Užasno sam protiv da se palanački(sličan izraz u upotrebi) mentalitet koristi kao obrazloženje za uvodjenje nove kategorije kao što je provincijalizam ili provincijalni ukusi....

Postoji jedna TV emisija na ART TV koja se bavi sociološkim stanjem u umetnosti, recimo LEgalizujte umetnost, voditelj Sladjana Milošević, kako sebe naziva pionir i jedini borac za alternativu u umetnosti.

Provincija je nekada bila pokazatelj za nazadno , jer obrazovanje nije bilo dostupno nigde osim u velikim gradovima. Kako se nivo pruženog obrazovanja izjednačava , takav status se menja.

Podanički mentalitet, je ono što u mnogome karakteriše Srbiju i mentalitet Srbijanaca.
Tako i u kulturi.
Stoga se u provinciji javljaju onomatopeje velegradskih džukaca, kod kojih ja vidim veći stepen degenerativnosti nego kod provincijalnog načina razmišljanja.
Postoje mnoge prednosti u tzv provincijalnom stilu i ukusu, negativna koja je najviše uočljiva je podražavanje i kopiranje,a u ponašanju (višak slobodnog vremena i zli jezici)

Uz primedbu da je kod nas usled ogromne stereotipije (kanalisanje i ujednačavanje uzora) i izbora da to bude medij kao TV (koji je mnogo siromašniji za raznolikost stereotipa i gledišta, baš kao i film) umesto ranijih knjiga, romana.

Najbolji katalog za izbor različitosti i uspeha smo mi sami i realan svet, nažalost za to treba samopouzdanja i rada na ličnim vrednostima.
Dok se pri sociološkom ponašanju uvek uzima neka statistika tj. gausova raspodela , kao da vidimo bolje one stvari koje se dešavaju češće i svima, tj. mediokritetski podložnije.

(Primedba da se fobije formiraju na osnovu ekstrema važi samo kod životne ugroženosti, tj egzistencijalnih strahova)

Izgubljene generacije su izgubljene, kao da smo izginuli u ratu....
Mora li politički uzor da bude uzor i za kulturu i mas kulturu....