-
- Popularno:
- "U Srebrenici nije bilo genocida" -...
- Za njim je uzdisala jugoslavija: Bio je...
- U Srbiji najskuplja milka na svetu!
- Uhapšen Sergej Trifunović
- Izrael izvršio vazdušni napad; čule su...
- kuka da joj je bred pit uzeo zadnji...
- Izabrane najbolje knjige milenijuma
- Руси питају Србе: Хоћете ли у Савезну...
- Због чега сте на Крсти?
- Ko je ubio ovu ženu?
Život u Nemačkoj
- Začetnik teme Nikbg
- Datum pokretanja
????????????????????????
не виде вам се слова. можда сте писали ћирилицом а немате инсталирану у систему. покушајте latinicom
Fiamma
Iskusan
- Poruka
- 6.964
NIJE IZDRŽAO: ‘Moja njemačka priča o kojoj sam sanjao je nestala’
27-02-2017
Zbog teške ekonomske situacije puno ljudi, osobito mladih, napušta i BiH. Bolji život traže na Zapadu. A.K. iz Tuzle je „trbuhom za kruhom“ došao u Njemačku. Ali taj kruh je za njega imao „sedam kora“, piše Deutsche Welle.
„Kap je prelila čašu kada u kolovozu 2015. godine nisam bio u mogućnosti obitelji osigurati elementarne potrebe. Djeci sam morao reći ‘nemam'”, kaže A.K. iz Tuzle čija se čaša, kako kaže, punila od 1996. godine.
„Mogućnost napredovanja, bez obzira na fakultetsku obrazovanost, nisam imao jer nisam politički podoban ni za koga”, nastavlja sugovornik DW-a koji želi ostati anoniman.
A.K. je jedan od velikog broja državljana Bosne i Hercegovine koji su se odlučili za odlazak u inozemstvo. S obzirom da Njemačka u BiH slovi kao zemlja blagostanja, A.K. se kod poznanika i prijatelja počeo raspitivati o načinima zapošljavanja.
„Bilo je teško. Posebno jer nisam znao njemački jezik”, priča A.K. Kada je ipak počeo razmišljati da je odlazak u Njemačku nemoguća misija, „dogodilo se čudo”. Dobio je ponudu da radi kod, kako kaže, „rodičinog muža”, vlasnika manjeg poduzeća koje se bavilo održavanjem poslovnih objekata. „Pitam ga što se tu radi, a on kaže: ‘ma ništa, kad je zima samo očistimo snijeg’.”
Od poslodavca u BiH, kod kojeg mu je plaća kasnila, A.K. dobiva godinu dana neplaćenog odsustva i početkom studenoga 2015. godine dolazi u München u kojem počinje njegova „njemačka priča”.
Početak „njemačke priče”
Dolaskom u München upoznaje radnika koji je preko rodbinskih veza došao neposredno prije njega.
„Momak od 28 godina koji puca od snage i vedrine”, kaže A.K. i dodaje: „Gazda je s nama bio prva dva tjedna dok me nije upoznao sa svih 25 objekata, jednom školom i četiri ureda na različitim mjestima u Münchenu koje smo održavali.”
Radno vrijeme A.K. je počinjalo u 8:00, a završavalo u 20:00 sati. Ispočetka je, kako kaže, bilo zanimljivo. „Razmišljam, pa radim u Njemačkoj, to sam i želio.”
A.K. je iz dana u dan radio po 12 sati dnevno. Za to vrijeme je imao samo jednosatnu pauzu.
„A onda je počeo padati snijeg. Buđenje u tri ujutro, čišćenje snijega lopatom do sedam sati, sat pauze i odlazak na redovne poslove. Održavanje ureda preuzima druga osoba jer smo mi morali čistiti snijeg nakon posla još četiri sata”, prisjeća se A.K.
Snijeg je u siječnju 2016. godine u Münchenu neprekidno padao tri dana. „Izluđeni, premoreni, psihički i fizički iscijeđeni tražimo sastanak s gazdom. Postavljamo pitanje o radnom vremenu i plaćanju čišćenja snijega što ne spada u obveze u okviru našeg 11-satnog radnog vremena.
On nas napada govoreći: ‘Ne znate vi što je Njemačka, trebat će vam vremena da shvatite, zar mislite da bi vam bilo bolje na nekom drugom poslu’?”
Šuti i radi
A.K. je, kako kaže, bio sretan što je imao radnog kolegu s kojim se dobro slagao. „Savršeno smo se pomagali, dopunjavali, organizirali, izvlačili jedan drugog iz depresivnih momenata, da je bilo koji od nas dvojice bio drugačiji, ne bismo izdržali te uvjete rada niti mjesec dan.”
„Ni ja ni moj kolega nismo imali vremena upisati školu njemačkog jezika. Posao nam nije dozvoljavao. Samim tim nismo mogli ni tražiti drugi posao”, pomalo pod utjecajem gazdine rečenice “Ne znate vi što je Njemačka”, priča danas razočarani Tuzlak.
U zimskom razdoblju A.K., zbog radnih obveza, nije bio u prilici posjetiti obitelj u BiH. Nakon zime i čišćenja snijega došle su druge obveze, među kojima i košenje trave, u čemu nije imao velikog iskustva. Kada je ozlijedio ruku izvlačeći kontejner pun smeća iz prostorije u kojoj se nalazio, od šefa je tražio dozvolu da ode liječniku. „Mada, moram priznati, nisam znao ni gdje da ga nađem”, kaže A.K. Njegov odgovor je bio: „I mene je jednom prilikom boljela ruka, ali sam i dalje radio.”
„Ništa nije u novcu ako si nesretan”
Razočarenje u posao u Njemačkoj se svakodnevno gomilalo. A.K. je, kako kaže, radeći imao dovoljno vremena za razmišljanje. Brinuo se o djeci, supruzi i roditeljima. „Sve oči su bile uprte u mene. Moja njemačka priča o kojoj sam sanjao je nestala. Živio sam u jednoj sasvim drugoj. Bio sam preumoran od svega. Žalio sam za obitelji, kućom, poslom, bez obzira što je plaća kasnila, žalio sam za prljavom i neurednom Tuzlom, za kavom u gradu, ma za svim što me odbijalo iz moje zemlje sam žalio i tugovao”, kaže A.K.
Kap je ponovo prelila čašu. Ovaj put kada je A.K. saznao da je vlasnik firme u kojoj je radio pravio malverzacije oko njegove porezne klase u Njemačkoj. „Nisam više imao snage, bližio se datum do kojeg je tvrtka u Bosni čuvala upražnjeno moje radno mjesto. Falilo mi je sve bosansko i odlučio sam se vratiti. Dao sam otkazno pismo dva tjedna prije odlaska, moj kolega je najavio gazdi da ni on više neće raditi za njega jer sam, bez moje podrške, više nije mogao izdržati.”
