KraNp
Veoma poznat
- Poruka
- 10.404
Mrzi me da guglam.....moze li neko ukratko da mi kaze sta je bilo sa njim posle kosovske bitke i kako je umro i gde je sahranjen? Zna li mu se grobno mesto?
-
- Popularno:
- Da li je istina da su komunisti spalili...
- U centru Splita pronađen novac srpskog...
- O’Saliven u drugom kolu Svetskog...
- Zasto svi mrze Srbe, a ne mrze Hrvate...
- Poljska spremna da primi američko...
- Koji su po vama "True Man" filmovi?
- Posetioci Venecije sada plaćaju ulaz od...
- Zašto Americi smeta TikTok?
- Теретана као врхунско цивилизацијско...
- Isplivala ŠoK fotka Ruške Jakić!...
Vuk Branković?
- Začetnik teme KraNp
- Datum pokretanja
Snagator Kometa
Primećen član
- Poruka
- 712
Nisam siguran, ali misim da je posle Kosova, otišao na Koriban kao hodočasnik, i neko vreme tamo proveo vežbajući zabranjene veštine, sa holokrona tamnog gospodara Han-Ali-Sulija, Otomana, inače, a ovo je zanimljivo, nastavnika oto-a. Otad mu se trag gubi, sve do prve endorske bitke, u doba druge inkarnacije imperatora Sith-a. Inače, vlasnika, tada, najvećeg lanca brze hrane u centralnoj vaseljeni.
KraNp
Veoma poznat
- Poruka
- 10.404
Hvala!
- - - - - - - - - -
Kakav ti je to proevropski smisao za humor?
- Poruka
- 3.639
Da, jel se ti drogiras?
Snagator Kometa
Primećen član
- Poruka
- 712
Oxi .
903
Ističe se
- Poruka
- 2.536
Pravo pitanje,kako je postao izdajnik?
Za Vuka Brankovića se možda može reći da je izdao, ali ne kneza Lazara nego njegovog sina, ne tokom Kosovske bitke nego posle, i ne u korist Turaka nego u korist svoje moći i pretenzija.
Posle bitke, Vuk Branković je smatrao da kao zet kneza Lazara ima dovoljno dobro pravo da se proglasi Gospodarem Srba (ili Srbije, kako se ponekad prevodi ta titula); to uopšte nije bila loša ili neopravdana namera, pošto je Branković nastavio da se bori protiv Turaka i uspeo da im odoli dve godine, ali jeste - strogo gledano - bila uzurpacija, pošto je Lazar imao i sina Stefana.
A ona izmišljena "izdaja" na Kosovu što se provlačila kroz narodne pesme je obična fantazija bez ikakve istorijske potpore. Možda ima neke veze sa ovom stvarnom "izdajom" iz 1390-92; najverovatnije su narodni pesnici i guslari to pomešali sa ranijim događajima.
Posle bitke, Vuk Branković je smatrao da kao zet kneza Lazara ima dovoljno dobro pravo da se proglasi Gospodarem Srba (ili Srbije, kako se ponekad prevodi ta titula); to uopšte nije bila loša ili neopravdana namera, pošto je Branković nastavio da se bori protiv Turaka i uspeo da im odoli dve godine, ali jeste - strogo gledano - bila uzurpacija, pošto je Lazar imao i sina Stefana.
A ona izmišljena "izdaja" na Kosovu što se provlačila kroz narodne pesme je obična fantazija bez ikakve istorijske potpore. Možda ima neke veze sa ovom stvarnom "izdajom" iz 1390-92; najverovatnije su narodni pesnici i guslari to pomešali sa ranijim događajima.
Snagator Kometa
Primećen član
- Poruka
- 712
Možda je predugo vremena proveo u Srbiji.
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
А ко каже да је издао? Човек се и касније борио против Турака, умро је у заробљеништву...
HanibalBarka666
Aktivan član
- Poruka
- 1.274
To bi moglo da se kaže samo ukoliko je Vuk bio Lazarev vazal.
903
Ističe se
- Poruka
- 2.536
Po narodnom predanju je izdajnik,a stvarna istorija je nešto drugo.
Mene to interesuje,kako ga je narod zapamtio kao izdajnika,a kako je Marko Kraljević postao heroj?
- Poruka
- 26.311
Легенда о Вуковом издајству је формирана касније, после пада Србије под османску власт па не само да су пад Србије померили са пада Смедерава до Косовског боја већ им је требао и неки издајник да би оправдали пораз.
Такође и сам пораз је каснија интерпретација у складу са насталом окупацијом земље а за то неко мора бити крив.
Q. in perpetuum hibernum
Stara legenda
- Poruka
- 88.147
Раде Михаљчић, Јунаци косовске легенде[SUP]2[/SUP], Београдски издавачко-графички завод, Београд 1989.
Dvije glave ove knjige se i konkretno tiču pitanja izdaje, u dijelu o Kosovskoj legendi.
UKRATKO: Smatra se da je u pitanju spoj dva uticaja - hrišćanskog motiva izdaje filozofsko-moralizatorskog značaja i translacija pojedinih realnih istorijskih događaja kao uzor (navodi se Druga kosovska bitka, iz 1448. godine, kao primjer).
Za kralja Marka, uzmi Јован Деретић, Загонетка Марка Краљевића - о природи историчности у српској народној епици, Српска књижевна задруга, Београд 1995.
Poslednja izmena:
903
Ističe se
- Poruka
- 2.536
Hvala!
- Poruka
- 11.573
http://www.serbianmirror.com/novosti/01-06-2012/3.html
V u k Branković je postao sinonim za izdajnika, pa i film koji je o Kosovskom boju snimljen, 1989. godine, u režiji Zdravka Šotre, podržava narodno kazivanje.
Ipak i pre i posle filma, neki istoričari, koji su se bavili srpskim pitanjem generalno, stali su u odbranu lika i dela Vuka Brankovića.
Poznato je da su zvona katedrale Notr Dam u Parizu, slavila navodnu pobedu srpske vojske na Kosvu. Ustvari, cela Evropa je radosno dočekala vest o Kosovskom boju, jer je ta bitka pružila otpor daljem širenju otomanskog carstva. Činjenica je da se najveći srpski junaci sa Kosova nisu vratili i da je to bio veliki gubitak za srpski narod, ali ne može se reći da je reč o kompletnom porazu. Evropa se, dakle, radovala, ali nije pomogla.
Tako su Srbi postali “nebeski narod”. Od devedesetih godina, ta, u narodu opšteprihvaćena kovanica, postala je toliko popularna, da svaki Srbin zna da je pripadnik jednog odabranog, dakle, nebeskog naroda. Na pitanje, zašto su Srbi nebeski narod, pretpostavljam da bi malo ko znao da odgovori. A odgovor je – kosovski zavet.
Kosovski zavet je srpski doživljaj Hrišćanstva, svedočanstvo da su kosovski junaci poistovetili svoju sudbinu sa Hristovom sudbinom, kao i svi oni koji su kasnije pisali pesme i svi oni koji su te pesme prenosili na potomstvo, s nadom u bolje sutra. Tako je stvaran srpski nacionalni identitet, zasnovan na hrišćanskoj veri u Vaskrsenje. Kao što je Hristos vaskrsao i kao što su mrtvi vaskrsli, tako su Srbi verovali da će vaskrsnuti i porobljeni srpski narod i jednoga dana postati slobodan.
Srbi su stradali isto kao što je Hristos stradao. Kosovo je postalo srpski Veliki Petak, posle koga neminovno sledi novi život, vaskrsenje, odnosno nacionalno oslobodjenje. Za hrišćansko tumačenje boja na Kosovu uopšte nije bitno da li je Vuk Branković izdao, odnosno da li je uopšte bilo izdaje, što je omiljena tema istoričara, a što je u nauci rešeno još u 19. veku.
Za razumevanje srpskog hrišćanskog identiteta bitno je da se shvati da je narodni pesnik, a i sav narod koji je te pesme prihvatao i prenosio na buduće generacije, ličnost Vuka Brankovića uzeo za lik izdajnika Jude.
Da nije Branković, ta uloga bi pripala nekom drugom, jer je neko morao da je odigra. Pored toga, u pesmama je na još nekim ključnim mestima povučena paralela sa istorijom samog Hristovog lika – Lazar je Hristov sledbenik, koji strada za spas svog naroda, Kneževa večera je simbol Tajne večere, a Kosovka devojka, koja vida rane junacima, podseća na žene Mironosice koje odlaze u nedelju na Hristov grob. Celu tu priču je srpski narod prihvatio kao svoju sudbinu, čime je potvrdio svoju veru u Gospoda Isusa Hrista i Njegovo vaskrsenje.
Ta priča je tokom vekova bila izvor oslobodilačkih stremljenja srpskog naroda. Kosovski zavet je suština srpskog nacionalnog bića. Zato se kaže da je Kosovo, srce Srbije.
