајући да пале пожар у Османском царству, који би се знао проширити и на друга племена, султан 1804. године даје налог паши Али Ризу из Никшића, да у свему задовољи устанике, како би оружје усахнуло. Али оружје није усахло, па се следеће године Сулејман-паша Скопљак креће војском на Дробњак, а устаници га претекну на Кулићима у Пиви и потуку. Међутим, док су Дробњаци те вечери славили победу над Турцима, у зору им Сулејман-паша Скопљак дође уз помоћ неких Пивљана, изненади их и потуче.

Али то није био крај мукама са Дробњаком, јер напади се настављаше, што је претило да доведе до општенародног устанка, што је изазвало немир код Турака, па је исте године босански везир Мустафапаша послао бурунтију ширем кругу првака у босанском вилајету и позива их на договор како да се стане на пут развитку устанка и да се помогне Сулејман-паши, јер како каже могло би то прелазно зло и на друго место прећи. А заинтересованост за смиривањем Дробњака добија на значају и у самом Цариграду, јер Турци немају слободне воље господарити Дробњаком, ради чега и цар лично даје заповест да се та раја доведе у ред и мир.

Kad smo već kod najranijih ustanaka, naišao sam na još jedan slučaj koji bi vredelo istražiti - lokalni srpski ustanak protiv Osmanske vlasti u leto 1456. godine.

Krstaški predvodnik i budući katolički svetac Jovan Kapistran je slao nekoliko pisma Papi posle opsade Beograda. U pismu od 17. avgusta 1456, Kapistran prenosi informacije koje je dobio od despota Đurđa Brankovića (pismo se može celo naći na ovom linku - Acta Sanctorum, str. 383):
"...principalis Vayvoda, vices gerens ipsius damnatissimi Mahumetis, magni Turcae...ubi est auri fodina, quae erat, et de jure pertinet ad ipsum despotum, capite minutus sit gladio ipse et uxor ejus ab his, qui jure subesse dicuntur despoto; tenent tamen adhuc sui castellani quinque castra, quae auxiliante Domino, recuperare sperat..."
odnosno:
"...glavni Vojvoda, koga je postavio prokleti Mehmed, poglavar Turski...u kraju u kom je rudnik zlata, koji beše despotov i koji po pravu pripada despotu, mačem je skraćen za glavu on i njegova žena, od strane onih koji su po pravu podanici despotovi; međutim drže još uvek njihovi zapovednici pet tvrđava, za koje se on (despot Đurađ) sa pomoću Božijom nada da će ih povratiti..."

Iz sadržaja pisma je jasno da je reč o ustanku lokalnog srpskog stanovništva. Govori se o kraju koji pripada despotu Đurđu samo po pravu (de jure), i o ljudima koji su podanici despota Đurđa samo po pravu - a ne faktički. Na drugom mestu isto pismo prenosi da je u to vreme despot Đurađ poslao samo 40 izviđača u te krajeve - zbog neizvesnog stanja još uvek nije slao vojske. Znači, kraj nije oslobodila neka despotova vojska, nego sami stanovnici tog kraja.

E sad, otvara se pitanje - u kom je to kraju došlo do pobune? Postoji nekoliko mesta u Srbiji na koje bi mogao da se odnosi taj "rudnik zlata", a nema dovoljno podataka, pa bi morali da nagađamo.
Međutim, ja mislim da je u pitanju Rudnik. Evo zašto:
1) Rudnik se nalazi u užoj Srbiji i uoči pohoda Osmanlija 1456. pripadao je despotu Đurđu.
2) Rudnik je jedini grad za koga pouzdano znamo da je napadnut i privremeno osvojen u turskom pohodu 1456. Turski istoričari (Halil Inaldžik) čak tvrde da je Rudnik jedini srpski grad koji je napadnut 1456. - mada to verovatno nije tačno.
3) Poznato je da je Rudnik opet bio pod vlašću srpskog despota 1457. Znači - oslobođen je negde posle turskog poraza pod Beogradom.

Ali to je samo moja pretpostavka. Ako neko može da pojasni i rasvetli ove mutne događaje, svaka mu čast.

Ројалиста:

Покушах да нађем који податак више, али не могах, но у књизи Пад Херцеговине од Атанасовског, спомиње се податак о устанку који је против Турака подигао херцег Влатко Косача 1482. године у Херцеговини. Знамо ли нешто више о том устанку? То је устанак буквално одмах после пада Херцеговине под турску власт.

О немирним крајевима Херцеговине сведочи и неумириви Дробњак 1538. године, који поред бројних повластица и привилегија у односу на друга племена, које су му гарантовали турци, напада Хусрет бега, босанског намесника и султановог сестрића, који је са великим царским овлашћењима пошао на Дробњак (да убире порез). Дочекан је на Језерима где је потучен. Осрамоћен поразом, бег се три године спремао на нови поход на Дробњак, до кога ће и доћи 1541. године, али из ког се бег неће вратити жив.

Колико је у Цариграду било узаврело због побуна у Херцеговини, говори и податак да је султан позвао Дробњаке на преговоре, и да су им поред пређашњих повластица дате и нове, а главном преговарачу власт над свим дробњачким кнезовима и богато украшену сабљу као доказ његове верности према суверену.

Тако ће овај мир да потраје шездесетак година, док Дробњаци опет бројно не ојачају, па на Ђурђев дан 1605. године нападнувећу турску експедицију у Горњој Буковици, потуку је и пашу убију.

Не престајући да пале пожар у Османском царству, који би се знао проширити и на друга племена, султан 1804. године даје налог паши Али Ризу из Никшића, да у свему задовољи устанике, како би оружје усахнуло. Али оружје није усахло, па се следеће године Сулејман-паша Скопљак креће војском на Дробњак, а устаници га претекну на Кулићима у Пиви и потуку. Међутим, док су Дробњаци те вечери славили победу над Турцима, у зору им Сулејман-паша Скопљак дође уз помоћ неких Пивљана, изненади их и потуче.

Али то није био крај мукама са Дробњаком, јер напади се настављаше, што је претило да доведе до општенародног устанка, што је изазвало немир код Турака, па је исте године босански везир Мустафапаша послао бурунтију ширем кругу првака у босанском вилајету и позива их на договор како да се стане на пут развитку устанка и да се помогне Сулејман-паши, јер како каже могло би то прелазно зло и на друго место прећи. А заинтересованост за смиривањем Дробњака добија на значају и у самом Цариграду, јер Турци немају слободне воље господарити Дробњаком, ради чега и цар лично даје заповест да се та раја доведе у ред и мир.

Kliknite za proširenje...

Mene posebno interesuje onaj Ustanak u Banatu krajem XVI stoljeca...je li istina za zasteve sa ikonama Svetog Save i Bogorodice? Da li je bio ograničen samo na Banat? Itd...mnogo je tu nepoznatoga.

Пластуне, вероватно си у праву, и мени изгледа Рудник као највероватније место тог устанка.

На тему буна и устанака српског народа у Османској империји може се приложити и карта хајдучије у XVI и XVII веку на простору Османског царства, на којој су обележени и простори на којима је дошло до устанака под вођством хајдука, а то су пре свега простори Херцеговине, Поморавља и Баната, али и данашње Западне (а даташње Источне) Славоније. Неке мање области устанака видимо и у области Преспанског језера, те на простору Скопске Црне Горе.

Ројалиста:

Доста је времена прошло откада сам читао Екмечићеву књигу Дуго кретање између клања и орања, али оданде се сећам једне реченице која је отприлике гласила - археолошки наласци остава закопаног оружја широм српских земаља указују на константна припремања буна и устанака народа против османлијске власти - што ме подстакло на истраживање побуна нашег народа које су претходиле чувеним српским устанцима из 1804. и 1815. године.

Најчувенији устанак великих размера који су подигли Срби против Османлија у то време био је Банатски устанак из 1594. године. Тада су у борбама устаника Срби успели да освоје већину градова у Банату, као и неке градове преко Муриша. Због ћутања мађарских великаша, од којих се очикивало дизање на општи устанак, устанак је исте године и пропао. Немали број Срба је тада из Баната избегао у Ердељ, где је тада основана Ердељска епископија, док су остали Срби из практичних разлога били помиловани (милости једино није било према вођи устанка, епископу Теодору Несторовићу, који је жив одран од стране Турака).

Као одговор на овај устанак, Турци су спалили мошти највећег српског светитеља Саве Немањића, шаљући тако Србима поруку шта их чека убудуће, уколико се поново одваже на такав потез.

Група аутора, Историјски атлас за основне школе, Завод за уџбенике и наставна средства и Геокарта д.о.о., Београд, 2002

Наравно, таква одмазда је само додатно продубила раздор између Срба и Турака, па ће већ две године касније доћи до устанка у Херцеговини и Црној Гори, који ће организовати патријарх Јован Кантул 1596. године. У том устанку ће учесвовати Бјелопавлићи, Дробњаци, Никшићани и Пивљани, али ће сам устанак бити угушен на Гатачком пољу 1597. године, из разлога изостанка помоћи Млетака.

Устанак сличног карактера десиће се и деценију касније, када ће на простору Горње Албаније планути устанак против Турака, који ће захватити и околна племена Клименте, Куче, Пипере и Бјелопавлиће, али из сличних разлога као и претходна два устанка врло брзо ће доћи до његовог гушења (Исто, стр. 341).

