Злочиначка операција Медачки џеп или "Крвави септембар у Лици" је био трећи напад војно-полицијских снага Републике Хрватске на територије Републике Српске Крајине, од када је подручје РСК стављено под заштиту УНПРОФОР-а. Овај геноцидна операција је започета 9. септембра 1993. године изненадним нападом хрватске војске на српска села на подручју "Медачког џепа" код Госпића, која су се 18 месеци налазила под заштитом УН. У року од 7 дана, српска села: Медак, Почитељ, Читлук и Дивосело, опљачкана су и сравњена. Овај злочин је пратило значајније учешће снага УНПРОФОР-а него у до тадашњим сукобима на простору бивше СФРЈ. Највеће учешће канадске војске у војним сукобима од Корејског рата (1950-1953).
Хрватска војска и полиција су током рата у Хрватској (1991-1995), имали низ злочиначких акција као што су: "Миљевачки плато", "Масленица", "Медачки џеп"... Исто тако покренуто је етничко чишћење Срба у урбаним среднинама: Сисак, Госпић, Задар, Осијек, Вуковар, Карловац, Загреб, Сплит, Дубровник и др.
РАТНИ ЗЛОЧИНИ
Хрватске војска кренула је у офанзиву у око шест сати ујутру 9. септембра 1993. године. Напад је укључивао око 2.500 војника Оперативне зоне "Госпић", укључујући Девету гардиску бригаду хрватске војске, 111. бригаду из Ријеке, домобранску бригаду из Госпића, домобранску бригаду из Ловинца и специјалне полициске јединице хрватског МУП-а. Хрватске војне снаге су у свом саставу имали превасходно оружје заробљено од ЈНА, укључујући тенкове М-84 као и већи број артиљериског оруђа.
Српска војска Крајине је била изненађена овим нападом. Након два дана борби хрватске снаге су преузеле контролу над селима Дивосело, Читлук и делимично Почитељ. Нова линија фронта постављена је код села Медак. Укупна површина заузете територије је око 22 km², на којој је живјело 1.300 становника. У освету за офанзиву, српске снаге почеле су да користе далекометну артиљерију бомбардовајући град Карловац и ракете ФРОГ-7 за бомбардовање Загреба.
Српске снаге кренуле су у контраофанзиву и повратиле су део освојених територија чиме је заустављено свако напредовање хрватске војске. Обе стране користиле су тешку артиљерију током 12. и 13. септембра 1993. а снаге УН су обавестиле о 6.000 детонација на простору Госпића и Медачког џепа. СВК је 12. септембра 1993. испалила ракету "земља-земља" на аеродром Плесо. Затим 13. и 14. септембра, хрватска је користила авионе МИГ-21 за нападе на артиљерију српских снага на Банији и Кордуну, а један је оборен код Вргинмоста. Пилот Мирослав Перис је током обарања авиона 14. септембра 1993. погинуо.
15. септембра 1993. прекид ватре су потписали генерал СВК Миле Новаковић у име српске стране и генерал-мајор Петар Стипетић у име хрватске стране. Споразум о контроли „Медачког џепа“ је подразумјевао повлачење хрватских трупа на почетне позиције од 9. септембра 1993. а да се српске снаге не улазе на подручје Медачког џепа. Повлачење је било заказано за 15. септембар у 12 сати.
У циљу надгледања повлачења, УНПРОФОР је послао 875 војника Другог батаљона пука "принцезе Патриције" канадске лаке пешадије да уђу у Медачки џеп заједно са механизованом јединицом француске војске. Снаге УН, под командом Џејмса Калвина биле су између српских и хрватских снага. Канадска војска унутар УНПРОФОР-а је била једна од најбоље наоружаних и припремљених, али до ових догађаја након сваког већег инцидената мировне снаге су више бјежале са места сукоба него што су пружале отпор. Ово је стварало несигурност код зараћених снага да су УНПРОФОР снаге неспособне да учине било шта по питању очувања мира. Према споразуму који је потписан канадске снаге требале су да уђу на међупростор тренутног фронта, да фиксирају српске снаге и да преузму територију од хрватских снага. Међутим, онога тренутка када су ушли на ничију земљу и покушали да крену кроз територију коју су хрватске снаге заузеле на њих је запуцано са хрватске стране. Канадски војници на својим БВП-има високо су подигли заставе УН и више пута покушали током 16. септембра 1993. да уђу у подручје Медачког џепа. Сваки пут када су пробали ватра са хрватске стране била је јача. Ватра је с временом са хрватске стране била све јача и јача тако да су Канађани почели да узвраћају ватру, а са хрватске снаге примјећено је коришћење топова од 20 мм.