Na osnovu zapisa iz 1389. godine, ne može se precizno reći da li je Vuk Branković izdao cara Lazara. Srednjovekovni pisci bili su veliki ljubitelji simbolike i nije ih nikada bilo lako tumačiti. U narodnim kazivanjima, srpski neprikosnoveni heroj bio je Marko Kraljević, sin Vukašina Mrnjavčevića, ali iz pesama se ne saznaje da je on poginuo kao turski vazal u bici na Rovinama, 1395. godine, koja je i za Vuka Brankovića bila kobna.
Nakon te bitke, Vuk Branković je još neko vreme pružao otpor Turcima.
A onda je 1396. godine, pao u ruke Sultana Bajazita, onog istog koji je ubio svog brata Jakuba zbog trona, kada je Miloš Obilić ubio njihovog oca Sultana Murata, na Kosovu.
Pošto su mu oduzeli zemlju, Vuk Branković odvojen od svoje porodice, u Bajazitovoj tamnici je bio svirepo mučen, dok nije skončao.
Bez obzira na svoje ponašanje i odluku u Kosovskoj bici, Vuk je bio veliki protivnik Turaka. Ne manji od kneza Lazara. Vukov kraj to najbolje pokazuje. U stvari, obojici je došao glave isti neprijatelj. I Knez Lazar i Vuk Branković su se borili protiv turske imperije. Svako na svoj način.
Zato, danas, kada osvane Vidovdan, setimo se nastradalih srpskih junaka na Kosovu, te davne 1389. godine. Setimo se tih mučenika i Srbije za koju su se borili. Pogledajmo kakva je danas i zapitajmo se da li je to Srbija kakva treba da bude. Naš zadatak je da svojim primerom prenosimo mladim naraštajima srpsku tradiciju i ono što je najvažnije, plamen srpskog duha – kosovskog zaveta.
To nam ne mogu uzeti.
V u k Branković je postao sinonim za izdajnika, pa i film koji je o Kosovskom boju snimljen, 1989. godine, u režiji Zdravka Šotre, podržava narodno kazivanje.
Ipak i pre i posle filma, neki istoričari, koji su se bavili srpskim pitanjem generalno, stali su u odbranu lika i dela Vuka Brankovića.
Poznato je da su zvona katedrale Notr Dam u Parizu, slavila navodnu pobedu srpske vojske na Kosvu. Ustvari, cela Evropa je radosno dočekala vest o Kosovskom boju, jer je ta bitka pružila otpor daljem širenju otomanskog carstva. Činjenica je da se najveći srpski junaci sa Kosova nisu vratili i da je to bio veliki gubitak za srpski narod, ali ne može se reći da je reč o kompletnom porazu. Evropa se, dakle, radovala, ali nije pomogla.
Tako su Srbi postali “nebeski narod”. Od devedesetih godina, ta, u narodu opšteprihvaćena kovanica, postala je toliko popularna, da svaki Srbin zna da je pripadnik jednog odabranog, dakle, nebeskog naroda. Na pitanje, zašto su Srbi nebeski narod, pretpostavljam da bi malo ko znao da odgovori. A odgovor je – kosovski zavet.
Kosovski zavet je srpski doživljaj Hrišćanstva, svedočanstvo da su kosovski junaci poistovetili svoju sudbinu sa Hristovom sudbinom, kao i svi oni koji su kasnije pisali pesme i svi oni koji su te pesme prenosili na potomstvo, s nadom u bolje sutra. Tako je stvaran srpski nacionalni identitet, zasnovan na hrišćanskoj veri u Vaskrsenje. Kao što je Hristos vaskrsao i kao što su mrtvi vaskrsli, tako su Srbi verovali da će vaskrsnuti i porobljeni srpski narod i jednoga dana postati slobodan.
Srbi su stradali isto kao što je Hristos stradao. Kosovo je postalo srpski Veliki Petak, posle koga neminovno sledi novi život, vaskrsenje, odnosno nacionalno oslobodjenje. Za hrišćansko tumačenje boja na Kosovu uopšte nije bitno da li je Vuk Branković izdao, odnosno da li je uopšte bilo izdaje, što je omiljena tema istoričara, a što je u nauci rešeno još u 19. veku.
Za razumevanje srpskog hrišćanskog identiteta bitno je da se shvati da je narodni pesnik, a i sav narod koji je te pesme prihvatao i prenosio na buduće generacije, ličnost Vuka Brankovića uzeo za lik izdajnika Jude.
Da nije Branković, ta uloga bi pripala nekom drugom, jer je neko morao da je odigra. Pored toga, u pesmama je na još nekim ključnim mestima povučena paralela sa istorijom samog Hristovog lika – Lazar je Hristov sledbenik, koji strada za spas svog naroda, Kneževa večera je simbol Tajne večere, a Kosovka devojka, koja vida rane junacima, podseća na žene Mironosice koje odlaze u nedelju na Hristov grob. Celu tu priču je srpski narod prihvatio kao svoju sudbinu, čime je potvrdio svoju veru u Gospoda Isusa Hrista i Njegovo vaskrsenje.
Ta priča je tokom vekova bila izvor oslobodilačkih stremljenja srpskog naroda. Kosovski zavet je suština srpskog nacionalnog bića. Zato se kaže da je Kosovo, srce Srbije.
Na osnovu zapisa iz 1389. godine, ne može se precizno reći da li je Vuk Branković izdao cara Lazara. Srednjovekovni pisci bili su veliki ljubitelji simbolike i nije ih nikada bilo lako tumačiti. U narodnim kazivanjima, srpski neprikosnoveni heroj bio je Marko Kraljević, sin Vukašina Mrnjavčevića, ali iz pesama se ne saznaje da je on poginuo kao turski vazal u bici na Rovinama, 1395. godine, koja je i za Vuka Brankovića bila kobna.
Nakon te bitke, Vuk Branković je još neko vreme pružao otpor Turcima.
A onda je 1396. godine, pao u ruke Sultana Bajazita, onog istog koji je ubio svog brata Jakuba zbog trona, kada je Miloš Obilić ubio njihovog oca Sultana Murata, na Kosovu.
Pošto su mu oduzeli zemlju, Vuk Branković odvojen od svoje porodice, u Bajazitovoj tamnici je bio svirepo mučen, dok nije skončao.
Bez obzira na svoje ponašanje i odluku u Kosovskoj bici, Vuk je bio veliki protivnik Turaka. Ne manji od kneza Lazara. Vukov kraj to najbolje pokazuje. U stvari, obojici je došao glave isti neprijatelj. I Knez Lazar i Vuk Branković su se borili protiv turske imperije. Svako na svoj način.
Zato, danas, kada osvane Vidovdan, setimo se nastradalih srpskih junaka na Kosovu, te davne 1389. godine. Setimo se tih mučenika i Srbije za koju su se borili. Pogledajmo kakva je danas i zapitajmo se da li je to Srbija kakva treba da bude. Naš zadatak je da svojim primerom prenosimo mladim naraštajima srpsku tradiciju i ono što je najvažnije, plamen srpskog duha – kosovskog zaveta.
To nam ne mogu uzeti.
- Poruka
- 11.573
OTPOR TURCIMA
Novoizabrani patrijarh Danilo bio je naklonjen Lazarevićima. On je Lazareve ostatke preneo iz Vukovog sedišta Prištine u manastir Ravanicu, kanonizovao ga i time, stvaranjem nove svetorodne loze, legalizovao položaj njegovih sinova – Lazarevića – kao naslednika prestola. Za razliku od Lazarevića koji su brzo postali lojalni Turcima uprkos porodičnoj tragediji, Vuk im se uspešno suprotstavljao. Ipak, Turci su 1392. zauzeli Skoplje i Vuk je naposletku postao njihov vazal. Međutim, izbegavao je nametane obaveze.
Nije se pojavio u Seru 1394, na sastanku vazala koji je sazvao sultan Bajazit. Nije učestvovao u bici na Rovinama 1395. ni kod Nikopolja naredne godine. Bajazit je ubrzo započeo pohod protiv njega. Vuk je pružio otpor, ali je u jesen 1396. poražen. Bačen je u tamnicu, gde je ostao do kraja života. „Šta je sve preživeo u turskoj tamnici, to je samo on znao. U njoj je i umro već 6. oktobra 1397.“ Iza sebe je ostavio tri sina. Jedan od njih, potonji despot, Đurađ Branković nasledio je svog ujaka Stefana Lazarevića i vladao Srbijom skoro do kraja njenog postojanja u srednjem veku. Da je Vuk zaista bio izdajnik na Kosovu, teško da bi despot Stefan posinio Đurđa i odredio ga za naslednika.
Kako to da je Vuk Branković u narodnom predanju postao izdajnik? Nijedan izvor iz prvih vekova posle Kosovske bitke ne pominje njegovu izdaju. Govorilo se tek o neslozi među srpskim velikašima, koja je bila evidentna. Prvi ga kao izdajnika imenuje tek Mavro Orbin, 1601. godine, u spisu „Kraljevstvo Slovena“. Tokom XVII veka mit o Brankovićevoj izdaji na Kosovu postaje opšte mesto. Od tada, uglavnom kroz epske pesme, motiv izdaje kao opomena potonjim narodnim vođama, biva zastupljen i u XIX veku. Narodni pesnik je uz gusle popevao: „Bog ubio Vuka Brankovića, on izdade tasta na Kosovu i odvede dvanaest hiljada, pobratime, ljutih oklopnika“.
https://vukbrankovic.wordpress.com/
Novoizabrani patrijarh Danilo bio je naklonjen Lazarevićima. On je Lazareve ostatke preneo iz Vukovog sedišta Prištine u manastir Ravanicu, kanonizovao ga i time, stvaranjem nove svetorodne loze, legalizovao položaj njegovih sinova – Lazarevića – kao naslednika prestola. Za razliku od Lazarevića koji su brzo postali lojalni Turcima uprkos porodičnoj tragediji, Vuk im se uspešno suprotstavljao. Ipak, Turci su 1392. zauzeli Skoplje i Vuk je naposletku postao njihov vazal. Međutim, izbegavao je nametane obaveze.
Nije se pojavio u Seru 1394, na sastanku vazala koji je sazvao sultan Bajazit. Nije učestvovao u bici na Rovinama 1395. ni kod Nikopolja naredne godine. Bajazit je ubrzo započeo pohod protiv njega. Vuk je pružio otpor, ali je u jesen 1396. poražen. Bačen je u tamnicu, gde je ostao do kraja života. „Šta je sve preživeo u turskoj tamnici, to je samo on znao. U njoj je i umro već 6. oktobra 1397.“ Iza sebe je ostavio tri sina. Jedan od njih, potonji despot, Đurađ Branković nasledio je svog ujaka Stefana Lazarevića i vladao Srbijom skoro do kraja njenog postojanja u srednjem veku. Da je Vuk zaista bio izdajnik na Kosovu, teško da bi despot Stefan posinio Đurđa i odredio ga za naslednika.
Kako to da je Vuk Branković u narodnom predanju postao izdajnik? Nijedan izvor iz prvih vekova posle Kosovske bitke ne pominje njegovu izdaju. Govorilo se tek o neslozi među srpskim velikašima, koja je bila evidentna. Prvi ga kao izdajnika imenuje tek Mavro Orbin, 1601. godine, u spisu „Kraljevstvo Slovena“. Tokom XVII veka mit o Brankovićevoj izdaji na Kosovu postaje opšte mesto. Od tada, uglavnom kroz epske pesme, motiv izdaje kao opomena potonjim narodnim vođama, biva zastupljen i u XIX veku. Narodni pesnik je uz gusle popevao: „Bog ubio Vuka Brankovića, on izdade tasta na Kosovu i odvede dvanaest hiljada, pobratime, ljutih oklopnika“.
https://vukbrankovic.wordpress.com/
- Poruka
- 54.434
Vuk Branković je po svoj prilici umro u turskom zatvoru, jer nije želeo da bude vazal... a priča o njemu kao izdajniku je kasnije izmišljena.
Pa to izleda ovako. Turci su imali ekskluzivno pravo pjevati uz gusle junačke pjesme. Naravno da je postojao i dozbvoljeni repertoar pjesama koji su sklopili Turci. Najprije se u tim pjesmama uvijek napominje da su Srbi izgubili carstvo na maču, čime se obezbijeđuje legitimnost vladanja Turakla nad Srbima, iako je opšte pioznato da su Srbi tražili vazalski položaj od Turaka, da bi se zaštitili od osvajačkaih apetita Mađara. Najvećeg srpskoj junaka Vuka Branmkovića je trebalo proglasiti izdajnikom i to je u tim pjesmama i postao. Izmišljen je tobožnji lik Miloša Obilića koji je ubio sultana u bitci na Kosovu, kako se ne bi iamo stvarni lik. Najsvijetliji lik je Marko Kraljević, koji se na Kosovu borio na strani Turaka protiv hrišćanske koalicije na čelu sa knezom Lazarom, koji je pokorni vazal turskog sultana. Tako ispada da je sva ta guslanja proizvela turska propagnada i da je raja vjekovima preparirana za odanost sultanu i pokorno prihvatanje turske dominacije, čemu su jedino sluižile te guslarske pjesmice. U Erlangenskom rukopisu, knjizi pjesama pripremljenoj za princa Eugena Savojskog, nema nijedne guslarske pjesme, a opostoje pjesme i hrišćana i muslimana iz Kraljevstva Srpskoga, koje ne pominju ni Kosovo ni Marka ni Miloša. Kosovski mit je proizvod 19. vijeka iz doba konstruisanja nacije Srba zasnovane na pravoslavnom hrišćanstvu i kosovskom mitu.
Poslednja izmena:
Сребрена
Poznat
- Poruka
- 7.967
Први га као издајника именује Мавро Орбин, 1601. године, у спису „Краљевство Словена“.
Љубомир Ковачевић је студиозно ишчитавао низ повеља, записа и свих осталих извора који би му помогли у склапању мозаика о оклеветаном великашу и 1888.године га "рехабилитовао"..Много дуже је био оклеветан него напр. Чича Дража.
Љубомир Ковачевић је студиозно ишчитавао низ повеља, записа и свих осталих извора који би му помогли у склапању мозаика о оклеветаном великашу и 1888.године га "рехабилитовао"..Много дуже је био оклеветан него напр. Чича Дража.
Q. in perpetuum hibernum
Stara legenda
- Poruka
- 88.147
Bastiani
Poznat
- Poruka
- 7.446
Brate Formica, čime se radite vi ovih dana u CG?
Ne mogu da analiziram svaku besmislicu ovde, previše ih je. Ali šta ti znači da u Erlangenskom rukopisu nema nijedne guslarske pesme? I gde to nađe da se ne pominje Marko, evo otvorim registar imena i za pet sekundi vidim da o Marku ima ukupno 11 pesama? I Miloš (K)Obilić se pominje, istina samo u jednoj.
A nemoj da otvaramo te priče o kosovskom mitu i konstituisanju nacije, obojica znamo zašto ti to treba i da to nema veze sa istorijom, bar ne sa istorijom starijom od otcepljenja Crne Gore.
crni lepotan
Elita
- Poruka
- 21.392
Vrlo jednostavno za objasniti zašto nema tih pesama. Sve te pesme su nastale na teritoriji današnje Crne Gore, kao svetioniku srpskog rodoljublja, a Eugen nikad nije pohodio tu srpsku zemlju.
Bastiani
Poznat
- Poruka
- 7.446
Није у томе ствар. Косовске песме, песме косовског циклуса како их данас зовемо, у то време су готово већ нестале. Оне песме које знамо као песме косовског циклуса, заправо су одломци дужих песама које су забележени захваљујући томе што их је Вук Караџић запамтио јер их је чуо некад у детињству, а у доцнијем животу је трагао за интегралним песмама али није наишао на певача који би их знао.
То је велика штета јер садржај тих сачуваних одломака указује да је постојало заокружено предање о Косовском боју које је имало одраза у народној поезији али је пало у заборав. Ерлангенски рукопис је записан свега неколико деценија пре него што је Вук чуо те одломке, дакле, то је готово иста епоха у којој косовских песама нема, али то говори о томе да су те песме заборављене, а не да никад нису ни постојале као што би Формика да докаже. Вук например никада у свом животу није чуо ниједну бугарштицу, па то само значи да су те песме до Вуковог доба нестале из народног сећања.
Овде је реч о томе да Формика, пошто не може да негира постојање косовског мита у Црног Гори 19. века као несумњивог чиниоца српског идентитета, покушава у складу са неодукљанском идеологијом да "објасни" како је косовски мит у скоријој прошлости усађен као резултат некакве црквене пропаганде.
Q. in perpetuum hibernum
Stara legenda
- Poruka
- 88.147
Ne može biti dalje na istine.
Otidi makar na nekoliko dana i prelistaj Forum HR i - Hrvati su narod koji je kroz povijest trpio samo nepravde i nepravde, jednu za drugom. O Albancima i Makedoncima, koji po mnogo čemu (Iliri, Aleksandar Makedonci) daleeeeko prevazilaze Srbe.
Ali ovo je onda nešto drugo. Moraš biti precizniji jer kada si napisao mit, ti si zapravo mislio na zabludjelu mitomaniju...narodna mitologija je bogatstvo kulture i stvar nečega čime se treba ponositi, a ne stiditi ga se (dok je svjesno da su, naravno, samo mitovi - jer to je i suština riječi mit - nije istina). Narod koji ima mnogo mitova znači i da ima veliko kulturno blago u svom naslijeđu.