Dimitrije Sinait. Pomeranje početka srpske pismenosti pre Kulina bana

16.10.2015.

Dimitrijevi zapisi stariji od Miroslavljevog jevanđelja?


Miroslavljevo jevanđelje više neće biti najstariji spomenik srpske pismenosti.
Miroslavljevo jevanđelje više neće biti najstariji spomenik srpske pismenosti ukoliko se potvrdi istraživanje našeg filologa iz Instituta za srpski jezik SANU i docenta na Katedri za srpski jezik Filološkog fakulteta u Beogradu dr Viktora Savića. On tvrdi, na osnovu svog višegodišnjeg istraživanja, da je naš najstariji književnik Dimitrije Sinait – koji je živio i stvarao gotovo čitav vek pre Svetoga Save i 80–90 godina prije nego što su napisani Miroslavljevo jevanđelje i Povelja Kulina bana.


Istraživanje Viktora Savića se u izvesnoj mjeri oslanja na rezultate ranijih istraživanja sprovedenih u inostranstvu i nastalo je u dijalogu s njima. On se bavi izučavanjem naše pismenosti najranijeg perioda, ranog srednjeg vijeka – a to je X–XI vijek. Njegovo saznanje je od prvorazrednog značaja za srpsku kulturu i pismenost. Riječ je o njegovom višegodišnjem iščitavanju i filološkom proučavanju nekih od najstarijih slovenskih rukopisa koji su neopravdano izvan interesovanja naše nauke. Prije svega se radi o drevnim rukopisima iz manastira Svete Katarine na Sinaju, među kojima dominiraju srpski ćirilički rukopisi.

Ди­ми­три­је Си­на­ит је пи­сар вр­ло пре­по­зна­тљи­вог ру­ко­пи­са, круп­них и по­ма­ло не­мар­но пи­са­них сло­ва, за ко­га проф. Хајнц Ми­клас, ру­ко­во­ди­лац ти­ма из Бе­ча ко­ји тре­нут­но нај­ви­ше ра­ди на про­у­ча­ва­њу но­во­про­на­ђе­них си­нај­ских гла­гољ­ских ру­ко­пи­са, ис­ти­че да пред­ста­вља кључ­ну фи­гу­ру си­нај­ске гла­гољ­ске пи­сме­но­сти.



У Ди­ми­три­је­вом из­ра­зу се, пре­ко спо­ра­дич­них огре­ше­ња о кон­зер­ва­тив­ну ор­то­граф­ску нор­му, ја­сно ра­за­зна­је срп­ска ре­дак­ци­ја ста­ро­сло­вен­ског је­зи­ка ко­ја се, пре­вас­ход­но, очи­ту­је у сфе­ри фо­но­ло­ги­је. Го­то­во све је­зич­ке цр­те ко­је на ви­де­ло из­но­си на­ша ана­ли­за, за­др­жа­ће срп­ска ре­дак­ци­ја у на­ред­ним сто­ле­ћи­ма...
Ди­ми­три­је­ве спи­се од­ли­ку­је у на­че­лу „тач­на“ упо­тре­ба „ју­со­ва“, ... па пи­сар Ди­ми­три­је без ве­ћих про­бле­ма „пра­вил­но“ (у ње­го­вом вре­ме­ну ана­хро­но) ко­ри­сти на­сле­ђе­ни си­стем „ју­со­ва“. За Ди­ми­три­ја је упо­тре­ба „ју­со­ва“ од­раз књи­жев­не кул­ту­ре.

Ви­ди­мо, та­ко, књи­жев­ни­ка ко­ји, по­ред сло­вен­ске тра­ди­ци­је, по­зна­је и ла­ти­ни­цу и грч­ки ал­фа­бет, нор­мал­но се слу­жи гла­го­љи­цом и ћи­ри­ли­цом без не­кон­тро­ли­са­ног ме­ша­ња. На по­сре­дан на­чин се ви­ди да је за Ди­ми­три­ја ћи­ри­ли­ца ипак не­што „обич­ни­је“ пи­смо, пи­смо за сва­ко­днев­ну упо­тре­бу, за раз­ли­ку од гла­го­љи­це ко­ја за­др­жа­ва на­ро­чи­ту, ли­тур­гиј­ску функ­ци­ју.

Др Вик­тор Са­вић
објављено: 18.10.2015.
http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Dimitrije-Sinait-je-najstariji-srpski-knjizevnik.sr.html

Godine 2008. počeli sa digitalizacijom rukopisa
http://www.saintcatherinefoundation.org/en/projects/

Nema potrebe da se podsećamo ranijeg naziva Sinaj planine, u vreme kad je Mozes primao zapovesti od JHVH-a, -Serbal planina
https://books.google.rs/books?id=xA...2iiQDi#v=onepage&q=mount serbal sinai&f=false
Mount Serbal, the "Sinai" of the early Christian Church
http://digitalcollections.nypl.org/items/510d47d9-613e-a3d9-e040-e00a18064a99

Dr Vik­tor Sa­vić

objavljeno: 18.10.2015.

Dimitrije Sinait je najstariji srpski književnik



Prva strana Kijevskih listića, rukopis Dimitrija Sinaita



Da su se Sr­bi slu­ži­li gla­go­lji­com, to se odav­no zna, iako je do­sko­ra bio po­znat re­la­tiv­no ma­li broj spo­me­ni­ka ko­ji se na ne­po­sre­dan ili po­sre­dan na­čin mo­gu ve­za­ti za srp­sko sred­njo­ve­kov­no na­sle­đe. Uglav­nom se sma­tra da je srp­ska pi­sme­nost ma­te­ri­jal­no po­sve­do­če­na tek od po­sled­njih de­ce­ni­ja XII ve­ka. Raz­log je u to­me što se ve­ro­va­lo da su svi sta­ri­ji spo­me­ni­ci, na­pro­sto, iz­gu­blje­ni. Pa ipak, vi­še pu­ta je is­ti­ca­no da Mi­ro­sla­vlje­vo je­van­đe­lje i dru­gi spo­me­ni­ci od uni­ver­zal­nog zna­ča­ja ni­su mo­gli na­sta­ti ni iz če­ga, od­no­sno iz skrom­ne, ne­raz­vi­je­ne kul­tu­re.
Po svo­jim op­štim ka­rak­te­ri­sti­ka­ma, na­ro­či­to zbog si­stem­skih „mo­ra­vi­za­ma“ i pri­pad­no­sti la­tin­skom ob­re­du, na če­lo sa­ču­va­nog sta­ro­slo­ven­skog spo­me­nič­kog na­sle­đa obič­no se sta­vlja­ju Ki­jev­ski li­sti­ći, za ko­je ne­ki fi­lo­lo­zi dr­že da su čak i iz sa­me Ve­li­ke Mo­rav­ske (pro­na­đe­ni su oko 1870. go­di­ne na Si­na­ju, a da­nas su u Ki­je­vu). Nji­ho­va pr­va stra­ni­ca is­pi­sa­na je ka­sni­je (XI–XII vek), na dru­gom te­re­nu, ta­ko­đe je ve­za­na za la­tin­ski ob­red, ali se je­zič­ki ukla­pa u is­toč­no­ju­žno­slo­ven­ski knji­žev­ni pro­stor.


Pa­le­o­graf­ska is­tra­ži­va­nja su po­ka­za­la da je ovu stra­ni­cu pi­sao „Di­mi­tri­je gre­šnik“ (do­ne­dav­no po­zna­ti­ji kao „ol­tar­nik“), za­jed­no s pas­hal­nom ta­bli­com i po­me­ni­kom u Si­naj­skom slu­žab­ni­ku, knji­žev­nim za­pi­si­ma u Si­naj­skom psal­ti­ru ko­ji no­si nje­go­vo ime – ta­ko­zva­nom Di­mi­tri­je­vom psal­ti­ru (oba spo­me­ni­ka su is­toč­nog ob­re­da), kao i jed­nu sek­ci­ju u Si­naj­skom mi­sa­lu.
Di­mi­tri­je Si­na­it je pi­sar vr­lo pre­po­zna­tlji­vog ru­ko­pi­sa, krup­nih i po­ma­lo ne­mar­no pi­sa­nih slo­va, za ko­ga prof. Hajnc Mi­klas, ru­ko­vo­di­lac ti­ma iz Be­ča ko­ji tre­nut­no naj­vi­še ra­di na pro­u­ča­va­nju no­vo­pro­na­đe­nih si­naj­skih gla­golj­skih ru­ko­pi­sa, is­ti­če da pred­sta­vlja ključ­nu fi­gu­ru si­naj­ske gla­golj­ske pi­sme­no­sti.


Po ovim na­la­zi­ma, Di­mi­tri­je je u Sve­tu ze­mlju sti­gao iz Du­klje – Ze­te, ve­ro­vat­no iz cr­kve­no­po­li­tič­kih raz­lo­ga, či­me se po­bi­ja u me­đu­vre­me­nu raz­vi­je­na hi­po­te­za, za­sno­va­na na op­ser­va­ci­ja­ma je­zič­kog si­ste­ma, da je Di­mi­tri­je „is­toč­no­bal­kan­skog po­re­kla“. O Di­mi­tri­je­vom je­zi­ku se vi­še ne mo­že su­di­ti sa­mo na osno­vu jed­nog spo­me­ni­ka ne­go na osno­vu svih ko­ji su mu pri­pi­sa­ni.


U Di­mi­tri­je­vom iz­ra­zu se, pre­ko spo­ra­dič­nih ogre­še­nja o kon­zer­va­tiv­nu or­to­graf­sku nor­mu, ja­sno ra­za­zna­je srp­ska re­dak­ci­ja sta­ro­slo­ven­skog je­zi­ka ko­ja se, pre­vas­hod­no, oči­tu­je u sfe­ri fo­no­lo­gi­je. Go­to­vo sve je­zič­ke cr­te ko­je na vi­de­lo iz­no­si na­ša ana­li­za, za­dr­ža­će srp­ska re­dak­ci­ja u na­red­nim sto­le­ći­ma, bez ob­zi­ra na da­lje je­zič­ke pro­me­ne u što­kav­skoj go­vor­noj ba­zi, ko­je će, to­kom vre­me­na, ma­nje-vi­še na­la­zi­ti svoj put do kon­zer­va­tiv­ne knji­žev­no­je­zič­ke for­me. (Na­kon XII ve­ka to vi­še ne­će bi­ti si­stem­ski, da bi se iz­be­glo po­i­sto­ve­će­nje knji­žev­nog i na­rod­nog je­zi­ka, pa će srp­sku knji­žev­nu kul­tu­ru traj­no obe­le­ži­ti di­glo­si­ja).


