Русија је била на страни Хрватске
Леонид Владимирович Керестеџијанц, први руски велепосланик у Хрватској, живи активно умировљеничке дане у свом московском стану, у четврти гдје су смјештене многе амбасаде и зграде заслужних дужносника. Ради задње корекције својих предавања о Балкану и руској политици на југоистоку Еуропе за полазнике дипломатске академије.
- У тим предавањима има пуно мог особног искуства из времена кад сам био велепосланик у Хрватској у бурним данима распада Југославије и рата - каже Керестеџијанц, показујући уредно сложена и укоричена предавања. Показује и неколико нотеса у којима је водио свој "загребачки ратни дневник".
Након чашице вотке уз црни чај, бивши руски амбасадор присјетио се свог мандата, сусрета с Туђманом, разговора с тадашњим америчким амбасадором Петером Галбригхтом, одласцима у Книн и Вуковар, додуше често прекидајући разговор упадицом: - Ово још није за објаву.
Што бисте из данашње перспективе могли рећи о свом раду и боравку у Загребу?
- Драго ми је да сам био у Хрватској управо у то вријеме. Жао ми је због рата, жртава и разарања, али за једног амбасадора то је велико и значајно искуство. Требао сам се показати не само као дипломстаки представник своје земље него и као човјек. Мислим да сам успио. Али почео бих од краја јер сљедећа прича можда најбоље показује моју дјелатност у Хрватској.
Спремао сам се за повратак у Москву, а за разлику од других амбасадора, земља домаћин ме није наградила. То је приличан особни дипломатски пораз. Но, дословце неколико сати прије полијетања позвао ме предсједник Туђман. Одлучио ми је дати орден. И његове тадашње ријечи можда најбоље осликавају мој рад у Загребу. 'Њемачком амбасадору дао сам орден', рекао ми је Туђман, 'јер је поштено и савјесно радио у интересу и Хрватске и Њемачке, а вама га дајем јер сте поштено и савјесно одрадили посао који није хтјела ни Хрватска ни Русија'.
Кад смо Туђмана одликовали орденом Жукова, Срби су своје побацали
То сам схватио као комплимент. И то је истина.
Зашто сте баш ви изабрани за првог руског амбасадора у Хрватској?
- Кад сам одлазио у Хрватску, министар Козирјев позвао ме као човјека који познаје Југославију. Крајем 60-их и почетком 70-их радио сам у Београду и већ тада схватио разлику између Загреба и Београда. Мишљење о тој разлици темељио сам на њихову различитом ставу према совјетској интервенцији у Чехословачкој 1968. И једни и други демонстрирали су против интервенције, али осјећала се разлика у мотивацији. Наиме, у Београду су се бојали руске војне интервенције на Југославију, а у Хрватској су страховали од војног мијешања у суверенитет и самостални политички развој. Та разлика ме заинтригирала.
Био сам у Београду кад је пало Хрватско прољеће. Тај либерално-демократски покрет Тито је угушио и због притиска Москве. Тадашњи Савез комуниста Хрватске у Москви су сматрали 'западном агентуром', а знам да је Кардељ викао: "Боље и руски тенкови у Загребу, него 'дебчековштина'".
Јесте ли отишли Туђману кад је почела Олуја?
- Да, из Москве су ми поручили да изнесем нашу позицију, ни протест ни незадовољство.
Често се зна говорити како би Хааг извео и Туђмана пред суд да је поживио.
- Колико знам Хааг никада ништа службено о томе није говорио. Мислим да би га питали за неке потезе његових младих генерала иза којих је стајао Шушак, али стављати Туђмана у исти раван с Милошевићем не могу представит
Наш однос према Туђману одлично осликава једна анегдота. У Москви су дуго размишљали о томе којим орденом наградити Туђмана. Питали су ме за савјет и на крају сам предложио да то буде орден Жукова, велика војна награда названа у част најбољег совјетског војсковође. Прије свега треба рећи да је након тога наша амбасада у Београду била 'затрпана' совјетским орденима и медаљама које су њима одликовани Срби побацали из протеста. На то смо били спремни. Предавао сам предсједнику Туђману орден на Пантовчаку. Били смо у великој дворани. С једне стране сви хрватски највиши дужносници, а војни аташе и ја сами у средини дворане. Чекали смо Туђмана.
Но, када је Туђман почео говорити, био је у форми - распричао се о Титу и партизанском покрету.
Напоменуо је, не без поноса и изненађујуће за мене, а поготово за добар дио његових сурадника, да су се тијеком грађанског рата у Русији Хрвати борили на страни 'црвених', а Срби за цара!
