Dobra strana Jugoslavije

Postoji li dobra strana Jugoslavije? Što Vam nedostaje /ukoliko nedostaje i sjećate se iste/ iz Jugoslavije? Da li je sve bilo tako crno?

Iz Jugoslavije mi nedostaju samo sličice, formula 1, iz 84 godine, ili pre, da kompletiram album. Da je ta država nešto valjala, ne bi se ni raspala.

Postojale su i dobre strane ali su one loše bile neograničeno jače. Napravljena na lošim temeljima nije imala šanse. To smo svi osjetili na svojoj koži.

Jugoslavija je ko kad bi se neko zdao da pravi pitu od gouvana s medom ili pitu od meda s gouvnima.

Ne biva pita od gouvana.

Arkadijanac:

Iz Jugoslavije mi nedostaju samo sličice, formula 1, iz 84 godine, ili pre, da kompletiram album. Da je ta država nešto valjala, ne bi se ni raspala.

Kliknite za proširenje...

Mexico 86 i Italija 90 su bile popularne. Reprezentacija je bila bolja.

Vruci kaj i zagrebacka "Erotika".

Tandoori Masala:

Vruci kaj i zagrebacka "Erotika".

Kliknite za proširenje...

Da Erotika je bila kul. I stripovi. Alan Ford, Zagor, Blek, Tex, Mr No, Nik Rider...I crtani. Dobro kod nas Baltazar još ide. Zagrebačka škola animacije je bila izvrsna. Recimo Surogat je prvi animirani film koji je dobio Oscara a da nije iz USA.

Što je sa ekonomijom i poslom? Danas rijetko koja tvrtka daruje stan zaposleniku.

Arkadijanac:

Iz Jugoslavije mi nedostaju samo sličice, formula 1, iz 84 godine, ili pre, da kompletiram album. Da je ta država nešto valjala, ne bi se ni raspala.

Kliknite za proširenje...

Као да си написао - да је тај неки човек нешто ваљао, не би ни умро или не би био убијен.

Као да је ишта икада било имуно на време, промене и пролазност или отпорно на корупцију и саботажу.

- - - - - - - - - -

buudala:

Jugoslavija je ko kad bi se neko zdao da pravi pitu od gouvana s medom ili pitu od meda s gouvnima.

Ne biva pita od gouvana.

Kliknite za proširenje...

А, опет, и данас још животариш само захваљујући томе што још жвалавиш остатке те пите.

Pasoš

Баћо:

Као да си написао - да је тај неки човек нешто ваљао, не би ни умро или не би био убијен.

Као да је ишта икада било имуно на време, промене и пролазност или отпорно на корупцију и саботажу.

- - - - - - - - - -



А, опет, и данас још животариш само захваљујући томе што још жвалавиш остатке те пите.

Kliknite za proširenje...

Pa da. To je nekako i moj stav. U Jugoslaviji se živilo bolje. Kad smo kod boljeg života ...kakva je to serija bila. A muzika od Dade Topića tek...


- - - - - - - - - -

skura58:

Pasoš

Kliknite za proširenje...

Zašto pasoš?

Баћо:

Као да си написао - да је тај неки човек нешто ваљао, не би ни умро или не би био убијен.

Као да је ишта икада било имуно на време, промене и пролазност или отпорно на корупцију и саботажу.

- - - - - - - - - -



А, опет, и данас још животариш само захваљујући томе што још жвалавиш остатке те пите.

Kliknite za proširenje...

Ustvari, znam da će ti biti teško da shvatiš, al neki od nas živimo uprkos tom eksperimentu jer uživamo kvalitetnu domaćinsku etno kuhinju koja strogo vodi računa o sastojcima koji mogu da upropaste i najbolje jelo.

Lamasu:

Pa da. To je nekako i moj stav. U Jugoslaviji se živilo bolje. Kad smo kod boljeg života ...kakva je to serija bila. A muzika od Dade Topića tek...

Kliknite za proširenje...

При разматрању Југославије треба бити максимално објективан.

Пре свега ваља разлучити о којој Југославији расправљамо и да ли под Југославијом мислимо уопште на било какав југославизам.

Ако мислимо на СФРЈ, нема дилеме да се у њој феноменално живело толико да се можда никада више неће достићи тај ниво благостања.

Међутим, ваља сагледати и бити свестан њене улоге као хладноратовске шаргарепе за земље Варшавског пакта.

Да, добра серија.

Баћо:

При разматрању Југославије треба бити максимално објективан.

Пре свега ваља разлучити о којој Југославији расправљамо и да ли под Југославијом мислимо уопште на било какав југославизам.

Ако мислимо на СФРЈ, нема дилеме да се у њој феноменално живело толико да се можда никада више неће достићи тај ниво благостања.

Међутим, ваља сагледати и бити свестан њене улоге као хладноратовске шаргарепе за земље Варшавског пакта.

