jeremijabg
Poznat
- Poruka
- 9.920
Милан Л. Рајић: Слободан Пенезић Крцун – звер у људском облику
Штампај Е-пошта
понедељак, 08 децембар 2014
УМЕСТО УВОДА
Често се чудимо и питамо – шта нас ово снађе? Зар је народ Светог Саве и цара Лазара, Обилића и Карађорђа, краља Петра и војводе Мишића, оволико пропао и уништен да се никако опоравити не може?
Али, кад тако размишљамо, губимо из вида да је много разлога за ову пропаст, а један од кључних је „дебели мртвац Гроз“, како је крволока Тита звао владика будимски Данило, кога не би било да није било његових измећара пореклом Срба, међу којима се нарочито истичу Александра Ранковић и Слободан Пенезић, џелати звани Лека и Крцун, који су ко зна колико србских родољуба побили и ко зна колико србских кућа у црно завили. Многи их величају као тобожње „србске патриоте“, ни сами не знајући шта чине.
Што се Ранковића тиче, он је увек био и остао слугерања, који после смењивања од стране Тита и његових хрватско – словеначких камарада, није смео ни да писне. Крцун је, пак, осећао грижу савести, па је почео да, макар и пијан, прича више него што је смео, и онда су му наместили саобраћајну несрећу у којој је погинуо (у новембру се навршило пола века од часа када се Броз осободио, непотребног му, џелата србског народа).
Два текста која следе треба да нас подсете ко је био Крцун. Први је из књиге краљевског официра Милан Л. Рајића, „Српски пакао у комунистичкој Југославији“, а следећи је из Михизове „Аутобиографије о другима“. Читајући их, молитвено помињимо жртве комунистичког терора, и памтимо: док год их не сахранимо достојно, и подигнемо споменике на местима на којима су страдали, нећемо се мрднути из овог понора у коме смо се обрели.
Владимир Димитријевић
+ + +
МИЛАН Л. РАЈИЋ
СЛОБОДАН ПЕНЕЗИЋ-КРЦУН ЗВЕР У ЉУДСКОМ ОБЛИКУ
http://i57.photobucket.com/albums/g215/jeremijabg/krcun-vikipedija_zpsohyu6fl8.jpg
У току месеца децембра, сасвим изненада био сам премештен и помешан са једном већом групом затвореника и ту сам остао седамнаест дана. То је такође била једна од већих збирних ћелија и било нас је петнаест млађих и старијих, најразличитијих занимања. Неколико интелектуалаца, три земљорадника из околине Београда, два официра, од којих је један био мајор, а други капетан и један младић од шеснаест година из неког села из околине Пријепоља, сви похапшени по националној линији. Као и у петици, међу њима нисам познавао никога. Из разговора сам сазнао да су их саслушавали други иследници, а мене је саслушавао исти иследник и у последње време све чешће ноћу. Врата на нашој ћелији тако рећи нису се затварала, стално су једне одводили а друге доводили. И ова је ћелија била тешка као и петица, полумрачна и прљава, једино што је бетон био цео, али тврд и хладан као и тамо. Ваздух густ, засићен димом од дувана, јер је било више пушача и човек га осећао како га гуши, права правцата јазбина.
Другог дана по светом Николи, око једног сата после поноћи, само што су вратили нас четворицу преморене са саслушања, раније него обично, зашкрипао је кључ у брави и са великим треском откључала су се врата. Први је ушао дежурни сав унезверен и командовао је мирно, а за њим је ушло још седам лица, од којих је шест држало машинске пушке преко руке, а седми са рукама у џеповима, сав накострешен стајао је између њих. Одмах се видело да је то нека „важна" комунистичка крвопија, а ово му је била пратња, као обезбеђење од голоруких људи и да би му се придао што већи значај. Сви смо поскакали онако буновни и подадули од неспавања и постројили се један поред другога, сем двојице који су лежали болесни већ неколико дана, јер о здрављу болесника, као што сам већ рекао, нико није водио рачуна.
Сви су имали официрске униформе и чизме, али какве чинове то нисмо могли да видимо. Та намргођена глава, испијеног туберкулозног лица, бледотамне боје, са очима које су змијски севале и лутале негде преко нас у тој сабласној полутами, просто су нас пекле осећали смо их као жеравицу, а нисмо могли да их се ослободимо. Цела појава тога човека, још увек са рукама у џеповима, имала је нечег аветињског, нешто што подсећа на косу смрти. Само још увек није говорила ништа, него нас је злокобно премеравала и једног тренутка примети ону двојицу јадника где леже и као да се помами: „Ко су ти што леже тамо? Устајте одмах, код комуниста нема пренемагања, то не трпим и не дозвољавам“ .