Di­mi­tri­je­ve spi­se od­li­ku­je u na­če­lu „tač­na“ upo­tre­ba „ju­so­va“, za raz­li­ku od su­vre­me­nih sred­nje­bu­gar­skih spo­me­ni­ka kod ko­jih je u od­go­va­ra­ju­ćim po­zi­ci­ja­ma nji­ho­vo me­ša­nje uze­lo ma­ha. U što­kav­skom idi­o­mu se raz­li­ku­ju re­flek­si ovih na­za­la, pa pi­sar Di­mi­tri­je bez ve­ćih pro­ble­ma „pra­vil­no“ (u nje­go­vom vre­me­nu ana­hro­no) ko­ri­sti na­sle­đe­ni si­stem „ju­so­va“. Za Di­mi­tri­ja je upo­tre­ba „ju­so­va“ od­raz knji­žev­ne kul­tu­re.
Vi­di­mo, ta­ko, knji­žev­ni­ka ko­ji, po­red slo­ven­ske tra­di­ci­je, po­zna­je i la­ti­ni­cu i grč­ki al­fa­bet, nor­mal­no se slu­ži gla­go­lji­com i ći­ri­li­com bez ne­kon­tro­li­sa­nog me­ša­nja. Na po­sre­dan na­čin se vi­di da je za Di­mi­tri­ja ći­ri­li­ca ipak ne­što „obič­ni­je“ pi­smo, pi­smo za sva­ko­dnev­nu upo­tre­bu, za raz­li­ku od gla­go­lji­ce ko­ja za­dr­ža­va na­ro­či­tu, li­tur­gij­sku funk­ci­ju.
Di­mi­tri­jev knji­žev­no­je­zič­ki iz­raz, kao što je is­tak­nu­to, bez sum­nje iz­vi­re iz is­toč­no­ju­žno­slo­ven­skog na­sle­đa, s ko­jim je u ne­pre­kid­noj ve­zi (o to­me na­ro­či­to sve­do­či spo­ra­dič­no me­ša­nje „ju­so­va“). Pre­ci­zni­je – on ima upo­ri­šte u tra­di­ci­ja­ma Sv. Kli­men­ta (Ohrid­skog) ko­ji je de­lo­vao u da­na­šnjoj ju­žnoj Al­ba­ni­ji – u do­li­ni Šu­ši­ce, sa sre­di­štem u Ve­li­ci, da­na­šnjoj Vel­či.
Ka­da se uzme u ob­zir i či­nje­ni­ca, odav­no is­ti­ca­na, da je Di­mi­tri­je po­re­klom iz ne­ka­kve pla­nin­ske re­gi­je, ko­ja je pod uti­ca­jem lo­kal­nih kul­to­va ko­ji su ši­re­ni iz ro­man­skog Du­brov­ni­ka, mo­že se za­klju­či­ti da kul­tur­ni krug iz ko­ga on po­ti­če tre­ba tra­ži­ti na re­la­tiv­no ogra­ni­če­nom pro­sto­ru. To je da­na­šnji ju­go­za­pad­ni spoj Cr­ne Go­re s Re­pu­bli­kom Srp­skom, ta­mo gde se Du­klja spa­ja­la s Tra­vu­ni­jom. U Tra­vu­ni­ji je, na­i­me, od­ra­ni­je sta­bi­li­zo­van du­bro­vač­ki cr­kve­ni uti­caj. Sa­mo je ona mo­gla na­stu­pi­ti kao me­di­ja­tor ka ne­po­sred­nom, is­toč­nom su­sed­stvu ko­je je do­sko­ra, s ju­go­i­stoč­ne stra­ne, bi­lo otvo­re­no uti­ca­ji­ma pra­vo­slav­ne Drač­ke mi­tro­po­li­je.


A taj pro­stor je u jed­nom ne­u­tvr­đe­nom tre­nut­ku u dru­goj po­lo­vi­ni XI ve­ka, ka­ko po­ka­zu­je ak­tu­el­na isto­ri­o­gra­fi­ja, pot­pao pod cr­kve­nu nad­le­žnost Du­bro­vač­ke ar­hi­e­pi­sko­pi­je. Još je Sto­jan No­va­ko­vić, kra­jem XIX ve­ka, ja­sno sa­gle­da­vao pu­te­ve slo­ven­ske pi­sme­no­sti ko­ja je do­ho­di­la u srp­ske kra­je­ve s ju­ga da­na­šnje Al­ba­ni­je, a je­dan od njih vo­dio je od Dra­ča – pre­ko Ska­dra da­lje ka se­ve­ru.


