Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Najveca antiosovinska operacija u Jugoslaviji u Drugom sv.ratu do dolaska Crvene Armije
Istorija Drugog svetskog rata u Jugoslaviji bazirana na nepoznatim nemačkim dokumentima
Posle poraza na frontu Jabučko sedlo – Mesići – Rogatica, Nemci su pomerili trupe daleko na zapad, na liniju Sokolac – Mokro – Pale. Sokolac je udaljen 40, a Pale 50 kilometara zapadno od Rogatice. Mokro je selo između ove dve varošice. Linija Sokolac – Mokro – Pale, duga 37 kilometara, bila je poslednja odbrana Sarajeva iz pravca istoka. Na severu i severozapadu Nemci će uskoro postaviti jedan puk mnogo bliže gradu, na liniju Vogošća – Semizovac. Na obodima grada nalazila se i južna linija odbrane.
Jedino u pravcima zapad i jugozapad Nemci nisu postavljali front, jer su tamo bili partizani. Oni nisu osvojili ni jedno mesto koje su držali delovi 369. divizije, tako da su se u varošima u tim pravcima i dalje nalazili osovinski garnizoni.
U dnevnom saopštenju 15. brdskog armijskog korpusa još 8. oktobra 1943. zapisana je rečenica koje su se Nemci užasavali: „Počeo četnički ustanak“. Upravo ovom prilikom prvi put je pomenuta koncentracija četnika i južno od Sarajeva: „Četničke brigade Romanija, Jahorina i Ivan jačine 4.000 ljudi se koncentrišu u Kalinoviku, verovatno za marš na Dubrovnik.“ [205]
U oblasti Kalinovika nalazio se privremeni 1. bosanski korpus, sastavljen od delova Romanijskog i Drinskog korpusa. Jedinicom je komandovao major Milorad Momčilović, dok je delovima Romanijskog i Zeničkog korpusa, koji su imali zadatak da napadaju Sarajevo sa severa, komandovao pukovnik Gojko Borota (na slici na vrhu, u sredini sa crnom šubarom, sa Štabom Romanijskog korpusa u brdima iznad Sarajeva 1943). On je ujedno komandovao i sarajevskim ilegalcima („komandant Sarajeva“). Zadatak 1. bosanskog korpusa nije bio marš ka Dubrovniku, već ka Sarajevu, što će Nemci uskoro uvideti.
U dnevnom saopštenju Komande 15. korpusa za 10. oktobar pominju se i jedinice istočno od Sarajeva, tada iza linije fronta: „Područje Pala: Glavna komanda u Hrvatskoj javlja da ima oko 400 četnika u području Veliki Stupar, Crni Vrh, Dvorište, Paljevine“. [206]
Istog dana, u 12 časova i 15 minuta, Operativno odeljenje 369. divizije prvi put upozorava Komandu 15. korpusa i na mogućnost izbijanja četničkog ustanka u samom Sarajevu: „Neophodno hitno dovođenje snaga u područje istočno od Sarajeva. Nemoguće povlačenje bataljona B posebnog puka 1, kao i pojedinih jedinica iz Sarajeva, jer svakog časa može da izbije četnički ustanak u ovom području i u Sarajevu.“ [207]
Ovaj nemački izveštaj podudara se sa četničkim dokumentima da je u Sarajevu postojala jaka četnička ilegala i da je pravoslavno stanovništvo bilo naklonjeno Mihailoviću, a ne Brozu. Naime, mada su zapazili dolazak krajiških brigada u oblast Sarajeva sa zapada, Nemci nisu pominjali mogućnost izbijanja komunističkog ustanka u gradu. Nisu se bojali ni hrvatskog i muslimanskog stanovništva, jer im je ono bilo lojalno, a, preciznije rečeno, pomagalo je njihovu borbu.
Kasnije tog dana, 10. oktobra, u ratni dnevnik 369. divizije upisan je jedan okršaj sa četnicima koji se odigrao 8. oktobra u području Pala: „Domobranska patrola u izviđanju Crnog Vrha naišla na četnički otpor. Jedan mašinovođa teško, jedan domobran lakše ranjen. Nije se mogla ustanoviti jačina četnika u području južno od Pala“. [208]
Operativno odeljenje 369. divizije u izveštaju poslatom 14. oktobra u 18 i 40 prvi put opisuje pun krug četničkog obruča oko Sarajeva:
„Vrlo jake snage četničkih bandi u liniji Kula – Prača, istočno od Sarajeva, da bi posle pripajanja 1. bosanskog četničkog korpusa severno, južno i zapadno od Sarajeva (Visoko), četnici osvojili grad… 92. puk i SS bataljon još nisu tu… Molimo precizno naređenje za 92. puk i ubrzano dovlačenje trupa u Sarajevo da bi odbili četnike.“ [209]
Reč je o SS bataljonu iz sastava 13. brdskog lovačkog puka 7. SS divizije “Princ Eugen“, dok je 92. motorizovani puk bio jedna od nemačkih jedinica ranije poslatih na jadransku obalu, radi suprotstavljanja očekivanoj savezničkoj invaziji. Taj puk išao je do albanskog primorja, a sada je bio prva jedinica vraćena u unutrašnjost zemlje.
Do ovog perioda u Sarajevu su najbrojniji bili hrvatski domobrani, u koje Nemci nisu imali poverenja. Oni su prvi podlegli široko rasprostranjenom uverenju među Sarajlijama – koje je postojalo i u Mihailovićevoj Vrhovnoj komandi – da će četnici uskoro ući u grad. Štaviše, domobranski garnizon poslao je četnicima jednog pregovarača, majora Predojevića, da im ponudi saradnju u borbi protiv Nemaca. Major Predojević došao je u štab potpukovnika Ostojića, koji je o tome izvestio Vrhovnu komandu. Kapetan Borislav Todorović iz Vrhovne komande piše:
„Ova ponuda učinjena je ipak sa rezervom, tj. pod sledećim uslovom: ako se operacije u napadu na Sarajevo uspešno razviju, domobranski garnizon je obećao da se neće boriti protiv nas. U slučaju, pak, da operacije uzmu nepovoljni tok, hrvatski domobranski komandanti izjavili su da oni ne mogu da obezbede svoju saradnju i zamolili su da se čak i o njihovoj ponudi ne govori, pošto ne bi želeli da izazivaju sumnju Nemaca. Potpukovnik Ostojić javljao je dalje, da je majora Predojevića, koji ne želi da se vrati natrag, uputio u glavni štab.“ [210]
Četnici u pokretu ka Sarajevu oktobra 1943. u kamionu zaplenjenom od Nemaca u Višegradu
Četničke jedinice na koje je Mihailovićeva Vrhovna komanda računala za napad na osovinske trupe u Sarajevu bile su sledeće:
– Zenički korpus majora Borivoja Mitranovića, sa severozapada (iz pravca Visokog);
– Delovi Romanijskog korpusa pod komandom pukovnika Gojka Borote, sa severa;
– Cerski, Mačvanski i Avalski korpus pod komandom majora Dragoslava Račića, sa severoistoka (na Sokolac);
– Štabna grupa Komande Bosne potpukovnika Zaharija Ostojića sa najmanje jednom letećom brigadom i Drinski korpus majora Alekse Draškovića, sa istoka (na Pale);
– 1. bosanski korpus majora Milorada Momčilovića, sa jugoistoka (iz pravca Kalinovika i Trnova);
– Dve baterije topova raznih kalibara.
Ovakav raspored pokazuje da je ostao nepokriven jedan pravac – jugozapad, tj. drum i pruga ka Konjicu. Postoje dve mogućnosti: da je taj pravac ostavljen osovinskim trupama za povlačenje ili da je i on bio pokriven, a nema podataka da bi se to potvrdilo.
Zapravo, gotovo cela ova priča je nova i saznajemo je tek sada, na osnovu dokumenata iz Bundes arhiva. Nije reč samo o toku operacija već pre svega o brojnom stanju četnika na tom području, koje je sve ove godine brižljivo skrivano. Tako, za Romanijski korpus se podrazumevalo da je imao oko 3.000 vojnika, mada je držao ogromnu teritoriju severno, istočno i južno od Sarajeva, sa osam brigada: 1. i 2. sarajevska, 1. i 2. rogatička, 1 i 2. romanijska, Vlasenička i Kalinovička brigada.
Međutim, u desetodnevnom izveštaju 369. divizije od 10. oktobra 1943. pominju se „četnici Derikonje severno od Sarajeva“ (1. sarajevska brigada), dok se za područje Visoko – Vareš – Olovo – Vlasenica – Sokolac tvrdi da ima čak 7.500 četnika. [211]
Na geografskoj karti ova mesta opisuju široki luk severno od Sarajeva, a činila su deo teritorija Zeničkog i Romanijskog korpusa.
Prema citiranom dnevnim izveštaju 369. divizije od 8. oktobra, 1. bosanski korpus imao je 4.000 ljudi, dok su Kosorićeve jedinice oko Renovice Nemci procenjivali na više stotina četnika. Za Račićeve korpuse oni navode brojno stanje od 2.000, a situacija u Drinskom korpusu i štabnoj grupi Komande Bosne nije im bila poznata.
Drugim rečima, Nemci su evidentirali oko 14.500 četnika, nazivajući pritom Ostojićeve i Draškovićeve jedinice „veoma jakim“. Za njih znamo da su imale oko 4.000 ljudi. To znači da je na frontu oko Sarajeva bilo 18.500 četnika, od kojih je glavnu liniju odbrane, Sokolac – Mokro – Pale, napadalo njih oko 10.000.
Najbrojnija jedinica bio je Romanijski korpus, a u njemu je najelitnija bila 1. rogatička brigada, tada pod komandom poručnika Radomira Neškovića. Poručnik Nešković je leta 1944. godine sastavio spisak od čak 453 četnika svoje jedinice koji su od početka rata poginuli ili umrli od posledica ranjavanja i bolesti. Za svakog je naveden čin, zatim ime, prezime, odakle je, u borbi protiv kog neprijatelja je stradao, u kom mestu je stradao i gde je sahranjen. Spisak otkriva veliki ratni put 1. rogatičke brigade, od Sandžaka, na istoku, do Knina, na zapadu, i od Hercegovine, na jugu, do Han-Pijeska, na severu. U borbi protiv ustaša – pod kojima Nešković podrazumeva sve formacije NDH – poginula su 353 četnika 1. rogatičke brigade, protiv partizana 72 i protiv Nemaca 28. Među poginulima su jedan oficir i 27 podoficira, dok su ostali bili redovi. Oficir je potporučnik Vojko Čvoro iz Seljana. Poginuo je u borbi protiv Nemaca u Višegradu, a sahranjen je u Pozderićima. Na Višegradu je palo pet četnika ove jedinice, a na Sjemeću još pet. Treći veliki gubitak od Nemaca, takođe od pet mrtvih, bio je na mestu Mandra. Četnici 1. rogatičke brigade ginuli su od nemačkih jedinica na još 12 lokacija, od kojih je jedna Kalinovik, što se očigledno desilo 12. maja 1943, tj. prvog dana Operacije „Švarc“. [212]
Istorija Drugog svetskog rata u Jugoslaviji bazirana na nepoznatim nemačkim dokumentima
Posle poraza na frontu Jabučko sedlo – Mesići – Rogatica, Nemci su pomerili trupe daleko na zapad, na liniju Sokolac – Mokro – Pale. Sokolac je udaljen 40, a Pale 50 kilometara zapadno od Rogatice. Mokro je selo između ove dve varošice. Linija Sokolac – Mokro – Pale, duga 37 kilometara, bila je poslednja odbrana Sarajeva iz pravca istoka. Na severu i severozapadu Nemci će uskoro postaviti jedan puk mnogo bliže gradu, na liniju Vogošća – Semizovac. Na obodima grada nalazila se i južna linija odbrane.
Jedino u pravcima zapad i jugozapad Nemci nisu postavljali front, jer su tamo bili partizani. Oni nisu osvojili ni jedno mesto koje su držali delovi 369. divizije, tako da su se u varošima u tim pravcima i dalje nalazili osovinski garnizoni.
U dnevnom saopštenju 15. brdskog armijskog korpusa još 8. oktobra 1943. zapisana je rečenica koje su se Nemci užasavali: „Počeo četnički ustanak“. Upravo ovom prilikom prvi put je pomenuta koncentracija četnika i južno od Sarajeva: „Četničke brigade Romanija, Jahorina i Ivan jačine 4.000 ljudi se koncentrišu u Kalinoviku, verovatno za marš na Dubrovnik.“ [205]
U oblasti Kalinovika nalazio se privremeni 1. bosanski korpus, sastavljen od delova Romanijskog i Drinskog korpusa. Jedinicom je komandovao major Milorad Momčilović, dok je delovima Romanijskog i Zeničkog korpusa, koji su imali zadatak da napadaju Sarajevo sa severa, komandovao pukovnik Gojko Borota (na slici na vrhu, u sredini sa crnom šubarom, sa Štabom Romanijskog korpusa u brdima iznad Sarajeva 1943). On je ujedno komandovao i sarajevskim ilegalcima („komandant Sarajeva“). Zadatak 1. bosanskog korpusa nije bio marš ka Dubrovniku, već ka Sarajevu, što će Nemci uskoro uvideti.
U dnevnom saopštenju Komande 15. korpusa za 10. oktobar pominju se i jedinice istočno od Sarajeva, tada iza linije fronta: „Područje Pala: Glavna komanda u Hrvatskoj javlja da ima oko 400 četnika u području Veliki Stupar, Crni Vrh, Dvorište, Paljevine“. [206]
Istog dana, u 12 časova i 15 minuta, Operativno odeljenje 369. divizije prvi put upozorava Komandu 15. korpusa i na mogućnost izbijanja četničkog ustanka u samom Sarajevu: „Neophodno hitno dovođenje snaga u područje istočno od Sarajeva. Nemoguće povlačenje bataljona B posebnog puka 1, kao i pojedinih jedinica iz Sarajeva, jer svakog časa može da izbije četnički ustanak u ovom području i u Sarajevu.“ [207]
Ovaj nemački izveštaj podudara se sa četničkim dokumentima da je u Sarajevu postojala jaka četnička ilegala i da je pravoslavno stanovništvo bilo naklonjeno Mihailoviću, a ne Brozu. Naime, mada su zapazili dolazak krajiških brigada u oblast Sarajeva sa zapada, Nemci nisu pominjali mogućnost izbijanja komunističkog ustanka u gradu. Nisu se bojali ni hrvatskog i muslimanskog stanovništva, jer im je ono bilo lojalno, a, preciznije rečeno, pomagalo je njihovu borbu.
Kasnije tog dana, 10. oktobra, u ratni dnevnik 369. divizije upisan je jedan okršaj sa četnicima koji se odigrao 8. oktobra u području Pala: „Domobranska patrola u izviđanju Crnog Vrha naišla na četnički otpor. Jedan mašinovođa teško, jedan domobran lakše ranjen. Nije se mogla ustanoviti jačina četnika u području južno od Pala“. [208]
Operativno odeljenje 369. divizije u izveštaju poslatom 14. oktobra u 18 i 40 prvi put opisuje pun krug četničkog obruča oko Sarajeva:
„Vrlo jake snage četničkih bandi u liniji Kula – Prača, istočno od Sarajeva, da bi posle pripajanja 1. bosanskog četničkog korpusa severno, južno i zapadno od Sarajeva (Visoko), četnici osvojili grad… 92. puk i SS bataljon još nisu tu… Molimo precizno naređenje za 92. puk i ubrzano dovlačenje trupa u Sarajevo da bi odbili četnike.“ [209]
Reč je o SS bataljonu iz sastava 13. brdskog lovačkog puka 7. SS divizije “Princ Eugen“, dok je 92. motorizovani puk bio jedna od nemačkih jedinica ranije poslatih na jadransku obalu, radi suprotstavljanja očekivanoj savezničkoj invaziji. Taj puk išao je do albanskog primorja, a sada je bio prva jedinica vraćena u unutrašnjost zemlje.
Do ovog perioda u Sarajevu su najbrojniji bili hrvatski domobrani, u koje Nemci nisu imali poverenja. Oni su prvi podlegli široko rasprostranjenom uverenju među Sarajlijama – koje je postojalo i u Mihailovićevoj Vrhovnoj komandi – da će četnici uskoro ući u grad. Štaviše, domobranski garnizon poslao je četnicima jednog pregovarača, majora Predojevića, da im ponudi saradnju u borbi protiv Nemaca. Major Predojević došao je u štab potpukovnika Ostojića, koji je o tome izvestio Vrhovnu komandu. Kapetan Borislav Todorović iz Vrhovne komande piše:
„Ova ponuda učinjena je ipak sa rezervom, tj. pod sledećim uslovom: ako se operacije u napadu na Sarajevo uspešno razviju, domobranski garnizon je obećao da se neće boriti protiv nas. U slučaju, pak, da operacije uzmu nepovoljni tok, hrvatski domobranski komandanti izjavili su da oni ne mogu da obezbede svoju saradnju i zamolili su da se čak i o njihovoj ponudi ne govori, pošto ne bi želeli da izazivaju sumnju Nemaca. Potpukovnik Ostojić javljao je dalje, da je majora Predojevića, koji ne želi da se vrati natrag, uputio u glavni štab.“ [210]
Četnici u pokretu ka Sarajevu oktobra 1943. u kamionu zaplenjenom od Nemaca u Višegradu
Četničke jedinice na koje je Mihailovićeva Vrhovna komanda računala za napad na osovinske trupe u Sarajevu bile su sledeće:
– Zenički korpus majora Borivoja Mitranovića, sa severozapada (iz pravca Visokog);
– Delovi Romanijskog korpusa pod komandom pukovnika Gojka Borote, sa severa;
– Cerski, Mačvanski i Avalski korpus pod komandom majora Dragoslava Račića, sa severoistoka (na Sokolac);
– Štabna grupa Komande Bosne potpukovnika Zaharija Ostojića sa najmanje jednom letećom brigadom i Drinski korpus majora Alekse Draškovića, sa istoka (na Pale);
– 1. bosanski korpus majora Milorada Momčilovića, sa jugoistoka (iz pravca Kalinovika i Trnova);
– Dve baterije topova raznih kalibara.
Ovakav raspored pokazuje da je ostao nepokriven jedan pravac – jugozapad, tj. drum i pruga ka Konjicu. Postoje dve mogućnosti: da je taj pravac ostavljen osovinskim trupama za povlačenje ili da je i on bio pokriven, a nema podataka da bi se to potvrdilo.
Zapravo, gotovo cela ova priča je nova i saznajemo je tek sada, na osnovu dokumenata iz Bundes arhiva. Nije reč samo o toku operacija već pre svega o brojnom stanju četnika na tom području, koje je sve ove godine brižljivo skrivano. Tako, za Romanijski korpus se podrazumevalo da je imao oko 3.000 vojnika, mada je držao ogromnu teritoriju severno, istočno i južno od Sarajeva, sa osam brigada: 1. i 2. sarajevska, 1. i 2. rogatička, 1 i 2. romanijska, Vlasenička i Kalinovička brigada.
Međutim, u desetodnevnom izveštaju 369. divizije od 10. oktobra 1943. pominju se „četnici Derikonje severno od Sarajeva“ (1. sarajevska brigada), dok se za područje Visoko – Vareš – Olovo – Vlasenica – Sokolac tvrdi da ima čak 7.500 četnika. [211]
Na geografskoj karti ova mesta opisuju široki luk severno od Sarajeva, a činila su deo teritorija Zeničkog i Romanijskog korpusa.
Prema citiranom dnevnim izveštaju 369. divizije od 8. oktobra, 1. bosanski korpus imao je 4.000 ljudi, dok su Kosorićeve jedinice oko Renovice Nemci procenjivali na više stotina četnika. Za Račićeve korpuse oni navode brojno stanje od 2.000, a situacija u Drinskom korpusu i štabnoj grupi Komande Bosne nije im bila poznata.
Drugim rečima, Nemci su evidentirali oko 14.500 četnika, nazivajući pritom Ostojićeve i Draškovićeve jedinice „veoma jakim“. Za njih znamo da su imale oko 4.000 ljudi. To znači da je na frontu oko Sarajeva bilo 18.500 četnika, od kojih je glavnu liniju odbrane, Sokolac – Mokro – Pale, napadalo njih oko 10.000.
Najbrojnija jedinica bio je Romanijski korpus, a u njemu je najelitnija bila 1. rogatička brigada, tada pod komandom poručnika Radomira Neškovića. Poručnik Nešković je leta 1944. godine sastavio spisak od čak 453 četnika svoje jedinice koji su od početka rata poginuli ili umrli od posledica ranjavanja i bolesti. Za svakog je naveden čin, zatim ime, prezime, odakle je, u borbi protiv kog neprijatelja je stradao, u kom mestu je stradao i gde je sahranjen. Spisak otkriva veliki ratni put 1. rogatičke brigade, od Sandžaka, na istoku, do Knina, na zapadu, i od Hercegovine, na jugu, do Han-Pijeska, na severu. U borbi protiv ustaša – pod kojima Nešković podrazumeva sve formacije NDH – poginula su 353 četnika 1. rogatičke brigade, protiv partizana 72 i protiv Nemaca 28. Među poginulima su jedan oficir i 27 podoficira, dok su ostali bili redovi. Oficir je potporučnik Vojko Čvoro iz Seljana. Poginuo je u borbi protiv Nemaca u Višegradu, a sahranjen je u Pozderićima. Na Višegradu je palo pet četnika ove jedinice, a na Sjemeću još pet. Treći veliki gubitak od Nemaca, takođe od pet mrtvih, bio je na mestu Mandra. Četnici 1. rogatičke brigade ginuli su od nemačkih jedinica na još 12 lokacija, od kojih je jedna Kalinovik, što se očigledno desilo 12. maja 1943, tj. prvog dana Operacije „Švarc“. [212]
Poslednja izmena:
