- Poruka
- 4.007
Браћо Срби и сестре Србкиње, помаже Бог.
Сад треба да идем у чаршију имам неке обавезе, тако да нећу моћи да учествујем у теми у првих неколко сати пошто се тек увече враћам, али надам се да ће се панел-дискусија развити у жељеном правцу и да ћу чути доста релевантних мишљења, јер је ова тема јако битна да се расправи.
Дакле, јесмо ли у прошлости грешили према неком од суседних народа? Фокусираћу се на народе са којима смо недавно ратовали, Шибтаре, Хрвате и словенске Муслимане, као и на Бугаре са којима смо у прошлости доста ратовали. Између нас и прва три народа постоји јака мржња и анимозитет, док са Бугарима тога нема, али односи су могли да буду далеко бољи и данас смо могли бити искрени савезници да је било памети.
Ево прво о Шибтарима. Јесмо ли грешили према њима?
Постојали су потенцијали за развој односа. Србија је активно финансирала и помагала шибтарску побуну 1912. против турске власти, а Апис је чак том приликом бијо гост код Исе Бољетинца у Косовској Митровици. Њих двојица су се баш зготивили и спријатељили, што се често деси код људи сличних сензибилитета и интересовања. Обојица су имали праву хајдучко-качачку крв и препознали су ту црту код себе. Иса Бољетинац је више пута кад се сретао са Краљем Николом или неким од других званичника увек говоријо поздравите ми оног јунака Аписа, велики је то јунак.
Србска војска је чинила неке злочине када је ослобађала те крајеве, али то се може објаснити као освета због зулума који су Шибтари пре тога чинили над Србима.
Такође треба поменути и Есад Пашу Тобтанија, који је због своје наклоности Србима стекао надимак Србска мајка.
Дакле, потенцијала за сарадњу и боље односе је било. Зашто се то није десило, не знам. После првог светског рата Краљевина је просто игнорисала то становништво, а тако није требало да се ради.
Морали су или да их дефинитивно протерају, неби пили неке веће пенале због тога, или да их у потпуности интегришемо у друштво и дамо им сва права. Они би се брзо интегрисали јер нису били толико религијозни Муслимани, могли су да се еманципују и секуларизују јер су већина припадали секти Бекташа која је доста толерантан правац у Исламу, са својим толерисањем конзумирања алкохола и пантеистичким поставкама према којима су и Хришћани браћа а не неверници.
Међутим, да се кренуло тим правцом сарадње, питање је како би ствари текле, јер је и Тито дао Шибтарима сва права, јаку аутономију, огромне паре су улагане и живели су боље него икад, а они су то узвратили масовним демонтрацијама и захтевом за републиком, иако се Титов леш још није бијо ни оладијо.
Тако да мислим да према њима нисмо погрешили управо зато јер је примењено то искуство доброг поступања према њима, а они то нису добрим вратили. Исти случај имамо у Македонији, тако да ако смо погрешили према њима то може бити једино зато јер смо требали да се поставимо оштро и очистимо тај непријатељски елемент.
Сад треба да идем у чаршију имам неке обавезе, тако да нећу моћи да учествујем у теми у првих неколко сати пошто се тек увече враћам, али надам се да ће се панел-дискусија развити у жељеном правцу и да ћу чути доста релевантних мишљења, јер је ова тема јако битна да се расправи.
Дакле, јесмо ли у прошлости грешили према неком од суседних народа? Фокусираћу се на народе са којима смо недавно ратовали, Шибтаре, Хрвате и словенске Муслимане, као и на Бугаре са којима смо у прошлости доста ратовали. Између нас и прва три народа постоји јака мржња и анимозитет, док са Бугарима тога нема, али односи су могли да буду далеко бољи и данас смо могли бити искрени савезници да је било памети.
Ево прво о Шибтарима. Јесмо ли грешили према њима?
Постојали су потенцијали за развој односа. Србија је активно финансирала и помагала шибтарску побуну 1912. против турске власти, а Апис је чак том приликом бијо гост код Исе Бољетинца у Косовској Митровици. Њих двојица су се баш зготивили и спријатељили, што се често деси код људи сличних сензибилитета и интересовања. Обојица су имали праву хајдучко-качачку крв и препознали су ту црту код себе. Иса Бољетинац је више пута кад се сретао са Краљем Николом или неким од других званичника увек говоријо поздравите ми оног јунака Аписа, велики је то јунак.
Србска војска је чинила неке злочине када је ослобађала те крајеве, али то се може објаснити као освета због зулума који су Шибтари пре тога чинили над Србима.
Такође треба поменути и Есад Пашу Тобтанија, који је због своје наклоности Србима стекао надимак Србска мајка.
Дакле, потенцијала за сарадњу и боље односе је било. Зашто се то није десило, не знам. После првог светског рата Краљевина је просто игнорисала то становништво, а тако није требало да се ради.
Морали су или да их дефинитивно протерају, неби пили неке веће пенале због тога, или да их у потпуности интегришемо у друштво и дамо им сва права. Они би се брзо интегрисали јер нису били толико религијозни Муслимани, могли су да се еманципују и секуларизују јер су већина припадали секти Бекташа која је доста толерантан правац у Исламу, са својим толерисањем конзумирања алкохола и пантеистичким поставкама према којима су и Хришћани браћа а не неверници.
Међутим, да се кренуло тим правцом сарадње, питање је како би ствари текле, јер је и Тито дао Шибтарима сва права, јаку аутономију, огромне паре су улагане и живели су боље него икад, а они су то узвратили масовним демонтрацијама и захтевом за републиком, иако се Титов леш још није бијо ни оладијо.
Тако да мислим да према њима нисмо погрешили управо зато јер је примењено то искуство доброг поступања према њима, а они то нису добрим вратили. Исти случај имамо у Македонији, тако да ако смо погрешили према њима то може бити једино зато јер смо требали да се поставимо оштро и очистимо тај непријатељски елемент.
Dok im je nas kralji dao najvecu teritoriju itd. da se ne ponavljam. Neko ih je uplasio sa cetnicima, organizacijom koja je postojala do ww2 i oni uzeli da kolju srbe.