U na­stan­ku Di­mi­tri­je­vog psal­ti­ra, u ko­jem se Di­mi­tri­je i pot­pi­sao, uče­stvo­va­la su tri pi­sa­ra i naj­ma­nje dva ko­rek­to­ra kod ko­jih se za­pa­ža­ju ći­ri­lič­ki ume­ci, što pot­kre­plju­je pret­po­stav­ku o nji­ho­vom za­pad­no­bal­kan­skom po­re­klu. To bi mo­glo da zna­či da je Di­mi­tri­je bio na če­lu pi­sar­ske gru­pe ko­ja je de­lo­va­la kra­jem XI i po­čet­kom XII ve­ka na Si­na­ju, gde se, po mi­šlje­nju Vla­di­mi­ra Ro­zo­va, u to­me vre­me­nu i for­mi­ra­la slo­ven­ska ko­lo­ni­ja. (Isto ta­ko će i Sv. Sa­va, sto­ti­nu go­di­na ka­sni­je, or­ga­ni­zo­va­ti knji­žev­ni rad srp­skih mo­na­ha na Sve­toj Go­ri, ta­ko­đe u jed­nom od glav­nih cen­ta­ra is­toč­nog de­la hri­šćan­ske va­se­lje­ne.)


U Di­mi­tri­je­vom ra­du vi­di­mo vr­lo ar­ha­ič­ne tek­sto­ve srp­ske re­dak­ci­je. Na­sla­ge sta­rin­ske or­to­gra­fi­je ko­ja se u srp­skoj sre­di­ni du­go i upor­no dr­ža­la, pre sve­ga u cr­kve­nim tek­sto­vi­ma, zbu­nji­va­le su is­tra­ži­va­če u ana­li­zi i pre­po­zna­va­nju spo­me­ni­ka sa srp­sko­ga go­vor­nog pod­ruč­ja. Ja­san uvid u Di­mi­tri­je­vu pi­sa­nu za­o­stav­šti­nu, kao i pra­vil­no tu­ma­če­nje re­dak­cij­skih od­li­ka Ma­ri­ji­nog je­van­đe­lja (za ko­je je ne­dav­no po­ka­za­no da je ipak pr­vi pred­stav­nik srp­ske re­dak­ci­je, a ne „sa­mo“ sta­ro­slo­ven­ski spo­me­nik na­pi­san na srp­skom te­re­nu), pru­ža­ju nam si­gur­nost u iden­ti­fi­ko­va­nju naj­sta­ri­jih srp­sko­slo­ven­skih spo­me­ni­ka.


Pred na­ma is­kr­sa­va do sa­da za­mu­ćen i ne­sa­gle­div knji­žev­no­je­zič­ki kon­ti­nu­i­tet od kra­ja X do is­te­ka XII ve­ka. Si­gur­no je, da­kle, da srp­sko­slo­ven­ska pi­sme­nost ima do­ku­men­to­van i ne­pre­ki­nut niz od ra­no­ga sred­njeg ve­ka do no­vo­ga do­ba (kraj X – sre­di­na XVI­II ve­ka). Srp­ska pi­sa­na reč u pr­va dva ve­ka pre­vas­hod­no je gla­golj­ska, a u osta­lih šest – ći­ri­lič­ka.
Fi­lo­lo­ški fa­kul­tet Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du / In­sti­tut za srp­ski je­zik SA­NU

Pojmovnik

Gla­go­lji­ca je pr­vo slo­ven­sko pi­smo ko­je je sa­sta­vio Kon­stan­tin Fi­lo­zof – Sv. Ći­ri­lo u dru­goj po­lo­vi­ni IX ve­ka.

Di­glo­si­ja je ko­ri­šće­nje u is­toj za­jed­ni­ci dve­ju va­ri­ja­na­ta istog je­zi­ka ili čak raz­li­či­tih je­zi­ka.


Ju­so­vi su slo­va za be­le­že­nje no­snih sa­mo­gla­sni­ka (ѧ, ѩ, ѫ, ѭ).


Ki­jev­ski mi­sal, po­zna­ti­ji kao Ki­jev­ski li­sti­ći, pred­sta­vlja ostat­ke ne­ka­da­šnjeg gre­go­ri­jan­skog sa­kra­men­ta­ra na sta­ro­slo­ven­skom je­zi­ku (se­dam sa­ču­va­nih per­ga­ment­skih li­sto­va pi­sa­nih gla­go­lji­com).


Ma­na­stir Sve­te Ka­ta­ri­ne je­dan je od naj­drev­ni­jih pra­vo­slav­nih ma­na­sti­ra na sve­tu. Na­la­zi se u pod­nož­ju Ho­ri­va (gde se Go­spod ja­vio Moj­si­ju), na Si­naj­skom po­lu­o­str­vu, i u se­bi ču­va ogrom­na kul­tur­no­i­sto­rij­ska bla­ga, me­đu ko­ji­ma i ru­ko­pi­se iz­u­zet­nog zna­ča­ja i sta­ri­ne (grč­ki, arap­ski, gru­zij­ski, slo­ven­ski, eti­op­ski itd.).


Ma­ri­ji­no je­van­đe­lje je je­dan od naj­sta­ri­jih sta­ro­slo­ven­skih gla­golj­skih spo­me­ni­ka. Pi­sa­no je na pre­la­zu X na XI vek na srp­skom te­re­nu i za Sr­be je, po re­či­ma Sto­ja­na No­va­ko­vi­ća, isto što i Ostro­mi­ro­vo je­van­đe­lje za Ru­se (1056–1057).