По несрећи неко од затвореника процеди кроз зубе да су болесни и да не могу да устану, немамо лекара ни лекова. Ово га још више разбесни: „Ви мислите да смо вас похапсили и довели овде да вас лечимо, довели смо вас да вас побијемо и ја ћу вас побити све до једнога, зато сам и дошао. Вуците одмах напоље те стрвине, тамо поред зида у двориште, где су вам канте за ђубре и одредите стражара поред њих да не устану док ja не дођем, хоћу да пречистим са њима".
Кључар и још три милиционера одвукли су их, jep су стварно били болесни и нису могли да устану никако. Ћутао je неколико тренутака, стрељао очима и поново закрештао:
-Ко је то малопре рекао да су болесни, нека се јави.
-Ја сам, јави се један од оне двојице официра.
-А, ти си, дођи овамо и стани овде, показујући му место испред себе.
Овај изађе и стаде мирно. Стасит човек, средњих година и врло отмена појава.
- Видим да си био као неки официр и сигурно Дражин или Недићев?
-Јесте - Краљев, па Дражин, одговори oвај одсечно.
-Па шта си био по чину, кад си Краљев официр и како се зовеш?
-Стеван Николић, мајор, одговори овај, снажним, звонким гласом, гледајући га право у очи.
-Мајор понови овај, отежући ту реч загледа се у њега и извуче из задњег џепа пиштољ, ухвати га за цев и поче нагло да га удара преко лица, преко чела, крв лину и јадни човек покуша руком да заклони лице. Али звер доби наступ правог беснила, то је било сада лудило, то је било тотално помрачење ума:
-Држите га и вежите, где су вам лисице? Зликовца ћу да убијем, биће један непријатељ мање.
Кључар и четири официра зграбише га, ставише му лисице на руке позади и стегнуше га крвнички између себе, док је мајорово лице цело било у крви. Ова људска наказа стави пиштољ у џеп и поче као суманут рукама да га дави. Бацио се на овог немоћног човека као пантер, као најкрволочнија дивља звер и хтео је рукама да га раскине. Ја сам све ово гледао као и остали и био сам свестан да гледам, јер су ми физички очи биле отворене, али ми је ипак све то изгледало као да сам у неком трансу, као да сањам неки ружан, исувише тежак сан, хтео сам да протрљам очи, хтео сам да га се ослободим, само то нисам смео да учиним. Али стежући грло овој невиној жртви, злочинац није више говорио, него је сиктао и урлао као свака побеснела животиња и го ме је доводило до свести да то није сан, него исувише сурова јава.
Штампај Е-пошта
понедељак, 08 децембар 2014
УМЕСТО УВОДА
Често се чудимо и питамо – шта нас ово снађе? Зар је народ Светог Саве и цара Лазара, Обилића и Карађорђа, краља Петра и војводе Мишића, оволико пропао и уништен да се никако опоравити не може?
Али, кад тако размишљамо, губимо из вида да је много разлога за ову пропаст, а један од кључних је „дебели мртвац Гроз“, како је крволока Тита звао владика будимски Данило, кога не би било да није било његових измећара пореклом Срба, међу којима се нарочито истичу Александра Ранковић и Слободан Пенезић, џелати звани Лека и Крцун, који су ко зна колико србских родољуба побили и ко зна колико србских кућа у црно завили. Многи их величају као тобожње „србске патриоте“, ни сами не знајући шта чине.
Што се Ранковића тиче, он је увек био и остао слугерања, који после смењивања од стране Тита и његових хрватско – словеначких камарада, није смео ни да писне. Крцун је, пак, осећао грижу савести, па је почео да, макар и пијан, прича више него што је смео, и онда су му наместили саобраћајну несрећу у којој је погинуо (у новембру се навршило пола века од часа када се Броз осободио, непотребног му, џелата србског народа).
Два текста која следе треба да нас подсете ко је био Крцун. Први је из књиге краљевског официра Милан Л. Рајића, „Српски пакао у комунистичкој Југославији“, а следећи је из Михизове „Аутобиографије о другима“. Читајући их, молитвено помињимо жртве комунистичког терора, и памтимо: док год их не сахранимо достојно, и подигнемо споменике на местима на којима су страдали, нећемо се мрднути из овог понора у коме смо се обрели.
Владимир Димитријевић
+ + +
МИЛАН Л. РАЈИЋ
СЛОБОДАН ПЕНЕЗИЋ-КРЦУН ЗВЕР У ЉУДСКОМ ОБЛИКУ
http://i57.photobucket.com/albums/g215/jeremijabg/krcun-vikipedija_zpsohyu6fl8.jpg
У току месеца децембра, сасвим изненада био сам премештен и помешан са једном већом групом затвореника и ту сам остао седамнаест дана. То је такође била једна од већих збирних ћелија и било нас је петнаест млађих и старијих, најразличитијих занимања. Неколико интелектуалаца, три земљорадника из околине Београда, два официра, од којих је један био мајор, а други капетан и један младић од шеснаест година из неког села из околине Пријепоља, сви похапшени по националној линији. Као и у петици, међу њима нисам познавао никога. Из разговора сам сазнао да су их саслушавали други иследници, а мене је саслушавао исти иследник и у последње време све чешће ноћу. Врата на нашој ћелији тако рећи нису се затварала, стално су једне одводили а друге доводили. И ова је ћелија била тешка као и петица, полумрачна и прљава, једино што је бетон био цео, али тврд и хладан као и тамо. Ваздух густ, засићен димом од дувана, јер је било више пушача и човек га осећао како га гуши, права правцата јазбина.
Другог дана по светом Николи, око једног сата после поноћи, само што су вратили нас четворицу преморене са саслушања, раније него обично, зашкрипао је кључ у брави и са великим треском откључала су се врата. Први је ушао дежурни сав унезверен и командовао је мирно, а за њим је ушло још седам лица, од којих је шест држало машинске пушке преко руке, а седми са рукама у џеповима, сав накострешен стајао је између њих. Одмах се видело да је то нека „важна" комунистичка крвопија, а ово му је била пратња, као обезбеђење од голоруких људи и да би му се придао што већи значај. Сви смо поскакали онако буновни и подадули од неспавања и постројили се један поред другога, сем двојице који су лежали болесни већ неколико дана, јер о здрављу болесника, као што сам већ рекао, нико није водио рачуна.
Сви су имали официрске униформе и чизме, али какве чинове то нисмо могли да видимо. Та намргођена глава, испијеног туберкулозног лица, бледотамне боје, са очима које су змијски севале и лутале негде преко нас у тој сабласној полутами, просто су нас пекле осећали смо их као жеравицу, а нисмо могли да их се ослободимо. Цела појава тога човека, још увек са рукама у џеповима, имала је нечег аветињског, нешто што подсећа на косу смрти. Само још увек није говорила ништа, него нас је злокобно премеравала и једног тренутка примети ону двојицу јадника где леже и као да се помами: „Ко су ти што леже тамо? Устајте одмах, код комуниста нема пренемагања, то не трпим и не дозвољавам“ .
По несрећи неко од затвореника процеди кроз зубе да су болесни и да не могу да устану, немамо лекара ни лекова. Ово га још више разбесни: „Ви мислите да смо вас похапсили и довели овде да вас лечимо, довели смо вас да вас побијемо и ја ћу вас побити све до једнога, зато сам и дошао. Вуците одмах напоље те стрвине, тамо поред зида у двориште, где су вам канте за ђубре и одредите стражара поред њих да не устану док ja не дођем, хоћу да пречистим са њима".
Кључар и још три милиционера одвукли су их, jep су стварно били болесни и нису могли да устану никако. Ћутао je неколико тренутака, стрељао очима и поново закрештао:
-Ко је то малопре рекао да су болесни, нека се јави.
-Ја сам, јави се један од оне двојице официра.
-А, ти си, дођи овамо и стани овде, показујући му место испред себе.
Овај изађе и стаде мирно. Стасит човек, средњих година и врло отмена појава.
- Видим да си био као неки официр и сигурно Дражин или Недићев?
-Јесте - Краљев, па Дражин, одговори oвај одсечно.
-Па шта си био по чину, кад си Краљев официр и како се зовеш?
-Стеван Николић, мајор, одговори овај, снажним, звонким гласом, гледајући га право у очи.
-Мајор понови овај, отежући ту реч загледа се у њега и извуче из задњег џепа пиштољ, ухвати га за цев и поче нагло да га удара преко лица, преко чела, крв лину и јадни човек покуша руком да заклони лице. Али звер доби наступ правог беснила, то је било сада лудило, то је било тотално помрачење ума:
-Држите га и вежите, где су вам лисице? Зликовца ћу да убијем, биће један непријатељ мање.
Кључар и четири официра зграбише га, ставише му лисице на руке позади и стегнуше га крвнички између себе, док је мајорово лице цело било у крви. Ова људска наказа стави пиштољ у џеп и поче као суманут рукама да га дави. Бацио се на овог немоћног човека као пантер, као најкрволочнија дивља звер и хтео је рукама да га раскине. Ја сам све ово гледао као и остали и био сам свестан да гледам, јер су ми физички очи биле отворене, али ми је ипак све то изгледало као да сам у неком трансу, као да сањам неки ружан, исувише тежак сан, хтео сам да протрљам очи, хтео сам да га се ослободим, само то нисам смео да учиним. Али стежући грло овој невиној жртви, злочинац није више говорио, него је сиктао и урлао као свака побеснела животиња и го ме је доводило до свести да то није сан, него исувише сурова јава.
Poslednja izmena: