lanavi
Aktivan član
- Poruka
- 1.908
Pristiglo je 6 Vaših priča. Molim glasače da ih pažljivo pročitaju i daju svoje glasove.
Priča br. 1
Ispod kože
"I učini da svi, mali i veliki, bogati i siromašni, slobodni i robovi, načine sebi žig na svojoj desnoj ruci ili na svome čelu, da niko ne može ni kupiti ni prodati sem onoga ko ima žig, ime zveri ili broj njenoga imena"
(Otkrivenje 13:16-17)
Kada smo se, pre mnogo godina, kolektivno pobunili i izašli na ulice u znak protesta protiv tada sramne odluke o legalizaciji prinudnog rada, vlast je taj naš akt protumačila prilično lično. Uplašena za svoj politički opstanak, odreagovala je izuzetno burno, lišavajući slobode nasumično lica koja su se na protestu zadesila – koliko god su im smeštajni kapaciteti to dozvoljavali. Nedugo potom, vlast se obrati naciji u želji da umiri strasti i pojasni spornu izmenu Zakona o radu. Rekoše kako je ona neophodna za napredak nacije, kako je nužna za privlačenje ljudi koji će u našu zemlju ulagati i kako je, između ostalog, jedan od najvećih svetskih ulagača – uspešna strana multimilionska multinacionalna korporacija imala na umu baš našu zemlju kao pogodno tlo za svoje poslovanje zbog čega je rešeno da se istom bezuslovno pruže svi raspoloživi ljudski resursi, čak i po cenu uvođenja u zakon elementa prinudne. Na kraju je vlast ipak popustila, napravila masi ustupak, ostavivši, međutim, jednu gotovo neprimetnu, ali za budućnost naše nacije izuzetno važnu klauzulu. Stranac je, naime, pristao da zaposli astronomski broj ljudi, naravno za minimalnu satnicu, ali pod jednim jedinim uslovom čije je ostvarenje vlast, naravno, zagarantovala, a koji je narod onako gladan, ekonomski uništen i moralno gotovo srozan, prilično lagano progutao – svi budući zaposleni su morali biti podvrgnuti jednoj, tada još uvek neobičnoj intervenciji. Ne bi li dobili status stalno zaposlenog u toj renomiranoj firmi, morali smo pristati da nam pod kožu dlana desne ruke, o trošku stranog ulagača, bude ugrađen prototip malog, silikonskog uređaja koji se koristio za evidenciju prisustva, identifikaciju zaposlenih i ulazak u službene prostorije. U početku je to zahtevao samo jedan, gore pomenuti poslodavac, ali mu se i drugi, vođeni željom za većim profitom, ubrzo priključiše. Ono što nedavno beše dobrovoljno, ubrzo posta jedina solucija za čoveka koji želi da ostvari ikakav iole pristojan prihod. Bilo je poslova i bez takvih uslova kod sitnijih, domaćih poslodavaca, ali su se vremenom oni, pod pritiskom uspešnijih stranih konkurenata, ugasili.
Same naprave su hvaljene kao nešto revolucionarno – uređaj raznovrsnih opcija, od telefoniranja glasovnom komandom do plaćanja računa prislanjanjem šake na čitač, a koji će, kako su govorili, “neverovatno olakšati i modernizovati život svog nosioca”. Ne prođe dugo i uređaj zažive među članovima nacije – kako zaposlenim, tako i nezaposlenim. Počeše ga nabavljati i deca kao zamenu za već zastarele mobilne aparate, preko svojih roditelja kojima je poslodavac obezbeđivao besplatne primerke. Informacije su razmenjivane jednostavnim rukovanjem, sefovi otvarani dodirom, ugovori sklapani elektronski i sve to beše smešteno ispod membrane dlana – malo, neprimetno i, naizgled, korisno.
Nije bilo potrebno dugo da i država počne da ih primenjuje – zamenjene su sve do tada važeće identifikacione isprave i država izda obaveštenje da će svima koji uređaj već poseduju u isti biti učitane neophodne lične informacije, a da će oni koji se nisu do sada podvrgli intervenciji biti obavezni da to učine. Tako ugradnja čipa posta, i formalno, obavezna za sve - besplatno su se na njih učitavali podaci iz ličnih karata, vozačkih dozvola, zdravstvenih datoteka, izvoda iz knjige rođenja, zanimanja, roditeljstva. Promena je prikazivana kao jednostavna, brza i praktična – nema gubljenja dokumenata, jednostavnija je procedura legitimisanja, lakše je pronaći nestalu osobu, dok je sama intervencija gotovo bezbolna.
U početku beše nesuglasica i malobrojni članovi nacije koji se ne podvrgoše intervenciji dadoše se na protest, koji ipak beše brzo ugušen oružanom intervencijom što iz zemlje, što iz inostranstva. Pravni sporovi koji se javiše tim povodom završiše se u korist države, i pobunjenici bejahu osuđeni na kaznu doživotne prismotre. Par njih se predomislilo, podvrglo intervenciji i dobilo ublaženje sankcije. Mnogi su, međutim ostali da je i dan danas izdržavaju.
Dešavalo bi se retko kad da neko fizički odstrani uređaj. Takav član je odmah, po sili zakona proglašavan neuračunljivim i smeštan u od društva izolovanu ustanovu namenjenu za negu i lečenje mentalno obolelih gde je boravio pod neprestanom prismotrom.
S vremena na vreme isplivavali su pojedini teoretičari zavere koji su ceo poduhvat državne vlasti nazivali ugnjetavanjem i manipulacijom. Za takvo, javno remećenje reda kažnjavani su primarno prismotrom pa, ako ona ne bi urodila plodom, zatvorom, nakon čega bi, ukoliko ni to ne bi uspelo obuzdati upornog uzurpatora, isti bivao trajno odstranjen iz društva zbog ugrožavanja nacionalne bezbednosti. Pobuna više nije bilo…
Danas, kada ovo pišem, zakoni su znatno stroži. Vlast pomno prati svaku našu aktivnost i gotovo svaka pogrešno upotrebljena reč može skupo koštati. Identitet je postao važniji od samog čoveka. Čovek je samo nosilac uređaja. Zato sam odlučio – danas popodne ću zaseći kožu. Danas popodne ću postati neuračunljiv.
"I videh prestole, i onima što sedoše na njih bi dano da sude, i videh duše pogubljenih zbog svedočanstva za Isusa i za reč Božiju, koji se ne pokloniše zveri ni njenom liku, i koji ne primiše žig na svoje čelo i na svoju ruku, i poživeše i zacariše se s Hristom hiljadu godina".
(Otkrivenje 20:4)
###
Priča br. 2
Esej o svlačenju košuljice
Motiv svlačenja košuljice relativno je redak u literaturi, učestalost mu je jedva 3%, tako da je gotovo nemoguće pronaći prikladne primere kojima bi čovek potkrepio esej koji sledi.
Krenimo, ipak, sa biološkim primerima.
Košuljica, čahura – prvi stadij u životu mnogih insekata – predmetom je svlačenja moljaca, leptira i drugih krilaca. Primetno je da nakon svlačenja te prve, izvorne košuljice, odrasli insekti postaju nezadovoljni vanjskim izgledom: leptiri se uzaludno i čežnjivo kite kreštavim bojama, dok moljci doslovno tumaraju svetom i nastoje se uvući u bilo kakvu odeću – sve u potrazi za izvornom, nepovratno odbačenom košuljicom.
Zmijska košuljica takođe je predmet kićenja, ali suštinu je dosegla prvenstveno kao predmet svlačenja. Kao da u jednom trenutku postaje bezvredna, biće je odbacuje poput – zmijske košuljice, nema boljeg poređenja! Naravno, u fenomenu svlačenja najviše nas zanima šta se nalazi ispod košulje, a u zmijskom je slučaju u pitanju – nova, mlađa, kićenija košulja.
I famozni narod imao je šta reći o košuljama. Dobar čovek dao bi ti „košulju s leđa“ – naravno, pitanje je da li bi iko obukao takvu košulju kada bi uvideo šta se zaista krije ispod nje!
Da iznošene košulje poprimaju zlokobna svojstva potvrđuje i drevno verovanje prema kojem pacovi nastaju spontano, među prljavim košuljama.
Na jugoistoku Europe košuljicom se često naziva i posteljica, odnosno, placenta. Općenito se držalo da novorođenče rođeno „s košuljicom“ poseduje natprirodne moći: neranjivost, sposobnost komunikacije s đavolima, anđelima, kao i druge sposobnosti koje variraju ovisno o vremenu i mestu.
Ponešto drugačiju vizuru problematike košuljice nudi poznata talijanska legenda o košulji srećnog čoveka. Kralj teško oboli i nadrilekar mu preporuči da u svrhu izlečenja odene „košulju srećnog čoveka“. Glasnici se razmilješe po kraljevstvu, ali ne mogaše pronaći takvog čoveka: svakome je neki đavo falio i svi su zbog nečega bili frustrirani do bola. Na kraju su ipak pronašli nekog siromaška u čijoj pojavi ne uočiše ni tračak nesreće, nego samo uravnoteženo zadovoljstvo. No, čovek je bio tako siromašan da nije imao ni košulje! U ovoj poučnoj priči košulja se javlja kao simbol vanjske sreće koja se, prema mišljenju kraljevog lekara, može prenositi s pacijenta na pacijenta, kao da je u pitanju spasonosan transplantat. No, kada pronađu pogodnog davaoca, ustanovljavaju da on transplantat uopšte ne poseduje! Dramatičan efekt nakon svlačenja košulje potpuno izostaje, a neodigrano svlačenje donosi poravnavanje sreće i nesreće, koitus dobra i zla, đavolje rogove u anđelovoj guzici i šta sve ne...
Primeri iz književnost još su oskudniji.
U jednom od svojih poslednjih zapisa Čarls Bukovski piše kako je išao u prodavnicu kupiti belu košulju. No, trgovci mu je nikako nisu hteli prodati, već su ga neprestano ispitivali „je li dobro“. Zaključak je jasan: Bukovski nije uspeo svući košulju, jer je košulja već bila definitivno svučena, što je shvatio i sam na kraju te nesretne trgovačke transakcije.
Tomas Hud napisao je pak celu poemu o sirotoj radnici koja negde u prapočecima Industrijske revolucije šije košulje i po 16 sati na dan:
„Bode, bode – stalno bode
Jadna, prljava i gladna
Duplim koncem šije, šije
Što košulju što mrtvački veo“
Potpuno je jasno šta bi to rečena košulja trebala sakriti i zbog čega nikada neće biti svučena. Ipak, razmislimo o mogućem širem značenju, o odeći kao „šarenoj maski smrti“, koja nam služi kao zastor, ne samo od zajedničke nam sudbine nego i od nas samih (koji sama ta sudbina i jesmo).
U „Nečistoj krvi“ Bore Stankovića odigrava se jedna od najstrašnijih scena „svlačenja košuljice“ uopšte. Udavši kći Sofku radi novca, otac na dramatičan način pokušava opravdati svoj čin:
Priča br. 1
Ispod kože
"I učini da svi, mali i veliki, bogati i siromašni, slobodni i robovi, načine sebi žig na svojoj desnoj ruci ili na svome čelu, da niko ne može ni kupiti ni prodati sem onoga ko ima žig, ime zveri ili broj njenoga imena"
(Otkrivenje 13:16-17)
Kada smo se, pre mnogo godina, kolektivno pobunili i izašli na ulice u znak protesta protiv tada sramne odluke o legalizaciji prinudnog rada, vlast je taj naš akt protumačila prilično lično. Uplašena za svoj politički opstanak, odreagovala je izuzetno burno, lišavajući slobode nasumično lica koja su se na protestu zadesila – koliko god su im smeštajni kapaciteti to dozvoljavali. Nedugo potom, vlast se obrati naciji u želji da umiri strasti i pojasni spornu izmenu Zakona o radu. Rekoše kako je ona neophodna za napredak nacije, kako je nužna za privlačenje ljudi koji će u našu zemlju ulagati i kako je, između ostalog, jedan od najvećih svetskih ulagača – uspešna strana multimilionska multinacionalna korporacija imala na umu baš našu zemlju kao pogodno tlo za svoje poslovanje zbog čega je rešeno da se istom bezuslovno pruže svi raspoloživi ljudski resursi, čak i po cenu uvođenja u zakon elementa prinudne. Na kraju je vlast ipak popustila, napravila masi ustupak, ostavivši, međutim, jednu gotovo neprimetnu, ali za budućnost naše nacije izuzetno važnu klauzulu. Stranac je, naime, pristao da zaposli astronomski broj ljudi, naravno za minimalnu satnicu, ali pod jednim jedinim uslovom čije je ostvarenje vlast, naravno, zagarantovala, a koji je narod onako gladan, ekonomski uništen i moralno gotovo srozan, prilično lagano progutao – svi budući zaposleni su morali biti podvrgnuti jednoj, tada još uvek neobičnoj intervenciji. Ne bi li dobili status stalno zaposlenog u toj renomiranoj firmi, morali smo pristati da nam pod kožu dlana desne ruke, o trošku stranog ulagača, bude ugrađen prototip malog, silikonskog uređaja koji se koristio za evidenciju prisustva, identifikaciju zaposlenih i ulazak u službene prostorije. U početku je to zahtevao samo jedan, gore pomenuti poslodavac, ali mu se i drugi, vođeni željom za većim profitom, ubrzo priključiše. Ono što nedavno beše dobrovoljno, ubrzo posta jedina solucija za čoveka koji želi da ostvari ikakav iole pristojan prihod. Bilo je poslova i bez takvih uslova kod sitnijih, domaćih poslodavaca, ali su se vremenom oni, pod pritiskom uspešnijih stranih konkurenata, ugasili.
Same naprave su hvaljene kao nešto revolucionarno – uređaj raznovrsnih opcija, od telefoniranja glasovnom komandom do plaćanja računa prislanjanjem šake na čitač, a koji će, kako su govorili, “neverovatno olakšati i modernizovati život svog nosioca”. Ne prođe dugo i uređaj zažive među članovima nacije – kako zaposlenim, tako i nezaposlenim. Počeše ga nabavljati i deca kao zamenu za već zastarele mobilne aparate, preko svojih roditelja kojima je poslodavac obezbeđivao besplatne primerke. Informacije su razmenjivane jednostavnim rukovanjem, sefovi otvarani dodirom, ugovori sklapani elektronski i sve to beše smešteno ispod membrane dlana – malo, neprimetno i, naizgled, korisno.
Nije bilo potrebno dugo da i država počne da ih primenjuje – zamenjene su sve do tada važeće identifikacione isprave i država izda obaveštenje da će svima koji uređaj već poseduju u isti biti učitane neophodne lične informacije, a da će oni koji se nisu do sada podvrgli intervenciji biti obavezni da to učine. Tako ugradnja čipa posta, i formalno, obavezna za sve - besplatno su se na njih učitavali podaci iz ličnih karata, vozačkih dozvola, zdravstvenih datoteka, izvoda iz knjige rođenja, zanimanja, roditeljstva. Promena je prikazivana kao jednostavna, brza i praktična – nema gubljenja dokumenata, jednostavnija je procedura legitimisanja, lakše je pronaći nestalu osobu, dok je sama intervencija gotovo bezbolna.
U početku beše nesuglasica i malobrojni članovi nacije koji se ne podvrgoše intervenciji dadoše se na protest, koji ipak beše brzo ugušen oružanom intervencijom što iz zemlje, što iz inostranstva. Pravni sporovi koji se javiše tim povodom završiše se u korist države, i pobunjenici bejahu osuđeni na kaznu doživotne prismotre. Par njih se predomislilo, podvrglo intervenciji i dobilo ublaženje sankcije. Mnogi su, međutim ostali da je i dan danas izdržavaju.
Dešavalo bi se retko kad da neko fizički odstrani uređaj. Takav član je odmah, po sili zakona proglašavan neuračunljivim i smeštan u od društva izolovanu ustanovu namenjenu za negu i lečenje mentalno obolelih gde je boravio pod neprestanom prismotrom.
S vremena na vreme isplivavali su pojedini teoretičari zavere koji su ceo poduhvat državne vlasti nazivali ugnjetavanjem i manipulacijom. Za takvo, javno remećenje reda kažnjavani su primarno prismotrom pa, ako ona ne bi urodila plodom, zatvorom, nakon čega bi, ukoliko ni to ne bi uspelo obuzdati upornog uzurpatora, isti bivao trajno odstranjen iz društva zbog ugrožavanja nacionalne bezbednosti. Pobuna više nije bilo…
Danas, kada ovo pišem, zakoni su znatno stroži. Vlast pomno prati svaku našu aktivnost i gotovo svaka pogrešno upotrebljena reč može skupo koštati. Identitet je postao važniji od samog čoveka. Čovek je samo nosilac uređaja. Zato sam odlučio – danas popodne ću zaseći kožu. Danas popodne ću postati neuračunljiv.
"I videh prestole, i onima što sedoše na njih bi dano da sude, i videh duše pogubljenih zbog svedočanstva za Isusa i za reč Božiju, koji se ne pokloniše zveri ni njenom liku, i koji ne primiše žig na svoje čelo i na svoju ruku, i poživeše i zacariše se s Hristom hiljadu godina".
(Otkrivenje 20:4)
###
Priča br. 2
Esej o svlačenju košuljice
Motiv svlačenja košuljice relativno je redak u literaturi, učestalost mu je jedva 3%, tako da je gotovo nemoguće pronaći prikladne primere kojima bi čovek potkrepio esej koji sledi.
Krenimo, ipak, sa biološkim primerima.
Košuljica, čahura – prvi stadij u životu mnogih insekata – predmetom je svlačenja moljaca, leptira i drugih krilaca. Primetno je da nakon svlačenja te prve, izvorne košuljice, odrasli insekti postaju nezadovoljni vanjskim izgledom: leptiri se uzaludno i čežnjivo kite kreštavim bojama, dok moljci doslovno tumaraju svetom i nastoje se uvući u bilo kakvu odeću – sve u potrazi za izvornom, nepovratno odbačenom košuljicom.
Zmijska košuljica takođe je predmet kićenja, ali suštinu je dosegla prvenstveno kao predmet svlačenja. Kao da u jednom trenutku postaje bezvredna, biće je odbacuje poput – zmijske košuljice, nema boljeg poređenja! Naravno, u fenomenu svlačenja najviše nas zanima šta se nalazi ispod košulje, a u zmijskom je slučaju u pitanju – nova, mlađa, kićenija košulja.
I famozni narod imao je šta reći o košuljama. Dobar čovek dao bi ti „košulju s leđa“ – naravno, pitanje je da li bi iko obukao takvu košulju kada bi uvideo šta se zaista krije ispod nje!
Da iznošene košulje poprimaju zlokobna svojstva potvrđuje i drevno verovanje prema kojem pacovi nastaju spontano, među prljavim košuljama.
Na jugoistoku Europe košuljicom se često naziva i posteljica, odnosno, placenta. Općenito se držalo da novorođenče rođeno „s košuljicom“ poseduje natprirodne moći: neranjivost, sposobnost komunikacije s đavolima, anđelima, kao i druge sposobnosti koje variraju ovisno o vremenu i mestu.
Ponešto drugačiju vizuru problematike košuljice nudi poznata talijanska legenda o košulji srećnog čoveka. Kralj teško oboli i nadrilekar mu preporuči da u svrhu izlečenja odene „košulju srećnog čoveka“. Glasnici se razmilješe po kraljevstvu, ali ne mogaše pronaći takvog čoveka: svakome je neki đavo falio i svi su zbog nečega bili frustrirani do bola. Na kraju su ipak pronašli nekog siromaška u čijoj pojavi ne uočiše ni tračak nesreće, nego samo uravnoteženo zadovoljstvo. No, čovek je bio tako siromašan da nije imao ni košulje! U ovoj poučnoj priči košulja se javlja kao simbol vanjske sreće koja se, prema mišljenju kraljevog lekara, može prenositi s pacijenta na pacijenta, kao da je u pitanju spasonosan transplantat. No, kada pronađu pogodnog davaoca, ustanovljavaju da on transplantat uopšte ne poseduje! Dramatičan efekt nakon svlačenja košulje potpuno izostaje, a neodigrano svlačenje donosi poravnavanje sreće i nesreće, koitus dobra i zla, đavolje rogove u anđelovoj guzici i šta sve ne...
Primeri iz književnost još su oskudniji.
U jednom od svojih poslednjih zapisa Čarls Bukovski piše kako je išao u prodavnicu kupiti belu košulju. No, trgovci mu je nikako nisu hteli prodati, već su ga neprestano ispitivali „je li dobro“. Zaključak je jasan: Bukovski nije uspeo svući košulju, jer je košulja već bila definitivno svučena, što je shvatio i sam na kraju te nesretne trgovačke transakcije.
Tomas Hud napisao je pak celu poemu o sirotoj radnici koja negde u prapočecima Industrijske revolucije šije košulje i po 16 sati na dan:
„Bode, bode – stalno bode
Jadna, prljava i gladna
Duplim koncem šije, šije
Što košulju što mrtvački veo“
Potpuno je jasno šta bi to rečena košulja trebala sakriti i zbog čega nikada neće biti svučena. Ipak, razmislimo o mogućem širem značenju, o odeći kao „šarenoj maski smrti“, koja nam služi kao zastor, ne samo od zajedničke nam sudbine nego i od nas samih (koji sama ta sudbina i jesmo).
U „Nečistoj krvi“ Bore Stankovića odigrava se jedna od najstrašnijih scena „svlačenja košuljice“ uopšte. Udavši kći Sofku radi novca, otac na dramatičan način pokušava opravdati svoj čin:
, mogu li i ovu da dobijem?