Mi­ro­sla­vlje­vo je­van­đe­lje je jed­na od naj­zna­čaj­ni­jih srp­skih ru­ko­pi­snih knji­ga, na­sta­la u po­sled­njim de­ce­ni­ja­ma XII ve­ka, na­đe­na u Hi­lan­da­ru u XIX ve­ku, da­nas u Na­rod­nom mu­ze­ju u Be­o­gra­du.


Si­naj­ski mi­sal je bo­go­slu­žbe­ni zbor­nik za­pad­nog ob­re­da (sa­dr­ži la­tin­ske mi­se), pi­san gla­go­lji­com u XI ve­ku, pro­na­đen 1975. go­di­ne u ma­na­sti­ru Sve­te Ka­ta­ri­ne.


Si­naj­ski slu­žab­nik je slo­ven­ski li­tur­gi­jar (zbor­nik cr­kve­nih slu­žbi) is­toč­nog ob­re­da, pi­san gla­go­lji­com u XI ve­ku, od­ra­ni­je po­znat u ma­na­sti­ru Sve­te Ka­ta­ri­ne.


Srp­ska re­dak­ci­ja sta­ro­slo­ven­skog je­zi­ka pred­sta­vlja srp­sku ver­zi­ju pr­vog slo­ven­skog knji­žev­nog je­zi­ka ko­ja će sto­le­ći­ma ži­ve­ti kao je­di­ni srp­ski knji­žev­ni je­zik, sve do sme­ne ru­skom re­dak­ci­jom u dru­goj če­tvr­ti­ni XVI­II ve­ka (srp­skom re­dak­ci­jom se slu­žio i Sv. Sa­va).

Srebrena:

Ди­ми­три­је Си­на­ит је пи­сар вр­ло пре­по­зна­тљи­вог ру­ко­пи­са, круп­них и по­ма­ло не­мар­но пи­са­них сло­ва, за ко­га проф. Хајнц Ми­клас, ру­ко­во­ди­лац ти­ма из Бе­ча ко­ји тре­нут­но нај­ви­ше ра­ди на про­у­ча­ва­њу но­во­про­на­ђе­них си­нај­ских гла­гољ­ских ру­ко­пи­са, ис­ти­че да пред­ста­вља кључ­ну фи­гу­ру си­нај­ске гла­гољ­ске пи­сме­но­сти.

У Ди­ми­три­је­вом из­ра­зу се, пре­ко спо­ра­дич­них огре­ше­ња о кон­зер­ва­тив­ну ор­то­граф­ску нор­му, ја­сно ра­за­зна­је срп­ска ре­дак­ци­ја ста­ро­сло­вен­ског је­зи­ка ко­ја се, пре­вас­ход­но, очи­ту­је у сфе­ри фо­но­ло­ги­је. Го­то­во све је­зич­ке цр­те ко­је на ви­де­ло из­но­си на­ша ана­ли­за, за­др­жа­ће срп­ска ре­дак­ци­ја у на­ред­ним сто­ле­ћи­ма...
Ди­ми­три­је­ве спи­се од­ли­ку­је у на­че­лу „тач­на“ упо­тре­ба „ју­со­ва“, ... па пи­сар Ди­ми­три­је без ве­ћих про­бле­ма „пра­вил­но“ (у ње­го­вом вре­ме­ну ана­хро­но) ко­ри­сти на­сле­ђе­ни си­стем „ју­со­ва“. За Ди­ми­три­ја је упо­тре­ба „ју­со­ва“ од­раз књи­жев­не кул­ту­ре.

Ви­ди­мо, та­ко, књи­жев­ни­ка ко­ји, по­ред сло­вен­ске тра­ди­ци­је, по­зна­је и ла­ти­ни­цу и грч­ки ал­фа­бет, нор­мал­но се слу­жи гла­го­љи­цом и ћи­ри­ли­цом без не­кон­тро­ли­са­ног ме­ша­ња. На по­сре­дан на­чин се ви­ди да је за Ди­ми­три­ја ћи­ри­ли­ца ипак не­што „обич­ни­је“ пи­смо, пи­смо за сва­ко­днев­ну упо­тре­бу, за раз­ли­ку од гла­го­љи­це ко­ја за­др­жа­ва на­ро­чи­ту, ли­тур­гиј­ску функ­ци­ју.

Др Вик­тор Са­вић
објављено: 18.10.2015.
http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Dimitrije-Sinait-je-najstariji-srpski-knjizevnik.sr.html

Godine 2008. počeli sa digitalizacijom rukopisa
http://www.saintcatherinefoundation.org/en/projects/

Nema potrebe da se podsećamo ranijeg naziva Sinaj planine, u vreme kad je Mozes primao zapovesti od JHVH-a, -Serbal planina
https://books.google.rs/books?id=xA...2iiQDi#v=onepage&q=mount serbal sinai&f=false
Mount Serbal, the "Sinai" of the early Christian Church
http://digitalcollections.nypl.org/items/510d47d9-613e-a3d9-e040-e00a18064a99

Kliknite za proširenje...

