Hipohondrija, da li je moguce i ako jeste kako se izboriti sa njom

Na ovom forumu nisam prvi put. dva puta sam vec zatrazila pomoc i dobila je. Naime, ja sam mlada osoba, koja je anskioznost upoznala prvi put u 4 srednje.
Poceli su napadi panike, nemogucnost gutanja pljuvacke, agorafobija, osamljivanje, socijalna fobija kao i strahovi poput straha od smrti,bolesti,ludila. Godinama se borim sa tim i vec sam dosta naucila o tome, zbog prevelike zelje da nam sta mi se to desava i kako da to savladam i kontrolisem.
Dopisivajuci se sa Bru Zlijem, ako se ne varam, dosta toga sam naucila i primenila, te mi je bilo lakse.
Ali i dalje, iako se sa ovim nosim vec godinama, ja imam napade, lose i sputavajuce misli, negativne takoreci, i dalje se plasim svega sto ima veze sa smrcu,bolescu itd.
Vazno je napomenuti da su moji napad poceli pola godine PRE nego sto cemo saznati da se moj brat koji je imao 17 godina tesko razboleo, zatim i umro...
Jedno vreme sam se odlicno nosila sa svojim strahovima jer sam u porodici imala nekog ko je istinski bolestan, ali sam uvek kad sam bila pod stresom ili sama, osecala nesigurnost i nadolazili su svi strahovi koji su usadjeni duboko u mene. Izuzetno sam nervozna. Smetaju mi mnoge stvari. Nesigurna sam u sve oko sebe.
sve sam naucila da kontrolisem. I da izadjem napolje i izlazim sa deckom i drustvom normalno. Da setam i odvojim se od kuce, iako ej to bil odosta tesko jer sam u majci videla veliku podrsku i sigurnost.. Jedino sto me i dalje muci je analiziranje sopstvenog tela i zdravlja. svakim danom se sve vise plasim. a onda odem izvadm krv i shvatim da sam zdrava. stalno razmisljam o buducnosti. Prvo u veoma pozitivnom smislu, jer sam ipak pozitivac, samo hipohondar, te sam istovremeno i negativac. Ne mogu da se opustim, da uzivam u ovoj svojo jmladosti nego se vecito preispitujem i gledam, fali li mi sta. Imam realne bolove u rukama, nogama, glavi, grudima.... i onda krece panika.. zasto, zbog cega..
Nisam nikada pila antidepresive, jer nisam zelela, zelela sam sama da se izborim sa tim. Jedino sto ponekad uzmem su valerijana kapi i kantarion kapsule. Dobro bi mi dosli saveti nekog sa slicnim iskustvom, jer je zaista tesko citav dan razmisljati o tome sta me boli i zbog cega i sa tim se nositi sam, jer je sredian takva da je sramotno spomenuti, a kamoli pricati o tome.

Ovako, ja nemam bar zasad, problem sa hipohondričnim mislima, ali imam napade anksioznosti, sa tahikardijom i depresivne epizode. Prisilne misli su mi se javile sa 11 godina, uvek mi je socijalizacija bila problem, uklapanje ....

Ako se neki psihički problem javi rano, vrlo je verovatno , da će se provlačiti kroz ostatak života. Ono što možeš je da pokušaš da se družiš sa osobama koje te razumeju i kojima možeš verovati. Neka vrsta afirmacije bi isto pomogla da se osećaš bolje. Ako si 93 godište, telo je u punoj snazi, posveti se nekim psihičkim aktivnostima, trčanju vežbanju, plivanju. To iscrpljivanje je vrlo zdravo za psihu i telo

Mislim da grešiš, što si protiv antidepresiva, neki od njih, mogu doneto olakšanje i pomoći da objektivnije razmisliš o stvarima o životu. Danas postoje antidepresivi sa minimalnim nus pojavama. Idealno bi bilo da možeš posetiti nekog privatnog psihijatra/ psihoterapeuta, da sasluša probleme i da ti predloži neke lekove tj njihove kombinacije, koje bi ti popravile raspoloženje i učinile te funkcionalnijom ličnošću. Naravno, niko te na to ne može naterati, ali grešiš, što ih odbacuješ u startu. Procesi u mozgu su nepoznanica i dalje i to su vrlo složena pitanja, da bi se verodotojno mislilo, da je dovoljna neka autsugestija i slično

Ne treba bežati od različitostii od toga da ljudi jako različito funkcionišu. Ne može svako da bude neurohirurg ili vozač formule I. Treba se izboriti sa najveću slobodu u okvrima vlastitih ograničenja

ma proci ce kad vam dosadi da dobijate uvek iste stare bolesti

za hipohondriju je lek vrlo jednostavan...
treba da se ide u banje, da se maze blatom,
da se sto pre navikne na ilovacu!

