Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 32.442
Zna li iko odgovor na pitanje zašto su Nemci i Austrijanci 1915. i 1941. spakovali srpske istorijske starine i liferovali za Beč (1915) i Berlin (1941)? Mnogima se još uvek nije ušlo u trag, a neke su se pojavile tek nedavno.
Ukradena istorija: Država još nema spisak opljačkanog
Vеčernje novosti – 19. novembar 2011. 20:45
ZAINTRIGIRANI tvrdnjama stručnjaka da Srbija nema instituciju sa zadatkom da sistematski traga za srpskom baštinom rasutom po svetu, popisuje je i vraća, makar u obliku kataloga i kopija, obratili smo se Ministarstvu kulture i tražili odgovor da li se i zašto nacionalno nasleđe prepušta zaboravu. S obzirom na to da Srbija vraća Hrvatskoj umetničko blago koje pripada crkvama i manastirima SPC na njenoj teritoriji, tražili smo odgovor od Ministarstva da li postoji i obrnut proces, da se našoj državi vraćaju umetnine i relikvije koje je NDH opljačkala još tokom Drugog svetskog rata. U Ministarstvu objašnjavaju da ovu oblast reguliše Carinski zakon i da je Srbija potpisnica međunarodnih konvencija kojima se reguliše ova oblast: Konvencije o merama za zabranu i sprečavanje nedozvoljenog uvoza, izvoza i prenosa svojine kulturnih dobara, Unesko 1970, i Konvencije za zaštitu kulturnih dobara u slučaju oružanih sukoba. - Međutim, činjenica je da to nije dovoljno jer tim konvencijama nije propisan način vraćanja robe, osim odredbe da se molba za povraćaj šalje diplomatskim putem - kaže Ana Subotić, portparol Ministarstva kulture. - Zato će set zakona koji reguliše zaštitu kulturnog nasleđa biti usvojen najkasnije do 2014. godine, prema planu Vlade Srbije za usklađivanje propisa sa zakonodavstvom EU. Na pitanje da li imamo celovit spisak kulturne baštine koji se nalazi van zemlje, u Ministarstvu odgovaraju da postojeći zakoni određuju da registar kulturnih dobara vode ustanove zaštite po vrstama kulturih dobara. Oni citiraju članove zakona po kojima je Arhiv Srbije zadužen da se bavi zaštitom arhivske građe, ali i istraživanjem i kopiranjem kompletne građe u inostranstvu koja je od posebnog značaja za istoriju Srbije. - Kako je taj posao obavljan dugo vremena pokazuje činjenica da je sadašnji direktor prilikom dolaska u ovu instituciju 2008. otkrio gomilu neraspakovane dokumentacije koja je još ranih sedamdestih stigla iz Beča - podseća dr Vladimir Davidović, stručnjak za međunarodno pravo i nekadašnji sekretar SANU. Narodni muzej u Beogradu po slovu zakona „obavlja poslove u pogledu umetničko-istorijskih dela, kao i poslove oko staranja o očuvanju umetničko-istorijskih dela od posebnog značaja za istoriju i kulturu Republike Srbije koja se nalaze u inostranstvu“. - Narodni muzej nije otvoren za posetioce već deset godina, pa građani ne mogu da vide ni ovdašnje blago, a kamoli ono iz inostranstva - kaže dr Nikola Kusovac, negdašnji kustos Narodnog muzeja. - Dok sam radio u muzeju jedan od glavnih zadataka bio je pravljenje izložbi srpske baštine koja se nalazi u drugim zemljama, a koristili smo tu priliku da je restaurišemo i zaštitimo. Pošto muzej ne radi ta praksa više ne postoji, a nisam siguran ni u kakvom su stanju ovdašnji materijal. Ministarstvo u odgovoru citira i član zakona po kome Narodna biblioteka Srbije, između ostalog, obavlja delatnost zaštite stare i retke knjige od posebnog značaja za istoriju i kulturu Srbije koja se nalazi u inostranstvu. Na sajtu biblioteke je u digitalizovanom obliku moguće videti samo stare rukopisne knjige iz Srbije koje su iz manastira sakupili odneli i sačuvali Jernej Kopitar i Pavel