Muz mi radi u firmi, ima solidnu platu za danasnje uslove, ja ne radim, a i sta god bih pocela ne ide.Trenutno sam u jednoj prodavnici prehrane, menjam komsinicu, i vec tri puta imam manjak 70-80 din..Imam osecaj da sam glupa, bukvalno, i da za mene nije nista.Pre par meseci sam se skinula sa antidepresiva, i bilo je sve ok, aliu situacijama kao te, cini mi se da nisam vredna nicega, da sam totalni debil.Gazde su ok, sto me jos vise ubija u pojam, kad kazu, ok je, desava se, a mene sram jede..Da li je to za posetu doktoru, ili sta?Stalno cujem od tate kako hvali svoju sinovicu kako ima dva posla, kako je samostalna, kako cvrsto stoji na nogama, a onda vidim sebe gubitnika, koji nigde nije pristao... Zaista se lose osecam.
Poslednja izmena:
ali kao biće i bakšiš. Ja "samo trebala da kuvam kafe iza šanka", kad ono i konobarica i hostesa i šankerica u jednom. I ne radi se osam sati nego 12 dnevno. E sad neki klinac još tada mlađi od mene dobrih 5 godina visi tamo na uplatama i na svakih 10 minuta dolazi do "kase" (fioka s parama) i uzima valjda sitninu treba mu. Pojave se neki drugari ostave silan bakšiš, ostavi neki matori prdonja, ostave još dvojica, bilo tu skoro za soma i po 
ali kad sam trebala da idem kući, uljudno se izjašnjavajući da ne bih da radim 12 sati dnevno za hiljadarku, ispade da imam manjak 