Mrkalj, da li je ovo tačno što piše u komentaru ispod:

"Чињеницу да су Словени, и Срби свакако, имали своје писмо пре Ћирилове и Методијеве мисије њиховог “описмењавања“ из 863. године непобитно наводи сам Ћирило у „Панонским легендама“, у време мисије ширења хришћанства међу Хазарима 860. године, када каже да је на Криму срео Руса који му је показао преведене „Јеванђеље и Псалтир написане руским писменима (!), која је врло брзо научио и поче их читати и излагати и многи му се дивљаху, хвала Богу.“ Чуди ме да српски лингвисти упорно игноришу овај податак!? Према томе, врло је дискутабилна тврдња да је глагољица, "коју је саставио Ћирило 863. године", прво словенско писмо!!! Иначе, "прича" о Димитрију Синаиту је врло корисна и занимљива из више разлога".
http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Dimitrije-Sinait-je-najstariji-srpski-knjizevnik.sr.html

vučko:

Mrkalj, da li je ovo tačno što piše u komentaru ispod:

"Чињеницу да су Словени, и Срби свакако, имали своје писмо пре Ћирилове и Методијеве мисије њиховог “описмењавања“ из 863. године непобитно наводи сам Ћирило у „Панонским легендама“, у време мисије ширења хришћанства међу Хазарима 860. године, када каже да је на Криму срео Руса који му је показао преведене „Јеванђеље и Псалтир написане руским писменима (!), која је врло брзо научио и поче их читати и излагати и многи му се дивљаху, хвала Богу.“ Чуди ме да српски лингвисти упорно игноришу овај податак!? Према томе, врло је дискутабилна тврдња да је глагољица, "коју је саставио Ћирило 863. године", прво словенско писмо!!! Иначе, "прича" о Димитрију Синаиту је врло корисна и занимљива из више разлога".
http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Dimitrije-Sinait-je-najstariji-srpski-knjizevnik.sr.html

Kliknite za proširenje...

Ja mogu i ne moram da verujem u to jer čvrstih dokaza nema. U svakom slučaju je odlično što se takva shvatanja afirmišu u našoj istoriji književnosti (i istorijskoj lingvistici).

Dimitrije Sinait je najstariji srpski književnik

nedelja, 18.10.2015. u 09:15




Прва страна Кијевских листића, рукопис Димитрија Синаита




Da su se Sr­bi slu­ži­li gla­go­lji­com, to se odav­no zna, iako je do­sko­ra bio po­znat re­la­tiv­no ma­li broj spo­me­ni­ka ko­ji se na ne­po­sre­dan ili po­sre­dan na­čin mo­gu ve­za­ti za srp­sko sred­njo­ve­kov­no na­sle­đe. Uglav­nom se sma­tra da je srp­ska pi­sme­nost ma­te­ri­jal­no po­sve­do­če­na tek od po­sled­njih de­ce­ni­ja XII ve­ka. Raz­log je u to­me što se ve­ro­va­lo da su svi sta­ri­ji spo­me­ni­ci, na­pro­sto, iz­gu­blje­ni. Pa ipak, vi­še pu­ta je is­ti­ca­no da Mi­ro­sla­vlje­vo je­van­đe­lje i dru­gi spo­me­ni­ci od uni­ver­zal­nog zna­ča­ja ni­su mo­gli na­sta­ti ni iz če­ga, od­no­sno iz skrom­ne, ne­raz­vi­je­ne kul­tu­re.


Po svo­jim op­štim ka­rak­te­ri­sti­ka­ma, na­ro­či­to zbog si­stem­skih „mo­ra­vi­za­ma“ i pri­pad­no­sti la­tin­skom ob­re­du, na če­lo sa­ču­va­nog sta­ro­slo­ven­skog spo­me­nič­kog na­sle­đa obič­no se sta­vlja­ju Ki­jev­ski li­sti­ći, za ko­je ne­ki fi­lo­lo­zi dr­že da su čak i iz sa­me Ve­li­ke Mo­rav­ske (pro­na­đe­ni su oko 1870. go­di­ne na Si­na­ju, a da­nas su u Ki­je­vu). Nji­ho­va pr­va stra­ni­ca is­pi­sa­na je ka­sni­je (XI–XII vek), na dru­gom te­re­nu, ta­ko­đe je ve­za­na za la­tin­ski ob­red, ali se je­zič­ki ukla­pa u is­toč­no­ju­žno­slo­ven­ski knji­žev­ni pro­stor.

Pa­le­o­graf­ska is­tra­ži­va­nja su po­ka­za­la da je ovu stra­ni­cu pi­sao „Di­mi­tri­je gre­šnik“ (do­ne­dav­no po­zna­ti­ji kao „ol­tar­nik“), za­jed­no s pas­hal­nom ta­bli­com i po­me­ni­kom u Si­naj­skom slu­žab­ni­ku, knji­žev­nim za­pi­si­ma u Si­naj­skom psal­ti­ru ko­ji no­si nje­go­vo ime – ta­ko­zva­nom Di­mi­tri­je­vom psal­ti­ru (oba spo­me­ni­ka su is­toč­nog ob­re­da), kao i jed­nu sek­ci­ju u Si­naj­skom mi­sa­lu.


Di­mi­tri­je Si­na­it je pi­sar vr­lo pre­po­zna­tlji­vog ru­ko­pi­sa, krup­nih i po­ma­lo ne­mar­no pi­sa­nih slo­va, za ko­ga prof. Hajnc Mi­klas, ru­ko­vo­di­lac ti­ma iz Be­ča ko­ji tre­nut­no naj­vi­še ra­di na pro­u­ča­va­nju no­vo­pro­na­đe­nih si­naj­skih gla­golj­skih ru­ko­pi­sa, is­ti­če da pred­sta­vlja ključ­nu fi­gu­ru si­naj­ske gla­golj­ske pi­sme­no­sti.


Po ovim na­la­zi­ma, Di­mi­tri­je je u Sve­tu ze­mlju sti­gao iz Du­klje – Ze­te, ve­ro­vat­no iz cr­kve­no­po­li­tič­kih raz­lo­ga, či­me se po­bi­ja u me­đu­vre­me­nu raz­vi­je­na hi­po­te­za, za­sno­va­na na op­ser­va­ci­ja­ma je­zič­kog si­ste­ma, da je Di­mi­tri­je „is­toč­no­bal­kan­skog po­re­kla“. O Di­mi­tri­je­vom je­zi­ku se vi­še ne mo­že su­di­ti sa­mo na osno­vu jed­nog spo­me­ni­ka ne­go na osno­vu svih ko­ji su mu pri­pi­sa­ni.


U Di­mi­tri­je­vom iz­ra­zu se, pre­ko spo­ra­dič­nih ogre­še­nja o kon­zer­va­tiv­nu or­to­graf­sku nor­mu, ja­sno ra­za­zna­je srp­ska re­dak­ci­ja sta­ro­slo­ven­skog je­zi­ka ko­ja se, pre­vas­hod­no, oči­tu­je u sfe­ri fo­no­lo­gi­je. Go­to­vo sve je­zič­ke cr­te ko­je na vi­de­lo iz­no­si na­ša ana­li­za, za­dr­ža­će srp­ska re­dak­ci­ja u na­red­nim sto­le­ći­ma, bez ob­zi­ra na da­lje je­zič­ke pro­me­ne u što­kav­skoj go­vor­noj ba­zi, ko­je će, to­kom vre­me­na, ma­nje-vi­še na­la­zi­ti svoj put do kon­zer­va­tiv­ne knji­žev­no­je­zič­ke for­me. (Na­kon XII ve­ka to vi­še ne­će bi­ti si­stem­ski, da bi se iz­be­glo po­i­sto­ve­će­nje knji­žev­nog i na­rod­nog je­zi­ka, pa će srp­sku knji­žev­nu kul­tu­ru traj­no obe­le­ži­ti di­glo­si­ja).


Di­mi­tri­je­ve spi­se od­li­ku­je u na­če­lu „tač­na“ upo­tre­ba „ju­so­va“, za raz­li­ku od su­vre­me­nih sred­nje­bu­gar­skih spo­me­ni­ka kod ko­jih je u od­go­va­ra­ju­ćim po­zi­ci­ja­ma nji­ho­vo me­ša­nje uze­lo ma­ha. U što­kav­skom idi­o­mu se raz­li­ku­ju re­flek­si ovih na­za­la, pa pi­sar Di­mi­tri­je bez ve­ćih pro­ble­ma „pra­vil­no“ (u nje­go­vom vre­me­nu ana­hro­no) ko­ri­sti na­sle­đe­ni si­stem „ju­so­va“. Za Di­mi­tri­ja je upo­tre­ba „ju­so­va“ od­raz knji­žev­ne kul­tu­re.

Vi­di­mo, ta­ko, knji­žev­ni­ka ko­ji, po­red slo­ven­ske tra­di­ci­je, po­zna­je i la­ti­ni­cu i grč­ki al­fa­bet, nor­mal­no se slu­ži gla­go­lji­com i ći­ri­li­com bez ne­kon­tro­li­sa­nog me­ša­nja. Na po­sre­dan na­čin se vi­di da je za Di­mi­tri­ja ći­ri­li­ca ipak ne­što „obič­ni­je“ pi­smo, pi­smo za sva­ko­dnev­nu upo­tre­bu, za raz­li­ku od gla­go­lji­ce ko­ja za­dr­ža­va na­ro­či­tu, li­tur­gij­sku funk­ci­ju.

Di­mi­tri­jev knji­žev­no­je­zič­ki iz­raz, kao što je is­tak­nu­to, bez sum­nje iz­vi­re iz is­toč­no­ju­žno­slo­ven­skog na­sle­đa, s ko­jim je u ne­pre­kid­noj ve­zi (o to­me na­ro­či­to sve­do­či spo­ra­dič­no me­ša­nje „ju­so­va“). Pre­ci­zni­je – on ima upo­ri­šte u tra­di­ci­ja­ma Sv. Kli­men­ta (Ohrid­skog) ko­ji je de­lo­vao u da­na­šnjoj ju­žnoj Al­ba­ni­ji – u do­li­ni Šu­ši­ce, sa sre­di­štem u Ve­li­ci, da­na­šnjoj Vel­či.

Ka­da se uzme u ob­zir i či­nje­ni­ca, odav­no is­ti­ca­na, da je Di­mi­tri­je po­re­klom iz ne­ka­kve pla­nin­ske re­gi­je, ko­ja je pod uti­ca­jem lo­kal­nih kul­to­va ko­ji su ši­re­ni iz ro­man­skog Du­brov­ni­ka, mo­že se za­klju­či­ti da kul­tur­ni krug iz ko­ga on po­ti­če tre­ba tra­ži­ti na re­la­tiv­no ogra­ni­če­nom pro­sto­ru. To je da­na­šnji ju­go­za­pad­ni spoj Cr­ne Go­re s Re­pu­bli­kom Srp­skom, ta­mo gde se Du­klja spa­ja­la s Tra­vu­ni­jom. U Tra­vu­ni­ji je, na­i­me, od­ra­ni­je sta­bi­li­zo­van du­bro­vač­ki cr­kve­ni uti­caj. Sa­mo je ona mo­gla na­stu­pi­ti kao me­di­ja­tor ka ne­po­sred­nom, is­toč­nom su­sed­stvu ko­je je do­sko­ra, s ju­go­i­stoč­ne stra­ne, bi­lo otvo­re­no uti­ca­ji­ma pra­vo­slav­ne Drač­ke mi­tro­po­li­je.

A taj pro­stor je u jed­nom ne­u­tvr­đe­nom tre­nut­ku u dru­goj po­lo­vi­ni XI ve­ka, ka­ko po­ka­zu­je ak­tu­el­na isto­ri­o­gra­fi­ja, pot­pao pod cr­kve­nu nad­le­žnost Du­bro­vač­ke ar­hi­e­pi­sko­pi­je. Još je Sto­jan No­va­ko­vić, kra­jem XIX ve­ka, ja­sno sa­gle­da­vao pu­te­ve slo­ven­ske pi­sme­no­sti ko­ja je do­ho­di­la u srp­ske kra­je­ve s ju­ga da­na­šnje Al­ba­ni­je, a je­dan od njih vo­dio je od Dra­ča – pre­ko Ska­dra da­lje ka se­ve­ru.


U na­stan­ku Di­mi­tri­je­vog psal­ti­ra, u ko­jem se Di­mi­tri­je i pot­pi­sao, uče­stvo­va­la su tri pi­sa­ra i naj­ma­nje dva ko­rek­to­ra kod ko­jih se za­pa­ža­ju ći­ri­lič­ki ume­ci, što pot­kre­plju­je pret­po­stav­ku o nji­ho­vom za­pad­no­bal­kan­skom po­re­klu. To bi mo­glo da zna­či da je Di­mi­tri­je bio na če­lu pi­sar­ske gru­pe ko­ja je de­lo­va­la kra­jem XI i po­čet­kom XII ve­ka na Si­na­ju, gde se, po mi­šlje­nju Vla­di­mi­ra Ro­zo­va, u to­me vre­me­nu i for­mi­ra­la slo­ven­ska ko­lo­ni­ja. (Isto ta­ko će i Sv. Sa­va, sto­ti­nu go­di­na ka­sni­je, or­ga­ni­zo­va­ti knji­žev­ni rad srp­skih mo­na­ha na Sve­toj Go­ri, ta­ko­đe u jed­nom od glav­nih cen­ta­ra is­toč­nog de­la hri­šćan­ske va­se­lje­ne.)


U Di­mi­tri­je­vom ra­du vi­di­mo vr­lo ar­ha­ič­ne tek­sto­ve srp­ske re­dak­ci­je. Na­sla­ge sta­rin­ske or­to­gra­fi­je ko­ja se u srp­skoj sre­di­ni du­go i upor­no dr­ža­la, pre sve­ga u cr­kve­nim tek­sto­vi­ma, zbu­nji­va­le su is­tra­ži­va­če u ana­li­zi i pre­po­zna­va­nju spo­me­ni­ka sa srp­sko­ga go­vor­nog pod­ruč­ja. Ja­san uvid u Di­mi­tri­je­vu pi­sa­nu za­o­stav­šti­nu, kao i pra­vil­no tu­ma­če­nje re­dak­cij­skih od­li­ka Ma­ri­ji­nog je­van­đe­lja (za ko­je je ne­dav­no po­ka­za­no da je ipak pr­vi pred­stav­nik srp­ske re­dak­ci­je, a ne „sa­mo“ sta­ro­slo­ven­ski spo­me­nik na­pi­san na srp­skom te­re­nu), pru­ža­ju nam si­gur­nost u iden­ti­fi­ko­va­nju naj­sta­ri­jih srp­sko­slo­ven­skih spo­me­ni­ka.


Pred na­ma is­kr­sa­va do sa­da za­mu­ćen i ne­sa­gle­div knji­žev­no­je­zič­ki kon­ti­nu­i­tet od kra­ja X do is­te­ka XII ve­ka. Si­gur­no je, da­kle, da srp­sko­slo­ven­ska pi­sme­nost ima do­ku­men­to­van i ne­pre­ki­nut niz od ra­no­ga sred­njeg ve­ka do no­vo­ga do­ba (kraj X – sre­di­na XVI­II ve­ka). Srp­ska pi­sa­na reč u pr­va dva ve­ka pre­vas­hod­no je gla­golj­ska, a u osta­lih šest – ći­ri­lič­ka.

Fi­lo­lo­ški fa­kul­tet Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du / In­sti­tut za srp­ski je­zik SA­NU

Neki novi info na ovu temu?