„Sada smo i ja i moj kolega izvan te ‘njemačke priče’, ja u Bosni sretan sa svojom obitelji, s gipsom na ruci od ozljede koju sam spomenuo (lipanj 2016.), a moj kolega živi u Münchenu sa suprugom i ide na tečaj njemačkog jezika ne pomišljajući da traži drugi posao prije nego što nauči jezik.”
„Da ne bude samo kuknjava, moram napomenuti da sam imao jednu životnu školu koja mi samo može pomoći u životu, pomoći po tko zna koji put da shvatim što su prioriteti u životu, što je dom, što je obitelj. Nije sve u novcu, zapravo ništa nije u novcu ako nisi sretan”, završava svoju njemačku priču A.K. iz Tuzle.
Fenix-magazin/IM/DW
27-02-2017
Zbog teške ekonomske situacije puno ljudi, osobito mladih, napušta i BiH. Bolji život traže na Zapadu. A.K. iz Tuzle je „trbuhom za kruhom“ došao u Njemačku. Ali taj kruh je za njega imao „sedam kora“, piše Deutsche Welle.
„Kap je prelila čašu kada u kolovozu 2015. godine nisam bio u mogućnosti obitelji osigurati elementarne potrebe. Djeci sam morao reći ‘nemam'”, kaže A.K. iz Tuzle čija se čaša, kako kaže, punila od 1996. godine.
„Mogućnost napredovanja, bez obzira na fakultetsku obrazovanost, nisam imao jer nisam politički podoban ni za koga”, nastavlja sugovornik DW-a koji želi ostati anoniman.
A.K. je jedan od velikog broja državljana Bosne i Hercegovine koji su se odlučili za odlazak u inozemstvo. S obzirom da Njemačka u BiH slovi kao zemlja blagostanja, A.K. se kod poznanika i prijatelja počeo raspitivati o načinima zapošljavanja.
„Bilo je teško. Posebno jer nisam znao njemački jezik”, priča A.K. Kada je ipak počeo razmišljati da je odlazak u Njemačku nemoguća misija, „dogodilo se čudo”. Dobio je ponudu da radi kod, kako kaže, „rodičinog muža”, vlasnika manjeg poduzeća koje se bavilo održavanjem poslovnih objekata. „Pitam ga što se tu radi, a on kaže: ‘ma ništa, kad je zima samo očistimo snijeg’.”
Od poslodavca u BiH, kod kojeg mu je plaća kasnila, A.K. dobiva godinu dana neplaćenog odsustva i početkom studenoga 2015. godine dolazi u München u kojem počinje njegova „njemačka priča”.
Početak „njemačke priče”
Dolaskom u München upoznaje radnika koji je preko rodbinskih veza došao neposredno prije njega.
„Momak od 28 godina koji puca od snage i vedrine”, kaže A.K. i dodaje: „Gazda je s nama bio prva dva tjedna dok me nije upoznao sa svih 25 objekata, jednom školom i četiri ureda na različitim mjestima u Münchenu koje smo održavali.”
Radno vrijeme A.K. je počinjalo u 8:00, a završavalo u 20:00 sati. Ispočetka je, kako kaže, bilo zanimljivo. „Razmišljam, pa radim u Njemačkoj, to sam i želio.”
A.K. je iz dana u dan radio po 12 sati dnevno. Za to vrijeme je imao samo jednosatnu pauzu.
„A onda je počeo padati snijeg. Buđenje u tri ujutro, čišćenje snijega lopatom do sedam sati, sat pauze i odlazak na redovne poslove. Održavanje ureda preuzima druga osoba jer smo mi morali čistiti snijeg nakon posla još četiri sata”, prisjeća se A.K.
Snijeg je u siječnju 2016. godine u Münchenu neprekidno padao tri dana. „Izluđeni, premoreni, psihički i fizički iscijeđeni tražimo sastanak s gazdom. Postavljamo pitanje o radnom vremenu i plaćanju čišćenja snijega što ne spada u obveze u okviru našeg 11-satnog radnog vremena.
On nas napada govoreći: ‘Ne znate vi što je Njemačka, trebat će vam vremena da shvatite, zar mislite da bi vam bilo bolje na nekom drugom poslu’?”
Šuti i radi
A.K. je, kako kaže, bio sretan što je imao radnog kolegu s kojim se dobro slagao. „Savršeno smo se pomagali, dopunjavali, organizirali, izvlačili jedan drugog iz depresivnih momenata, da je bilo koji od nas dvojice bio drugačiji, ne bismo izdržali te uvjete rada niti mjesec dan.”
„Ni ja ni moj kolega nismo imali vremena upisati školu njemačkog jezika. Posao nam nije dozvoljavao. Samim tim nismo mogli ni tražiti drugi posao”, pomalo pod utjecajem gazdine rečenice “Ne znate vi što je Njemačka”, priča danas razočarani Tuzlak.
U zimskom razdoblju A.K., zbog radnih obveza, nije bio u prilici posjetiti obitelj u BiH. Nakon zime i čišćenja snijega došle su druge obveze, među kojima i košenje trave, u čemu nije imao velikog iskustva. Kada je ozlijedio ruku izvlačeći kontejner pun smeća iz prostorije u kojoj se nalazio, od šefa je tražio dozvolu da ode liječniku. „Mada, moram priznati, nisam znao ni gdje da ga nađem”, kaže A.K. Njegov odgovor je bio: „I mene je jednom prilikom boljela ruka, ali sam i dalje radio.”
„Ništa nije u novcu ako si nesretan”
Razočarenje u posao u Njemačkoj se svakodnevno gomilalo. A.K. je, kako kaže, radeći imao dovoljno vremena za razmišljanje. Brinuo se o djeci, supruzi i roditeljima. „Sve oči su bile uprte u mene. Moja njemačka priča o kojoj sam sanjao je nestala. Živio sam u jednoj sasvim drugoj. Bio sam preumoran od svega. Žalio sam za obitelji, kućom, poslom, bez obzira što je plaća kasnila, žalio sam za prljavom i neurednom Tuzlom, za kavom u gradu, ma za svim što me odbijalo iz moje zemlje sam žalio i tugovao”, kaže A.K.
Kap je ponovo prelila čašu. Ovaj put kada je A.K. saznao da je vlasnik firme u kojoj je radio pravio malverzacije oko njegove porezne klase u Njemačkoj. „Nisam više imao snage, bližio se datum do kojeg je tvrtka u Bosni čuvala upražnjeno moje radno mjesto. Falilo mi je sve bosansko i odlučio sam se vratiti. Dao sam otkazno pismo dva tjedna prije odlaska, moj kolega je najavio gazdi da ni on više neće raditi za njega jer sam, bez moje podrške, više nije mogao izdržati.”
„Sada smo i ja i moj kolega izvan te ‘njemačke priče’, ja u Bosni sretan sa svojom obitelji, s gipsom na ruci od ozljede koju sam spomenuo (lipanj 2016.), a moj kolega živi u Münchenu sa suprugom i ide na tečaj njemačkog jezika ne pomišljajući da traži drugi posao prije nego što nauči jezik.”