Да, добра серија.

Kliknite za proširenje...

Jasna mi je uloga Juge na svjetskoj pozornici. Ona je trgovala izmeđua zapada i istoka. Kad je propao SSSR i pao Berlinski zid nije nas trebao ni zapad ni istok.
Ali ovo je tema o dobrim stvarima.

Nostalgija.

Bila je ona serija Sivi dom sa dobrom muzikom. Muzika je općenito bila na boljem nivou. Evo recimo jedna antologijska:


Zbilja ne znam kad bi netko danas mogao ovakvu stvar napraviti.

Srbija još uvek nije dostigla ekonomsku moć koju je imala 1980. Dakle, da uprostim, u Srbiji se živi gore nego u Titovoj Jugoslaviji.

Par oglasa iz nasih casopisa ("Cik", Magazin") s kraja sezdesetih. Odaziv je bio fenomenalan.



Zivojin Aleksic, Kriminoloska analiza malih oglasa i pisma citalaca, Gledista - casopis za drustvenu kritiku i teoriju, sv. 5, maj, 1970, Beograd, str. 829.

A Bob & Carol & Ted & Alice je snimljen 1969.

Sto se mene tice, najvece dostignuce je bilo to da si mogao da odes bilo gde i da se osecas kao kod svoje kuce. Svidjalo mi se sto su se ljudi druzili i nije se previse gledalo na nacionalnost nego na ljudske vrline. Generalno se zivelo bezbriznije i zadovoljnije.

I da, muzika je bila mnogo bolja nego sada.

NAJVEĆE masovno okupljanje Beograđana između dva rata zbilo se 3. septembra 1939. godine kada je na ulicama koje okružuju Kalemegdan održan veliki Gran pri, auto-trke koje su posle Drugog svetskog rata prerasle u današnju Formulu jedan.

Pre 74 godine, naš glavni grad je imao između 300.000 i 400.000 stanovnika, a na ulicama se sjatilo oko 100.000 ljudi kako bi posmatrali ovaj automobilski spektakl.

Veliku radoznalost Beograđana dogrevala je jaka konkurencija koja je postojala među ondašnjim vozačima koji su izašli na startnu liniju.

Bratislav Petković, jedan od najvećih poznavalaca istorije automobilizma kod nas i osnivač i vlasnik zbirke Muzeja automobila u Ulici Majke Jevrosime, rekao nam je da su ondašnji automobili razvijali su prosečnu brzinu od 150 kilometara na čas i leteli su ulicama oko našeg najpoznatijeg parka brzinama koje danas niko ne bi mogao da razvije. Najbrži među njima vozili su i brže od 200 kilometara na čas.

Trka je organizovana u nedelju, 3. septembra, a treninzi su održani tokom dva prethodna dana.

- Pobednik je bio Tacio Nuvolari, koji je vozio bolid Autouniona, takozvani tip D, od 12 cilindara - počinje Petković priču za „Novosti“.

- Taj automobil je „praotac“ svih kasnijih formula jer je prvi put motor postavljen iza vozača.

Na drugom mestu bio je nemački vozač Manfred fon Brauhič, u „mercedesu“, čovek koji je tokom karijere imao toliko malera da je u to gotovo teško poverovati. Iako sjajan vozač, toliko je bio pritisnut nevoljama da su ga prozvali „večiti drugi“ ili „peh fogel“ (na nemačkom bi ovo moglo bukvalno da se prevede kao „peh-ptica“).

Tokom tog dana početkom septembra bilo je održano devet trka, od motociklističkih, do onih u kojima su se takmičili automobili različitih kategorija, ali centralnu trku odvozili su timovi „mercedesa“, koji su činili Manfred fon Braunhič i Herman Lang, dok su Autounion predvodili H. P. Miler i Tacio Nuvolari. Na ulicama koje i danas okružuju Kalemegdan krug je imao nepuna tri kilometra, a glavna trka vožena je 50 krugova.
Bratislav Petković, osnivač muzeja / Foto V. Danilov

- Postojalo je i mesto gde su bolidi leteli visoko u vazduh, a taj let je bio dug oko 20 metara - podseća Petković. - Pričam o mestu koje se i danas nalazi na kraju Knez Mihailove ulice, pored današnje Biblioteke grada, u kojoj je nekad bio restoran „Kod srpske krune“.

Da nije započet Drugi svetski rat, Beograd bi možda i danas imao svoju trku za prestižno mesto u Formuli 1. Dabome, mnogo toga je sprečio taj strašni ratni sukob. Ovog puta samo podsećamo na neobični potencijal našeg grada, na koji su stari Beograđani bili više nego ponosni.
JEDINI SRPSKI VOZAČ

JEDINI učesnik ove trke koji je bio rođeni Beograđanin bio je Boško Milenković. On je bio sjajni entuzijasta iz dobrostojeće porodice, koji je sebi mogao da priušti luksuz da se bavi automobilizmom.

- Njegova sudbina je bila potresna - govori nam Bratislav Petković. - Milenković je u trku ušao sa prilično nespremnim automobilom, pa je morao da odustane posle 15 krugova. Posle rata, sve što je imala njegova porodica nacionalizovano je, pa je ovaj vozač morao da potraži uhlebljenje tako što je vozio trolejbus. Mnogi su ga pamtili kao čoveka koji je želeo da ostane gospodin, i svakodnevno je za volan sedao u belim rukavicama. Jednog dana njegova sudbina bila je zapečaćena tako što je jedan mališan podleteo pod veliko gradsko vozilo kojim je on upravljao, i pošto je udario dete, ovaj čovek je pustio da ga očaj pobedi.

Boško Milenković se obesio odmah posle ovog događaja, a već je bio u toliko dubokom siromaštvu da je čak i sahranjen na Novom groblju, ali u grobnici porodice Ivanković. Bilo mu je suđeno čak i da počiva u tuđem grobu.

EVAKUACIJA ZOOLOŠKOG VRTA IZUZETNA buka koju su proizvodili ondašnji bolidi sigurno bi uznemirila životinje, pa su gradske vlasti odlučile da privremeno evakuišu životinje iz zoološkog vrta. Kako objašnjava Petković, posle prvog i drugog dana septembra, svi su videli da su životinje silno uznemirene bukom koju su proizvodili automobili. Zato su čelnici grada odlučili da ih sklone na sigurnije mesti. Tako su zveri koje su krasile predratni vrt bile privremeno smeštene u tašmajdanske pećine. Na taj način su predratne vlasti sprečile ogroman stres koji bi životinje doživele „pritisnute“ bukom ondašnjih trkačkih automobila.

http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74.html:454478-Beogradske-price-Formula-1-letela-Kalemegdanom

ljudi su cesce isli kod zubara sad svi idu krezubi

cave man:

ljudi su cesce isli kod zubara sad svi idu krezubi

Kliknite za proširenje...

Zahvaljujući vakcinama koje je titoistička vlast isprobavala na narodu.

buudala:

Zahvaljujući vakcinama koje je titoistička vlast isprobavala na narodu.

Kliknite za proširenje...

hah, kako da ne

sad si i medicinski stručnjak

УДБА и потказивање свега и свакога, па чак и ћаће, матере, брата, сестре, ђеда, бабе.

BEOGRAD - Tokom pedesetih godina prošlog veka 50.000 dece između pet i 15 godina starosti u Srbiji lečeno je zračenjem od epidemije zaraznog gljivičnog oboljenja kože glave (Tinea capitis), u narodu poznatog kao kosopasica.

Takav tretman tim ljudima danas ozbiljno ugrožava život jer je veliki broj njih oboleo od tumora u predelu glave i vrata. U celoj bivšoj SFRJ zračenju x-zracima između 1950. i 1959. godine bilo je podvrgnuto 100.000 dece, iako se ova bezazlena bolest i bez lečenja povlači tokom puberteta.

Masovna kampanja

Masovna kampanja vođena je uz podršku Unicefa, koji je obezbedio finansijska sredstva, opremu i logistiku, sve do pronalaska leka „grizeofulvina“ 1959. godine.

Postupak lečenja sastojao se od zračenja glave, ali ne odjednom, već svaki dan po jedna ili dve od ukupno pet određenih delova lobanje. Kada bi se završilo zračenje, deci je stavljana bela „gipsana“ Lajmova kapa od očvrslog koloidnog rastvora, nalik na kacigu, i oni su otpuštani kući.

Kapa je skidana posle 21 dan, a s njom je otpadala i kosa. Dete je ostajalo ćelavo nekoliko nedelja. Preostale vlasi uklanjale su medicinske sestre pincetom. Posle ovako agresivne epilacije lekovi u obliku masti mogli su bez smetnje da se nanose na golu kožu.

- Odveli su nas na lečenje pod pretnjom. Tako je bilo u ono vreme. Osećali smo se kao u logoru. Svi su nas zvali mesečari zbog toga što smo nosili bele „gipsane“ kapice posle zračenja - pamti Živanka Kecojević iz sela Dragojevac.

Povraćanja i glavobolje

Lečena deca neposredno po zračenju nisu imala većih neugodnosti osim, u nekim slučajevima, povraćanja, glavobolje i iritacije kože. Nekima se nije vraćala sva kosa već su ostajali pečati.

Prema dokumentaciji iz gradskog arhiva, samo u Beogradu lečeno je 25.000 dece. Ovu šokantnu priču o tome kroz kakve su traume prolazila ta deca i s čime se danas suočavaju u poznim godinama dok se bore sa teškim oblicima karcinoma

daj i ovu ispovest trans penzionerke da procitamo