Milan Mijailović
Primećen član
- Poruka
- 536
Budući da je već aktuelna jedna tema o iskustvima sa Bogom, nije zgoreg da predstavimo i druga, ali, za razliku od njih, ona koja svako ko se predaje Bogu može (i treba) da iskusi, čija verodostojnost, međutim, sama po sebi nije dokaziva, no, budući da smo drugim (koja su evidentno potvrđena) dokazali istinoljubivost, tada će i ova biti prihvatljiva a da bi sve bilo uredno i jasno, podsećamo se da je reč o narednoj temi:
http://forum.krstarica.com/showthread.php/729755-Iskustva-sa-Bogom-(Svedočanstva-jednoga-poslanstva)
Svako (ili skoro svako) od narednih iskustava utemeljeno je na određenom Biblijskom tekstu (najčešće Božjim obećanjima), a sledi, ovom prilikom, jedno od njih:
http://forum.krstarica.com/showthread.php/729755-Iskustva-sa-Bogom-(Svedočanstva-jednoga-poslanstva)
Svako (ili skoro svako) od narednih iskustava utemeljeno je na određenom Biblijskom tekstu (najčešće Božjim obećanjima), a sledi, ovom prilikom, jedno od njih:
"I videlo se svetli u tami."
Jovan 1,5.
Jovan 1,5.
Jedno od prvih neobičnih iskustava u mom dosadašnjem Hrišćanskom životu, stekao sam u kratkom periodu pred Krštenje, kada je Sotona u više navrata pokušavao da unese sumnju u moj um. Ovaj svoj cilj je najčešće pokušavao da ostvari nekom vrstom tihog unutrašnjeg glasa, koji mi je govorio: »A šta ako to nije pravi put?« Ova misao je izazivala zebnju u mom srcu, jer nisam želeo da budem prevaren. Sa druge strane, osećao sam prisustvo divnog nebeskog mira i radosti kad god sam se sa punim poverenjem u NJegovu milost, obraćao Nebeskom Ocu, i ta iskustva su me hrabrila i jačala moje poverenje u čistotu i ispravnost nauke koju sam prihvatio kao pravu - od NJega datu.
Bilo je to u proleće 1999. godine, kada me je divnim delom svog Božanskog proviđenja Gospod potpuno Učvrstio u saznanju da sam kormilo svog života zaista predao u prave ruke. Jednog od tih ranih prolećnih dana, bio sam pokrenut da posetim svog brata, koji živi u jednom malom mestu kraj Beograda. Tokom boravka kod njega pokušavao sam da mu na svaki mogući način predočim svu lepotu i savršenstvo istine koja me je preporodila i promenila mi život, tako da je već bilo kasno veče kada sam konačno odlučio da krenem kući.
Ulična svetla se u tom vremenu nisu palila zbog čestih napada avijacije NATO-a, koji je početkom te godine izvršio višemesečnu agresiju na našu zemlju, usled čega je vladala velika tama. U skoro potpunoj tišini, kojom sam bio okružen, sporednom ulicom sam se kretao ka obližnjem putu kojim je uskoro trebao da prođe poslednji autobus ka gradu. Kada sam došao do njega, skrenuo sam u smeru u kom se nalazila stanica i zastao zadivljen predivnim prizorom koji se pružao preda mnom: na kraju pravog dela puta na kojem sam se nalazio, blistao je pun Mesec, koji se nalazio na takvoj visini da se činilo da je postavljen na samom asfaltu, i svojim svetlim zracima obasjavao svu dužinu staze kojom sam trebao da prođem.
Nekoliko dana kasnije, kada mi je kušač prišao sa onim istim pitanjem, "A šta ako to nije pravi put?", Sveti Duh mi je vratio u sećanje ovo iskustvo i tada sam shvatio njegovo značenje: sporedna ulica, kojom sam se kretao, i velika tama koja me je okruživala, predstavljali su moj stari život, ali i život svakog čoveka koji ne živi u zajednici sa Tvorcem dok je prav deo puta kojim sam se kasnije kretao simbol pravog puta - puta koji vodi u večni život, a Mesec, koji je blistavim zracima obasjavao put, bio je slika Onoga Koji je Rekao: "Ja Sam Videlo svetu: ko ide za Mnom neće hoditi po tami, nego će imati videlo života". "I Videlo se svetli u tami, i tama Ga ne obuze" (Jovan 8,12; 1,5).
Bilo je to u proleće 1999. godine, kada me je divnim delom svog Božanskog proviđenja Gospod potpuno Učvrstio u saznanju da sam kormilo svog života zaista predao u prave ruke. Jednog od tih ranih prolećnih dana, bio sam pokrenut da posetim svog brata, koji živi u jednom malom mestu kraj Beograda. Tokom boravka kod njega pokušavao sam da mu na svaki mogući način predočim svu lepotu i savršenstvo istine koja me je preporodila i promenila mi život, tako da je već bilo kasno veče kada sam konačno odlučio da krenem kući.
Ulična svetla se u tom vremenu nisu palila zbog čestih napada avijacije NATO-a, koji je početkom te godine izvršio višemesečnu agresiju na našu zemlju, usled čega je vladala velika tama. U skoro potpunoj tišini, kojom sam bio okružen, sporednom ulicom sam se kretao ka obližnjem putu kojim je uskoro trebao da prođe poslednji autobus ka gradu. Kada sam došao do njega, skrenuo sam u smeru u kom se nalazila stanica i zastao zadivljen predivnim prizorom koji se pružao preda mnom: na kraju pravog dela puta na kojem sam se nalazio, blistao je pun Mesec, koji se nalazio na takvoj visini da se činilo da je postavljen na samom asfaltu, i svojim svetlim zracima obasjavao svu dužinu staze kojom sam trebao da prođem.
Nekoliko dana kasnije, kada mi je kušač prišao sa onim istim pitanjem, "A šta ako to nije pravi put?", Sveti Duh mi je vratio u sećanje ovo iskustvo i tada sam shvatio njegovo značenje: sporedna ulica, kojom sam se kretao, i velika tama koja me je okruživala, predstavljali su moj stari život, ali i život svakog čoveka koji ne živi u zajednici sa Tvorcem dok je prav deo puta kojim sam se kasnije kretao simbol pravog puta - puta koji vodi u večni život, a Mesec, koji je blistavim zracima obasjavao put, bio je slika Onoga Koji je Rekao: "Ja Sam Videlo svetu: ko ide za Mnom neće hoditi po tami, nego će imati videlo života". "I Videlo se svetli u tami, i tama Ga ne obuze" (Jovan 8,12; 1,5).