„Da ne bude samo kuknjava, moram napomenuti da sam imao jednu životnu školu koja mi samo može pomoći u životu, pomoći po tko zna koji put da shvatim što su prioriteti u životu, što je dom, što je obitelj. Nije sve u novcu, zapravo ništa nije u novcu ako nisi sretan”, završava svoju njemačku priču A.K. iz Tuzle.
Fenix-magazin/IM/DW
gost 390446
Iskusan
- Poruka
- 5.726
Prvo, drugo i trece pravilo na zapadu: nikad ne radi za gazdu da Balkana.
Cetvrto pravilo: nauci jezik pre nego odes. Ne razumem ljude koji misle da rade bilo kakav bolji posao od drzanja lopate a nece da nauce jezik.
Peto pravilo: umesto sto drkate na raznorazne pornicarke, utrosite to vreme na internetu i informisite se u zemlju u koju idete. Koliko vas je procitalo Zakon o radu u svojoj maticnoj zemlji?
Cetvrto pravilo: nauci jezik pre nego odes. Ne razumem ljude koji misle da rade bilo kakav bolji posao od drzanja lopate a nece da nauce jezik.
Peto pravilo: umesto sto drkate na raznorazne pornicarke, utrosite to vreme na internetu i informisite se u zemlju u koju idete. Koliko vas je procitalo Zakon o radu u svojoj maticnoj zemlji?
Ако не знате језик лакше се запослити преко газде са Балкана.
gost 390446
Iskusan
- Poruka
- 5.726
Kod Nemca radis po Zakonu, placen si po Zakonu, odmor/bolovanje/sva druga prava - sve po Zakonu. A Zakon im je 30 puta bolji od istog u Srbiji. Plus - sprovodi se.
Kod Balkanca: radis kako se njemu cefne, placa te kako se njemu cefne, na odmor/bolovanje/sve ostalo mozes da zaboravis. U prevodu - kod Balkanca si rob!
Postoje izuzeci, naravno, ali se mere promilima.
Fiamma
Iskusan
- Poruka
- 6.964
05.05.2015.
Srbija Danas
GRADIĆ U NEMAČKOJ VAS ZOVE: Ima posla, trebaju nam ljudi
Postoji jedan grad u Nemačkoj koji zove sve imigrante da im dođu, i "postave ekonomiju na noge".
Imigranti, problem mnogih zemalja i gradova, su dobrodošli u nemački gradić Goslar.
U opštini u Donjoj Saksoniji, Goslaru, godinama se smanjuje broj stanovnika, i taj trend se nastavlja. Zato je gradonačelnik otkrio rešenje - imigranti.
On je pozvao vlasti u Nemačkoj da višak doseljenika šalju u ovaj, rudom bogat grad. Kako je naveo u izjavi nemačkim medijima, njemu se biznismeni žale da im fale radnici.
- S obzirom na to da je broj stanovnika u konstantnom padu, ne samo u Goslaru, već u celom regionu, nemamo drugog izbora nego da se oslonimo na imigraciju. Neophodni su nam stanovnici koji će pomoći da naša zajednica, ali i ekonomija ponovo stane na noge. Kada budemo imali više stanovnika, onda ćemo graditi i nove škole, bazene, sportske centre, kao i ostalu infrastrukturu, kazao je gradonačelnik Junk.
Navodi da ovaj grad, za razliku od ostalih, ima i smeštajne kapacitete za sve koji dođu.
Ima li neko svježe informacije o doseljavanju u Goslar?
Srbija Danas
GRADIĆ U NEMAČKOJ VAS ZOVE: Ima posla, trebaju nam ljudi
Postoji jedan grad u Nemačkoj koji zove sve imigrante da im dođu, i "postave ekonomiju na noge".
Imigranti, problem mnogih zemalja i gradova, su dobrodošli u nemački gradić Goslar.
U opštini u Donjoj Saksoniji, Goslaru, godinama se smanjuje broj stanovnika, i taj trend se nastavlja. Zato je gradonačelnik otkrio rešenje - imigranti.
On je pozvao vlasti u Nemačkoj da višak doseljenika šalju u ovaj, rudom bogat grad. Kako je naveo u izjavi nemačkim medijima, njemu se biznismeni žale da im fale radnici.
- S obzirom na to da je broj stanovnika u konstantnom padu, ne samo u Goslaru, već u celom regionu, nemamo drugog izbora nego da se oslonimo na imigraciju. Neophodni su nam stanovnici koji će pomoći da naša zajednica, ali i ekonomija ponovo stane na noge. Kada budemo imali više stanovnika, onda ćemo graditi i nove škole, bazene, sportske centre, kao i ostalu infrastrukturu, kazao je gradonačelnik Junk.
Navodi da ovaj grad, za razliku od ostalih, ima i smeštajne kapacitete za sve koji dođu.
Ima li neko svježe informacije o doseljavanju u Goslar?
Fiamma
Iskusan
- Poruka
- 6.964
Zašto svi vole Nemačku?
Nemačka ima najbolji imidž na međunarodnoj sceni. Pre svega Francuska i Velika Britanija cene Nemačku - što je samokritičnim Nemcima teško zamislivo.
Oni kombinuju teniske čarape sa sandalama, kao pešaci čekaju i noću dok se ne upali zeleno svetlo na semaforu i smeju se, ako uopšte, kada se drugima dogodi neki neuspeh: Lista predrasuda prema Nemcima je dugačka. Pored tih bezazlenih klišea Nemačka od početka krize evra mora da se bori i sa teretom prošlosti: naime, inostrane novine su prikazivale kancelarku Angelu Merkel sa Hitlerovim brčićima, kako bi istakle nezadovoljstvo Merkelovom politikom štednje, piše Dojče Vele.
Pri tom je imidž Nemačke znatno bolji nego što se mislilo, kako pokazuje studija britanske televizijske mreže BBC. Oko 26.000 ljudi u 25 država širom sveta upitano je šta misli o 16 država i EU. Rezultat: 59 odsto ispitanika ocenilo je uticaj Nemačke kao "pretežno pozitivan". Time je Nemačka dobila najbolje ocene, ispred Kanade i Velike Britanije. Poslednje na listi su Iran i Pakistan.
Stabilnost u krizi
Ali zašto je Nemačka tako popularna? O razlozima se može samo spekulisati, kaže Sem Mauntford, direktor Gloubskena u razgovoru za DW. Institut za istraživanje javnog mnjenja sproveo je anketu za BBC. "Ono što možemo reći jeste da su zemlje, koje su dobro ocenjene u studiji, dobrostojeće, stabilne i demokratske."
