Borac za prava zivotinja
Legenda
- Poruka
- 51.038
Stiglo je pet priča.
Rok za glasanje: 5. juli (nedelja), do 20h.
Čitajte i uživajte!
Priča br.1
Žrtve puc-puc groznice
Tog petka bacilo me u postelju. Zvono na vratima oglasilo se te iste večeri. Predsednik kućnog saveta, otvorila mu je moja supruga, u rukama je držao retrovirusni brojač koji je se oglašavao baš kao i poznatiji mu rođak: puc-puc-puc-puc.
Nije govorio mnogo, samo je uručio obaveštenje, a redari su zapečatili vrata. Više nismo mogli van. Ja nisam ni želeo - jedva sam uspevao otići do klonje. Moja mala porodica: supruga, četvero dece, pas, mačka i ja našli smo se u izolaciji. Mačku smo uspeli spasiti. Srednja ju je kćerkica izbacila kroz prozor pre nego što je stigla naredba o navlačenju zavesa. Tvrdila je - kćerkica - da se maca dočekala na noge, dok ju je stariji sin zezao (gad mali) da se dočekala na ruke. Pola dece mi se rasplakalo, a i ja sam bio zabrinut, onako znojan, pod temperaturom, u postelji.
Oko 3 u noći začuo sam zvukove, vani kod samog prozora. Supruga je malo raširila zavese.. Umesto ulice i drveća ugledali smo smrdljivu žutu masu pur pene. Oduzeli su nam pogled. Potonuo sam natrag u znojnu vrelinu.
Ipak, bio sam sretan kad sam ujutro ustanovio da se niko drugi nije razboleo. Deca su bila prezdrava; ludovala su od dosade. Pas je obavio nuždu na tepihu, a ne na pločicama u kuhinji, što bi bilo kudikamo...
Televizijski signal je nestao; na ekranu se mogao videti samo prljavi sneg. Telefonska linija prekinuta. Potpuno su nas izolovali. Povremeno bi mi se učinilo da čujem glasove, vani, u zgradi ili drugde, ja ne znam, ali utihnuli bi, ti glasovi, već nakon nekoliko sekundi - kao da su svi pazili da odbolujemo to naše u miru. A jedini bolestan bio sam ja. Nisam dopuštao nikome - ni supruzi, ni deci, ni psu - da mi se približe na manje od metra. Stenjao sam kao pravi muškarac, dok su me ostali zaobilazili i posvećivali se malobrojnim aktivnostima koje su im preostale. Svađe su izbijale isprva svakih par sati, a potom sve češće. Uveče sam primetio da me bolest napušta. Kad bih zaklopio oči, uočavao sam unutar organizma široke prostore koji nisu znali za bolest.
U nedelju ujutro bio sam kao nov. Ustao sam, pogledao svoju malu obitelj koja je još čvrsto spavala, obrisao pasju mokraću s već potpuno crnog parketa. Pokušao sam otvoriti ulazna vrata, ali ništa; dobro su ih zatemblačili. To nije slučajno; taj Borko - predsednik kućnog saveta - ima me na piku otkad sam mu sina šutnuo u dupe zbog onog prskanja za Đurđevdan.
Otvorio sam prozor. Nožem za hleb stao komadati žutu masu pur pjene, dok nisam dospeo do dnevne svetlosti. Spustio sam se kroz prozor; visoki prvi sprat, i nije neka visina, a ja još nisam posve izašao iz forme.
Krenuo sam prema ulazu u zgradu. Bio je zapečaćen. Buljio sam u ta vrata, prazno, kao da nikada kroz njih nisam prošao. Krenuo sam ulicom; tek kod pijace shvatio sam da je grad prazan. Sve je bilo u najboljem redu, automobili propisno parkirani, kontejneri za smeće ispražnjeni, ali u gradu nije bilo žive duše. Evakuacija, nisu ih valjda radi moje bedne nazovi-bolesti... Ili je bilo toga više.
Bankomati nisu radili, prodavnice zatvorene, sva moguća vrata zapečaćena, vrata svih vozila zavarena. Telefonske govornice mrtve. Nisam znao šta ću, nisam imao kuda. Vratio sam se pod prozor moga stana. Pokušao sam se popeti nazad u stan, ali nije išlo. Obuzela me malaksalost. Ipak je to bila bolest, prava bolest, da, da...
Ništa, još je rano, pričekat ću do 8, pa ću viknuti mojima... ne znam, da mi nešto spuste, da se popnem, pa da vidimo šta ćemo dalje. Ali ne odmah, neka još odspavaju malo. Nedelja je.
- - - - - - - - - -
Priča br. 2
Efemera
Veliki ciljevi zahtevaju veliku žrtvu. Nekada je žrtva neophodnost...
Daleko od najbliže ljudske naseobine, uz obalu velike ustajale, stare bare koju, verovatno, niko nikada ni ugledao nije sedeo je, u prljavoj vodi jedan poveći, pozeleneli kamen. Beše dugačak, svojom dužinom do pola zariven u barsko dno, dok mu je drugi, zašiljeni deo štrčao kroz vodu zaklapavši sa tlom ugao od četrdesetpet stepeni. Bare su, razume se, prepune kamenja i obično oko njih nema nekih naročito čudnih i zanimljivih detalja, ali ovaj, gore pomenuti, ipak, po nečemu beše poseban – na sebi je dobro krio jednu tajnu, jedan jednostavni, majušni život i jednu ogromnu, opravdanu žrtvu.
Sa svoje gornje strane, bio je prošaran beličastim tačkicama – malim, gotovo nevidljivim jajašcima koja je na njega položio neki, reklo bi se, sićušni insekt. Zalepljena za njegovu površinu sedela su i čekala svojih pet minuta – trenutak kada će njihov stanar probiti opnu i izaći iz njih napolje, u život. Spuštene su u baru na njima nepoznat način i iz njima nepoznatog razloga. Niko ih od tada pa nadalje nije posetio, niko nikada štitio, niko pazio ili obilazio. Ostavljeni su na milost i nemilost barskih predatora. Nesposobni da se brane nisu uspeli odoleti njihovim konstantnim napadima i od svih tih sićušnih jajašaca koji su krasili barski kamen ubrzo osta samo jedno...
Prolazili su dani, smenjivali se jedan za drugim, a jajašce je raslo i postepeno se pretvaralo u čauru. Posle upornog i dugog, višemesečnog čekanja konačno je došao i taj dan – dan kada će se ova, preostala jedinka konačno osloboditi zidova koji je okružuju i izaći iz njih slobodna. Opna je polako počela da se napinje i nateže ne bi li najednom pukla i iz sebe izbacila maleno stvorenje – ženku mušice duguljatog tela, prozračnih krilaca i tankih, jedva vidljivih nožica. Došla je na svet potpuno sama – od samog svog početka prepuštena isključivo sebi i bez ikakve predstave ko joj je, uopšte i podario život. Rođena je, ne videvši pritom niti majku, niti oca.
Samo par trenutaka nakon svog odčaurenja, mušica počinje da maše krilima i grabi ka površini. Nekoliko desetina zamaha kasnije i ona je isplivala. Doplivavši do obale, našla je mesto na kome će moći da se odmori i osuši svoja mokra krila. Sada je spremna za svoj prvi let. Zalepršala je krilima i vinula se gore u potrazi za sebi sličnim. Vođena isključivo prirodnim nagonom, unapred programirana samo jednom funkcijom, ona se podigla par metara naviše, priključila grupi mušica i počela da traži partnera koji će joj pomoći da stvori potomstvo. Sparivši se, oni se razilaze. On će na kraju dana umreti od gladi, ili će utoliti glad kakvoj žabi ili gušteru. Neće poživeti duže od dvadesetčetiri časa.
Naša mušica se izdvojila iz roja i počela naglo da se obrušava dole, prema bari – ka mestu iz kog je, neposredno nakon napuštanja svoje čaure, izronila. Spustivši se do njega, ona je potopila zadnji deo svog duguljastog tela u zamućenu vodu i, ne prekidavši svoj let po površini, polako počela da ispušta beličasta jajašca koja će pasti na potopljene biljke i kamenje, za njih se zalepiti i ostati da bespomoćno čekaju trenutak kada će i sama biti pozvana da iz sebe iznedre život.
Ispustivši poslednje jajašce, mušica je upala u vodu, pokvasila svoja prethodno osušena tanana krilca i ostala da pluta po površini zamućene bare – bespomična i beživotna, sa nadom da će bar jedna mušica uspeti da izvrda predatoru, probije opnu, ispliva na površinu i obnovi ciklus.
Daleko od najbliže ljudske naseobine, uz obalu velike ustajale, stare bare koju, verovatno, niko nikada ni ugledao nije sedeo je, u prljavoj vodi jedan poveći, pozeleneli kamen…
- - - - - - - - - -
Priča br.3
Ja nemam drugi put
Postoje ljudi, vojnici dužnosti, koji svoj život pretpostavljaju principu po kojem žive i ostaju mu vjerni do kraja. Te s toga oni “nemaju drugi put osim onog koji im zakoni njihove sudbine nalažu”.
Nedugo nakon preseljenja njegove djevojeke Leah u Ameriku Johan je dobio ponudu, od jednog prestižnog američkog univerziteta, za mjesto asistenta na katedri za tehničku fiziku. To je bilo ostvarenje njegovog davnašnjeg sna..a on i Leah nakon 10 godina veze mogu otpočeti neki bolji život. Ponuda je prevazilazila okvire njegovih očekivanja, bio je i više nego zadovoljan. Konačno ce njih dvoje moći biti partneri u poslu. Brojni njihovi projekti ugledaće svjetlost dana. To je bilo nešto kao nagrada nakon dugih godina siromaštva, patnje, raznih saplitanja koja su ga snalazila sa svake strane.
Čim je pročitao pismo odlučio je otići kod svojih i saopštiti im lijepu vijest.
No, umjesto radosnog oduševljenja dočekala ga je zabrinutost i prekor roditelja što ih namjerava ostaviti same. Njegova majka bješe zatečena takvom sinovljevom odlukom jer je bila uvjerena da on shvata da je vrijeme da konačno pokaže zahvalnost za sve što su ucinili da bi od njega stvorili stabilnog, obrazovanog čovjeka..kad eto on bi u Ameriku. Otac je ćutao ali je njegovo neslaganje tim prije bilo glasnije od majčinog.
Kada je po svršetku fakulteta dobio priliku da upiše postdiplomske studije, na grupi koja nije bila finansirana iz budžeta, htio je da odustane zbog novca. Njegovi roditelji nisu to dozvolili, zamjenili su stan za manji u lošijem dijelu grada i dali mu ostatak novca za upis. Sjetio se odlucnog glasa svoje majke kojim je izgovorila: “Upisuješ i tačka, pa makar morali sve da prodamo. To je ono do čega ti je stalo.”
Osjeti jaku grižnju savjesti i nalet čudne tuge..ali brzo se trže. Predjoše na druge teme..
Kad je izašao iz roditeljskog doma, bješe kasno. Uputi se nekim dugim mracnim prolazom..ne bi li prije stigao do stana u kom je živio. Teturao se kao pijan. Uhvati ga strah i drhtanje.
Kad je stigao leže, onako u garderobi, sav ošamućen, i ubrzo zaspa.
Ujutru se probudio s jasnom odlukom. Otišao je pravo Dekanu kod kojeg je bilo zvanično pismo ponude iz Amerike.
Rok za glasanje: 5. juli (nedelja), do 20h.
Čitajte i uživajte!
Priča br.1
Žrtve puc-puc groznice
Tog petka bacilo me u postelju. Zvono na vratima oglasilo se te iste večeri. Predsednik kućnog saveta, otvorila mu je moja supruga, u rukama je držao retrovirusni brojač koji je se oglašavao baš kao i poznatiji mu rođak: puc-puc-puc-puc.
Nije govorio mnogo, samo je uručio obaveštenje, a redari su zapečatili vrata. Više nismo mogli van. Ja nisam ni želeo - jedva sam uspevao otići do klonje. Moja mala porodica: supruga, četvero dece, pas, mačka i ja našli smo se u izolaciji. Mačku smo uspeli spasiti. Srednja ju je kćerkica izbacila kroz prozor pre nego što je stigla naredba o navlačenju zavesa. Tvrdila je - kćerkica - da se maca dočekala na noge, dok ju je stariji sin zezao (gad mali) da se dočekala na ruke. Pola dece mi se rasplakalo, a i ja sam bio zabrinut, onako znojan, pod temperaturom, u postelji.
Oko 3 u noći začuo sam zvukove, vani kod samog prozora. Supruga je malo raširila zavese.. Umesto ulice i drveća ugledali smo smrdljivu žutu masu pur pene. Oduzeli su nam pogled. Potonuo sam natrag u znojnu vrelinu.
Ipak, bio sam sretan kad sam ujutro ustanovio da se niko drugi nije razboleo. Deca su bila prezdrava; ludovala su od dosade. Pas je obavio nuždu na tepihu, a ne na pločicama u kuhinji, što bi bilo kudikamo...
Televizijski signal je nestao; na ekranu se mogao videti samo prljavi sneg. Telefonska linija prekinuta. Potpuno su nas izolovali. Povremeno bi mi se učinilo da čujem glasove, vani, u zgradi ili drugde, ja ne znam, ali utihnuli bi, ti glasovi, već nakon nekoliko sekundi - kao da su svi pazili da odbolujemo to naše u miru. A jedini bolestan bio sam ja. Nisam dopuštao nikome - ni supruzi, ni deci, ni psu - da mi se približe na manje od metra. Stenjao sam kao pravi muškarac, dok su me ostali zaobilazili i posvećivali se malobrojnim aktivnostima koje su im preostale. Svađe su izbijale isprva svakih par sati, a potom sve češće. Uveče sam primetio da me bolest napušta. Kad bih zaklopio oči, uočavao sam unutar organizma široke prostore koji nisu znali za bolest.
U nedelju ujutro bio sam kao nov. Ustao sam, pogledao svoju malu obitelj koja je još čvrsto spavala, obrisao pasju mokraću s već potpuno crnog parketa. Pokušao sam otvoriti ulazna vrata, ali ništa; dobro su ih zatemblačili. To nije slučajno; taj Borko - predsednik kućnog saveta - ima me na piku otkad sam mu sina šutnuo u dupe zbog onog prskanja za Đurđevdan.
Otvorio sam prozor. Nožem za hleb stao komadati žutu masu pur pjene, dok nisam dospeo do dnevne svetlosti. Spustio sam se kroz prozor; visoki prvi sprat, i nije neka visina, a ja još nisam posve izašao iz forme.
Krenuo sam prema ulazu u zgradu. Bio je zapečaćen. Buljio sam u ta vrata, prazno, kao da nikada kroz njih nisam prošao. Krenuo sam ulicom; tek kod pijace shvatio sam da je grad prazan. Sve je bilo u najboljem redu, automobili propisno parkirani, kontejneri za smeće ispražnjeni, ali u gradu nije bilo žive duše. Evakuacija, nisu ih valjda radi moje bedne nazovi-bolesti... Ili je bilo toga više.
Bankomati nisu radili, prodavnice zatvorene, sva moguća vrata zapečaćena, vrata svih vozila zavarena. Telefonske govornice mrtve. Nisam znao šta ću, nisam imao kuda. Vratio sam se pod prozor moga stana. Pokušao sam se popeti nazad u stan, ali nije išlo. Obuzela me malaksalost. Ipak je to bila bolest, prava bolest, da, da...
Ništa, još je rano, pričekat ću do 8, pa ću viknuti mojima... ne znam, da mi nešto spuste, da se popnem, pa da vidimo šta ćemo dalje. Ali ne odmah, neka još odspavaju malo. Nedelja je.
- - - - - - - - - -
Priča br. 2
Efemera
Veliki ciljevi zahtevaju veliku žrtvu. Nekada je žrtva neophodnost...
Daleko od najbliže ljudske naseobine, uz obalu velike ustajale, stare bare koju, verovatno, niko nikada ni ugledao nije sedeo je, u prljavoj vodi jedan poveći, pozeleneli kamen. Beše dugačak, svojom dužinom do pola zariven u barsko dno, dok mu je drugi, zašiljeni deo štrčao kroz vodu zaklapavši sa tlom ugao od četrdesetpet stepeni. Bare su, razume se, prepune kamenja i obično oko njih nema nekih naročito čudnih i zanimljivih detalja, ali ovaj, gore pomenuti, ipak, po nečemu beše poseban – na sebi je dobro krio jednu tajnu, jedan jednostavni, majušni život i jednu ogromnu, opravdanu žrtvu.
Sa svoje gornje strane, bio je prošaran beličastim tačkicama – malim, gotovo nevidljivim jajašcima koja je na njega položio neki, reklo bi se, sićušni insekt. Zalepljena za njegovu površinu sedela su i čekala svojih pet minuta – trenutak kada će njihov stanar probiti opnu i izaći iz njih napolje, u život. Spuštene su u baru na njima nepoznat način i iz njima nepoznatog razloga. Niko ih od tada pa nadalje nije posetio, niko nikada štitio, niko pazio ili obilazio. Ostavljeni su na milost i nemilost barskih predatora. Nesposobni da se brane nisu uspeli odoleti njihovim konstantnim napadima i od svih tih sićušnih jajašaca koji su krasili barski kamen ubrzo osta samo jedno...
Prolazili su dani, smenjivali se jedan za drugim, a jajašce je raslo i postepeno se pretvaralo u čauru. Posle upornog i dugog, višemesečnog čekanja konačno je došao i taj dan – dan kada će se ova, preostala jedinka konačno osloboditi zidova koji je okružuju i izaći iz njih slobodna. Opna je polako počela da se napinje i nateže ne bi li najednom pukla i iz sebe izbacila maleno stvorenje – ženku mušice duguljatog tela, prozračnih krilaca i tankih, jedva vidljivih nožica. Došla je na svet potpuno sama – od samog svog početka prepuštena isključivo sebi i bez ikakve predstave ko joj je, uopšte i podario život. Rođena je, ne videvši pritom niti majku, niti oca.
Samo par trenutaka nakon svog odčaurenja, mušica počinje da maše krilima i grabi ka površini. Nekoliko desetina zamaha kasnije i ona je isplivala. Doplivavši do obale, našla je mesto na kome će moći da se odmori i osuši svoja mokra krila. Sada je spremna za svoj prvi let. Zalepršala je krilima i vinula se gore u potrazi za sebi sličnim. Vođena isključivo prirodnim nagonom, unapred programirana samo jednom funkcijom, ona se podigla par metara naviše, priključila grupi mušica i počela da traži partnera koji će joj pomoći da stvori potomstvo. Sparivši se, oni se razilaze. On će na kraju dana umreti od gladi, ili će utoliti glad kakvoj žabi ili gušteru. Neće poživeti duže od dvadesetčetiri časa.
Naša mušica se izdvojila iz roja i počela naglo da se obrušava dole, prema bari – ka mestu iz kog je, neposredno nakon napuštanja svoje čaure, izronila. Spustivši se do njega, ona je potopila zadnji deo svog duguljastog tela u zamućenu vodu i, ne prekidavši svoj let po površini, polako počela da ispušta beličasta jajašca koja će pasti na potopljene biljke i kamenje, za njih se zalepiti i ostati da bespomoćno čekaju trenutak kada će i sama biti pozvana da iz sebe iznedre život.
Ispustivši poslednje jajašce, mušica je upala u vodu, pokvasila svoja prethodno osušena tanana krilca i ostala da pluta po površini zamućene bare – bespomična i beživotna, sa nadom da će bar jedna mušica uspeti da izvrda predatoru, probije opnu, ispliva na površinu i obnovi ciklus.
Daleko od najbliže ljudske naseobine, uz obalu velike ustajale, stare bare koju, verovatno, niko nikada ni ugledao nije sedeo je, u prljavoj vodi jedan poveći, pozeleneli kamen…
- - - - - - - - - -
Priča br.3
Ja nemam drugi put
Postoje ljudi, vojnici dužnosti, koji svoj život pretpostavljaju principu po kojem žive i ostaju mu vjerni do kraja. Te s toga oni “nemaju drugi put osim onog koji im zakoni njihove sudbine nalažu”.
Nedugo nakon preseljenja njegove djevojeke Leah u Ameriku Johan je dobio ponudu, od jednog prestižnog američkog univerziteta, za mjesto asistenta na katedri za tehničku fiziku. To je bilo ostvarenje njegovog davnašnjeg sna..a on i Leah nakon 10 godina veze mogu otpočeti neki bolji život. Ponuda je prevazilazila okvire njegovih očekivanja, bio je i više nego zadovoljan. Konačno ce njih dvoje moći biti partneri u poslu. Brojni njihovi projekti ugledaće svjetlost dana. To je bilo nešto kao nagrada nakon dugih godina siromaštva, patnje, raznih saplitanja koja su ga snalazila sa svake strane.
Čim je pročitao pismo odlučio je otići kod svojih i saopštiti im lijepu vijest.
No, umjesto radosnog oduševljenja dočekala ga je zabrinutost i prekor roditelja što ih namjerava ostaviti same. Njegova majka bješe zatečena takvom sinovljevom odlukom jer je bila uvjerena da on shvata da je vrijeme da konačno pokaže zahvalnost za sve što su ucinili da bi od njega stvorili stabilnog, obrazovanog čovjeka..kad eto on bi u Ameriku. Otac je ćutao ali je njegovo neslaganje tim prije bilo glasnije od majčinog.
Kada je po svršetku fakulteta dobio priliku da upiše postdiplomske studije, na grupi koja nije bila finansirana iz budžeta, htio je da odustane zbog novca. Njegovi roditelji nisu to dozvolili, zamjenili su stan za manji u lošijem dijelu grada i dali mu ostatak novca za upis. Sjetio se odlucnog glasa svoje majke kojim je izgovorila: “Upisuješ i tačka, pa makar morali sve da prodamo. To je ono do čega ti je stalo.”
Osjeti jaku grižnju savjesti i nalet čudne tuge..ali brzo se trže. Predjoše na druge teme..
Kad je izašao iz roditeljskog doma, bješe kasno. Uputi se nekim dugim mracnim prolazom..ne bi li prije stigao do stana u kom je živio. Teturao se kao pijan. Uhvati ga strah i drhtanje.
Kad je stigao leže, onako u garderobi, sav ošamućen, i ubrzo zaspa.
Ujutru se probudio s jasnom odlukom. Otišao je pravo Dekanu kod kojeg je bilo zvanično pismo ponude iz Amerike.
)
)
