Gi de Mopasan

Moderna Pevachica

Moderna Pevachica

Početnik
Banovan
Poruka
37
Francuski pisac 19. veka. Jedan od mojih najomiljenijih. Jednostavan, inteligentan, cesto odlican psiholog. Najvise volim njegove pripovetke, koje su odlicne. Najpoznatiji romani su mu "Jedan zivot" i "Bel-ami" ima i mnostvo odlicnih priovedaka. Da li ste se susretali sa njim? Utisci.
 
Poslednja izmena od moderatora:
Moderna Pevachica:
Francuski pisac 19. veka. Jedan od mojih najomiljenijih. Jednostavan, inteligentan, cesto odlican psiholog. Najvise volim njegove pripovetke, koje su odlicne. Najpoznatiji romani su mu "Jedan zivot" i "Bel-ami" ima i mnostvo odlicnih priovedaka. Da li ste se susretali sa njim? Utisci.
Kliknite za proširenje...

Прочитао сам пар новела од њега.Свидио ми се.Какви су му романи ? Да ли да их читам ?
 
Moderna Pevachica:
Francuski pisac 19. veka. Jedan od mojih najomiljenijih. Jednostavan, inteligentan, cesto odlican psiholog. Najvise volim njegove pripovetke, koje su odlicne. Najpoznatiji romani su mu "Jedan zivot" i "Bel-ami" ima i mnostvo odlicnih priovedaka. Da li ste se susretali sa njim? Utisci.
Kliknite za proširenje...

Kada smo kod Mopasana, preporucio bih svima novelu DUNDA....

U njoj je slavni pisac veoma lepo opisao KAKO SU LJUDI KVARNI i PROMENLJIVI....

Moglo bi da se primeni na mnoge u zadnjih 30 godina.
 
Moj prvi susret sa Mopasanom desio se kada sam imala 13 godina.
Prva pročitana pripovetka: "Noć"
Onda sam se navukla i pročitala ... sve. Čist naturalizam, skoro faktografski stil.
Bila sam i ostala fascinirana.
Mopasan je, kao i Čehov, jedan od najvećih majstora kratke forme.
Nije toliko jak u romanima, koliko u pričama. "Orla" je, recimo, savršenstvo stila i forme. Horor priča u svom najboljem obliku. Za one koji ne znaju - "Orla" (Ono Što je Napolju) je bila inspiracija za film "Predator".
 
Borac za prava zivotinja:
Moj prvi susret sa Mopasanom desio se kada sam imala 13 godina.
Prva pročitana pripovetka: "Noć"
Onda sam se navukla i pročitala ... sve. Čist naturalizam, skoro faktografski stil.
Bila sam i ostala fascinirana.
Mopasan je, kao i Čehov, jedan od najvećih majstora kratke forme.
Nije toliko jak u romanima, koliko u pričama. "Orla" je, recimo, savršenstvo stila i forme. Horor priča u svom najboljem obliku. Za one koji ne znaju - "Orla" (Ono Što je Napolju) je bila inspiracija za film "Predator".
Kliknite za proširenje...

Pripovetka "Noć" je kod nas objavljena u njegovoj zbirci priča "Priviđenje".
 
Moderna Pevachica:
Ne znam da li moze da se nadje nesto od njeg u pdf-u da citam preko mobilnog.
Kliknite za proširenje...


Ne kvari vid čitanjem preko ekrana, pokloniću ti knjigu.

Prividjenje-Gi-de-Mopasan_slika_L_28342387.jpg
 
"Ludaci me privlače. Ti ljudi žive u tajanstvenoj zemlji neobičnih snova, u neprobojnom oblaku bezumlja, gde sve ono što su videli, voleli i radili, počinje za njih iznova, u jednom novom, zamišljenom životu, koji je izvan svih zakona, koji vladaju u prirodi i koji upravljaju ljudskom mišlju.
Za njih nije više ništa nemoguće, neverovatno iščezava, vilinska priča postaje stvarnost, a ono što je natprirodno postaje obično.
Ta stara prepreka, koju nazivamo logikom, taj stari zid, koji nazivamo umom, ta stara ograda misli i zdravog razuma, lomi se, ruši se i pada pred razularenom maštom ludaka, koja je umakla u zemlju u kojoj mašti nema granica i koja neverovatno poskakuje, a da je ništa ne zaustavlja. Njima će sve uspeti, njima se sve može dogoditi.
Njima nije potreban nikakav napor da pobede dogadjaje, da savladaju otpor, da obore prepreke. Dovoljan je hir njihove varljive volje, da bi postali prinčevi, carevi, bogovi, da bi dobili sva bogatstva sveta, sve slasti života, da bi uživali u svim radostima, da budu uvek snažni, uvek lepi, uvek mladi, uvek voljeni!
Samo oni mogu biti srećni na svetu, jer, za njih, realnost više ne postoji."

