http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Sta-bi-bilo-da-je-rezolucija-prosla.sr.html
Шта би било да је резолуција прошла
Забрана порицања геноцида значила би да чињенице које утврђује некредибилни Хашки суд постају део нашег образовног система и обавезни део нашег колективног памћења, сматра адвокат Зденко Томановић
Зденко Томановић (Фото Танјуг), Милан Шкулић (Фото Бета)
Енглески историчар Дејвид Ирвинг не само да је у својој родној земљи објавио књиге у којима оправдава Хитлера и изражава сумњу у Холокауст, већ је контроверзни поглед на дешавања у Другом светском рату успео и да наплати. Осим бројних предавања, Ирвинг заинтересоване води у туристички обилазак нацистичких логора за 2.900 долара. На путу за Аушвиц, на пример, објашњава да је злогласни логор у ствари „немачки Дизниленд”, направљен заједничким снагама совјетских медија зарад осећаја кривице немачког народа.
Ирвинг у Британији може да прича шта му је воља јер Енглези држе до слободе говора толико да никад нису усвојили законску забрану порицања Холокауста каква у овој или оној форми постоји у 16 држава: Аустрији, Белгији, Чешкој, Француској, Немачкој, Мађарској, Израелу, Лихтенштајну, Литванији, Луксембургу, Холандији, Пољској, Португалу, Румунији, Словачкој и Швајцарској. Међутим, слободу говора Велика Британија очигледно види другачијом диоптријом када је у питању Србија, будући да је у свим верзијама нацрта резолуције које је покушала да прогура у Уједињеним нацијама предвидела забрану порицања геноцида у Сребреници.
„Да је Русија јуче одлучила да не уложи вето, Савет безбедности би усвојио британску резолуцију, што би врло вероватно водило притиску да Србија у своје законе унесе забрану порицања геноцида”, сматра професор Правног факултета у Београду Милан Шкулић.
Идеја да је неопходно законски увести казну за сваку помисао да сребренички масакр није геноцид није нова. Пре неколико година за то се снажно залагала Либерално демократска странка Чедомира Јовановића, али и председница Хелсиншког одбора за људска права Соња Бисерко. Могуће је да су то учинили по угледу на Немачку која не само да затвором кажњава негацију Холокауста, већ је 2007. године затражила од Европског парламента да свака чланица ЕУ предузме мере како би се казнило порицање и тривијализовање геноцида, злочина против човечности и ратних злочина.
Може ли се масакр у Сребреници поредити са Холокаустом? Шта би у случају Србије значила забрана порицања геноцида? Изједначавање опсаде Сарајева са опсадом Стаљинграда, девојчице Злате Филиповић са Аном Франк, а Слободана Милошевића са Хитлером? Под ударом таквог законског решења биле би забрањене многе интелектуалне дебате.
Многи истакнути правници у свету оспоравају да се у Сребреници десио геноцид, а и један немачки судија у Хашком трибуналу, Кристоф Флиге, изнео је мишљење да тај термин пристаје само Холокаусту. Амерички професор права са Универзитета у Питсбургу Роберт Хејден сматра да је забрана порицања геноцида нови облик вербалног деликта какав је постојао у СФРЈ. Тада је Амнести интернешнел тврдила да се том одредбом кривичног закона крше људска права из политичких разлога.
– Поређење највећег злочина у историји човечанства над Јеврејима, али и словенским народима у НДХ, посебно Срба, са било којим злочином у некадашњој Југославији била би увреда за жртве Другог светског рата. Тако би се релативизовао тај неспоран систем геноцида који су учинили нацисти и њихови савезници. У историји Другог светског рата није забележено да су Немци било где системски побили мушкарце Јевреје, а поштедели жене и децу – изричит је Шкулић.
Наш саговорник става је да не треба посебно уводити санкције за дела те врсте, већ да о томе треба судити да ли је нешто изречено у намери да се изазове верска, расна и национална мржња.
– Шта бисмо онда радили са Јерменима у случају Турске, или са Србима у Хрватској током НДХ? Забрана порицања геноцида могла би да резултира бројним злоупотребама и довела би до ситуације у којој би судови писали историју, што је врло опасно – сматра Шкулић и додаје да
Сједињене Америчке Државе, које су биле значајан фактор у борби против фашизма, нису забраниле негирање Холокауста.
Један број заговорника идеје да се они који оспоравају злочине у Сребреници кривично гоне родио се истовремено с пресудом за геноцид коју је српском генералу Радославу Крстићу изрекао Хашки трибунал. До тада је у српским академским круговима, укључујући и „другу Србију”, готово постојало јединство у ставу да масакр сребреничких муслимана није био геноцид у правном смислу те речи.
Вилијам Шабас, западни експерт међународног права, истиче да је употреба речи геноцид за сребренички масакр „екстравагантна” и сматра да је њено коришћење оправдано само у случају Холокауста.
Дебате о томе да ли је масакр у Сребреници геноцид све мање су правно, а све више питање политичког афинитета. Док једни порицањем геноцида указују на грешке Хашког суда, други би да његове пресуде постану свете књиге.
Зденко Томановић, правни саветник Слободана Милошевића у Хагу, каже да га је увек бринула могућност да би одлуке таквог суда могле да постану неприкосновене.
– Указивао сам да ће се вршити притисак да чињенице које је утврђивао тај суд, буду обавезни део наметнутог нам колективног сећања које мора бити уграђено и у наш систем образовања. И управо се то и дешава. Дакле, тражи се да пресуде суда и утврђене чињенице и правна вредновања тога суда, који према мишљењу стручне јавности, па чак и према мишљењу лаика и политичара, у свом раду није уверио ни домаћу ни међународну јавност у своју правду, сада и у будућности више никада нико не сме да дискутује нити погрешно тумачи ни оспорава – каже за „Политику” Томановић.
Наш саговорник истиче и да овај суд није остварио ниједну сврху због којег је основан – није допринео помирењу у региону, дао сатисфакцију жртвама, довео до суочавања са прошлошћу, па чак ни послао јасну поруку да постоји међународна правда.
– Поједини правни ставови и чињенице, утврђене у појединим пресудама, потпуно су спорни не само у правном већ и у историјском, социолошком и културолошком погледу па на крају и у чињеничном смислу. А тражи се да то постане нови старт у нашем памћењу, који више нико никада не може преиспитивати нити доводити у питање. Такође сам уверен да уколико на то пристанемо, у наредном периоду бићемо изложени још жешћем притиску да чињенице које утврђује некредибилни суд постану део нашег образовног система и обавезни део нашег колективног памћења. А то је колективна одговорност Срба за све нежељене последице разних ратних догађања на територији бивше Југославије – закључује Томановић.
Бошњачки политичари ових дана јасно су ставили до знања да је услов за помирење признање геноцида.
– Сада је на Вучићу да оцени на шта ће свести своју посету 11. јула – да ли долази да призна и покаје се у име српског народа или долази да нас понизи и негира – рекао је Ћамил Дураковић, начелник општине Сребреница, и истакао да без признања геноцида нема ни искреног кајања.
Амир Зукић, генерални секретар Странке демократске акције БиХ, рекао је да „само болесни умови могу да негирају и затварају очи на оно што се догодило”.
– Сви који негирају геноцид у Сребреници, спремни су да подрже и охрабре оне који би то евентуално и у будућности чинили – рекао је Зукић и додао да не мисли да је премијер Србије Александар Вучић „истински освешћен у вези с оним што се заиста догодило у Сребреници”.
В. Аранђеловић
објављено: 10.07.2015.