ХРВАТСКО ПИТАЊЕ

Југословенски оријентисани елементи међу Хрватима, који су успели преко Југословенског одбора да Хрвате спасу од последица пораза Немачке и Аустро-Угарске, омогућили су проглас уједињења од 1. децембра 1918. али нису, бар неки од њих, остали трајно одани држави чије су стварање помогли (нпр. Др Анте Трумбић). На хрватској страни се од самог почетка превиђало да је српска војска била фактор која је спасила Хрватско приморје од италијанске окупације после слома Аустро-угарске монархије. У време расула Аустро-угарске монархије, када је требало бранити Далмацију од Италије, хрватске трупе, које су се наоружане враћале са фронта, нису хтеле да је бране.

Проглашење државе Срба, Хрвата и Словенаца

„Хрватска је", писао је Димитрије Љотић, "ушла у Југославију више натерана осталим покрајинама него сопственом вољом.Поред тога хаос који је настао после слома и велики социјални нереди терали су Народно вијеће у Загребу да тражи долазак српске војске.Напослетку, надирање Италијана и слом Аустрије, захтевало је долазак српских трупа.Та три разлога, војни, социјални и политички сложили су Хрвате да прво траже српску војску, а затим да прогласе уједињење државе Словенаца, Хрвата и Срба са краљевином Србијом и Црном Гором у државу Срба, Хрвата и Словенаца.“

Нову државу СХС, односно Југославију није хтео већи део Хрвата.У тој чињенеици налази се суштина онога што је названо хрватско питање.Када су се нашли ван опасности од страног притиска, како италијанског тако и некадашњег аустро-угарског, Хрвати су почели да траже успостављање своје државе.

Ранија тврђења и веровања да су Срби и Хрвати један исти народ и да говоре истим језиком све су чешће оспоравана.Паралелно са тим бледила је и југословенска идеја.Све више је истицана Хрватска посебност.У писму Николи Пашићу од 21. октобра 1914. писао је Фрањо Супило: “Моја вјера и хиљада нас, који стојимо на начелу народног јединства, јест да ми Хрвати, Словенци и Срби од Триглава до Тимока сачињавамо један исти народ са једним те истим језиком, а само са три народна имена.“

Стјепан РадићКада је Народно вијеће у Загребу, у другој половини новембра 1918. године решавало о присаједињењу са Србијом, Стјепан Радић се упорно борио да се такав големи и историјски закључак не може донети на врат на нос ... У свом говору пред Средишним одбором Народног вијећа 24. новембра бранио је врло речито своју тезу да никаква делегација Народног вијећа нема право пренети суверенитет хрватског народа ако о томе хрватски народ не би био предходно саслушан и не би дао на то свој пристанак.Стјепан Радић је тражио преговоре и предлагао стварање државе по узору на Немачку после 1871. године – стварање једне федерације.

На изборима за Уставотворну скупштину Краљевине СХС, хрватске странке су добиле укупно 68 мандата, али треба напоменути да је Хрвата било и у другим странкама, нарочито мећу комунистима и социјалистима.Иако је Радићева Хрватска републиканска сељачка странка добила највише мандата од свих хрватских странака, она није учествовала у раду Уставотворне скупштине.

Бојкотовањем Уставотворне скупштине и формирањем Хрватског народног представништва Стјепан Радић је покушао да створи хрватску државу.Краљевину СХС он тада није признавао.Касније је ипак признао и Устав, и државу, и монархију, и ушао у Пашићеву валду.Радић је после пуштања из затвора, одлучио да учини прву посету Краљу.Том приликом даровао је своје две књиге са својом посветом „владоцу и ствараоцу“ а мало после ове посете примио је портфељ министра просвете у Пашићевој влади.То је било 1925. године. Већ 1927. Радић поново одлази у опозицију, а исте године мири се са Светозаром Прибићевићем и са њим формира Сељачко-демократску коалицију (СДК).

Стјепан РадићПартијско-политичка препуцавања, борбе и увреде, множиле су се све више.Прибићевић и Радић бацали су своје стрелице не само против Радикалне странке, већ сада и Демократске ... То препуцавање је толико узело маха да су поједини посланици отворено говорили о крви која ће једног дана пасти. Пернар, један од Радићевих доглавника нарочито се истицао у добацивању увреда и изазивању нереда. И крв је, на жалост, заиста пала у Народној скупштини.О том догађају Иван Рибар пише:“... Пернар и другови називали су их (министре и посланике) лоповима, разбојницима ...На адресу Пунише Рачића падале су увреде.Једног дана погођен лично од Пернара, изађе Пуниша за говорницу, тражећи од Пернара да повуче своју увреду.Не добивши од Пернара извињење извуче Пуниша пиштољ из задњег џепа панталона и упери га у Пернара.Метак погоди Пернара у леву страну груди, тада устаде Павле Радић, али и њега Пуниша дочека метком и рече „Тебе тражим“.Павле се сруши на под.Тада се окрену према Стјепану Радићу, који је седео у првој клупи заједно са послаником Гранђом.Пуниша погоди Радића у трбух, а Гранђу рани у руку јер се овај бацио пред Радића да га заштити.У том тренутку, са леве стране, полети Басаричек према Пуниши, али овај и њега састави са земљом.Радић је успео сам, без ичије помоћи, да уз гласне јауке изађе из дворане.“ Тако се трагично завршио 20. јун 1928. године у Народној скупштини у Београду.Веровало се да ће Пуниша Рачић избећи казну јер је уживо подршку неких моћних кругова у земљи, међутим, он се сам пријавио суду, био суђен и осуђен на робију.

Са хрватске стране се непрестано говорило да је Пуниша Рачић извршио атентат у Народној скупштини по једном унапред смишљеном плану и да су иза тога стајали важни и одговорни српски политички фактори.

Трагедија која се одиграла у Народној скупштини 20. јуна 1928. године била је велика несрећа за целу земљу, и за Србе, и за Хрвате и за Словенце.Погибија Павла Радиће, као и Ђуре Басаричека, и убрзо иза тога и смрти Стјепана Радића, не само да су погоршали односе између Срба и Хрвата, него су угрозили и одржање јединства земље. Из изјава које су давали Владко Мачек и Светозар Прибићевић, може се видети не само њихово огорчење него и одбијање сваке сарадње са странкама у Србији.

Када је Стјепан Радић умро, иступио је др Владко Мачек као његов наследник и вођа Хрвата, и краљ Александар га је примио као таквог.Краљу Александру било је пре свега стало до очувања народног и државног јединства.Када му је јављено да Радић има намеру да иде у Загреб и прогласи републику и отцепљење поручио му је преко Прибићевића: “... да нема ништа против тога да оде у Загреб, али да пре тога да изјаву да је за државну целину а како ће се држава преуредити то ћемо одлучити када он оздрави. Ако не буде хтео пристати, а он онда нека уреди како мисли да је боље за Хрвате.А Вама, господине Прибићевићу, кажем, да војска неће изаћи на улицу да пуца на народ.Ја ћу војсци наредити да се повуче, а Ви и Радић чините шта знате и носите одговорност за независну Хрватску.“

Краљ је примио Мачека 4. и 5. јануара и са њим разговарао о актуелним проблемима које треба решавати.Мачек је тражио да се Југославија подели на седам федералних јединица: Словенију, Хрватску, Босну и Херцеговину, Црну Гору, Србију, Војводину и Македонију.Мачек је још тражио да у састав Хрватске уђе цела Бока Которска и Срем са Земуном. Краљ Александар је ове захтеве одбио.

Владко Мачек6. јануар 1929. године створио је сасвим друго стање ствари које Мачек у почетку није одбијао.Стављајући се на чело борбе Хрвата против тадашњег режима Мачек је дошао у сукоб са законом; био је ухапшен 22. децембра 1929. године и остао је у затвору све до 14. јуна 1930. када је од суда проглашен невиним.