Nemačka je posebno omiljena u Evropi. Tako je 81 odsto Francuza i 78 odsto Britanaca ocenilo Nemačku pozitivno. Samo je krizom pogođena Grčka zaslužna za loše ocene. Takođe je u Indiji i Pakistanu imidž Nemačke dobio slabe ocene.
Inače, posebno su iznenadile dobre ocene iz Engleske, jer Nemačka i decenijama posle Drugog svetskog rata nije imala dobru reputaciju u Britaniji. Ipak, promena se može opaziti i nezavisno od ankete BBC. Tako je bulevarski list "San" početkom godine naveo deset razloga zbog kojih bi trebalo voleti Nemačku: pored manekenki Klaudije Šifer i Hajdi Klum, list je pozitivno ocenio i nemačke marke automobila kao što su Audi, Folksvagen, Mercedes, potom Oktoberfest i višestrukog pobednika Vimbldona Borisa Bekera. Za Mauntforda poboljšanje reputacije Nemačke je pre svega ekonomske prirode: "Britanci vide stabilnost, koju Nemačka može da ponudi za evro-zonu, a koja je u interesu i Velike Britanije."
Velike manifestacije promenile imidž Nemačke
Za Jirgena Bloka, direktora saveznog udruženja za promociju gradova, popularnost Nemačke je znatno porasla u poslednjih desetak godina : "Zahvaljujući velikim manifestacijama - Expo 2000. u Hanoveru, Svetskom prvenstvu u fudbalu za muškarce 2006. ili Svetskom prvenstvu u fudbalu za žene 2011. - Nemačka je bila u prilici da se pozitivno predstavi tokom dužeg vremenskog perioda."
Pre svega Berlin sa svojim mnogobrojnim klubovima i kafićima uživa kultni status među mladim Amerikancima, Izraelcima i Evropljanima. Drugi cene Nemačku prijatnu stranu. Tako kod inostranih gostiju nisu samo omiljeni poznati božićni vašari u Nirnbergu i Drezdenu, već se i manji vašari u Eslingenu ili Goslaru razvijaju u pravu turističku atrakciju.
Nemačka počinje da voli samu sebe
"Dobar imidž Nemačke sigurno proizilazi iz činjenice da mi sami više nemamo tako napet odnos prema našoj naciji, našoj zemlji, našem društvu. A ko sebe voli, voleće ga i drugi", objašnjava Blok. Ipak pozitivna slika Nemačke još uvek ne pada svima lako. Prema jednom istraživanju Univerzitetske klinike u Kelnu, Nemci su veoma samokritični. Iako su uglavnom ponosni što su na primer Bavarci, njima nije lako da prihvate to što su i Nemci. Tako su se mnogi složili sa izjavom: "Stranci imaju mnogo pozitivnih osobina, koje nama Nemcima nedostaju."
To apsolutno nije tačno, smatrao je još 2007. američki autor Erik Hansen u svojoj knjizi "Planeta Nemačka". "Nemci ne znaju ko su. Kada sebe pogledaju, vide mali provincijski narod kojeg svi zadirkuju. Ali ja vidim ekonomsku silu, koja se ceni u celom svetu."
To važi danas više nego ikada ranije.
b92
Nemačka ima najbolji imidž na međunarodnoj sceni. Pre svega Francuska i Velika Britanija cene Nemačku - što je samokritičnim Nemcima teško zamislivo.
Oni kombinuju teniske čarape sa sandalama, kao pešaci čekaju i noću dok se ne upali zeleno svetlo na semaforu i smeju se, ako uopšte, kada se drugima dogodi neki neuspeh: Lista predrasuda prema Nemcima je dugačka. Pored tih bezazlenih klišea Nemačka od početka krize evra mora da se bori i sa teretom prošlosti: naime, inostrane novine su prikazivale kancelarku Angelu Merkel sa Hitlerovim brčićima, kako bi istakle nezadovoljstvo Merkelovom politikom štednje, piše Dojče Vele.
Pri tom je imidž Nemačke znatno bolji nego što se mislilo, kako pokazuje studija britanske televizijske mreže BBC. Oko 26.000 ljudi u 25 država širom sveta upitano je šta misli o 16 država i EU. Rezultat: 59 odsto ispitanika ocenilo je uticaj Nemačke kao "pretežno pozitivan". Time je Nemačka dobila najbolje ocene, ispred Kanade i Velike Britanije. Poslednje na listi su Iran i Pakistan.
Stabilnost u krizi
Ali zašto je Nemačka tako popularna? O razlozima se može samo spekulisati, kaže Sem Mauntford, direktor Gloubskena u razgovoru za DW. Institut za istraživanje javnog mnjenja sproveo je anketu za BBC. "Ono što možemo reći jeste da su zemlje, koje su dobro ocenjene u studiji, dobrostojeće, stabilne i demokratske."
Nemačka je posebno omiljena u Evropi. Tako je 81 odsto Francuza i 78 odsto Britanaca ocenilo Nemačku pozitivno. Samo je krizom pogođena Grčka zaslužna za loše ocene. Takođe je u Indiji i Pakistanu imidž Nemačke dobio slabe ocene.
Inače, posebno su iznenadile dobre ocene iz Engleske, jer Nemačka i decenijama posle Drugog svetskog rata nije imala dobru reputaciju u Britaniji. Ipak, promena se može opaziti i nezavisno od ankete BBC. Tako je bulevarski list "San" početkom godine naveo deset razloga zbog kojih bi trebalo voleti Nemačku: pored manekenki Klaudije Šifer i Hajdi Klum, list je pozitivno ocenio i nemačke marke automobila kao što su Audi, Folksvagen, Mercedes, potom Oktoberfest i višestrukog pobednika Vimbldona Borisa Bekera. Za Mauntforda poboljšanje reputacije Nemačke je pre svega ekonomske prirode: "Britanci vide stabilnost, koju Nemačka može da ponudi za evro-zonu, a koja je u interesu i Velike Britanije."
Velike manifestacije promenile imidž Nemačke
Za Jirgena Bloka, direktora saveznog udruženja za promociju gradova, popularnost Nemačke je znatno porasla u poslednjih desetak godina : "Zahvaljujući velikim manifestacijama - Expo 2000. u Hanoveru, Svetskom prvenstvu u fudbalu za muškarce 2006. ili Svetskom prvenstvu u fudbalu za žene 2011. - Nemačka je bila u prilici da se pozitivno predstavi tokom dužeg vremenskog perioda."
Pre svega Berlin sa svojim mnogobrojnim klubovima i kafićima uživa kultni status među mladim Amerikancima, Izraelcima i Evropljanima. Drugi cene Nemačku prijatnu stranu. Tako kod inostranih gostiju nisu samo omiljeni poznati božićni vašari u Nirnbergu i Drezdenu, već se i manji vašari u Eslingenu ili Goslaru razvijaju u pravu turističku atrakciju.
Nemačka počinje da voli samu sebe
"Dobar imidž Nemačke sigurno proizilazi iz činjenice da mi sami više nemamo tako napet odnos prema našoj naciji, našoj zemlji, našem društvu. A ko sebe voli, voleće ga i drugi", objašnjava Blok. Ipak pozitivna slika Nemačke još uvek ne pada svima lako. Prema jednom istraživanju Univerzitetske klinike u Kelnu, Nemci su veoma samokritični. Iako su uglavnom ponosni što su na primer Bavarci, njima nije lako da prihvate to što su i Nemci. Tako su se mnogi složili sa izjavom: "Stranci imaju mnogo pozitivnih osobina, koje nama Nemcima nedostaju."
To apsolutno nije tačno, smatrao je još 2007. američki autor Erik Hansen u svojoj knjizi "Planeta Nemačka". "Nemci ne znaju ko su. Kada sebe pogledaju, vide mali provincijski narod kojeg svi zadirkuju. Ali ja vidim ekonomsku silu, koja se ceni u celom svetu."
To važi danas više nego ikada ranije.
b92
Boskomilosavljevic
Početnik
- Poruka
- 21
Postovani,
Da li neko ovde ima da zivi i radi u Nemackoj? Ako ima, ili ako neko zna, zamolio bih da mi pomogne. Elem, zavrsio sam fakultet bezbednosti, znam da je fakultet priznat tamo. Ali ne znam koja lepeza poslova moze da se radi tamo. Da li neko od vas ovde uclanjenih moze da mi kaze kome, ili kako da posaljem svoju diplomu da bi znao sta i gde mogu da radim? Da li se ta diploma salje nekoj njihovoj agenciji za rad ili birou kako vec i da li postoji ta mogucnost? Znaci, mene samo zanima koje poslove mogu tamo da radim, a posle toga cu poslove traziti sam. Hvala u napred
Da li neko ovde ima da zivi i radi u Nemackoj? Ako ima, ili ako neko zna, zamolio bih da mi pomogne. Elem, zavrsio sam fakultet bezbednosti, znam da je fakultet priznat tamo. Ali ne znam koja lepeza poslova moze da se radi tamo. Da li neko od vas ovde uclanjenih moze da mi kaze kome, ili kako da posaljem svoju diplomu da bi znao sta i gde mogu da radim? Da li se ta diploma salje nekoj njihovoj agenciji za rad ili birou kako vec i da li postoji ta mogucnost? Znaci, mene samo zanima koje poslove mogu tamo da radim, a posle toga cu poslove traziti sam. Hvala u napred
Na ovom sajtu možeš videti da li ti je diploma priznata i kako da je nostrifikuješ, https://www.kmk.org/service/anerkennung-auslaendischer-abschluesse.html , inače telo koje vrši nostrifikaciju stranioh diploma nalazi se u Bonn-u.
gost 390446
Iskusan
- Poruka
- 5.726
Za tvoju struku, moras da znas perfektno jezik. Da li znas perfektno nemacki?
Ako ne znas - dzabe ti je sve.
Jel postoji neko na forumu ko duže vreme živi u Nemačkoj?
Davor Durackovic
Početnik
- Poruka
- 1
Pozdrav svima, imam pitanje vezno za spajanje porodice, Devojka ima hrvatske papire, a ja srpske, a oboje zivimo u srbiji, da li je za spajanje porodice u nemackoj potrebno da se vencamo u hrvatskoj ili mozemo to uraditi i u srbiji, pa priloziti internacionalni vencani list tamo? Molim za odgovor samo ljude koji su bili u istoj situaciji i imaju proverene informacije, bavarska je u pitanju, hvala u napred svima 
DaRkGuitaRist88
Ističe se
- Poruka
- 2.941
Da li mogu da se salhu CD diskovi rezani nekom na adresu postom iz Srbije za Nemacku?
Da li je neko slao i kakva je procedura?
Da li je neko slao i kakva je procedura?
Fiamma
Iskusan
- Poruka
- 6.964
BOSNU NAPUŠTAJU ČITAVE PORODICE I ODLAZE U NEMAČKU: 18.000 ljudi napustilo svoja ognjišta od početka 2018. Samo iz Fojnice iselile se porodice Cvjetković, Miletić, Gujić, Bošnjak!
04.09.2018.
SARAJEVO - Od početka godine do danas iz Bosne i Hercegovine je prema zvaničnim podacima otišlo 18.000 ljudi.
Odlaze čitave porodice i to ne samo zbog nedostatka radnih mesta već i zbog ukupnog političkog i društvenog prilično negativnog ambijenta u kojem kako kažu ne vide perspektivu ni za sebe ni za svoju decu, piše Radio Slobodna Europa.
U poslednjih nekoliko meseci mesta poput Husina, kraj Tuzle, Fojnice, Vareša gradića u Srednjoj Bosni i niz drugih ostala su pusta. Kuće su zaključane, roletne spuštene, a noći sablasne. Otišle su čitave porodice. Samo iz Fojnice iselile su porodice Cvjetković, Miletić, Gujić, Bošnjak.
Posle najave da Nemačka, kako pišu tamošnji mediji, namerava do kraja godine da usvoji zakon kojim će se olakšati dobijanje radne i boravišne dozvole ljudima koji dolaze iz zemalja van Evropske unije iz nevladinog sektora upozoravaju da će se broj odlazaka u narednim mesecima dodatno povećati.
Četrdesetpetogodišnja Olivera, bivša radnica jedne banke u BiH, odlučila je da ode u Nemačku i proba da izgradi sigurniju budućnost. Za šest meseci našla je stalni posao, iznajmila stan i kupila auto.
"Celokupna situacija u društvu uticala je na moju odluku. Umorni smo od 'anarhije', sada tek vidim kolika je prednost kad živiš u uređenom sistemu i kada te poslodavac tretira kao ljudsko biće koje ima svoju vrednost. Za samo šest meseci života ovde život je dobio potpuno novi smisao i posle dugo vremena mogu da kažem da sam zadovoljna, da i ja imam budućnost", priča Olivera.
Mario Ivkić, novinar iz Brčkog, pre tri meseca otišao je sa porodicom u jedan manji njemački grad. Radio je 25 godina za brojne redakcije. Kaže novac nije bio problem ali politička i društvena situacija u BiH ne ostavlja prostor za veru u bolje sutra.
"Otišao sam kod rodbine u Njemačku za Uskrs. Proveli smo nekoliko dana u jednom predivnom gradiću. Oduševila me ljubaznost i gostoprimstvo tih ljudi. Onda smo jedan dan otišli u firmu u kojoj moj rođak radi da vidimo kako to tamo izgleda. Njegov šef mi je odmah ponudio posao. Objašnjavao sam da sam novinar i da ne dolazim iz te branše, a on mi je rekao da će mi rado pomoći da se prekvalifikujem", kaže Ivkić.
Nakon što je sa suprugom porazgovarao, odlučili su da probaju. Već tri meseca su u Njemačkoj.
"Ovde radimo i uživamo. Nama novac nije bio problem ni nedostatak posla, ali ovde postoji sistem, čovek se oseća sigurnije, bezbrižnije i samim tim zadovoljno. Sad možemo da planiramo budućnost. Pre četiri meseca nije mi palo na pamet da idem u Nemačku, sada mi ne pada na pamet da se vratim u Bosnu i Hercegovinu", ističe Mario Ivkić.
Kurir.rs/Radio Slobodna Evropa
04.09.2018.
SARAJEVO - Od početka godine do danas iz Bosne i Hercegovine je prema zvaničnim podacima otišlo 18.000 ljudi.
Odlaze čitave porodice i to ne samo zbog nedostatka radnih mesta već i zbog ukupnog političkog i društvenog prilično negativnog ambijenta u kojem kako kažu ne vide perspektivu ni za sebe ni za svoju decu, piše Radio Slobodna Europa.
U poslednjih nekoliko meseci mesta poput Husina, kraj Tuzle, Fojnice, Vareša gradića u Srednjoj Bosni i niz drugih ostala su pusta. Kuće su zaključane, roletne spuštene, a noći sablasne. Otišle su čitave porodice. Samo iz Fojnice iselile su porodice Cvjetković, Miletić, Gujić, Bošnjak.
Posle najave da Nemačka, kako pišu tamošnji mediji, namerava do kraja godine da usvoji zakon kojim će se olakšati dobijanje radne i boravišne dozvole ljudima koji dolaze iz zemalja van Evropske unije iz nevladinog sektora upozoravaju da će se broj odlazaka u narednim mesecima dodatno povećati.
Četrdesetpetogodišnja Olivera, bivša radnica jedne banke u BiH, odlučila je da ode u Nemačku i proba da izgradi sigurniju budućnost. Za šest meseci našla je stalni posao, iznajmila stan i kupila auto.
"Celokupna situacija u društvu uticala je na moju odluku. Umorni smo od 'anarhije', sada tek vidim kolika je prednost kad živiš u uređenom sistemu i kada te poslodavac tretira kao ljudsko biće koje ima svoju vrednost. Za samo šest meseci života ovde život je dobio potpuno novi smisao i posle dugo vremena mogu da kažem da sam zadovoljna, da i ja imam budućnost", priča Olivera.
Mario Ivkić, novinar iz Brčkog, pre tri meseca otišao je sa porodicom u jedan manji njemački grad. Radio je 25 godina za brojne redakcije. Kaže novac nije bio problem ali politička i društvena situacija u BiH ne ostavlja prostor za veru u bolje sutra.
"Otišao sam kod rodbine u Njemačku za Uskrs. Proveli smo nekoliko dana u jednom predivnom gradiću. Oduševila me ljubaznost i gostoprimstvo tih ljudi. Onda smo jedan dan otišli u firmu u kojoj moj rođak radi da vidimo kako to tamo izgleda. Njegov šef mi je odmah ponudio posao. Objašnjavao sam da sam novinar i da ne dolazim iz te branše, a on mi je rekao da će mi rado pomoći da se prekvalifikujem", kaže Ivkić.
Nakon što je sa suprugom porazgovarao, odlučili su da probaju. Već tri meseca su u Njemačkoj.
"Ovde radimo i uživamo. Nama novac nije bio problem ni nedostatak posla, ali ovde postoji sistem, čovek se oseća sigurnije, bezbrižnije i samim tim zadovoljno. Sad možemo da planiramo budućnost. Pre četiri meseca nije mi palo na pamet da idem u Nemačku, sada mi ne pada na pamet da se vratim u Bosnu i Hercegovinu", ističe Mario Ivkić.
Kurir.rs/Radio Slobodna Evropa
minalex
Primećen član
- Poruka
- 791
Tačno! Ja sam odnedavno ovde i mogu samo da potvrdim da i za običnog čoveka a kamoli nekog sa visokim obrazovanjem poznavanje jezika je najbitnija stvar! Sa engleskim jezikom u Nemačkoj će te imati slabe vajde ili nikako! Ako govorite engleski bolje pokušajte u skandinavskim zemljama ili Holandiji !Govorim iz iskustva pošto sam živeo gore deset godina! A i bolje su zarade gore za nekih 30% u proseku! Pozdrav!
Fiamma
Iskusan
- Poruka
- 6.964
PRE 50 GODINA PRVI JUGOSLOVENI SU POSTALI GASTARBAJTERI: Mislili da dolaze na godinu dana, sada su nemački penzioneri
13.10.2018.
Žičana ograda, policajci s automatskim puškama i psima, strogi pogledi i uniforme koje su podsećale na nacističke logore. To su prvi utisci tada 19-godišnje Bosiljke Šedlih koja je pre tačno 50 godina kao gastarbajterka došla u Berlin.
Avion je sa grupom jugoslovenskih radnika sleteo prvo u Istočni Berlin, a zatim su autobusom odvezeni u privremene domove preko granice, u Zapadni Berlin. Tamo ih je čekalo još više ratnih rana.
"Videla sam tragove rata i na licima mnogih usamljenih žena koje su šetale same s psima. Videla sam ih i na ljudima kojima su falile ruke ili noge, mnogim muškarcima koji su u invalidskim kolicima gurani kroz grad i pri tom sam se pitala: Gde su oni proveli rat?", kaže ova 69-godišnjakinja za DW.
I u suterenu doma u kojem je bila smeštena sa oko 1.200 drugih Jugoslovenki su stanovali proterani Nemci iz Istočne Pruske i Šlezije. " Za mene je to bio susret s prošlošću koju su doživeli moji roditelji", priča ona.
No, o prošlosti ona u tom trenutku više nije htela da previše razmišlja jer je u Nemačku došla zbog budućnosti. Naime, kako bi zaradila koju marku za fakultet koji je htela da upiše.
"Na godinu dana sam došla, ali ta godina jednostavno ne prolazi", šali se ova bivša gastarbajterka, koja upravo sprovodi "penzionerski raspust" u trošnoj kućici na hrvatskom ostrvu Šipanu.
Renoviranje te kućice koja se nalazi na sred ostrva je za nju u neku ruku osećaj "povratka korenima". Rođena je kao Bosiljka Grgurević u Splitu, kao dete je živela u jednom selu Dalmatinske zagore i u Kaštelima, a nakon mature se odlučila, kao i mnogi njeni sunarodnici, da svoju sreću okuša kao gastarbajterka u Nemačkoj.
Isprva je radila u jednoj fabrici, ali je već nakon pola godine postala prevodilac u jednom domu za žene. Sve do tog trenutka se njena gastarbajterska priča ne razlikuje puno od priča mnogih drugih iz bivše Jugoslavije.
No, Bosiljka Šedlih je krenula drugim putem. Pola plate je ulagala u kurseve nemačkog, dobila zatim bolje poslove i upisala fakultet u Berlinu."Život me je uzeo pod svoje i uopšte nisam razmišljala o povratku", priča ona.
Većina Jugoslovena u Nemačkoj je, međutim, ostala u nekoj vrsti "gastarbajterskog modusa", jer su se i sami smatrali samo gostujućom radnom snagom, kaže socijaldemokratski poslanik u nemačkom parlamentu Josip Juratović.
"Ta prva generacija gastarbajtera je mislila da radi nekoliko godina, da uštedi nešto novca i zatim se vrati", navodi on. Juratović je i sam bio gastarbajter. Njegova majka Katarina je takođe bila među gastarbajterkama koje su 1968. došle na privremeni rad u Nemačku. Ona je vrbovana za rad u jednoj fabrici konzervi, a sin je odrastao u domovini kod bake i dede, što je bila sudbina koju su delile mnoge porodice tih godina.
Nakon završene osnovne škole, otišao je kod majke u Nemačku i u blizini Hajlbrona izučio za automehaničara. Nakon toga je više od 20 godina radio kao radnik na traci, pre nego što je započeo političku karijeru u Berlinu.
" Došao sam kao gastarbajter, postao zatim migrant, a danas sam Nemac s migracionom pozadinom", priča Juratović.
Ta rečenica je, međutim, indikativna i za mnoge druge iz bivše Jugoslavije kojih u Nemačkoj ima više od 1,5 miliona, a koji se često nazivaju grupnim imenom "Jugosi". Tim gastarbajterima je osamdesetih postalo jasno da povratka u domovinu nema, kaže Juratović, i zbog njihove dece koja su u međuvremenu pohađala školu, odlično govorila nemački i sve više se udaljavala od društva iz kojeg dolaze njihovi roditelji, a koja su poznavala samo iz vremena letnjih raspusta.
"To je bila prva spoznaja da se neće vratiti. Druga je, nažalost, za ljude iz bivše Jugoslavije bila rat na tim područjima, kad je mnogima postalo jasno da zaista nema povratka", priča Juratović za DW.
Tako su se ti ljudi našli pred velikim izazovom: integracijom. Nemačko društvo je, međutim, smatralo da je ta marljiva migrantska grupa integrisana, da su se već sami integrisali. Razlog je što se kulturološki ljudi s tog područja ne razlikuju puno od Nemaca, a i izgledom su "nevidljivi" u nemačkom društvu i ne upadaju u oko, napominje Juratović.
" Kod nekih se uopšte ne vidi razlika jesu li Nemci ili ljudi s migranstskom bekgraundom pozadinom, to se primeti eventualno pri spominjanju imena", objašnjava on.
Bosiljka Šedlih taj stav u nemačkom društvu naziva "prividnom integracijom", jer su se ti ljudi uglavnom družili unutar svoje zajednice i nisu imali previše kontakta s Nemcima.
Postojali su jugoslovenski klubovi, a i crkva je okupljala Hrvate u okviru hrvatskih katoličkih misija. Za starije, dakle prvu generaciju gastarbajtera, u već poznim godinama je tada bilo već teško da uče jezik.
Ali njihova deca, kao i treća generacija, se često i s pravom danas u Nemačkoj smatraju dobro integrisanim. Razlozi za to delom leže u radničkom moralu gastarbajtera iz bivše Jugoslavije, primećuje Šedlih.
"Većini Jugoslovena je od samog početka bilo izuzetno važno da njihova deca budu najbolji ili odlični učenici, kao što su i oni bili najbolji radnici. To je dovelo do toga da je mlada generacija izučila dobre zanate, a mnogi od njih su i fakultetski obrazovani. Osim toga, oni su ti koji svesno žele da žive u Nemačkoj", priča ona.
Mnogi od njih se čak uključuju u politiku, napominje Šedlih. "Oni su, doduše, i dalje preko svojih porodica tradicionalno vezani za domovinske grupe, ali su i umreženi u nemačkoj zajednici"- objašnjava.
A tu je još i pitanje o tome šta je za prvu, drugu i treću generaciju "Jugosa" domovina? Bosiljka Šedlih na to pitanje daje jednostavan odgovor: njena "zavičajna domovina" i nemačka domovina su u stvari jedna domovina. "Ja sam ovde na Šipanu upravo isto tako kod kuće, kao što sam i u berlinskoj četvrti Fronau. To jednostavno ne mogu da razdvojim", zaključuje ona.
Kurir.rs/DW
13.10.2018.
Žičana ograda, policajci s automatskim puškama i psima, strogi pogledi i uniforme koje su podsećale na nacističke logore. To su prvi utisci tada 19-godišnje Bosiljke Šedlih koja je pre tačno 50 godina kao gastarbajterka došla u Berlin.
Avion je sa grupom jugoslovenskih radnika sleteo prvo u Istočni Berlin, a zatim su autobusom odvezeni u privremene domove preko granice, u Zapadni Berlin. Tamo ih je čekalo još više ratnih rana.
"Videla sam tragove rata i na licima mnogih usamljenih žena koje su šetale same s psima. Videla sam ih i na ljudima kojima su falile ruke ili noge, mnogim muškarcima koji su u invalidskim kolicima gurani kroz grad i pri tom sam se pitala: Gde su oni proveli rat?", kaže ova 69-godišnjakinja za DW.
I u suterenu doma u kojem je bila smeštena sa oko 1.200 drugih Jugoslovenki su stanovali proterani Nemci iz Istočne Pruske i Šlezije. " Za mene je to bio susret s prošlošću koju su doživeli moji roditelji", priča ona.
No, o prošlosti ona u tom trenutku više nije htela da previše razmišlja jer je u Nemačku došla zbog budućnosti. Naime, kako bi zaradila koju marku za fakultet koji je htela da upiše.
"Na godinu dana sam došla, ali ta godina jednostavno ne prolazi", šali se ova bivša gastarbajterka, koja upravo sprovodi "penzionerski raspust" u trošnoj kućici na hrvatskom ostrvu Šipanu.
Renoviranje te kućice koja se nalazi na sred ostrva je za nju u neku ruku osećaj "povratka korenima". Rođena je kao Bosiljka Grgurević u Splitu, kao dete je živela u jednom selu Dalmatinske zagore i u Kaštelima, a nakon mature se odlučila, kao i mnogi njeni sunarodnici, da svoju sreću okuša kao gastarbajterka u Nemačkoj.
Isprva je radila u jednoj fabrici, ali je već nakon pola godine postala prevodilac u jednom domu za žene. Sve do tog trenutka se njena gastarbajterska priča ne razlikuje puno od priča mnogih drugih iz bivše Jugoslavije.
No, Bosiljka Šedlih je krenula drugim putem. Pola plate je ulagala u kurseve nemačkog, dobila zatim bolje poslove i upisala fakultet u Berlinu."Život me je uzeo pod svoje i uopšte nisam razmišljala o povratku", priča ona.
Većina Jugoslovena u Nemačkoj je, međutim, ostala u nekoj vrsti "gastarbajterskog modusa", jer su se i sami smatrali samo gostujućom radnom snagom, kaže socijaldemokratski poslanik u nemačkom parlamentu Josip Juratović.
"Ta prva generacija gastarbajtera je mislila da radi nekoliko godina, da uštedi nešto novca i zatim se vrati", navodi on. Juratović je i sam bio gastarbajter. Njegova majka Katarina je takođe bila među gastarbajterkama koje su 1968. došle na privremeni rad u Nemačku. Ona je vrbovana za rad u jednoj fabrici konzervi, a sin je odrastao u domovini kod bake i dede, što je bila sudbina koju su delile mnoge porodice tih godina.
Nakon završene osnovne škole, otišao je kod majke u Nemačku i u blizini Hajlbrona izučio za automehaničara. Nakon toga je više od 20 godina radio kao radnik na traci, pre nego što je započeo političku karijeru u Berlinu.
" Došao sam kao gastarbajter, postao zatim migrant, a danas sam Nemac s migracionom pozadinom", priča Juratović.
Ta rečenica je, međutim, indikativna i za mnoge druge iz bivše Jugoslavije kojih u Nemačkoj ima više od 1,5 miliona, a koji se često nazivaju grupnim imenom "Jugosi". Tim gastarbajterima je osamdesetih postalo jasno da povratka u domovinu nema, kaže Juratović, i zbog njihove dece koja su u međuvremenu pohađala školu, odlično govorila nemački i sve više se udaljavala od društva iz kojeg dolaze njihovi roditelji, a koja su poznavala samo iz vremena letnjih raspusta.
"To je bila prva spoznaja da se neće vratiti. Druga je, nažalost, za ljude iz bivše Jugoslavije bila rat na tim područjima, kad je mnogima postalo jasno da zaista nema povratka", priča Juratović za DW.
Tako su se ti ljudi našli pred velikim izazovom: integracijom. Nemačko društvo je, međutim, smatralo da je ta marljiva migrantska grupa integrisana, da su se već sami integrisali. Razlog je što se kulturološki ljudi s tog područja ne razlikuju puno od Nemaca, a i izgledom su "nevidljivi" u nemačkom društvu i ne upadaju u oko, napominje Juratović.
" Kod nekih se uopšte ne vidi razlika jesu li Nemci ili ljudi s migranstskom bekgraundom pozadinom, to se primeti eventualno pri spominjanju imena", objašnjava on.
Bosiljka Šedlih taj stav u nemačkom društvu naziva "prividnom integracijom", jer su se ti ljudi uglavnom družili unutar svoje zajednice i nisu imali previše kontakta s Nemcima.
Postojali su jugoslovenski klubovi, a i crkva je okupljala Hrvate u okviru hrvatskih katoličkih misija. Za starije, dakle prvu generaciju gastarbajtera, u već poznim godinama je tada bilo već teško da uče jezik.
Ali njihova deca, kao i treća generacija, se često i s pravom danas u Nemačkoj smatraju dobro integrisanim. Razlozi za to delom leže u radničkom moralu gastarbajtera iz bivše Jugoslavije, primećuje Šedlih.
"Većini Jugoslovena je od samog početka bilo izuzetno važno da njihova deca budu najbolji ili odlični učenici, kao što su i oni bili najbolji radnici. To je dovelo do toga da je mlada generacija izučila dobre zanate, a mnogi od njih su i fakultetski obrazovani. Osim toga, oni su ti koji svesno žele da žive u Nemačkoj", priča ona.
Mnogi od njih se čak uključuju u politiku, napominje Šedlih. "Oni su, doduše, i dalje preko svojih porodica tradicionalno vezani za domovinske grupe, ali su i umreženi u nemačkoj zajednici"- objašnjava.
A tu je još i pitanje o tome šta je za prvu, drugu i treću generaciju "Jugosa" domovina? Bosiljka Šedlih na to pitanje daje jednostavan odgovor: njena "zavičajna domovina" i nemačka domovina su u stvari jedna domovina. "Ja sam ovde na Šipanu upravo isto tako kod kuće, kao što sam i u berlinskoj četvrti Fronau. To jednostavno ne mogu da razdvojim", zaključuje ona.
Kurir.rs/DW
Ово је истина.
Pozdrav svima, imam pitanje vezno za spajanje porodice, Devojka ima hrvatske papire, a ja srpske, a oboje zivimo u srbiji, da li je za spajanje porodice u nemackoj potrebno da se vencamo u hrvatskoj ili mozemo to uraditi i u srbiji, pa priloziti internacionalni vencani list tamo? Molim za odgovor samo ljude koji su bili u istoj situaciji i imaju proverene informacije, bavarska je u pitanju, hvala u napred svima
Nebitno je gde ste se vencali.
StojkovicSonja
Početnik
- Poruka
- 12
Pozdrav Nikbg,
osnovno pitanje koje treba da postavis je da li je plata brutto ili netto. Ako je brutto ostaće ti negde oko 1600 evra. U Minhenu su stanovi skupi i potražnja je mnogo veća od ponude. Moj savet je da potražiš eventualno u okolini Minhena gde su stanovi mnogo jefitniji. Drugo pitanje je takođe jako bitno, da li si sam ili ne? Za jednu osobu u Minhenu je 1600 evra dovoljno. Za četvoročlanu porodicu na ivici.
Nadam se da sam pomogla,
Pozdrav, Sonja
StojkovicSonja
Početnik
- Poruka
- 12
PS. možes takođe baciti pogled na ovaj tekst o prvim koracima u Nemačkoj koji sam našla na internetu https://mein-dein.com/pocetak-u-nemackoj-ultimativni-vodic-u-5-koraka/?
analiticki 12
Poznat
- Poruka
- 7.960
Njemacka je za Kaliforniju nista npr,ne gledati samo kroz uredjenost drzave ulice,higijenu pa zasto imaju jaku stopu suicida ako ih to valjda cini srecnim i ispunjenim.To nije srecan zivot.Kalifornija je vec drugi level,priroda ljepsa,ljudi sijaju vise,druga energija.Usa je mjesavina mentaliteta od drzave do drzave.Njemacka je jedan mentalitet manje vise.San Francisko je mnogi Ameri kazu najljepsi grad za zivot u Usa skoro pa je savrsen,jedino je nesavrseno sto je skup,La posjetio sam,SF nisam bio al tako pricaju,sad koliko je tacno ne znam
- Poruka
- 66.918
Bilo nekada.
Sada je i LA i SF najgore moguće mesto za život. Ne mislim na klimu već na ljude i kriminal. Namerno hoće da rasteraju narod odatle pretvarajući oba grada u geto bezakonja.
Kaliforniju je napustilo preko 360 hiljada ljudi samo u 2021. godini.
analiticki 12
Poznat
- Poruka
- 7.960
To je bas puno ljudi.Drugo je kada neko zivi tamo