Таквих устанака је наравно било и раније, прво су то били устанци нижег интензитета, а касније ће ти устанци прерастати у праве државне пројекте, какав је рецимо био устанак Јована Ненада у Бачкој 1527. године (који рецимо није забележен на горњој карти, али видећемо касније да нису забележени ни неки други, као нпр. устанци Срба у Босни током XVIII века).

Дакле, како бисмо се боље упознали са овом темом, те како бисмо створили нешто јаснију слику оне немирне стране тог времена, одлучио сам да покренем овај топик, у нади да ћемо кроз ову расправу научити понешто ново.

Kliknite za proširenje...

Sa ove mape se kitite sa tudjim perjem.

хан Ацо:

Sa ove mape se kitite sa tudjim perjem.

Kliknite za proširenje...

Ja te uveravam da Sopi u 17. veku nisu imali pojma ni da us Srbi, ni da su Bugari

Ројалиста:

Пластуне, вероватно си у праву, и мени изгледа Рудник као највероватније место тог устанка.

На тему буна и устанака српског народа у Османској империји може се приложити и карта хајдучије у XVI и XVII веку на простору Османског царства, на којој су обележени и простори на којима је дошло до устанака под вођством хајдука, а то су пре свега простори Херцеговине, Поморавља и Баната, али и данашње Западне (а даташње Источне) Славоније. Неке мање области устанака видимо и у области Преспанског језера, те на простору Скопске Црне Горе.

Kliknite za proširenje...

Ко је аутор карте, лоша је. Овдје гдје је наведено да су муслимани хајдуци, друга испод С.Моста, између Уне и Врбаса, ту потурица никад није било.

У ГЗМ, број 21, књига 2, из 1909. године, објављен је занимљив документ, заведен као основа хришћанских уротника Србије, Босне, Херцеговине, Црне Горе и Албаније, како ће с помоћу шпањолскога краља и папе ослободити Србију, Босну, Херцеговину, Албанију и остали балкански полуоток од Турака, те како ће Турке изагнати из Европе и уништити их у Азији.

Документ је потписан 1620. године у Београду, од стране српскога патријарха и великаша из речених крајева, чији се списак налази у дну документа.


Занимљиво да су испред свих имена, наведена имена светитеља, могуће као лозинке у даљој коресподенцији међу самим завереницима.

Реч је иначе о времену, коме је претходио Дуги рат (1593-1606) када је пропала прилика да се ослободе српске земље од Турака. Али овде видимо да идеја није замирала, четрнаест година касније, у сред Београда уговара се план рушења и уништења Османске империје.



Извор: Гласник земаљског музеја у Сарајеву

Shone_93:

Значи устанци 1804. и 1815. су били успешнији због стране подршке?

Kliknite za proširenje...

Донекле, али првенствено због знатно промењених друштвених и геополитичких услова. Слабљење Османлијског царства и јача одлучност народа. Не треба пренаглашавати тај страни фактор. Нисмо ми имали ни приближно толико помоћи колико Грци, а Бугаре да и не помињем. За своје ослобођење смо најзаслужнији ми сами.

Pa vreme za prvi srpski ustanak je bio los jer je cela evropa se pozabavila Napoleonu.

Strani faktor jeste bio presudan ali tek posle 1806.

Ова тема је мало започета с брда с дола, па ћемо се често ретроактивно враћати на неке велике догађаје, након неких можда не толико великих и значајних.

Тако на пример, нисмо поменули ни једним ретком Јована Црног, или чувеног цара Јована Ненада, који војеваше против Турака на простору касније Војводине Српске.

Занимљив научно-популарни чланак о Јовану Црном био је пре годину дана у Политикином забавнику (в. Владар са црним белегом), и свакако га препоручујем као прво штиво за све оне који се први пут упознају са овом личношћу.

Укратко о Јовану Ненаду, из наведеног чланка:

- по предању, рођен је 1492. године у месту Липова, недалеко од Сегедина
- истицао је да извршава божанску мисију ослобађања света од неверника, па се у складу са тим потписивао као „Јован, од Бога послани цар”
- савременик његов бележи, да је његов наступ имао у себи нечега пророчког што је привлачило припаднике српског народа који је је масовно прилазио Јовану хрлећи му као „новом пророку” и „новом свецу”, извештава један савременик
- у његовим пророчанствима средишње место заузимало је оно о потпуној пропасти Турака и ослобођењу Цариграда. Ово је приказивано као „божији наум” чије спровођење је поверено управо њему, српском цару
- у јесен 1526. године, Јован Ненад у договору са Јованом Запољом полази у Бачку да одатле истера турске посаде које су после Сулејмановог одласка остале у утврђеним градовима, и тај задатак успешно обавља, али он након тога самоиницијативно војне операције преноси на тле Баната
- за старешине ослобођених места, постављао је своје људе што је сметало угарским великашима који су, на шта су уследиле речи Јована Ненада: „Ја сам ову земљу отео и очистио од Турака, са мојим Србима”, говорио је, „и сада је она само наша”
- имао је план да, после ослобађања Бачке и Баната, истера Турке и из Срема одакле би продро у Србију и тако донео слободу и сународницима у матичној земљи
- растом његове омиљености растао је и број оних који су му прилазили па је војна снага нарасла на, тада импресивних, 15 хиљада војника
- за свог изасланика на страним дворовима поставља римокатоличког монаха Фабијана Литерата
- Суботицу је учунио за своје престолно место
- у Селешкој бици са вишебројнијом војском угарског војсковође Перењија, а под командом његовог војсковође Радослава Челника, односи победу, тако одсецајући Ердељ од Будима
- у јесен 1527. године бива тешко рањен недалеко од Сегедина, где га у постељи убија Валентин Терек, угарски властелин коме је узурпирао поседе у Суботици, а главу му шаље Јовану Запољи, који је истиче на будимској тврђави, након чега је баца у Дунав
- колика је претња био за Запољину политику говори и чињеница да су његову смрт на Запољином двору сматрали су божијим даром те су у то име звонила црквена звона и држане службе у знак захвалности

Ројалиста:

У ГЗМ, број 21, књига 2, из 1909. године, објављен је занимљив документ, заведен као основа хришћанских уротника Србије, Босне, Херцеговине, Црне Горе и Албаније, како ће с помоћу шпањолскога краља и папе ослободити Србију, Босну, Херцеговину, Албанију и остали балкански полуоток од Турака, те како ће Турке изагнати из Европе и уништити их у Азији.

Документ је потписан 1620. године у Београду, од стране српскога патријарха и великаша из речених крајева, чији се списак налази у дну документа.

Kliknite za proširenje...

Vrlo zanimljivo, no i dosta čudno. Znamo da su 1608. patrijarh Jovan i ostali zaverenici morali da se tajno sastaju kod manastira Morača da bi izabrali Karla Savojskog za srpskog kralja. Kasnije je patrijarh Jovan i pogubljen zbog tih planova protiv osmanske vlasti. Ali izgleda da je - uprkos njegovom pogubljenju - zavera ne samo mogla da se nastavi, nego je čak i preneta u sred Beograda iz skrajnute i slabo nadzirane Hercegovine-Crne Gore?

Plastun:

Vrlo zanimljivo, no i dosta čudno. Znamo da su 1608. patrijarh Jovan i ostali zaverenici morali da se tajno sastaju kod manastira Morača da bi izabrali Karla Savojskog za srpskog kralja. Kasnije je patrijarh Jovan i pogubljen zbog tih planova protiv osmanske vlasti. Ali izgleda da je - uprkos njegovom pogubljenju - zavera ne samo mogla da se nastavi, nego je čak i preneta u sred Beograda iz skrajnute i slabo nadzirane Hercegovine-Crne Gore?

Kliknite za proširenje...

Исти утисак је оставило и на мене, иако је патријарх Пајсије (Јањевац) био врло добро знао како је завршио његов претходник, који је задављен у Истанбулу 1614. године, а због врлог рада против Османског царства и организовања устанка широм српских земаља током Дугог рата, на основу овога видимо да ратоборни дух у српској цркви није умро са патријархом Јованом Кантулом, јер на овакве ствари свакако не ставља свој потпис неко ко је направио "заокрет" и неко ко се "посветио изградњи мира".

Пајсије Јањевац



p. s.
Мислим да је епископ Атанасије Јевтић недавно наговсетио да ту тренутно у току примреме за канонизацију управо ове двојице српских патријараха.

Кратак исечак из Екмечићеве књиге "Дуго кретање између клања и орања":

Док је султанова војска ишла на Травник и Јајце, „неки од непријатеља“, вели Дурсун–бег „који су били решени да одржавају отпор постављали су заседе из скровишта у неприступачним местима у планинама. Султан је на челу главне војске на махове застајкивао у врлетним горским пролазима, па наређивао Махмуд-паши, или неком од других бегова, да збришу оне који су давали отпор. Неки су били попаљени, некима је прекинуто снабдевање водом, док су други савладани изненадним јуришима. Ухваћено је много заробљеника, док су велике гомиле цивила избегли у она скровита места.“

Иако је Босна "шапатом пала", изгледа да је то тако деловало само Дубровчанима, а да су Турци и те како имали проблема освајајући Босну.