Опозиционо деловање СДК са Мачеком на челу, нашла је свој пуни израз у „Загребачким пунктацијама“.Пунктације су имале пет тачака, а поред тражења да се стање врати на 1918. годину, оштрица је уперена против „србијанске хегемоније“ (трећа тачка).И Миле Будак је потписао ове Пунктације као Павелићев представник у земљи. “Загребачке пунктације“ поздравио је ЦК КПЈ. У једном чланку у „Пролетеру“ истакнута је парола права на самоопредељење хрватског народа до отцепљења и оснивања самосталне државе, као парола против „великосрпске војно-фашистичке диктатуре.“

Др Иван Шубашић„Загребачке пунктације“, оштре изјаве Мачека, антијугословенски рад Крњевића и Кошутића у иностранству и сејање раздора у земљи, учинили су да је Мачек, увече 31. јануара 1933. године, био ухапшен и осуђен на три године робије.Са Мачеком и кад је био у затвору краљ Александар није прекидао везе.Као посредник између њих служио је др Иван Шубашић.

Погибија краља Александра затекла је Мачека у болници у Загребу.Када је Иван Мештровић дошао у болницу да га обавести шта је било, он је то већ знао ... Рекао је Мештровићу: „Је, как да нисам чул.Силовит он, а силовити они други.А није се ни чувал, нити су га чували.Али ја ту мислим да су страњски прсти ... Кај би врага усташе сами. Штета га је.Он је имал квалитете, ал до зла Бога глупе и покварене саветнике“.

По налогу Намесништва Мачек је ослобођен из затвора.Под владавином Намесништва Мачек је добио могућност несметане политичке активности.Успоставио је везу са политичким странкама у Србији, иако је то раније одбијао.И више од тога, оне су га признале за вођу Удружене опозиције и са њим на челу ишле на Јевтићеве и Стојадиновићеве изборе.На изборима одржаним 5. маја 1935. године Мачек је добио 97% свих хрватских гласова.То је била јасна порука хрватског народа да он Мачека сматра своји правим вођом.

Мачек је водио разговоре са Миланом Стојадиновићем али без резултата.После Стојадиновића, на чело југословенске владе дошао је Драгиша Цветковић. Након више сусрета и разговора одлучено је да се створи бановина Хрватска.По том предлогу у састав бановине Хрватске би ушле и Савска и Приморска бановина са Дубровником, као и градови Шид, Илок, Брчко, Градачац, Дервента, Травник и Фојница.У осталом делу Славоније и Босне и Хецеговине одржао би се референдум како би народ одлучио да ли жели да приступи Србији или Хрватској.

Овим планом Хрватска је добила свој Сабор, који може да доноси аутономне законе и именује своју владу на челу са Баном кога именује Краљ, али он за свој рад одговара само сабору.Спољни послови, спољна трговина, одбрана, пошта, телефон, као и транспорт остају под централним Парламентом и владом, а све друго локално спада под надлежност бановине.Уредбом о бановини Хрватској није било предвиђено посебно држављанство, већ су становници бановине Хрватске били држављани Краљевине Југославије.На лично инсистирање кнеза Павла, Мачек је ушао у владу као њен потпредседник.За бана је именован Иван Шубашић, који је као бивши југословенски добровољац уживао поверење Краља Александра.Први акт владе која је образована 26. августа 1939. године је био да објави уредбу о Бановини Хрватској.

Бановина Хрватска из 1939. године

Са споразумом Цветковић-Мачек и стварањем бановине Хрватске није била задовољна ни једна страна. Мачек је у том моменту добио оно што је могао добити, али ни један део његових присталица није био задовољан.Мачек је, истичући да је овај споразум само прва фаза решења хрватског питања у Југославији, давао наде свим великохрватским елементима да ће бити касније постигнуто оно што сад није могло бити остварено.

Мачек је, неуспевши да добије команду над жандармеријом, повећао број „Хрватске заштите“, која је пред рат износила 200 000 људи. У априлу 1941. године она је на много места отворено иступала са усташама и разоружавала југословенску војску те сачекивала окупатора предајући му југословенско оружје и заробљене југословенске војнике.

Након Немачке окупације Југославије Владко Мачек је одбио понуђено место на челу Независне Државе Хрватске, а након проглашења НДХ повукао се на своје имању у Купинец, остајући тако изван политичких збивања.Године 1941. је био затворен у Јасеновцу, а од 1942. се налазио у строгој изолацији у Купинцу.Нова комунистичка власт након рата му није била склона па је 1945. отишао у емиграцију у Париз, а затим у Вашингтон.Умро је у Вашингтону 15. маја 1964. године, а посмртни остаци су му 1996. пренесени на загребачки Мирогој.

Vec sam ti rekla da smanjis citate!!!