Tufna93:

Na ovom forumu nisam prvi put. dva puta sam vec zatrazila pomoc i dobila je. Naime, ja sam mlada osoba, koja je anskioznost upoznala prvi put u 4 srednje.
Poceli su napadi panike, nemogucnost gutanja pljuvacke, agorafobija, osamljivanje, socijalna fobija kao i strahovi poput straha od smrti,bolesti,ludila. Godinama se borim sa tim i vec sam dosta naucila o tome, zbog prevelike zelje da nam sta mi se to desava i kako da to savladam i kontrolisem.
Dopisivajuci se sa Bru Zlijem, ako se ne varam, dosta toga sam naucila i primenila, te mi je bilo lakse.
Ali i dalje, iako se sa ovim nosim vec godinama, ja imam napade, lose i sputavajuce misli, negativne takoreci, i dalje se plasim svega sto ima veze sa smrcu,bolescu itd.
Vazno je napomenuti da su moji napad poceli pola godine PRE nego sto cemo saznati da se moj brat koji je imao 17 godina tesko razboleo, zatim i umro...
Jedno vreme sam se odlicno nosila sa svojim strahovima jer sam u porodici imala nekog ko je istinski bolestan, ali sam uvek kad sam bila pod stresom ili sama, osecala nesigurnost i nadolazili su svi strahovi koji su usadjeni duboko u mene. Izuzetno sam nervozna. Smetaju mi mnoge stvari. Nesigurna sam u sve oko sebe.
sve sam naucila da kontrolisem. I da izadjem napolje i izlazim sa deckom i drustvom normalno. Da setam i odvojim se od kuce, iako ej to bil odosta tesko jer sam u majci videla veliku podrsku i sigurnost.. Jedino sto me i dalje muci je analiziranje sopstvenog tela i zdravlja. svakim danom se sve vise plasim. a onda odem izvadm krv i shvatim da sam zdrava. stalno razmisljam o buducnosti. Prvo u veoma pozitivnom smislu, jer sam ipak pozitivac, samo hipohondar, te sam istovremeno i negativac. Ne mogu da se opustim, da uzivam u ovoj svojo jmladosti nego se vecito preispitujem i gledam, fali li mi sta. Imam realne bolove u rukama, nogama, glavi, grudima.... i onda krece panika.. zasto, zbog cega..
Nisam nikada pila antidepresive, jer nisam zelela, zelela sam sama da se izborim sa tim. Jedino sto ponekad uzmem su valerijana kapi i kantarion kapsule. Dobro bi mi dosli saveti nekog sa slicnim iskustvom, jer je zaista tesko citav dan razmisljati o tome sta me boli i zbog cega i sa tim se nositi sam, jer je sredian takva da je sramotno spomenuti, a kamoli pricati o tome.

Kliknite za proširenje...

cek je si isla kod doktora i jel on spominjao lekove?
u sv slucaju problem je pored svih navedenih i prihvatiti da nemamo moc nad zivotom i smrcu i da svakog svasta moze akaciti i da nemas moc....probaj da
se okupiras dr stvarima i da smanjis sve vise te provere krvi,tipa dva put godisnje pa onda jednom..i tako..
i naravn idi kod doktora...

Tufna93:

Na ovom forumu nisam prvi put. dva puta sam vec zatrazila pomoc i dobila je. Naime, ja sam mlada osoba, koja je anskioznost upoznala prvi put u 4 srednje.
Poceli su napadi panike, nemogucnost gutanja pljuvacke, agorafobija, osamljivanje, socijalna fobija kao i strahovi poput straha od smrti,bolesti,ludila. Godinama se borim sa tim i vec sam dosta naucila o tome, zbog prevelike zelje da nam sta mi se to desava i kako da to savladam i kontrolisem.
Dopisivajuci se sa Bru Zlijem, ako se ne varam, dosta toga sam naucila i primenila, te mi je bilo lakse.
Ali i dalje, iako se sa ovim nosim vec godinama, ja imam napade, lose i sputavajuce misli, negativne takoreci, i dalje se plasim svega sto ima veze sa smrcu,bolescu itd.
Vazno je napomenuti da su moji napad poceli pola godine PRE nego sto cemo saznati da se moj brat koji je imao 17 godina tesko razboleo, zatim i umro...
Jedno vreme sam se odlicno nosila sa svojim strahovima jer sam u porodici imala nekog ko je istinski bolestan, ali sam uvek kad sam bila pod stresom ili sama, osecala nesigurnost i nadolazili su svi strahovi koji su usadjeni duboko u mene. Izuzetno sam nervozna. Smetaju mi mnoge stvari. Nesigurna sam u sve oko sebe.
sve sam naucila da kontrolisem. I da izadjem napolje i izlazim sa deckom i drustvom normalno. Da setam i odvojim se od kuce, iako ej to bil odosta tesko jer sam u majci videla veliku podrsku i sigurnost.. Jedino sto me i dalje muci je analiziranje sopstvenog tela i zdravlja. svakim danom se sve vise plasim. a onda odem izvadm krv i shvatim da sam zdrava. stalno razmisljam o buducnosti. Prvo u veoma pozitivnom smislu, jer sam ipak pozitivac, samo hipohondar, te sam istovremeno i negativac. Ne mogu da se opustim, da uzivam u ovoj svojo jmladosti nego se vecito preispitujem i gledam, fali li mi sta. Imam realne bolove u rukama, nogama, glavi, grudima.... i onda krece panika.. zasto, zbog cega..
Nisam nikada pila antidepresive, jer nisam zelela, zelela sam sama da se izborim sa tim. Jedino sto ponekad uzmem su valerijana kapi i kantarion kapsule. Dobro bi mi dosli saveti nekog sa slicnim iskustvom, jer je zaista tesko citav dan razmisljati o tome sta me boli i zbog cega i sa tim se nositi sam, jer je sredian takva da je sramotno spomenuti, a kamoli pricati o tome.

Kliknite za proširenje...

Pa u ovome je problem u nekom %. Odakle tebi slobodan citav dan ? Naravno da ce mozak sam sebi napraviti neku brigu i patologiju na kraju....
Heej nisam prosetao psa 2 -3 dana, pa je morao da se dosadjuje po dvoristu samo (iako je veliko) i odmah je postao malo neurotican, anxiozan, poremecen san ima i sl....
Pre neki dan, istrcasto u prirodi nekoliko km, onda ga pustih da pronjuska gde je hteo, pa da se igra sa drugim psima.....Vratio se kuci izmoren, umoran, gladan, zedan, jeo, pio, i u kucicu na zzzz i miran kao bubica sutradan....

Tako i ljudi, slicno....

Preoptereti se obavezama i hobijima (ali nikakve visoke ciljeve da postavljas sebi, samo obican rad, rad, i rad i uzivanje u tome, znaci rad ali bez preteranog ocekivanja na kraju i visokih ciljeva), da nemas da stignes nista drugo u toku dana da uradis, kao oni preoptereceni poslovni ljudi, koji kada dodju kuci ne smeju da sednu jer ce odmah sedeci zaspati....
Tada neces imati slobodnog vremena da razmisljas sta ti sve fali i da procesuiras i ispitujes svaki drhtaj misicnog vlakna, nerva i da se pitas jao sta je to da l nije rak ili neka opaka bolest u nastajanju?

Samo ces primetiti da od silnog umora i obaveza nisi ni pomislila o sebi u toku dana, a i kada pomislis nece ti se mnogo razmisljati o negativnostima.....

Znas kako kazu stari ljudi - "Dokon um je djavolje igraliste". Pogotovo kod ljudi koji na testovima pokazuju visok skor neuroticizma.

bRu zLi:

Pa u ovome je problem u nekom %. Odakle tebi slobodan citav dan ? Naravno da ce mozak sam sebi napraviti neku brigu i patologiju na kraju....
Heej nisam prosetao psa 2 -3 dana, pa je morao da se dosadjuje po dvoristu samo (iako je veliko) i odmah je postao malo neurotican, anxiozan, poremecen san ima i sl....
Pre neki dan, istrcasto u prirodi nekoliko km, onda ga pustih da pronjuska gde je hteo, pa da se igra sa drugim psima.....Vratio se kuci izmoren, umoran, gladan, zedan, jeo, pio, i u kucicu na zzzz i miran kao bubica sutradan....

Tako i ljudi, slicno....

Preoptereti se obavezama i hobijima (ali nikakve visoke ciljeve da postavljas sebi, samo obican rad, rad, i rad i uzivanje u tome, znaci rad ali bez preteranog ocekivanja na kraju i visokih ciljeva), da nemas da stignes nista drugo u toku dana da uradis, kao oni preoptereceni poslovni ljudi, koji kada dodju kuci ne smeju da sednu jer ce odmah sedeci zaspati....
Tada neces imati slobodnog vremena da razmisljas sta ti sve fali i da procesuiras i ispitujes svaki drhtaj misicnog vlakna, nerva i da se pitas jao sta je to da l nije rak ili neka opaka bolest u nastajanju?

Samo ces primetiti da od silnog umora i obaveza nisi ni pomislila o sebi u toku dana, a i kada pomislis nece ti se mnogo razmisljati o negativnostima.....

Znas kako kazu stari ljudi - "Dokon um je djavolje igraliste". Pogotovo kod ljudi koji na testovima pokazuju visok skor neuroticizma.

Kliknite za proširenje...

Jasno mi je da je dokon um djavolje igraliste. Odakle mi slobodan ceo dan? Pa nisam ga do ove godine imala.. zavrsila sam fax,i sada je u fazi razrade diplomski koji za dva meseca branim,pa se trenutno ne bavim nicim.. setam psa,sa deckom sam,gledam filmove,setam redovno,radim po kuci,ali oduvek i uz silne obaveze ovaj se problem javljao i bio prisutan uvek. Da,upravo to,od drhtaja misica istripujem kojesta i preopteretim se.. boli me zeludac nekoliko dana redovno,svakog meseca,pa istripujem najgore,i vadim krv,nista.. sta god da me zigne,ja preuvelicam.. sa napadom panike se izborim sada.. ali je veoma tesko sa tim svakodnevnim hipohondricnim mislila se izboriti

Samo uveravaj sebe da ti je to panicno reagovanje koje nastaje od panicnog misljenja, podsvesnog, i hipervigilne paznje na telesnu simptomatologiju, a onda kada to eskalira desi se panicni napad i slicno, pa mislis da je eto tu kraj - bolest uznapredovala bla bla.

Samo znaci uveravaj sebe da to sto te muci, da se desava, ali da nije produkt organske patologije, vec produkt panicnog reagovanja, panicnog poremecaja, i bice ti lakse.
Pocni malo da se bavis i sportom, mada setas psa vec, ali ubaci i neke fitnes vezbe na strunjaci koje mozes raditi kuci uz pomoc YT-a. Sve ce to uticati da ojacas kod sebe sigurnost, a i zdravlje, pa ces biti nekako vise pouzdanija u svoje telo, da moze da se izbori sa nedacama i patologijama.

EVO OVO JE TEMA KOJU SAM TAKODJE OTVORILA I RAZLOG ZBOG KOG MI JE MALO TESKO DA SE BAVIM SPORTOM,A POKUSAVALA SAM i isla sam letos na treninge.. ali leti.teze disem pa je.stalo

bRu zLi:

Samo uveravaj sebe da ti je to panicno reagovanje koje nastaje od panicnog misljenja, podsvesnog, i hipervigilne paznje na telesnu simptomatologiju, a onda kada to eskalira desi se panicni napad i slicno, pa mislis da je eto tu kraj - bolest uznapredovala bla bla.

Samo znaci uveravaj sebe da to sto te muci, da se desava, ali da nije produkt organske patologije, vec produkt panicnog reagovanja, panicnog poremecaja, i bice ti lakse.
Pocni malo da se bavis i sportom, mada setas psa vec, ali ubaci i neke fitnes vezbe na strunjaci koje mozes raditi kuci uz pomoc YT-a. Sve ce to uticati da ojacas kod sebe sigurnost, a i zdravlje, pa ces biti nekako vise pouzdanija u svoje telo, da moze da se izbori sa nedacama i patologijama.

Kliknite za proširenje...

cao, zdravo, dobar dan 
Naime, otvorila sam ovu temu zbog konsultovanja sa nekim ko ima slicno iskustvo..
Od malena, rekla bih, potice ovaj problem.
Dakle, ne mogu da nadisem. Zedna sam vazduha. Prilikom disanja imam potrebu da udahnem duboko i predjem taj neki prag u plucima. Imam osecaj da nekada ne ispunim pluca vazduhom u celini. I onda zevam ne bih li uhvatila vazduh i presla taj prag i zadovoljila pluca. ali to ne jenjava, nego naime, nastojim da sve vise i vise disem tako. Ponekad nijednom u toku dana ne uram to, a evo sada po ceo dan. Moja majka ima isti problem, sto je veoma zanimljivo. A evo zdrava je i ziva, hvala Bogu. Nepusac sam, odnosno zapalim cigaretu jedino u graud ponekad i nakon jela, sve u svemu, jednom nedeljno.

To sa disanjem i mene zeza. Pogotovo kad mislim o tome. Sad mi je lakše akd vidim da nisam jedina.

Ima li koga na ovoj temi? Ne samo da sam hipohondricna nego haos...prootekle dve nedelje sam provela u apsolutnom grcu i panici da xe mi se MOZDA pojaviti crne fleke pred ocima.eto

Луна, хипохондрија је стање које захтева психтерапију. Врло озбиљан проблем ако се запусти.

Luna2707:

Ima li koga na ovoj temi? Ne samo da sam hipohondricna nego haos...prootekle dve nedelje sam provela u apsolutnom grcu i panici da xe mi se MOZDA pojaviti crne fleke pred ocima.eto

Kliknite za proširenje...

nije nemoguće, meni možda ispadnu zubi