"MIROSLAV LAZANSKI: Nemci su svoje završili kod Putina!
Objavljeno: 07/06/2015
Koliko Nemci poznaju Vladimira Putina i Rusiju? Može li Berlin dobro da proceni sledeće poteze ruskog predsednika kada je reč o ukrajinskoj krizi i sankcijama, to jest ekonomskom ratu između Zapada i Rusije? Profesor Fred Oldenburg iz Saveznog instituta za proučavanje ekonomije i politike istočnih zemalja u Kelnu izjavio je u februaru 1989. da „Berlinski zid ostaje na svom mestu i u narednih pet godina”. Za taj institut u Kelnu kažu inače da je najbolje obavešten o tome šta se događa u Rusiji.
Nekada su Rusi razlikovali tri tipa Nemaca. One dobre iz DR Nemačke, one zle iz SR Nemačke, koji su u previše bliskim odnosima sa SAD, i one iz Berlina. Onda se 20. jula 1988. u listu „Literaturna gazeta” pojavio članak pod naslovom „Nemci i mi”, u kome je pisalo: „U sovjetskim venama teče nemačka krv, naše gradove su izgradili nemački arhitekti, na carskom prestolu sedeli su Nemci…”
U Nemačkoj se beležilo oduševljenje za svakog novog generalnog sekretara sovjetske komunističke partije u poslednjih 40 godina: Brežnjev je veličan kao „golub iz Kremlja”, Andropov je primljen sa optimizmom, Gorbačov je izazivao histeriju nemačkog oduševljenja. Nemački saveznici optuživali su tada Bon za „gorbomaniju”, čak su u opticaju bile i spekulacije o novom Rapalskom ugovoru između Rusa i Nemaca, ugovoru poput onog iz 1922. Nemci su na kritike svojih saveznika odgovarali pitanjem: Zašto nama, Nemcima, nikada nije dopušteno da činimo ono što je dopušteno ostalim Zapadnjacima? Jer Francuzi i Italijani su u to vreme imali vrlo tesne ekonomske veze sa Moskvom, trgujući više od Nemaca.
Slična je situacija i danas u kontekstu krize u Ukrajini. Amerikanci i Rusi trguju više nego ikada ranije, američka kompanija „Bel” prodala je licencu za proizvodnju svojih helikoptera u Rusiji, SAD kupuju ruske strateške metale i raketne motore, a Evropa, pod pritiskom Vašingtona, ekonomski ratuje sa Rusijom. No, Angela Merkel ne popušta i zapravo diktira tempo evropskih odnosa sa Moskvom. Kako da se Evropa sporazume sa Rusima bez Amerikanaca? Kako da se međunarodna osa odnosa pomeri ka Evropi? Mihail Gorbačov je Zapadu ponudio istorijsku šansu, a Zapad je tu ruku pomirenja i saradnje sa prezirom odbio.
Vladimir Putin nudi Zapadu drugu šansu. Na Zapadu se pitaju koliko mogu da mu veruju. Kao da Francuzi, Nemci, Englezi i Italijani veruju svojim političarima. Amerikanci i Nemci se zavaravaju da mogu da utiču na razvoj situacije u jednoj tako velikoj zemlji kakva je Rusija. Može li Nemačka da utiče na politiku Južnoafričke Republike ili na politiku Nikaragve? A žele da sankcijama utiču na politiku Rusije.
Dopao mi je u ruke „Fajnenšel tajms” od 27. februara 1990. Nemačka javnost bila je zgranuta „neprijateljskim raspoloženjem” britanske premijerke Margaret Tačer u pogledu nemačkog ujedinjenja. Naime, Čelična Ledi je izjavila da je nemačko ujedinjenje izuzetno ozbiljno pitanje, ne samo za nemački narod već i za njegove saveznike i u Zapadnoj Evropi i u Severnoj Americi, i da se upravo zato pitanje nemačkog ujedinjenja ne tiče samo Nemaca.
U to je vreme formirana i koordinacijska grupa „dva plus četiri”, sačinjena od dve Nemačke i četiri sile pobednice Drugog svetskog rata, a problem budućeg odnosa ujedinjene Nemačke i vojnih saveza u Evropi bio je tada i najveća glavobolja za koordinacijsku grupu. Zapadni lideri pokušavali su da pronađu formulu po kojoj bi ujedinjena Nemačka bila sastavni deo NATO-a, ali da se istovremeno uzmu u obzir i svi bezbednosni interesi Moskve. Formulu su razradili nemački kancelar Helmut Kol i američki predsednik Džordž Buš. No, sovjetsko ministarstvo spoljnih poslova odmah je reagovalo saopštenjem prema kojem je „svako rešenje koje podrazumeva članstvo ujedinjene Nemačke u NATO-u nedopustivi poremećaj vojne ravnoteže u Evropi”. Zapad je na saopštenje iz Moskve odgovorio „hibridnom formulom”, po kojoj Zapadna Nemačka ostaje članica NATO-a, dok Istočna Nemačka dobija „specijalni vojni status”, to jest na njenu teritoriju neće ulaziti snage NATO-a, pri čemu bi i Moskva zadržala određeni broj svojih vojnika na teritoriji DDR-a.
Sa druge strane, DDR se veoma razlikovala od ostalih država Varšavskog pakta: nije postala nacija, već država čija legitimnost zavisi od jednog ideološkog koncepta. Naime, Poljska će uvek biti Poljska, Mađarska će uvek biti Mađarska, bez obzira na društveni sistem. Ali opravdanost postojanja Istočne Nemačke zasnivala se na očuvanju društvenog sistema. Za Sovjete je pouzdana DDR bila garant evropske bezbednosti, a stabilnost je bila zasnovana na neprekidnoj nemačkoj podeljenosti.
Dakle, to su bili razmišljanja, predlozi i kontrapredlozi u predvečerje nemačkog ujedinjenja pre 25 godina. Strategijske i bezbednosne posledice tog ujedinjenja oseća danas cela Evropa, osetili smo to i mi na području nekadašnje Jugoslavije.
Za Rusiju, u kontekstu krize u Ukrajini, ovo je konačan kraj nemačke igre. Vladimir Putin odlično poznaje Nemce. Oni njega očito ne…
(Politika)".
http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Putin-i-Nemci.sr.html
Interesi tzv. "velikih sila" su uvek isti : hegemonija i podcinjavanje drugih (obicno "malih ili malobrojnih naroda" ) na razne nacine , od kojih su mnogi u Istoriji bili na veoma bolne i tragicne nacine po te "male i ugnjetene" .
Da li ce i ovaj put da se "Istorija ponovi kao tragedija ili kao farsa" ?
Moze li se tako nesto i bez "krvi , stradanja , rusenja ..." ?
Objavljeno: 07/06/2015
Koliko Nemci poznaju Vladimira Putina i Rusiju? Može li Berlin dobro da proceni sledeće poteze ruskog predsednika kada je reč o ukrajinskoj krizi i sankcijama, to jest ekonomskom ratu između Zapada i Rusije? Profesor Fred Oldenburg iz Saveznog instituta za proučavanje ekonomije i politike istočnih zemalja u Kelnu izjavio je u februaru 1989. da „Berlinski zid ostaje na svom mestu i u narednih pet godina”. Za taj institut u Kelnu kažu inače da je najbolje obavešten o tome šta se događa u Rusiji.
Nekada su Rusi razlikovali tri tipa Nemaca. One dobre iz DR Nemačke, one zle iz SR Nemačke, koji su u previše bliskim odnosima sa SAD, i one iz Berlina. Onda se 20. jula 1988. u listu „Literaturna gazeta” pojavio članak pod naslovom „Nemci i mi”, u kome je pisalo: „U sovjetskim venama teče nemačka krv, naše gradove su izgradili nemački arhitekti, na carskom prestolu sedeli su Nemci…”
U Nemačkoj se beležilo oduševljenje za svakog novog generalnog sekretara sovjetske komunističke partije u poslednjih 40 godina: Brežnjev je veličan kao „golub iz Kremlja”, Andropov je primljen sa optimizmom, Gorbačov je izazivao histeriju nemačkog oduševljenja. Nemački saveznici optuživali su tada Bon za „gorbomaniju”, čak su u opticaju bile i spekulacije o novom Rapalskom ugovoru između Rusa i Nemaca, ugovoru poput onog iz 1922. Nemci su na kritike svojih saveznika odgovarali pitanjem: Zašto nama, Nemcima, nikada nije dopušteno da činimo ono što je dopušteno ostalim Zapadnjacima? Jer Francuzi i Italijani su u to vreme imali vrlo tesne ekonomske veze sa Moskvom, trgujući više od Nemaca.
Slična je situacija i danas u kontekstu krize u Ukrajini. Amerikanci i Rusi trguju više nego ikada ranije, američka kompanija „Bel” prodala je licencu za proizvodnju svojih helikoptera u Rusiji, SAD kupuju ruske strateške metale i raketne motore, a Evropa, pod pritiskom Vašingtona, ekonomski ratuje sa Rusijom. No, Angela Merkel ne popušta i zapravo diktira tempo evropskih odnosa sa Moskvom. Kako da se Evropa sporazume sa Rusima bez Amerikanaca? Kako da se međunarodna osa odnosa pomeri ka Evropi? Mihail Gorbačov je Zapadu ponudio istorijsku šansu, a Zapad je tu ruku pomirenja i saradnje sa prezirom odbio.
Vladimir Putin nudi Zapadu drugu šansu. Na Zapadu se pitaju koliko mogu da mu veruju. Kao da Francuzi, Nemci, Englezi i Italijani veruju svojim političarima. Amerikanci i Nemci se zavaravaju da mogu da utiču na razvoj situacije u jednoj tako velikoj zemlji kakva je Rusija. Može li Nemačka da utiče na politiku Južnoafričke Republike ili na politiku Nikaragve? A žele da sankcijama utiču na politiku Rusije.
Dopao mi je u ruke „Fajnenšel tajms” od 27. februara 1990. Nemačka javnost bila je zgranuta „neprijateljskim raspoloženjem” britanske premijerke Margaret Tačer u pogledu nemačkog ujedinjenja. Naime, Čelična Ledi je izjavila da je nemačko ujedinjenje izuzetno ozbiljno pitanje, ne samo za nemački narod već i za njegove saveznike i u Zapadnoj Evropi i u Severnoj Americi, i da se upravo zato pitanje nemačkog ujedinjenja ne tiče samo Nemaca.
U to je vreme formirana i koordinacijska grupa „dva plus četiri”, sačinjena od dve Nemačke i četiri sile pobednice Drugog svetskog rata, a problem budućeg odnosa ujedinjene Nemačke i vojnih saveza u Evropi bio je tada i najveća glavobolja za koordinacijsku grupu. Zapadni lideri pokušavali su da pronađu formulu po kojoj bi ujedinjena Nemačka bila sastavni deo NATO-a, ali da se istovremeno uzmu u obzir i svi bezbednosni interesi Moskve. Formulu su razradili nemački kancelar Helmut Kol i američki predsednik Džordž Buš. No, sovjetsko ministarstvo spoljnih poslova odmah je reagovalo saopštenjem prema kojem je „svako rešenje koje podrazumeva članstvo ujedinjene Nemačke u NATO-u nedopustivi poremećaj vojne ravnoteže u Evropi”. Zapad je na saopštenje iz Moskve odgovorio „hibridnom formulom”, po kojoj Zapadna Nemačka ostaje članica NATO-a, dok Istočna Nemačka dobija „specijalni vojni status”, to jest na njenu teritoriju neće ulaziti snage NATO-a, pri čemu bi i Moskva zadržala određeni broj svojih vojnika na teritoriji DDR-a.
Sa druge strane, DDR se veoma razlikovala od ostalih država Varšavskog pakta: nije postala nacija, već država čija legitimnost zavisi od jednog ideološkog koncepta. Naime, Poljska će uvek biti Poljska, Mađarska će uvek biti Mađarska, bez obzira na društveni sistem. Ali opravdanost postojanja Istočne Nemačke zasnivala se na očuvanju društvenog sistema. Za Sovjete je pouzdana DDR bila garant evropske bezbednosti, a stabilnost je bila zasnovana na neprekidnoj nemačkoj podeljenosti.
Dakle, to su bili razmišljanja, predlozi i kontrapredlozi u predvečerje nemačkog ujedinjenja pre 25 godina. Strategijske i bezbednosne posledice tog ujedinjenja oseća danas cela Evropa, osetili smo to i mi na području nekadašnje Jugoslavije.
Za Rusiju, u kontekstu krize u Ukrajini, ovo je konačan kraj nemačke igre. Vladimir Putin odlično poznaje Nemce. Oni njega očito ne…
(Politika)".
http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Putin-i-Nemci.sr.html
Interesi tzv. "velikih sila" su uvek isti : hegemonija i podcinjavanje drugih (obicno "malih ili malobrojnih naroda" ) na razne nacine , od kojih su mnogi u Istoriji bili na veoma bolne i tragicne nacine po te "male i ugnjetene" .
Da li ce i ovaj put da se "Istorija ponovi kao tragedija ili kao farsa" ?
Moze li se tako nesto i bez "krvi , stradanja , rusenja ..." ?
[/SIZE][/B]