Šafarik, a danas se nalaze u muzejima u Ljubljani i Pragu. Poseban paradoks je da u digitalnom obliku možemo videti i knjige iz Zbirke Čestera Bitija, koje su 1915. ukradene iz zbirke najvrednijih knjiga Narodne biblioteke u Beogradu. Nažalost, još oko 5.000 knjiga i rukopisa od Sankt Peterburga do Vašingtona nije nam dostupno.ARHIVARI SE NADMUDRUJU PRAVO na restituciju arhivalija pokradenih tokom Prvog svetskog rata priznato je Kraljevini SHS senžermenskim mirovnim ugovorom sa Austrijom 1919. godine, na osnovu kojeg je 1923. godine zaključen Arhivski sporazum o vraćanju arhivskog materijala Srbiji. - Međutim, Austrija je zahtevala reviziju sporazuma, pa je njegovo sprovođenje prekinuto 1926. godine - kaže Ana Subotić, portparol Ministarstva kulture. - Prema raspoloživim podacima, tokom okupacije Srbije samo u periodu od jula 1941. do septembra 1942. u Beč je poslata arhivska građa u količini od 579 sanduka, 4 fascikle i 88 posebnih akata. Međutim, podaci sekretara jugoslovenske komisije za restituciju dr Vojislava Jovanovića Maramba, koji su tek nedavno objavljeni, posle 60 godina skrivanja, govore da je iz Srbije tokom Drugog svetskog rata opljačkano oko 40 vagona istorijskih dokumenata! U Ministarstvu kulture navode da je nakon rata obnovljeno sprovođenje Arhivskog sporazuma, ali tek 1958. zaključivanjem protokola sa Austrijom. Ovim dokumentom je restituciji opljačkane dokumentacije u Prvom svetskom ratu dodata i restitucija kulturnih dobara odnetih za vreme Drugog svetskog rata u Austriju. - Jugoslovenski eksperti su 1960. sastavili listu jugoslovenskih zahteva na oko 1.000 strana, koja je predata austrijskoj vladi - kaže Ana Subotić. - Međutim, ponovo je došlo do prekida, a rad na restituciji je nastavljen 1975. i trajao je do 1991, do kada je obavljeno 11 primopredaja arhivske građe.
- - - - - - - - - -
„Teslina pošiljka” Vanje Bulića
Međunarodni radio Srbija – 20. juni 2015. 10:12
Novo delo Vanje Bulića „Teslina pošiljka”, četvrti je roman ovog pisca sa istim glavnim junakom, novinarom Novakom Ivanovićem, koji, poput detektiva, rešava neke tajne iz prošlosti.
“Na ruševinama Narodne biblioteke, uništene tokom bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine, jednog sunčanog beogradskog jutra, pronađeno je telo nemačkog novinara Riharda Genca. Taj događaj označiće početak potere za ubicom, koja će novinara Novaka Ivanovića uvesti u lavirint laži, obmana, obaveštajnih intriga, istorijskih nepravdi, međunarodnih zavera... A na samom kraju tog lavirinta, čeka šokantna istina” - ovo je ukratko radnja najnovijeg romana Vanje Bulića “Teslina pošiljka”.
Govoreći o tome kako je nastala ova knjiga i kako se Tesla našao u vrtlogu trilera, pisac je rekao da je Nikola Tesla bio neophodan u ovoj trilerskoj priči ispletenoj oko Narodne biblioteke. Između dva svetska rata, Tesla je neprestano govorio, a postoje i pisani dokumenti o tome, da je projektovao razorno oružje, koje bi pomoglo da se njegova otadžbina odbrani u slučaju napada. Za tim projektima se i danas traga. Rusi tvrde da su ih Amerikanci oteli Tesli nakon njegove smrti, jer u sobu pokojnika niko osim američke policije nije mogao da uđe sedam dana, a posle toga je Teslin sef bio prazan. Amerikanci tvrde da su projekte uzeli Rusi, jer je Tesla navodno bio njihov špijun. Očigledno je da te projekte nemaju ni jedni ni drugi, jer bi sa njima bili apsolutni gospodari sveta. Da li su se ti projekti nalazili u Narodnoj biblioteci, kako su tamo dospeli i ko ih je sakrio? – to je zagonetka koju pokušava da reši novinar Novak Ivanović.
Bulić je rekao da ga je stalno kopkalo zašto bi Nemci zapalili ogromno kulturno-istorijsko blago, kada se tamo nalazila i značajna građa, od neprocenjive vrednosti, vezana za odnose Srbije i Austrougarske, zatim Srbije i Turske, Srbije i Rusije. “U požaru je navodno izgorelo 300.000 knjiga i 200.000 svezaka, časopisa, arhivske građe, istorijskih spisa… Nemci su u toku rata imali posebnu jedinicu „A. Rozenberg” koja je po svetu skupljala, tačnije pljačkala umetnička dela u porobljenim državama. Komandant jedinice koja je rovarila po tadašnjoj Jugoslaviji, posebno Srbiji, bio je dr Robert Švanke, koji je pre rata jedno vreme živeo u Beogradu i bio dobro upoznat šta se sve nalazi u biblioteci”. Prema piščevim rečima, Nemci su tokom 1941. godine radili nekoliko isleđivanja kako bi dokazali da nisu oni srušili bibiloteku. O tome postoje zapisnici u arheološkom odeljenju Narodne biblioteke. I Nemci i tadašnji upravnik biblioteke, Dragiša Ilić, tvrde da nijedna bomba nije pala na biblioteku, a da je jedna zapaljiva pala u dvorište i da se tek predveče pojavio plamen koji je izbijao iz krova biblioteke. A u biblioteci su radila dvojica Nemaca, a jedan od njih, Stevan Feninger, bio je domar, koji je živio u zgradi biblioteke. Sve knjige su bile spakovane u 84 velika sanduka i trebalo je da budu izmeštene u manastir Blagoveštenje, u kome se nakon rata zamonašio patrijarh Pavle, pa je i on jedan od junaka ovog romana. Drugog aprila je došla naredba da knjige ostanu u biblioteci, što govori o izdaji i pripremi da najvažnije stvari budu pokradene.
“Ruševine Biblioteke su samo jednom otkopane, a zatim ponovo zakopane, 1976. godine. Arheološka komisija, koja je odradila taj posao, ostavila je zapisnik u kome piše da količina pepela ne odgovara količini knjiga koje su se tamo nalazile. Ista konstatacija se odnosi i na kovčege, što znači da je ono najvažnije odneseno, jer niko u biblioteku nije mogao da uđe dok Nemci nisu potpuno ovladali gradom. Iz te konstatacije sam izvukao moto knjige: „Kad knjiga izgori, pepeo progovori”, rekao je Vanja Bulić.
Milena Veličković
Ukradena istorija: Država još nema spisak opljačkanog
Vеčernje novosti – 19. novembar 2011. 20:45
ZAINTRIGIRANI tvrdnjama stručnjaka da Srbija nema instituciju sa zadatkom da sistematski traga za srpskom baštinom rasutom po svetu, popisuje je i vraća, makar u obliku kataloga i kopija, obratili smo se Ministarstvu kulture i tražili odgovor da li se i zašto nacionalno nasleđe prepušta zaboravu. S obzirom na to da Srbija vraća Hrvatskoj umetničko blago koje pripada crkvama i manastirima SPC na njenoj teritoriji, tražili smo odgovor od Ministarstva da li postoji i obrnut proces, da se našoj državi vraćaju umetnine i relikvije koje je NDH opljačkala još tokom Drugog svetskog rata. U Ministarstvu objašnjavaju da ovu oblast reguliše Carinski zakon i da je Srbija potpisnica međunarodnih konvencija kojima se reguliše ova oblast: Konvencije o merama za zabranu i sprečavanje nedozvoljenog uvoza, izvoza i prenosa svojine kulturnih dobara, Unesko 1970, i Konvencije za zaštitu kulturnih dobara u slučaju oružanih sukoba. - Međutim, činjenica je da to nije dovoljno jer tim konvencijama nije propisan način vraćanja robe, osim odredbe da se molba za povraćaj šalje diplomatskim putem - kaže Ana Subotić, portparol Ministarstva kulture. - Zato će set zakona koji reguliše zaštitu kulturnog nasleđa biti usvojen najkasnije do 2014. godine, prema planu Vlade Srbije za usklađivanje propisa sa zakonodavstvom EU. Na pitanje da li imamo celovit spisak kulturne baštine koji se nalazi van zemlje, u Ministarstvu odgovaraju da postojeći zakoni određuju da registar kulturnih dobara vode ustanove zaštite po vrstama kulturih dobara. Oni citiraju članove zakona po kojima je Arhiv Srbije zadužen da se bavi zaštitom arhivske građe, ali i istraživanjem i kopiranjem kompletne građe u inostranstvu koja je od posebnog značaja za istoriju Srbije. - Kako je taj posao obavljan dugo vremena pokazuje činjenica da je sadašnji direktor prilikom dolaska u ovu instituciju 2008. otkrio gomilu neraspakovane dokumentacije koja je još ranih sedamdestih stigla iz Beča - podseća dr Vladimir Davidović, stručnjak za međunarodno pravo i nekadašnji sekretar SANU. Narodni muzej u Beogradu po slovu zakona „obavlja poslove u pogledu umetničko-istorijskih dela, kao i poslove oko staranja o očuvanju umetničko-istorijskih dela od posebnog značaja za istoriju i kulturu Republike Srbije koja se nalaze u inostranstvu“. - Narodni muzej nije otvoren za posetioce već deset godina, pa građani ne mogu da vide ni ovdašnje blago, a kamoli ono iz inostranstva - kaže dr Nikola Kusovac, negdašnji kustos Narodnog muzeja. - Dok sam radio u muzeju jedan od glavnih zadataka bio je pravljenje izložbi srpske baštine koja se nalazi u drugim zemljama, a koristili smo tu priliku da je restaurišemo i zaštitimo. Pošto muzej ne radi ta praksa više ne postoji, a nisam siguran ni u kakvom su stanju ovdašnji materijal. Ministarstvo u odgovoru citira i član zakona po kome Narodna biblioteka Srbije, između ostalog, obavlja delatnost zaštite stare i retke knjige od posebnog značaja za istoriju i kulturu Srbije koja se nalazi u inostranstvu. Na sajtu biblioteke je u digitalizovanom obliku moguće videti samo stare rukopisne knjige iz Srbije koje su iz manastira sakupili odneli i sačuvali Jernej Kopitar i Pavel Šafarik, a danas se nalaze u muzejima u Ljubljani i Pragu. Poseban paradoks je da u digitalnom obliku možemo videti i knjige iz Zbirke Čestera Bitija, koje su 1915. ukradene iz zbirke najvrednijih knjiga Narodne biblioteke u Beogradu. Nažalost, još oko 5.000 knjiga i rukopisa od Sankt Peterburga do Vašingtona nije nam dostupno.ARHIVARI SE NADMUDRUJU PRAVO na restituciju arhivalija pokradenih tokom Prvog svetskog rata priznato je Kraljevini SHS senžermenskim mirovnim ugovorom sa Austrijom 1919. godine, na osnovu kojeg je 1923. godine zaključen Arhivski sporazum o vraćanju arhivskog materijala Srbiji. - Međutim, Austrija je zahtevala reviziju sporazuma, pa je njegovo sprovođenje prekinuto 1926. godine - kaže Ana Subotić, portparol Ministarstva kulture. - Prema raspoloživim podacima, tokom okupacije Srbije samo u periodu od jula 1941. do septembra 1942. u Beč je poslata arhivska građa u količini od 579 sanduka, 4 fascikle i 88 posebnih akata. Međutim, podaci sekretara jugoslovenske komisije za restituciju dr Vojislava Jovanovića Maramba, koji su tek nedavno objavljeni, posle 60 godina skrivanja, govore da je iz Srbije tokom Drugog svetskog rata opljačkano oko 40 vagona istorijskih dokumenata! U Ministarstvu kulture navode da je nakon rata obnovljeno sprovođenje Arhivskog sporazuma, ali tek 1958. zaključivanjem protokola sa Austrijom. Ovim dokumentom je restituciji opljačkane dokumentacije u Prvom svetskom ratu dodata i restitucija kulturnih dobara odnetih za vreme Drugog svetskog rata u Austriju. - Jugoslovenski eksperti su 1960. sastavili listu jugoslovenskih zahteva na oko 1.000 strana, koja je predata austrijskoj vladi - kaže Ana Subotić. - Međutim, ponovo je došlo do prekida, a rad na restituciji je nastavljen 1975. i trajao je do 1991, do kada je obavljeno 11 primopredaja arhivske građe.
- - - - - - - - - -
„Teslina pošiljka” Vanje Bulića
Međunarodni radio Srbija – 20. juni 2015. 10:12
Novo delo Vanje Bulića „Teslina pošiljka”, četvrti je roman ovog pisca sa istim glavnim junakom, novinarom Novakom Ivanovićem, koji, poput detektiva, rešava neke tajne iz prošlosti.
“Na ruševinama Narodne biblioteke, uništene tokom bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine, jednog sunčanog beogradskog jutra, pronađeno je telo nemačkog novinara Riharda Genca. Taj događaj označiće početak potere za ubicom, koja će novinara Novaka Ivanovića uvesti u lavirint laži, obmana, obaveštajnih intriga, istorijskih nepravdi, međunarodnih zavera... A na samom kraju tog lavirinta, čeka šokantna istina” - ovo je ukratko radnja najnovijeg romana Vanje Bulića “Teslina pošiljka”.
Govoreći o tome kako je nastala ova knjiga i kako se Tesla našao u vrtlogu trilera, pisac je rekao da je Nikola Tesla bio neophodan u ovoj trilerskoj priči ispletenoj oko Narodne biblioteke. Između dva svetska rata, Tesla je neprestano govorio, a postoje i pisani dokumenti o tome, da je projektovao razorno oružje, koje bi pomoglo da se njegova otadžbina odbrani u slučaju napada. Za tim projektima se i danas traga. Rusi tvrde da su ih Amerikanci oteli Tesli nakon njegove smrti, jer u sobu pokojnika niko osim američke policije nije mogao da uđe sedam dana, a posle toga je Teslin sef bio prazan. Amerikanci tvrde da su projekte uzeli Rusi, jer je Tesla navodno bio njihov špijun. Očigledno je da te projekte nemaju ni jedni ni drugi, jer bi sa njima bili apsolutni gospodari sveta. Da li su se ti projekti nalazili u Narodnoj biblioteci, kako su tamo dospeli i ko ih je sakrio? – to je zagonetka koju pokušava da reši novinar Novak Ivanović.
Bulić je rekao da ga je stalno kopkalo zašto bi Nemci zapalili ogromno kulturno-istorijsko blago, kada se tamo nalazila i značajna građa, od neprocenjive vrednosti, vezana za odnose Srbije i Austrougarske, zatim Srbije i Turske, Srbije i Rusije. “U požaru je navodno izgorelo 300.000 knjiga i 200.000 svezaka, časopisa, arhivske građe, istorijskih spisa… Nemci su u toku rata imali posebnu jedinicu „A. Rozenberg” koja je po svetu skupljala, tačnije pljačkala umetnička dela u porobljenim državama. Komandant jedinice koja je rovarila po tadašnjoj Jugoslaviji, posebno Srbiji, bio je dr Robert Švanke, koji je pre rata jedno vreme živeo u Beogradu i bio dobro upoznat šta se sve nalazi u biblioteci”. Prema piščevim rečima, Nemci su tokom 1941. godine radili nekoliko isleđivanja kako bi dokazali da nisu oni srušili bibiloteku. O tome postoje zapisnici u arheološkom odeljenju Narodne biblioteke. I Nemci i tadašnji upravnik biblioteke, Dragiša Ilić, tvrde da nijedna bomba nije pala na biblioteku, a da je jedna zapaljiva pala u dvorište i da se tek predveče pojavio plamen koji je izbijao iz krova biblioteke. A u biblioteci su radila dvojica Nemaca, a jedan od njih, Stevan Feninger, bio je domar, koji je živio u zgradi biblioteke. Sve knjige su bile spakovane u 84 velika sanduka i trebalo je da budu izmeštene u manastir Blagoveštenje, u kome se nakon rata zamonašio patrijarh Pavle, pa je i on jedan od junaka ovog romana. Drugog aprila je došla naredba da knjige ostanu u biblioteci, što govori o izdaji i pripremi da najvažnije stvari budu pokradene.
“Ruševine Biblioteke su samo jednom otkopane, a zatim ponovo zakopane, 1976. godine. Arheološka komisija, koja je odradila taj posao, ostavila je zapisnik u kome piše da količina pepela ne odgovara količini knjiga koje su se tamo nalazile. Ista konstatacija se odnosi i na kovčege, što znači da je ono najvažnije odneseno, jer niko u biblioteku nije mogao da uđe dok Nemci nisu potpuno ovladali gradom. Iz te konstatacije sam izvukao moto knjige: „Kad knjiga izgori, pepeo progovori”, rekao je Vanja Bulić.
Milena Veličković