"Ludaci me privlače", Gi de Mopasan
 
PetarSamotnjak:
"Ludaci me privlače. Ti ljudi žive u tajanstvenoj zemlji neobičnih snova, u neprobojnom oblaku bezumlja, gde sve ono što su videli, voleli i radili, počinje za njih iznova, u jednom novom, zamišljenom životu, koji je izvan svih zakona, koji vladaju u prirodi i koji upravljaju ljudskom mišlju.
Za njih nije više ništa nemoguće, neverovatno iščezava, vilinska priča postaje stvarnost, a ono što je natprirodno postaje obično.
Ta stara prepreka, koju nazivamo logikom, taj stari zid, koji nazivamo umom, ta stara ograda misli i zdravog razuma, lomi se, ruši se i pada pred razularenom maštom ludaka, koja je umakla u zemlju u kojoj mašti nema granica i koja neverovatno poskakuje, a da je ništa ne zaustavlja. Njima će sve uspeti, njima se sve može dogoditi.
Njima nije potreban nikakav napor da pobede dogadjaje, da savladaju otpor, da obore prepreke. Dovoljan je hir njihove varljive volje, da bi postali prinčevi, carevi, bogovi, da bi dobili sva bogatstva sveta, sve slasti života, da bi uživali u svim radostima, da budu uvek snažni, uvek lepi, uvek mladi, uvek voljeni!
Samo oni mogu biti srećni na svetu, jer, za njih, realnost više ne postoji."

"Ludaci me privlače", Gi de Mopasan
Kliknite za proširenje...

Kazu da je sam bio sifilisticar.....
 
I biografija, i bibliografija Gi de Mopasana (185-1893) ipresivni su.

Rođen je u mestu Šato de Miromenil (Château de Miromesnil), kod Djepa (Dieppe) u Francuskoj. Pisao je pripovetke i romane. Njegove pripovetke odlikuje ekonomičan stil i veština kojom su zapleti u njima razrešavani. Danas se neke njegove pripovetke svrstavaju u žanr horora.

Mopasanovi su bili stara lorenska porodica koja se doselila u Normandiju sredinom 18. veka. Njegov otac se 1846. oženio sa Lorom de Poateven (Laure Le Poittevin), devojkom iz dobrostojeće građanske porodice. Lora i njen brat Alfred su se u detinjstvu često igrali sa sinom ruanskog hirurga, Gistavom Floberom, koji će kasnije snažno uticati na život Lorinog sina. Bila je to žena neuobičajenog literarnog ukusa za to vreme, a vrlo dobro je poznavala klasike, naročito Šekspira. Budući da je bila razdvojena od muža, svoja dva sina, Gija i Ervea, podizala je sama.

Sve do svoje trinaeste godine Gi je sa svojom majkom živeo u Etretau, gde je neometano rastao uživajući u blagodetima primorskog sela: znao je često sa ribarima ići u ribolov ili razgovarati sa lokalnim seljacima na njihovom dijalektu. Bio je toliko privržen majci da je, nakon što je upisan na bogosloviju u Ivetou, vrlo brzo uspeo u nastojanju da bude izbačen iz škole i da se vrati majci. Iz te faze njegovog života potiče i njegova izražena odbojnost prema religiji.

Potom ga šalju u ruanski Licej gde se počinje interesovati za poeziji te se uspešno oprobava u glumi.

Francusko-pruski rat izbija ubrzo nakon što je Gi završio koledž 1870; odmah se prijavio kao dobrovoljac časno se boreći na frontu.

Nakon završetka rata 1871. napušta Normandiju i dolazi u Pariz gde sledećih deset godina radi kao pomorski službenik. U tih deset dosadnih godina jedina razonoda mu je bila veslanje po Seni nedeljom i praznicima.

U to vreme Gistav Flober mu postaje tutor i svojevrstan literarni vodič u njegovim književnim i novinarskim počecima. U Floberovoj kući susreće ruskog romanopisca Ivana Turgenjeva i Emila Zolu, kao i mnoge druge predstavnike realizma i naturalizma. U to vreme piše pesme i kratke drame.

Godine 1878. prelazi u Ministarstvo javnog informisanja gde postaje vanjski urednik nekoliko vodećih novina tog vremena kao što su Figaro, Žil Bla, Goloaz i L Eko d Pari. U slobodno vreme posvećuje se pisanju romana i pripovedaka.

Godine 1880. objavljuje svoje prvo remek-delo Boule de suif, koje odmah postiže velik uspeh. Flober je to delo opisao kao „remek-delo za sva vremena“.

Mopasanov najplodniji period bio je od 1880. do 1891. Postavši slavan svojom prvom pripovetkom, marljivo je pisao i stvarao dva a ponekad i četiri dela godišnje. Srećan spoj književnog talenta i smisla za biznis doneo mu je pravo bogatstvo.

Godine 1881. objavljuje prvu knjigu pripovedaka pod naslovom „Kuća Telijeovih“ (La Maison Tellier); u samo dve godine ta knjiga je dostigla dvanaest izdanja; godine 1883. završava svoj prvi roman „Jedan život“ (Une Vie), koji se za manje od godinu dana prodaje u 25.000 primeraka.

U svojim romanima detaljnije razrađuje zaplete iz svojih pripovedaka. Njegov drugi roman, Bel-Ami, koji je izdat 1885, dostigao je trideset sedam izdanja za samo četiri meseca.

Njegov tadašnji izdavač dobro je plaćao svako njegovo novo remek-delo, a Mopasanovo pero je bez i najmanjeg napora stvaralo stilski doterana, originalna i dubokoumna dela. U tom periodu napisao je roman Pjer i Žan koji mnogi smatraju njegovim najboljim romanom.

Od rođenja povučen, voleo je samoću i meditaciju. Često je putovao u Alžir, Italiju, Englesku, Britaniju, Siciliju, Overnju i sa svakog putovanja vraćao se sa novom knjigom.

Krstario je na svojoj jahti "Bel-Ami", nazvanoj po njegovom prvom romanu. Ovako buran život nije ga sprečavao da se sprijatelji sa najslavnijim književnicima tog vremena: Aleksandar Dima, Sin mu je bio kao drugi otac; u E le Benu sreće Ipolita Tena i biva oduševljen ovim filozofom i istoričarem.

Flober je i dalje igrao ulogu njegovog literarnog „kuma“. Mopasanovo prijateljstvo sa piscem Gonkurom bilo je kratkog veka: njegova otvorena i praktična narav suprotstavila se atmosferi tračeva, skandala, licemerja i podmetanja koju su Gonkur i njegov brat stvorili u salonima sa nameštajem iz 18. veka. Mrzeo je ljudsku komediju i društvenu farsu.

U kasnijim godinama kod njega se razvila gotovo bolesna želja za samoćom i samoočuvanjem uz stalan strah od smrti te manija proganjanja zajedno sa simptomima sifilisa zarađenog u mladosti. Godine 1891. potpuno gubi razum, a umire dve godine kasnije jula 1893, mesec dana pre 43. rođendana.

Gi de Mopasan pokopan je na groblju Monparnas u Parizu.
 
BLAJBI:
Ali MOZETE BITI bolesni pa nije lose da zapamtite onda kada hemiska terapija zakaze. :per:
Kliknite za proširenje...
Dobro Blajbi, ali je malo bzvze da na temi gde na kojoj pisemu o Mopasanu, ane znaima nas ni da li je bio pder ili je imao sifilis ti nista
pametnije ne umes da napises da se kao shushka, prica da je imao tu bolest.
Pa svako je nekada umro od neke bolesti, vecina tih najgenijalnijih i po nekim ludnicama, ali akkve to veze ima sa temom?
 
Rayela:
Dobro Blajbi, ali je malo bzvze da na temi gde na kojoj pisemu o Mopasanu, ane znaima nas ni da li je bio pder ili je imao sifilis ti nista
pametnije ne umes da napises da se kao shushka, prica da je imao tu bolest.
Pa svako je nekada umro od neke bolesti, vecina tih najgenijalnijih i po nekim ludnicama, ali akkve to veze ima sa temom?
Kliknite za proširenje...

Mnoga velika klnjizevna i slikarska dela su proizala iz zdravstvenog i psihickog stanja njihovih autora. :rtfm:

Neki smatraju da na primer, gorenavedene novele "NOC" nije mogao napisati neki potpuno psihicki zdrav covek.
 
Poslednja izmena:
BLAJBI:
Mnoga velika klnjizevna i slikarska dela su proizala iz zdravstvenog i psihickog stanja njihovih autora. :rtfm:

Neki smatraju da na primer, gorenavedene novele "NOC" nije mogao napisati neki potpuno psihicki zdrav covek.
Kliknite za proširenje...
Pa Mopasan je imao problema , bojao se da ne poludi, kao i njegov brat, ali u to vreme Frojd valjda nije jos poceo da radi i stvara pa su se
ljudi slabo zamajavali psihijatrijom.
Ako ove njegove , a zaista jako prijatne novele, neko naziva ludackim sta li taj tek kaze za Dostojevskog ili E.A.Poa i da ih ne navodim sve
jer bi lista bila jako duga. Ja i ne znam sta bi i kako izgleda danas psihcki zdrav covek.Taman pomislis za nekoga da je psihicki zdrav,
a on te iznenadi;)
 
"Nikada nisam usamljeniji nego kad otvorim srce nekome prijatelju, zato što onda još jače osećam da je jaz nepremostiv. Taj čovek je tu; ja vidim njegove jasne oči koje me gledaju, ali ništa ne znam o njegovoj duši koja je iza njih. On me sluša. Šta li misli? Jest, šta misli? Ti ne znaš kakva je to patnja! Možda me on mrzi? Ili me prezire? Ili mi se ruga? On misli o onome što mu kažem, procenjuje me, podsmeva mi se, osuđuje me, nalazi da sam prosečan ili glup čovek. Kako da saznam šta misli? Kako da saznam da li i on mene voli onako kako i ja njega volim? i šta li se kuva u toj maloj okrugloj glavi? Velika je tajna neznana misao nekog bića – misao skrivena i slobodna, koju mi ne možemo saznati, ni upravljati njome, ni potčiniti je, ni pobediti je!

A ja uzalud želim da se predam, da otvorim sva vrata svoje duše, i nikako da se predam! Na dnu duše, na samome dnu, čuvam svoje JA u skrivenom kutu, a do njega niko ne dopire. Niko ga ne može pronaći, ni ući u nj, zato što mi niko nije sličan, zato što niko nikoga ne razume."

Usamljenost, Izabrane novele
 
“Ne zavidim ljudima koji oko srca imaju kornjacin oklop ili kozu nilskog konja. Samo su oni srecni jer pate kroz svoja uzbudjenja, koji ih primaju kao udare i nasladjuju se njima kao slatkisima. Zato treba isprobati sva uzbudjenja, srecna i tuzna, zasititi se njima, opiti se do najpotpunije srece, ili do najbolnije patnje.”

“Sta se to dogodilo?
To su ista bica, ali to vise nisu ista srca! Sve je, izgleda, kao i pre... pa ipak... sta se to u stvari desilo?
Skoro nista! Malo manje ljubavi kod njega! Skoro nista! Razlika izmedju zelje koja se radja i zelje koja umire! Skoro nista! Nevidljiva brazgotina koja izaziva zamor u ljubavi!
I pogled izmenjenih ociju, jer te iste oci ne vide vise na isti nacin ovo lice!
Sta predstavlja pogled?
Skoro nista. “

Posle ljubavi
 
Priča “Dva prijatelja” jednostavna je, a opet neverovatno moćna priča francuskog majstora pripovetke Gija de Mopasana. Novela govori o dvojici prijatelja koji se susretnu usred Pariza, za vreme Francusko-Pruskog rata, koji im nije donio ništa nego jad, siromaštvo i glad, a odnio svakodnevna zadovoljstva, slobodu i mir. Prijatelji Moriso i Sovaž poznaju se kao kolege s pecanja. Svaku nedelju spustili bi se na reku van grada i tamo u miru pecali, što ih je ispunjavalo velikim zadovoljstvom. Otkako se rat razuzdao, oni su i zaboravili na svoju strast, ali ih je nenadani susret ponovo na nju podsetio. U tom uzbuđenju, odluče da bi mogli ponovo da pođu pecati, iako to nije nimalo bezbedno u ratnim vremenim, pogotovo jer se njihovo omiljeno mesto za pecanje nakazi jako blizu mesta koje su okupirali neprijateljski Prusi. Ali oni se ipak upuste u pustolovinu, ne toliko radi riba, koliko da bi povratili osećaj da su ljudi, da je svet normalan, da su slobodni i da kao takvi imaju pravo na uživanje. Na žalost, njihov izlet postane koban.
Ova vrlo jednostavna tema, ispričana je kao vrhunska priča. Mopasanov izraz je jednostavan, baš kao i radnja, ali upravo ona nosi veliki dio poruke priče. Budući da sama radnja nije komplikovana, Mopasan koristi unutarnje stanje likova kao glavno mesto realizovanja njegove i teme i ideje. Prikazao je tek delić života glavnih junaka, s tek malo retrospektive ,koja njihov susret smešta u nužan kontekst. Na žalost, taj dio njihova života je ključan, jer ih vodi ravno u smrt.
Glavni likovi priče su obični ljudi, koje je kao i sve ostale male ljude, rat najteže pogodio. Njihov problem nije samo stradanje i glad, tu je i naglašeno oduzimanje ljudskog dostojanstva, prava na slobodu i sve one male stvari koje život čine vrednim življenja. Oba lika su jednostavni ljudi s malim zadovoljstvima, koji nikada nisu imali previše, ali dokle god su imali nešto za što bi živeli, imali su dovoljno. Kako su živeli, tako su i umrli. Njihova smrt teško bi mogla da se nazove herojskom, ali ona to ipak jest. Umrli su ne okaljavši svoje ime, ne izdavši nikoga, nisu se ponašali poput kukavica, već su u smrt otišli dostojanstveno. Njihovo junaštvo očituje se u njihovoj ljudskosti. Ne može se poreći da nisu osećali strah i da ne bi pobegli da su mogli, ipak ni u jednom momentu oni nisu preklinjali, niti se ponizili. Odmah u početku ove kobne situacije, oba su se lika pomirila sa svojom sudbinom. Znali su šta ih čeka od trenutka kada su bili uhvaćeni. Jedino što im je preostalo bilo je da ne izdaju sebe kao čoveka i celi svoj život, na tom jasnom putu u smrt.
Dirljiv je trenutak u priči kada Moriso oseti bes zbog onoga što im sledi. U trenu kada je vidio ribe koje je s prijateljem ulovio, a koje leže na podu osvajača, osetio je bes ne samo radi smrti na koju su podsećale, nego jer su one predstavljale i život koji im je ratom oduzet. Kao da su ih ovi vojnici ubili davno pre nego su ih ulovili, još onda dok je rat započeo. Ali taj trenutak nije mogao dugo da traje. Dva prijatelja su se dostojanstveno pozdravila u zadnjim trenucima svog života, onima koji nose i najveći strah od smrti. Kako su živeli zajedno u najugodnijim trenucima svog života, tako su zajedno i ubijeni. Bačeni su na dno reke, što je nekako simbolično. Večnost će da provedu na mestu gde su najradije provodili svaki slobodni momenat života.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Onore de Balzak bio je ljubitelj crne kafe
Odgovora
0
Pregleda
24
Nina
Nina
Baudrillard
Gita Serenji u izdanju Partizanske knjige
Odgovora
1
Pregleda
133
Black_star
Black_star
Nina
Desetine hiljada knjiga završilo na deponiji kod Nice
Odgovora
7
Pregleda
308
quentin
quentin

Back
Top