Напета ситуација се наставила током читаве ноћи а рано пред зору ватра са хрватске стране је престала тако да су канадске трупе почеле са преузимањем терена. Возилима су кренули путем а недалеко одатле заутављени су на блокади која је направљена са минама и противтенковским препрекама. Иза блокаде на хоризонту видео се дим, а у близини је примећен и маскирани тенк чија је цев била уперена ка УН трупама. У 8 сати на том мјесту договорено је између генерала Калвина и Адемија да се блокада склони у року од четири сата. Након четири сата блокада још увек није склоњена. У 13 сати генерали су се поново срели и генерал Адеми је тражио поновно одлагање. Недалеко одатле је била група новинара и генерал Калвин је пред блокадом одржао конференцију за штампу, а видјевши све то хрватски војници започели су да склањају блокаду. Хрватске снаге су брзо кренуле са повлачењем на позиције од 9. септембра 1993. Повлачење је верификовано у 17. септембра 1993. у 18 сати.
"Некад мора да се прекине срање и ствар мора да се заврши. И све што сам тада чуо од Хрвата на мом нивоу, су били некакви недоречени изговори са циљем да нас зауставе са наставком операције".
— генерал Калвин, конференција за штампу на блокади, 17. септембар 1993
Генерал Калвин је касније изјавио: „27 припадника (хрватске војске) је убијено или рањено током борбених дејстава са мојом борбеном групом током 14 дана у Медаку“. Хрватска негира ове догађаје. У Канади је истина о догађајима и сукобу канадских и хрватских снага дуго скривана. Војници нису могли да вјерују да се о овом сукобу у Канади ништа није знало. Тек 1. децембра 2002. године током окупљања војника је награђена храброст коју су тада показали. У поздравном говору гувернер Едријана Карлсон:
- „Проста чињеница је да је само мали број, нас Канађана, знао шта сте ви учинили 1993. године у Хрватској. Ваша дела су била нимало мања од херојских, а ваша земља то није тада признала.“
ЖРТВЕ
Током акције хрватских здружених снага страдало је 46 војника СВК, 6 полицајаца РСК и 36 српских цивила. Међу цивилима је 26 особа старијих од 60 година, од тога 17 жена. Укупно је убијено 88 Срба. У овој злочиначкој акцији хрватске војске није било рањених на српској страни. Припадници УНПРОФОР-а су из директне борбе извукли 18 лешева, од којих је већина била измасакрирана и запаљена. Два леша су пронађена касније а један леш су пронашли војници РСК 1994. године. Тек 2000. године је пронађено још 11 (16) лешева скривених у септичкој јами у некада српском дјелу (источном) Госпића. Од 11 лешева, 6 је идентификовано ДНК методом. Од 88 укупно несталих, 84 је пронађено при чему 8 лешева још није идентификовано.
- "Нисам нашао знакова живота, ни људи ни животиња, у неколико села кроз која смо прошли. Разарање је потпуно, систематско и намерно".
— генерал Жан Кот (Jean Cot), 19. септембар 1993.
ПОСЉЕДИЦЕ
Злочинци: Адеми и НорацОва злочиначка операција хрватске војске "Медачки џеп" је била подвргунта јакој међународној критици и суочавајући се са политичким и војним притиском, Хрватска влада је пристала на прекид ватре. Командант УН у Хрватској, француски генерал Жан Кот, организовао је и вршио медитацију преговора.
1994. године у рејону Теслинграда (Лички Осик) припадници Личког корпуса заробили су припадника хрватске војске, Јохана Тилдера, који је био учесник догађања у Медачком џепу као припадник извиђачке јединице. У изјави коју је дао описао је читав ток акције, наређења Рахима Адемија и Мирка Норца, сопствено понашања и понашање појединаца. Детаљно је описао сцене масакра и иживљавања над лицима које су се ту нашле.
СУЂЕЊА
На основу истраге коју је водило до 2004. године, Тужилаштво Хашког трибунала подигло је оптужнице по командној одговорности против начелника Генералштаба Хрватске војске генерала Јанка Бобетка, команданта војног подручја Госпић, генерала Рахима Адемија и команданта Девете гардијске бригаде, генерала Мирка Норца. Јанку Бобетку оптужница није уручена, јер је он је преминуо априла 2003. године.
До суђења Мирку Норцу и Рахиму Адемију у Хашком трибуналу није дошло јер је случај пребачен хрватском правосуђу у септембру 2005. године, а хрватско правосуђе је оптужницу подигло тек 22. новембра 2006. године. Суђење започиње у јуну 2007. а завршава се 31. маја 2008. године усменим изрицањем пресуде. Током суђења чули су се монструозни злочини и иживљавање над српски становништвом (набијање жене на колац, одсецање главе, распоривање и бацање жена у сопствене куће, а затим спаљивање, гађање ножем ретардираног младића који је обешен наглавачке итд.). Такође је доказано да је у самом нападу искоришћено четри пута више артиљеријских граната од потребног броја.
Пресудом је Рахим Адеми ослобођен, а Мирко Норац осуђен због неспречавања убистава цивила, пљачкање имовине те убијање и мучење ратних заробљеника на јединствену казну од само 7 година. Иако је Мирко Норац током свог боравка у затвору више био на слободи него на робији: ожено се се, добио двоје деце, завршио факултет и др.“
