eremita
Zaslužan član
- Poruka
- 117.180
(Фото: Принтскрипт)
Папа богохули на хришћанску веру: Библија и Коран уче истој о ствари
25.јун 222015.
Ватикан – Папа Франциско је на чувеном Тргу Светог Петра у Ватикану 3. јуна 2015. год., својим верницима одржао традиционалну проповед након мисе у којој је нарушио основу хришћанске догматике, а која је општа свим Хришћанима у свету. И не само догматике, већ и Светог Откровења које нам је дато на спасење људи кроз Исуса Христа у односу на (остале) религије света. Јеретик из Рима, „папа“ Франциско 3. јуна је изрекао Велико међуверско богохуљење, да је „Света Библија иста ствар као и муслимански Коран“ и да су „Исус Христос, Мухамед, Јахве и Алах исто, односно различити називи за истог Бога“ [1].
„Папа“ као најистакнутији промотер свејереси међурелигијског екуменизма, покушава да нас убеди да су све религије, а посебно Хришћанство, Ислам и Јудаизам – исте! Није само Хришћанство једини пут ка спасењу, спасење је могуће наћи и кроз Ислам као и Јудаизам т. ј. све религије су различити путеви који воде ка спасењу. На тај начин се настоји псеудо јединству свих религија у пан-религију. Општи тренд је да се покаже да нема неких догматских разлика међу религијама и да су све религије у суштини исте.
Док нам свети славни апостоли и Господњи ученици и сви свети проповедају да је Христос једини пут спасења – „Ја сам пут, истина и живот“ [2] – да је Христос једина светлост света, као што певамо на Светој Литургији „Видесмо Светлост истинску; примисмо Духа Небескога“, да Христос открива једину истину, саму истину, Сина и Реч Божију, да после Христа не постоје друге истине, а сада, у наше време, „папа“ нам представља нови тренд и синергију у афери на новој ђаволовој превари. Ова нова ђаволова превара са међуверским синкретизмом и међуверским сусретима користи исту вражју лажну методу обмотану протопластом. Затим је негирао оно што је Бог рекао и образложио на свој начин, али то није само негирање спасења, већ пад и уништавање. Тада им ђаво рече: „Не слушајте шта Бог каже. Бог не говори истину. Нећете ви смрћу умрети, него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите од забрањеног воћа отворити очи, па ћете постати као богови и познати шта је добро а шта зло“. Сада се на нашим међуверским конференцијама каже: „Не слушајте шта Еванђеље каже да је само Христос једини пут ка спасењу. И друге религије могу спасити, зато што верују у истог Бога и уче о истим моралним принципима и вредностима“.
Да су сви свети и славни мученици имали „папин“ и екуменистички став и менталитет, сигурно би поштовали и друге религије и са њима би се ујединили, а истовремено и друге религије би се ујединиле са Хришћанима, јер како би другачије могло бити, већ да на један легитиман и исправан начин апроксимују спасење. Хришћанство међутим и инославно су ствари неспојиве. Са екуменистичке тачке гледишта, свети славни мученици неће бити Христови сведоци, нити ће примити Христов венац славе, а ми их нећемо спомињати, нити ћемо њихов пример следити. Сви свети и славни мученици дали су своју крв за нашу веру, за Свето Православље. Нео-класа и њу-ејџ менталитет сада се баве активношћу, која има за циљ да покаже како су наводно све религије, све секте и све вере у ствари исте, а то представља не само нарушавање Еванђеља, већ и хулу на свете славне хришћанске мученике [3]. Ако су све религије исте, тада, зашто су свеци својом мученичком смрћу сведочили веру и за њу дали и своју крв? Тада због Светог Православља, због наше свете вере нису уморени мученичком смрћу? И зашто су се онда уздржавали од поклоњења било којој религији?
Овде постаје схватљиво, да „папа“ са становишта међуверског екуменизма крши фундаментално учење о неизменљивости догмата откривених свету и човечанству за спасење кроз Исуса Христа у односу на остале религије света [4]. У суштини, међу-религијски екуменизам собом представља нео-аријанство, т. ј. састоји се од оживљавања Арија и његовог учења.
Ово није први пут, где се „папа“ Франциско поставља благонаклоно према Исламу [5] и Јудаизму [6].
Наравно, в. д. „папа“ Бергољо својим изјавама о Корану, Мухамеду и Алаху упошљава и наше екуменистичке патријархе и епископе да га „допуне“ својим примедбама. Сви се сећамо да је Васељенски патријарх г. Вартоломеј 29/10/2009. год., у свом говору назвао Коран „светом књигом“ након чега је један примерак ове књиге поклонио муслиманском председнику „Кока – Коле“ и његовој супрузи [7], док је дана 08/15/2010. год., исти поклон, примерак Курана поклонио Трабзонском муфтији [8]. Патријарх александријски и све Африке г. Теодор II 28/02/2010. год., поклања Коран суданском председнику Омар ал-Баширу, са својом посветом и сребрним оковом [9]. За време посете јорданског принца господина Гази бин Мухамеда и муфтије Али Џуме јерусалимској патријаршији 18/04/2012. год., принц из руку јерусалимског патријарха г. Теофила III добива поклон књигу, Коран од слоноваче, док је муфтија добио на плакети изгравиране стихове из Корана [10]. На крају, тузлански епископ господин Василије, Српска црква, 22/12/2011. год., уручује на поклон Коран команданту 5. пбр ОС БиХ – бригадном генералу Сенаду Машовићу [11].
