Bečki i berlinski lopovi

ccaterpillar:

КО ВЛАДА ПРОШЛОШЋУ ВЛАДА И БУДУЋНОШЋУ, а управо је то оно што нам раде, тако владају нама.

Kliknite za proširenje...

Slažem se.

Mrkalj:

Nije analogan primer, jer nismo izgubili svest o tome da je ćirilica naša. Za razliku od toga uspeli su da nam operu mozak pričom da nas ovde nije bilo pre 6-7. veka, da je granica Srbije na Drini, da postoji nekakvo posebno pismo bosančica-hrvaštica, da nismo imali vladarske dinastije pre Nemanjića, da Dušan nije bio car itd. itd. Latinica je takođe srpsko pismo koje treba da negujemo jer je dobar deo naše katoličke elite vekovima stvarao kulturu na latinici.

Upravo zalaganje za brisanje svesti o tome da je i latinica naša predstavlja dodatan primer oduzimanja istorije.

Kliknite za proširenje...

У принципу, мање-више је позната ствар да су Босна, Зета и већина Далмације биле српске земље, да Босанци нису засебна етничка скупина, да су пре Немањића владали Војисављевићи, Властимировићи, Вукановићи, итд. Оно што боде очи јесте чињеница да о свему овоме пишу скоро искључиво страни извори (византијски и франачки), а ниједан српски. О Вукановићима се највише зна нпр. из несрпске хронике "Летопис Попа Дукљанина". Првом владару уједињених српских земаља, Стефану Немањи, не зна се порекло! На неком од украдених/ изгорелих писаних споменика ове значајне ствари сигурно су (биле) забележене.

А a propo историје пре 6. века н.е. она је код већине европских народа или недокументована, или митологизована, тј. сачињавају је (полу)легендарни владари који више имају фолклорни него историографски статус (династија Мунсо код Данаца, "Горштачки краљеви" код Ираца, Меровинзи код Француза). Не верујем да би нпр. француски историчари могли да елаборирају да ли је Меровех био историјска личност и, ако није, ко је владао уместо њега.

Ројалиста:

....

Kliknite za proširenje...

Nije sve izgubljeno iako je dosta toga ugljenisano... Moguće je da su i Njemci nešto čaprkali po zgarištu. Kako se tvrdi dole u linku...


- - - - - - - - - -

Ројалиста:

Ово је и мени запало за око, може ли нам вук са Авале појаснити о чему се ради, навести нам неки линк или извор где се то помиње?

Малопре видех да исти податак наводи и корисник Leone Montana.

Успут прочитах да је тај закључак изведен према печатима који су били видљиви на тим књигама?

Ко зна о чему је реч?

Kliknite za proširenje...

Da nije u pitanju posjeta Vilija Branta Narodnoj biblioteci 1973. godine? Kao i 'poklon': 49 mikrofilmovanih starih rukopisa Vukove zbirke iz Drzavne biblioteke Pruskog kulturnog nasljedja + cek na 10.000 maraka.




D. St., Poseta kancelara Branta Narodnoj biblioteci SR Srbije, Bibliotekar, br. 2, Beograd, 1973, str. 230.


The Staatsbibliothek zu Berlin – Preußischer Kulturbesitz
http://staatsbibliothek-berlin.de/

То улива оптимизам онда... Мада присуство саме ствари је свакако вредније од холограма исте. Артефаката као таквих више нема, на жалост

Оптимизму не помаже ни чињеница да наша влада у скорој будућности неће маћи са 0.2% буџета издвојеног за културу, камоли за нешто овако футуристичко. Ако некада и буде наде да се угљенисани списи "ретуширају", главна баријера остаће тупавост и неосетљивост ове владе и народа, и то је то.

ĆIRO TRUHELKA: Kako je biskup Strossmayer odnio vrijedne starine iz Bosne


U današnjem odlomku autobiografije "Uspomene jednog pionira" Ćire Truhelke, koji objavljujemo zahvaljujući ljubaznosti izdavačke kuće Vrijeme iz Zenice, možemo čitati kako je Bosna i Hercegovina ostajala bez vrijednih kulturno historijskih starina


Biskup Josip Juraj Strossmayer

Pisao: Ćiro Truhelka

Bosanskim starinama i njihovu očuvanju nije se prije okupacije obraćala nikakva pažnja, a nije bilo bolje ni prvih godina iza okupacije. Što bi se u zgodama nalazilo vrijedno već prije, to se preko Dalmacije prodavalo u inozemstvo, a u prvim godinama okupacije slali su se nalazi veće vrijednosti u dvorski muzej u Beč, a nešto i u Zagreb.
Tako je glasoviti nalaz brončane dobe iz Krehina gradca došao dijelom u Beč, dijelom u Zagreb, dok su iskopine sa Crkvine na Glasincu, s osobito vrijednim votivnim kolima u obliku ptice, poslane u Beč. Mnogo toga su raznijeli i privatnici kao uspo­menu na Bosnu, te je i tim načinom mnogo izgubljeno. Ali je bilo sabirača koji su iz Bosne izvozili znamenite zbirke.
Tako me je jednom upozorio kanonik Jagatić da je još prije okupacije biskup Strossmayer poslao u Bosnu povjerljive fratre da obiđu samostane, pa ako tamo nađu vrijednih sta­rina, neka gvardijane sklonu da mu to predadu na čuvanje, jer postoji mogućnost da bi to, dok je Bosna pod turskim jar­mom, moglo propasti, kako je već mnogo toga propalo; on će to čuvati kao amanet, a čim se Bosna oslobodi turskog go­spodstva, vratit će prijašnjim vlasnicima.
Da je biskup u svojoj zbirci u galeriji doista imao nekoliko bosanskih starina, paramenata i oružja, vidio sam uređujući galeriju, a osobito mi je ostala u pameti slika kralja Tome, komu se ukaza Isus pokazujući mu svoje rane, što je po predaji ponukalo kralja da prijeđe na katolicizam. Na leđima je te slike bio prili­jepljen list pergamene, a na njemu rodoslovlje bosanskih kra­ljeva naslikano rukom onog istog Petra Istije Ohmučevića, za koga sam utvrdio da je autor fojničkog grbovnika.

Pošto se tu radilo o važnim povijesnim i umjetničkim spomenicima Bosne, nastojao sam najprije utvrditi da li su Jagatićevi podatci vjerodostojni i ustanoviti da li po njegovu sjećanju postoji negdje u franjevačkoj pismohrani izvorna po­tvrda, sastavljena prigodom predaje rečenih spomenika.
Još točnije sam podatke dobio od tadašnjega gvardijana i žu­pnika u Jajcu fra Ive Kneževića, kojega sam cijenio kao pozna­toga bosanskog povjesničara. Njegovi su podatci bili toliko važniji što je Strossmayer njega glavom poslao u Bosnu da mu dobavi te slike i starine. Sve to mi je rekao ne samo usmeno nego i u opširnom pismu, u kojem potanko opisuje razgovor što ga je imao s biskupom u Đakovu o toj stvari, te me na kraju poziva da nastojim kako bi se ti predmeti vratili na svoje mjesto. Kako je i provincijal pristao da se zauzmem za to, napisao sam Strossmayeru pismo i zamolio ga da one slike i umjetnine vrati na staro mjesto, jer im sada ne prijeti sa strane Turaka nikakva opasnost.

Morao sam čekati na odgovor dok ga ne dobih od bi­skupova tajnika mons. Cepelića, koji mi u biskupovo ime javlja da je ovaj predao sve te stvari zajedno sa svojom ga­lerijom slika jugoslavenskoj akademiji i neka se za to obratim njoj.
Pisao sam, dakle, predsjedniku dr. Franji Račkom, koji mi, ne obazirući se nimalo na nepovoljno svjetlo koje bi, u slu­čaju da odbije, palo na njegova pokrovitelja, odgovori da je akademija te stvari dobila od biskupa bez ikakva ograni­čenja, da ih smatra svojom svojinom i da nema govora da bi to akademija vraćala.

I tako sam se našao pred alternativom da spor predam javnosti, zbog čega bi biskupova osoba došla u neugodno sv­jetlo, ili da čitavu stvar u interesu njegova ugleda prešutim. Odlučio sam se na potonje.
Tek oko četrdeset godina poslije dospjelo mi je ono pismo fra Kneževića opet u ruke i ja sam ga kao kulturno-povijesni dokumenat priopćio u Narodnoj starini, a čudnim je slučajem i Šišić u Strossmayerovoj korespondenciji priopćio jedno pismo koje se odnosi na istu stvar, prema kojemu se čini da je mislio da me je na onu akciju potakao Kršnjavi, i nas obadva zove “nevaljalcima”. Mene to naravski nije ozlovoljilo, s tim manje što me je stavio u isti red s Kršnjavijem, čije će se ime još dugo spominjati u povijesti hrvatskoga kulturnog preporoda, ali pitanje po­vratka tih starina i umjetnina još je i danas otvoreno, pa držim da su nadošli i vrijeme i ljudi koji će poraditi oko toga da se ono konačno riješi i da se franjevcima vrati nji­hova starina, a s imena jednog mecene da se skine sjena koja ga zamagljuje.
Ćiro Truhelka (Osijek, 2. 2. 1865 – Zagreb, 18. 9. 1942) stekao je velike zasluge za osnivanje i uređenje Zemaljskog muzeja u Sarajevu; bio je njegov prvi kustos (1886) i direktor (1905), te niz godina urednik muzejskoga Glasnika. Od 1926. bio je univerzitetski profesor u Skoplju. Osim prethistorijom, bavio se klasičnom i srednjovjekovnom arheologijom, paleografijom, numizmatikom, historijom, etnografijom... Objavio je golem broj radova, od kojih su mnogi fundamentalno važni. Među značajnije radove spadaju: Bosančica; Slavonski banovci; Die Nekropolen von Glasinac; Sojenica u Donjoj Dolini; Kraljevski grad Jajce; Das mittelalterliche Staats-und Geschichtswesen in Bosnien; Tursko-slovjenski spomenici dubrovačke arhive; Die geschichtliche Grundlage der bosnischen Agrarfrage; Kulturne prilike Bosne i Hercegovine u doba prethistoričko; Osvrt na sredovječne kulturne spomenike Bosne; Starokršćanska arheologija; Studija o podrijetlu; Uspomene jednog pionira (memoari) i dr.

Vojvoda Asomije:

Ја сам, и пре Булићевог текста, сам долазио на идеју: зашто би Немци 1) уништавали драгоцене писане артефакте уместо да их однесу у Немачку као што су радили са свим драгоценостима широм Европе, и 2) ако су већ затрли фонд Народне библиотеке, зашто исти вид (темељног) уништења није прошла ниједна друга културна институција у Европи? Зашто су нпр. повеље каролиншких владара из француских музеја, или Пшемисловића из чешких, могле бити драгоценије Немцима од српских средњевековних повеља? Зашто су, како је рекао Лер на суђењу (осим ако оне изјаве нису конструисане), од свих нападнутих народа само Срби морали да "забораве њихов културни идентитет"?

Нарочито индикативна ми је референца "вука са Авале" да је Брант вратио Титу десетак књига за које се веровало да су изгореле. Мени то личи не само на политички дар, већ и на врсту загонетке. Не постоји ли релативно висока вероватноћа да је добар део фонда - ако не и сав фонд! - ускладиштен код Немаца, чим знамо да је код њих било и тих десетак књига, лажно проглашених за уништене?

Kliknite za proširenje...

Eto, to je dobra tema za novinare. Ali, njih više nema, jer u ovoj se zemlji sve starletizovalo.

Mrkalj:

ĆIRO TRUHELKA: Kako je biskup Strossmayer odnio vrijedne starine iz Bosne

U današnjem odlomku autobiografije "Uspomene jednog pionira" Ćire Truhelke, koji objavljujemo zahvaljujući ljubaznosti izdavačke kuće Vrijeme iz Zenice, možemo čitati kako je Bosna i Hercegovina ostajala bez vrijednih kulturno historijskih starina

Kliknite za proširenje...

На питање ко је највећи лопов у историји Славоније одговара се са бискуп Штросмајер.

И наш бајни Вук Стефановић Караџић је доста српских старина извезао у Јевропу.

Највреднији српски орден коме се губи траг: историјат ордена Светог кнеза Лазара

О петстогодишњици Косовског боја много се говорило о потреби миропомазања и крунисања српског Краља. У томе је посебно предњачио жишки Епископ Сава дечанац. На миропомазању у Жичи 1889, Краљ Александар Обреновић је по први пут на себе ставио знаке новог, највишег ордена у Краљевини Србији.

Тај је орден основан када је на дан 8. априла 1889. године Краљевско намесништво прихватило предлог председника Министарског савета Саве Грујића да се у спомен на 500. годишњицу Косовског боја установи орден Светог Кнеза Лазара који ће имати само један степен и који ће носити само Краљ и његов пунолетни наследник.

Нацрт инсигнија за Орден Светог Кнеза Лазара израдио је Михаило Валтровић. У Историјском музеју Србије и у Архиву САНУ сачуване су његове скице по којима је у радионици "Николај и Дункер" у немачком граду Ханау начињен први примерак.

По својој ексклузивности и функцији, Орден Светог Кнеза Лазара припада категорији регалија, односно владарских знакова. У том својству носио га је и Краљ Петар I, па и приликом крунисања 1904. године.

Како Обреновићи нису имали пунолетног Престолонаследника, први Принц који је у том својству понео Орден Светог Кнеза Лазара био је Принц Ђорђе Карађорђевић, а после његове абдикације 1908. године млађи син Краља Петра I, Александар, потоњи Краљ Александар I Карађорђевић.

Познато је да су начињена укупно три примерка овог високог и скупоценог одличја, али после 1941. године ниједан од та три примерка никада више није виђен нити се зна јесу ли сачувани.

Краљ Александар I Обреновић био је малолетан 1889. године када је понео Орден Светог Кнеза Лазара. Ситуација се поновила 1934. године, када је на престо ступио малолетни Краљ Петар II. Његово формално преузимање Краљевске власти 27. марта 1941. године обележено је званичним портретом на коме се млади Краљ види са огрлицом Светог Кнеза Лазара и знацима Краљевске власти.

Титуларни носиоци Ордена Светог Кнеза Лазара данас су и Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар II и Принц наследник Петар Карађорђевић.

Kliknite za proširenje...

Извор: Драгомир Ацовић, Слава и част: одликовања међу Србима и Срби међу одликовањима, Београд, 2013

Мислим да је овде сувишно питати се да ли је сачувано, питање се поставља где је ордење завршило?

Карађођевићи га сами очигледно нису однели, 1941. године имамо Немце у Београду, а 1944. године у двор улазе комунисти.

Ма колико било вероватно да су то урадили Немци, не треба сметнути с ума да су се управо у комунистичкој заоставштини, недавно појавили остаци породичног блага Карађорђевића, а у првом реду јединствени орден Карађорђеве звезде са брилијантима, који је припадао краљици Марији.

Остаје нам да се питамо, да ли су ови ордени завршили као и маса другог блага у неким рудницима по Аустрији и Немачкој, или ће се у догледно време појавити негде у Србији, кад се буду отварали неки још неотварани Титови сефови?

Да смо 1941. били бар делом онако организовани као 1914., не бисмо остали без Библиотеке и једног од најважнијих краљевских знакова.

haeul:

Да смо 1941. били бар делом онако организовани као 1914., не бисмо остали без Библиотеке и једног од најважнијих краљевских знакова.

Kliknite za proširenje...

Краљ Петар II ипак није могао бити као краљ Петар I, а ни влада српска из 1914. није ни приближно наликовала влади југословенској из 1941. године, тако да је неминовно било да нам се деси пљачка и равнање са земљом.

Понешто од похара ове врсте забележено је и у чланку Трагом уништених уметничких дела

Ројалиста:

Краљ Петар II ипак није могао бити као краљ Петар I, а ни влада српска из 1914. није ни приближно наликовала влади југословенској из 1941. године, тако да је неминовно било да нам се деси пљачка и равнање са земљом.

Kliknite za proširenje...

Наша историјска грешка и неке од њених последица..

Ројалиста, да ли мижда имаш слике неких од тих уништених споменика краљу Петру I и Александру, који се спомињу у тексту?

Украдена историја Срба


уторак, 01 новембар 2016 07:25


Пред вама је збирка текстова о нашој што украденој, што намерно сакривеној, однешеној и уништеној историјској баштини српског народа, за коју се изгледа нико не интересује. Да је више свесних и поштених научника као што је то био др Војислав М. Јовановић …



СВЕДОЧАНСТВО О УКРАДЕНОЈ ИСТОРИЈИ


Љиљана Синђелић Николић


Књига др Војислава М. Јовановића – Марамба „Потрага за украденом историјом“ штампана је захваљујући ангажману Владимира Давидовића, саветника у Министарству правде, љубитеља историје који годинама трага за српским културним благом расутим по свету и Издавачке књижаре „Југоисток“ из Београда.


„Бомбардовање и спаљивање Народне библиотеке у Београду 6. априла 1941. године, одношење комплетне архивске грађе Краљевине Србије, пљачка архива још у Првом светском рату, затим и у Другом не може се рећи да је то случајност. Неко је то системски радио са циљем брисања историјског памћења српског народа“ – каже наш саговорник, додајући да су Немци током Другог светског рата пљачкали архиве по целој Југославији али да је 95% архивског материјала из српских архива.


„Немци су и у Првом светском рату опљачкали архиве Краљевине Србије, односно Југославије, а затим су те архиве вратили по реституционом уговору иза Првог светског рата. Међутим, нису тада успели а ни касније да остваре свој основни циљ да у тим документима пронађу доказе за ратну кривицу Србије за Први светски рат. То је био основни циљ због кога су пљачкали“, каже Владимир Давидовић.

ОПЉАЧКАНО 40 ВАГОНА АРХИВСКОГ МАТЕРИЈАЛА

Пљачка српских историјских докумената у Другом светском рату предмет је књиге „Потрага за украденом историјом“. Аутор књиге, др Војислав Јовановић – Марамбо (1848. – 1968.) био је дипломата Краљевине Југославије, начелник историјског одељења МИД СФРЈ до 1950. године, професор књижевности Универзитета у Београду, драмски писац и научни саветник САНУ. Како је др Јовановић написао, задатак књиге је да утврди штету коју су у току Другог светског рата архиве Србије претрпеле од непријатеља, пљачком, уништавањем, развлачењем, као и злоупотребом заплењеног архивског материјала.



„Према његовом извештају опљачкано је око 40 великих железничких вагона. Књига садржи огроман списак онога што је опљачкано, на жалост, он није потпун јер су Немци однели евиденционе књиге, матичне књиге, регистре, војне архивалије.



Највећи део тог опљачканог блага завршио је у Аустрији јер је Беч био центар за прикупљање свега онога што је опљачкано у Србији. Огромна је одговорност Бечког државног архива што је део тих докумената уништен.


Али, део докумената је и сакривен и никада није враћен Југославији, односно Србији, мада постоје сасвим очигледне индиције да су ти документи преживели уништавање и да се и данас налазе у рукама Аустријанаца. О томе говоре и чланови Реституционе комисије која је након Другог светског рата радила на реконструкцији опљачканих фондова. Међу истакнутим историчарима члановима те комисије је и академик Василије Крестић који је написао и предговор за ову књигу“, каже Владимир Давидовић.



„Реституциона делегација је имала увид у то шта је опљачкано и шта треба да буде враћено у нашу земљу. Међутим, питање повраћаја веома се искомпликовало. Колико су пљачкаши били безобзирни када су вршили пљачку, толико су још више показали дрскости када је опљачкану грађу требало да врате њиховим власницима. Изналазили су све могуће начине да осујете посао наше делегације.



Покушавали су да се ослободе обавеза које су проистицале из међудржавних уговора и желели су да задрже оно што им ни по ком основу није могло припасти.



Јовановићева књига представља део криминалне историје новијег времена. Она је за нас од посебног научног и културног значаја због тога што садржи не само пописе архива, фондова, збирки и серија које су пљачкаши изнели из земље, већ и због тога што је педантно наведено шта је и колико је реституцијом враћено а шта је и колико је остало у поседу пљачкаша“ написао је академик Василије Крестић, додајући да „изворну подлогу књиге чине аутентични документи који ничим не могу бити оспорени.“ Од украденог материјала Србији је враћено тек десет одсто архивалија.


НЕСТАО ЕНГЛЕСКИ ПРЕВОД

Књига „Украдена историја“ је била завршена 1950. године, али до данас није угледала светлост дана. „Иако је књига била примљена за штампу у САНУ 1958. године, није била објављена. Такође, рукопис је преведен на енглески али је превод нестао.


Може се поставити питање, зашто Југославија а затим Србија нису учиниле ништа да се ова књига појави. За постојање овог рукописа знао је мали број људи, а да академик Младен Лесковац није књигу објављивао у наставцима у Зборнику за историју језика и књижевности Матице Српске (1975-1976), можда би и књига нестала,“ каже Владимир Давидовић.
Посебно интересантан део књиге је пљачка архива који се односе на Војводину, истиче наш саговорник. „Трећи рајх је хтео да прикаже примат немства у Војводини. Појам „немства“ је Трећи рајх користио за сва немачка питања изван Немачке. У Војводини су желели да докажу да Немци на тој територији имају водећу улогу у историји“, објашњава Давидовић.

НЕМАЧКА СИРОТИЊА У ВОЈВОДИНИ



„Од почетка осамнаестог века, од времена принца Еугена Савојског, прво у Барању, коју је принц добио на поклон за своје ратне заслуге, па у Банат и надаље дуж леве обале Дунава, непрестано је текла река немачких колониста који су махом били друштвени баласт у тадашњим немачким кнежевинама, сиротиња без икаквог иметка.Према плановима аустријског двора, дуготрајном колонизацијом, уз озакоњен систем олакшица, требало је створити демографску премоћ Немаца над староседелачким становништвом из чега би проистекао и привилеговани положај досељеника у српској средини. У току окупације Југославије, нацисти су се надали да ће у њеним архивама наћи доказе водеће улоге Немаца у војној и политичкој историји Војводине, али документи су показивали да су изразито доминантну улогу у току протекла два века на том подручју имали Срби“, написао је др Јовановић у књизи.


Наш саговорник, Владимир Давидовић додаје: „Кад су схватили да не могу документима доказати своју тезу, они су документе дали на уништење. Српски најзначајнији документи, царске и краљевске повеље нашли су се на пијаци у Бечу. Српски историјски документи, царске и краљевске повеље коришћене су за паковање кромпира, пасуља, јаја, купуса. То указује да је циљ окупатора брисање историјског памћења српског народа.“


„Одељке књиге Војислава Јовановића попут овог о „банатским архивама“ читалац може да доживи као најузбудљивије криминалистичке приче. Међутим, Јовановићу ни на крај памети није било да од једне културне трагедије испреда криминалистичке скаске. О пљачки наших архива он је писао хладне главе и без емоција… Пажљиво је пописао све фондове, серије и збирке докумената који су експедовани из Србије у Беч и Берлин… Да то Јовановић није урадио, данас не бисмо знали шта су све Аустријанци и Немци однели из наше земље као ратни плен и пљачку,“ написао је у предговору академик Василије Крестић.


Наш саговорник, Владимир Давидовић посебно истиче да је књига од изузетног значаја за бројне домаће истраживаче, стручну јавност јер су генерације историчара стасавале не знајући да она уопште постоји.


„У причу о културном благу српског народа расутом по свету ушао сам захваљујући академику Дејану Медаковићу са којим сам имао част да радим, истражујем. Писао је о Србима у Трсту, Сент Андреји, Бечу, Загребу, рубним подручјима српског народа, где се налази велики број уметничких предмета који су доказ квалитета тог народа и високог степена његовог друштвеног и културног развоја. Добар део тог блага је још увек у свету, без праве шансе да буде враћен у Србију. Иако физички није у Србији важно је да то благо буде саставни део корпуса српског колективног историјског памћења и доступно српским истраживачима. Захваљујући књизи сада ће истраживачи тачно знати где шта могу да траже, јер многе земље се не поносе оним што су опљачкале па и не журе да то покажу јавности“, каже Владимир Давидовић.


Најзначајнији споменик културе уништен у бомбардовању Београда 1941. је Народна библиотека са 300.000 књига, укључујући средњовековне списе непроцењиве вредности



Мошти краља Милутина у Софији,
Вуковићев празнични минеј из 1573. чува се у Даблину

БЕЗБРОЈ српских старих рукописа, ретких књига, уметничких дела, реликвија и докумената расуто је по музејима, библиотекама, архивима и приватним збиркама широм света, што и не би било тако страшно да нам ово културно благо није ишчилело из свести, кажу познаваоци националне баштине. Прецизни званични подаци о српском културном наслеђу ван Србије не постоје, као што не постоји ни национална институција са задатком да трага за тим непроцењивим благом.



- Нажалост, ми немамо „National Heritage “ као Енглези, ни „Центр Национальной Славы России -“ као Руси који брину о националном културном наслеђу где год се оно налазило – каже Владимир Давидовић, стручњак за међународно право, дугогодишњи секретар и управник послова САНУ и пасионирани трагач за заборављеним културним благом.


- Није толики проблем што нам је баштина расута широм света, све док је неко чува. Невоља је што је ми сами заборављамо. Како другачије објаснити да нико не проучава велики број српских рукописа у манастиру Свете Катарине на Синају, где је боравио Свети Сава и који су касније помагали краљица Јелена, краљеви Драгутин и Милутин, а Јоаникије Српски је био игуман.



Процене стручњака указују да је широм света распршено око 5.000 средњовековних рукописа и књига, а да се не говори о иконама, реликвијама, опљачканим музејским експонатима и архивама.
Међутим, чак и прикупљање најосновнијих информација о локацијама где се драгоцености налазе веома је мукотрпно и зависи пре свега од посвећености, вештине, упорности и лукавства појединаца који су спремни за понекад опасне авантуре у паралелном свету иза институција, у коме се мешају научне и квазинаучне страсти, политичке интриге и криминал.


СЕОБЕ И ОТИМАЧИНЕ


ТОКОМ шест великих сеоба у вековима турске доминације Срби су део свог духовног блага носили са собом у збегове, а део су остављали на милост и немилост освајачима.
Оно што није уништено куповале су стране дипломате и обавештајци у оквиру припрема за сламање Османске империје у Европи.


Кад су старине „ушле у моду“ појавило се и мноштво трговаца и лопова који нису имали појма о уметничкој и историјској вредности српских књига, али су савршено добро осетили да се на њима може зарадити.


Тако је дошло до парадокса да највећи део српских драгоцености није покраден у средњовековним османлијским похарама, већ током прошлог столећа када су пљачку српског културног блага извели цивилизовани европски народи.


- Још у Југославији почело је политичко „покрштавање“ српских сердњовековних рукописа – открива др Никола Кусовац, наш истакнути историчар уметности и дугогодишњи кустос Народног музеја. – Најстрашније политичке злоупотребе одвијале су се у Хрватској, где су у музејима задржани многи драгоцени документи које су усташе у Другом светском рату опљачкале из српских манастира и цркава. Не заборавите да су „стручњаци“ НДХ, као што је био Ткалчић, тада ушли у архиве Сремских Карловаца и манастира Фрушке горе где су селектовали материјал и један део уништили, а други „спасили“ да би их прогласили средњовековним рукописима писаним „хрватском ћирилицом“.



Саговорник „Новости“ додаје да опљачкано благо из манастира и цркава са територије НДХ никад није у потпуности враћено власнику – СПЦ, већ је угурано у депое Свеучилишне библиотеке, Југословенске академије знаности и уметности и Повијесног музеја Хрватске уз цинично обећање Владимира Бакарића да ће једног дана српска баштина бити изложена у „музеју Срба у Хрватској“. Тако је у Загребу и завршила Крмчија (законоправило) Светог Саве, један од најдрагоценијих српских рукописа који до дан-данас није враћен.



- Тај материјал је био веома тешко доступан истраживачима – наглашава Кусовац. – Пре сте могли да дођете до баштине Срба у Бугарској и Мађарској, државама с којима смо били у полуратном стању, него до оне у Хрватској и Македонији, где су српске средњовековне богомоље и документи морали да буду називани византијски.



Тек после Титове смрти део украденог блага и реликвија из Војводине, Хрватске и БиХ враћен је Српској православној цркви и смештен у Владичански дом у Пакрацу, који је деведесетих међу првима био на удару хрватских снага.



- Нажалост, то и лично могу да посведочим, јер сам двогледом гледао „зенге“ како из владичанског дома износе старе документе, од средњовековних рукописа до матичних књига и бацају их у пламен – присећа се с тугом Кусовац.



- У Загребу је 1992. миниран музеј СПЦ у коме је такође уништен велики број старих књига и докумената која су сведочила о вековном постојању Срба на тим просторима. Нажалост у последње време поново је актуелно „покрштавање“ српске писане баштине у „хрватске ћирилске рукописе“. Покојни патријарх Павле стално је указивао да српска национална баштина спасена из Хрватске тамо може да се врати тек онда када се тамо врати и народ коме она припада. Сада се та баштина враћа црквама које су уништене, тако да се не зна где она заправо завршава.

ПРИВАТИЗАЦИЈА ИСТОРИЈЕ



ВЕЛИКИ део архива из Првог српског устанка, кад је створена модерна српска држава, званично се сматра заувек несталим. Међутим, познаваоци антикварског тржишта тврде да то није истина.



- Примерак Карађорђевог устава из 1806. продала је Колумбија музеју у Њујорку једна дама из породице Карађорђевић – каже Владимир Давидовић. – Један наш епископ још у својој кући држи Карађорђеву ратну заставу коју је претходни власник завештао цркви.



Да је опљачкана баштина „запаљива роба“ без обзира на старост показује и извештај „Потрага за украденом историјом“ о пљачки српских историјских докумената у Другом светском рату, који је скриван 60 година.



У њему секретар државне комисије за реституцију Војислав Јовановић Марамбо упозорава да су Немачка и Аустрија и после Првог светског рата злоупотребиле покрадене документе за креирање историјских фалсификата који су одговорност за светски сукоб сваљивале на Србију и позивале на нови превентивни рат против ње. Нажалост, опљачкани архиви ни до данас нису враћени, као ни благо опљачкано из Народног музеја.



- Ако погледате регистар експоната Народног музеја пре Првог светског рата и њихов попис по окончању рата, видећете хиљаде рубрика с истом белешком: „Није затечено“ – каже др Никола Кусовац. - У аустријском бомбардовању 1914. музеј је тешко страдао и остатак драгоцености је укрцан у железничку композицију за Грчку. Међутим, Шиптари су напали и опљачкали воз код Косовске Митровице, а благо су развукли они, Немци и Бугари. Упркос многим међународним договорима, до данас је у музеј враћена само једна мала римска посуда из Немачке.



Парадокс је, по мишљењу Владимира Давидовића, да је Србија у оба светска рата била победник, а да од Бугарске није тражила опљачкано благо, иако је на то полагала сва права.



- Ризницу Високих Дечана опљачкану у Првом светском рату данас можете видети изложену у музеју у Софији, као и икону племића Дејановића из 14. века украдену из манастира Поганово, крај Пирота, а у Народној библиотеци у Пловдиву је велика збирка отетих српских рукописа – набраја Давидовић.


ТОВАРИ ЗА РУСИЈУ



РУСИЈА чува велики број српских рукописа, укључујући и најстарији – Савину књигу из 10. века, која носи име по преписивачу, попу Сави. Руски монаси, или припадници чувене тајне службе „црне канцеларије“ који су се представљали као калуђери путовали су по Србији одржавајући контакт Москве с овдашњим свештенством, а у Русију су носили читаве товаре старих српских књига. Касније су и руске дипломате на Балкану прикупљале српске књиге и поклањале те збирке руским библиотекама. После велике сеобе под Арсенијем Чарнојевићем велики број Срба одселио се у данашњу Украјину и основао две државе Славјаносербију и Нову Сербију, чији се архиви и данас налазе у Минску.


Нарочито велики број рукописа налази се на Казањском универзитету у Казању, Новоросијском музеју у Одеси, Петроградском музеју и Публичној библиотеци. Изузетно вредна збирка од 1.500 рукописа је у Румјанцевском музеју у Москви, где се и у библиотеци налази велики број рукописа које је сакупио Гиљфердинг, руски конзул у Сарајеву.


- Велики број старих књига, међу којима Псалтир с часловцем из 1519, Празнични минеј из 1538, Октоих из 1537, али и веома ретка књига Новјејши славенски прописи, коју је у Сремским Карловцима изрезао Захарије Орфелин, сва у гравирама, налази се у Црквеном музеју у Лавову – наводи Владимир Давидовић.


Широм света расуто на хиљаде српских рукописа, реликвија, уметничких дела и архивских докумената (2). Уочи Макензенове офанзиве 1915. спаковано 56 најдрагоценијих рукописа несталих у Нишу





НАЈВЕЋА мистерија у вртлогу пљачки српске културне баштине је судбина најдрагоценијих средњовековних рукописа које је до 1915. чувала Народна библиотека у Београду. Уочи Макензенове офанзиве директор Народне библиотеке Јован Томић спаковао је 56 најдрагоценијих и највреднијих рукописних и старих штампаних књига у два сандука које је послао да се евакуишу с архивом Министарства иностраних послова. Међутим, на нишкој железничкој станици драгоценим ковчезима губи се сваки траг и дуго се веровало да су рукописи и књиге уништени.


До преокрета је дошло кад је извесна дама 1933. понудила антикваријату у Франкфурту на Мајни „Призренски препис Душановог законика“ из једног од сандука из Народне библиотеке. Испоставило се да га је украо немачки официр Фом Вилкенс и по цени од неколико хиљада марака враћен је у Београд.


Три деценије касније у Загребу академик Владимир Мошин, тада шеф археографског одељења Народне библиотеке Србије открива још два украдена рукописа. Без имена, обележени само бројевима, у депоу Свеучилишне библиотеке били су скривени Добриљско четворојеванђеље и Коришки пролог. Испоставило се да је опљачкане рукописе њих однекуд донео уочи Другог свет

Последње ажурирано уторак, 01 новембар 2016 07:47

Главни проблем је наш колективни немар. За то, нажалост, нема једноставног лека.

Iskreno, poznajući tebe Mrkalj, malo sam iznenađen da još uvek nisi napisao o Svetoarhanđelskoj hrisovulji, možda najvažnijoj poznatoj nemanjićkoj povelji.

Ко су лопови, још се не зна, али вест која би се најлакше могла сместити на овој теми.

Спутник - Дачић: Србија нема оригинал Дејтонског споразума, нестао и папир о споразуму са САД

„Уништен и изгубљен је и оригинални примерак Дејтонског споразума“, открива за „Српски телеграф“ Дачић, који је истраживао како су нестали споразуми који су за Србију и данас од кључне важности.

Заиста нечувени јавашлук.

Ројалиста:

Ко су лопови, још се не зна, али вест која би се најлакше могла сместити на овој теми.

Спутник - Дачић: Србија нема оригинал Дејтонског споразума, нестао и папир о споразуму са САД

„Уништен и изгубљен је и оригинални примерак Дејтонског споразума“, открива за „Српски телеграф“ Дачић, који је истраживао како су нестали споразуми који су за Србију и данас од кључне важности.

Заиста нечувени јавашлук.

Kliknite za proširenje...

Ako ne grešim, a neka me ispravi neko ukoliko grešim, apsolutno svi primerci originalnog primerka Dejtonskog sporazuma su izgubljeni, a ne samo taj srpski?

Izgubljen originalni BH primerak Dejtonskog sporazuma 2008. godine (zapravo, sva tri originalna primerka, jer su bili tri puta napisani, na bosanskom, hrvatskom i srpskom): http://www.blic.rs/vesti/republika-srpska/izgubljen-original-dejtonskog-sporazuma/4hfdnvx

Jedino Hrvatska ga je sačuvala: http://arhiva.nacional.hr/clanak/42916/daytonski-sporazum-nestao-i-iz-beograda

P. S. Ovo da je Ričard Holbruk potpisao da neće SAD priznati Kosovo, nešto nisam sklon da mu poverujem.

Slaven777:

Ako ne grešim, a neka me ispravi neko ukoliko grešim, apsolutno svi primerci originalnog primerka Dejtonskog sporazuma su izgubljeni, a ne samo taj srpski?

Izgubljen originalni BH primerak Dejtonskog sporazuma 2008. godine (zapravo, sva tri originalna primerka, jer su bili tri puta napisani, na bosanskom, hrvatskom i srpskom): http://www.blic.rs/vesti/republika-srpska/izgubljen-original-dejtonskog-sporazuma/4hfdnvx

Jedino Hrvatska ga je sačuvala: http://arhiva.nacional.hr/clanak/42916/daytonski-sporazum-nestao-i-iz-beograda

P. S. Ovo da je Ričard Holbruk potpisao da neće SAD priznati Kosovo, nešto nisam sklon da mu poverujem.

Kliknite za proširenje...

То за БиХ ми је познато. Добро се сећам да се око тога тамо није превише ни дизала прашина. Срби су то доживели као још један доказ апсурдности постојања БиХ. А они који су га највероватније намерно загубили, нису се тим поводом ни оглашавали, јер њима непостојање таквог споразума највише и одговара.

Питање је да ли и Хрватска има тај споразум?

Што се тиче Србије, није то никаква новост, али човек се осети просто позван од неког разума, да се још једном начуди чуду.

Сећам се да је пре неку годину, целу документацију мислим БИА-е, скенирала нека норвешка фирма.

А да не помињемо и да је из земље изнето све што је Хаг затражио.

Ројалиста:

Сећам се да је пре неку годину, целу документацију мислим БИА-е, скенирала нека норвешка фирма.

А да не помињемо и да је из земље изнето све што је Хаг затражио.

Kliknite za proširenje...

Dobro si podsetio na taj događaj.

Никако не могу да нађем вест о томе.

микрофилмовање и скенирање документације Норвешка фирма БИА

Ројалиста:

То за БиХ ми је познато. Добро се сећам да се око тога тамо није превише ни дизала прашина. Срби су то доживели као још један доказ апсурдности постојања БиХ. А они који су га највероватније намерно загубили, нису се тим поводом ни оглашавали, јер њима непостојање таквог споразума највише и одговара.

Питање је да ли и Хрватска има тај споразум?

Што се тиче Србије, није то никаква новост, али човек се осети просто позван од неког разума, да се још једном начуди чуду.

Сећам се да је пре неку годину, целу документацију мислим БИА-е, скенирала нека норвешка фирма.

А да не помињемо и да је из земље изнето све што је Хаг затражио.

Kliknite za proširenje...

U redu je izgubiti jedan, ali da ne stanu tri papira, čak i na stranu što je nestao primerak za Srbiju, da se ne lažemo, ili si idiot, ili ti je neko iz nekog razloga ćapio.

Što se tiče primerka za Hrvatsku, ovo piše na Nacionalu koji sam linkovao:

Za razlilku od Srbije i BiH, Hrvatska svoj primjerak Daytonskog sporazuma nije "izgubila". Glasnogovornik Ministarstva vanjskih poslova i europskih integracija, Mario Dragun, potvrdio je da je hrvatski original pohranjen u tom ministarstvu.

Kliknite za proširenje...

Evo i nešto svežije, iz 2014. godine: http://kamenjar.com/dayton-izgubljeni-sporazum-slavi-19-rodendan/

Da li je hrvatski primerak ikada igde bio objavljen (kažem, pošto Srbijin i BH nikada nisu)?