Интерпретацију горе наведених изјава господина Франциска, да би нам било јасније не требамо сметнути са ума, да се сваки „папа“ – дакако и Франциско – придржава декларацијских одредби Другог ватиканског псевдо-сабора, чије се одлуке данас издашно примењују. Други ватикански сабор у оквиру римског екуменизма имао је жеље да укључи и папске односе са другим религијама и дао је велики подстрек међуверском „разумевању“. Овај псевдо-сабор издао је декрет о екуменизму или утврдио будуће папске односе са нехришћанским заједницама и то је објављено у „Декларацији о односима Цркве са нехришћанским религијама“. Дакле, текст декрета о екуменизму рођен је заједно са још два текста који су касније постали самостални: декларација „Nostra aetate“ – „Наше доба“ за дијалог са Јеврејима и осталим нехришћанским религијама и декларација „Dignitatis humanae – Људско достојанство“ o верској слободи. Сликовито можемо описати да је декрет „Unitatis redintegratio“ капсула за повратак свемирског брода која је спашавала све оне који би отишли предалеко [12]. Декларација „Nostra aetate“ о односу Цркве према нехришћанским религијама (28 октобар 1965.) још јасније проговара о муслиманима. У опсежнијем тексту, састављеном од два параграфа, Декларација поново полази од заједничких верских вредности, а затим истиче неке конкретне изазове и перспективе за будућност: „Црква гледа с поштовањем и муслимане, који се клањају јединому Богу, живоме и субсистентном, милосрдном и свемогућем, створитељу неба и земље, који је говорио људима. Они се свом душом настоје подметнути његовим скровитим одлукама, као што се Аврам, на кога се исламска вера радо позива, подложио Богу. Они Исуса, истина, не признају Богом, али га ипак часте као пророка, а такође и његову девичанску мајку Марију. Њу понекад и побожно призивају. Осим тога ишчекују дан суда, кад ће Бог наплатити свим ускрслим људима. Зато цене морални живот, а Бога поштују нарочито молитвом, милостињом и постом“ [12 a].
Не чине ли вам се мало чудним одредбе Другог ватиканског псевдо-сабора?! Како је могуће да муслимани воле „једног јединог Бога“, ако не верују и не обожавају Христа као Бога? Да ли су у Ватикану читали недвосмислене Господње речи: „Да сви поштују Сина као што Оца поштују. Ко не поштује Сина не поштује Оца који Га је послао“ [13] ни Његову реч, коју слушамо посредством евађелиста Јована: „A који год одриче Сина ни Оца нема“ [14]; Неразумљива је и ватиканска позиција формулисана у декларацији о процени муслиманског моралног живота. Какав то морални живот муслимана декларација има у виду? Да ли харемски морални живот? Да ли су аутори након проучавања Корана срочили овакву мелодичну декларацију?
Томас Карлајл (T. Carlyle), шкотски историчар, филозоф, математичар и есејиста, оцењујући морални садржај Корана, пише: „Узвишено хришћанско учење не тражи освете, освета му је непозната, а овде је немогуће знати о каквој освети или непослушности Мухамед говори“ [15]. Карлајл каже да Мухамед овде говори језиком пуним аритмије користећи зверску дијалектику замотану у пуно глупости… загонетне смеше добра и зла“[16]. Освета и „мешање добра и зла“, по препоруци Корана, нема никакве везе са оценом муслиманског етичког живота о коме се говори у декларацији Другог ватиканског псевдо-сабора. Чудно је како је написана таква ода муслиманском моралу, када је Карлајл, проучавајући детаљно Коран изјавио следеће: „Морам да признам, да ме читање ове књиге толико замара, као ни једна друга. То је досадна збуњујућа збрка, сирова, некултурна речитост, поље таутологије и галиматијаса, укратко, неподношљива вулгарност… читањем Корана стичемо утисак да пролазимо кроз грубе игре и несређену државну архиву, надајући се да ћемо ипак можда добити информације у вези са неким чудним историским догађајем или личношћу“ [17]. Очигледно да мелодична декларација о исламу Другог ватиканског псевдо-сабора настоји да промовише међуверски екуменизам у међуверску псевдо секцију у свом опсегу и у различитости, са циљем спровођења пан-религије [18].
.................................................................(наставиће се)
Poslednja izmena: