Pritisak Zapada zbog Srebrenice

Kako su nastale presude za "genocid" u srebrenici

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Sta-bi-bilo-da-je-rezolucija-prosla.sr.html

Шта би било да је резолуција прошла

Забрана порицања геноцида значила би да чињенице које утврђује некредибилни Хашки суд постају део нашег образовног система и обавезни део нашег колективног памћења, сматра адвокат Зденко Томановић



Зденко Томановић (Фото Танјуг), Милан Шкулић (Фото Бета)


Енглески историчар Дејвид Ирвинг не само да је у својој родној земљи објавио књиге у којима оправдава Хитлера и изражава сумњу у Холокауст, већ је контроверзни поглед на дешавања у Другом светском рату успео и да наплати. Осим бројних предавања, Ирвинг заинтересоване води у туристички обилазак нацистичких логора за 2.900 долара. На путу за Аушвиц, на пример, објашњава да је злогласни логор у ствари „немачки Дизниленд”, направљен заједничким снагама совјетских медија зарад осећаја кривице немачког народа.

Ирвинг у Британији може да прича шта му је воља јер Енглези држе до слободе говора толико да никад нису усвојили законску забрану порицања Холокауста каква у овој или оној форми постоји у 16 држава: Аустрији, Белгији, Чешкој, Француској, Немачкој, Мађарској, Израелу, Лихтенштајну, Литванији, Луксембургу, Холандији, Пољској, Португалу, Румунији, Словачкој и Швајцарској. Међутим, слободу говора Велика Британија очигледно види другачијом диоптријом када је у питању Србија, будући да је у свим верзијама нацрта резолуције које је покушала да прогура у Уједињеним нацијама предвидела забрану порицања геноцида у Сребреници.

„Да је Русија јуче одлучила да не уложи вето, Савет безбедности би усвојио британску резолуцију, што би врло вероватно водило притиску да Србија у своје законе унесе забрану порицања геноцида”, сматра професор Правног факултета у Београду Милан Шкулић.

Идеја да је неопходно законски увести казну за сваку помисао да сребренички масакр није геноцид није нова. Пре неколико година за то се снажно залагала Либерално демократска странка Чедомира Јовановића, али и председница Хелсиншког одбора за људска права Соња Бисерко. Могуће је да су то учинили по угледу на Немачку која не само да затвором кажњава негацију Холокауста, већ је 2007. године затражила од Европског парламента да свака чланица ЕУ предузме мере како би се казнило порицање и тривијализовање геноцида, злочина против човечности и ратних злочина.

Може ли се масакр у Сребреници поредити са Холокаустом? Шта би у случају Србије значила забрана порицања геноцида? Изједначавање опсаде Сарајева са опсадом Стаљинграда, девојчице Злате Филиповић са Аном Франк, а Слободана Милошевића са Хитлером? Под ударом таквог законског решења биле би забрањене многе интелектуалне дебате. Многи истакнути правници у свету оспоравају да се у Сребреници десио геноцид, а и један немачки судија у Хашком трибуналу, Кристоф Флиге, изнео је мишљење да тај термин пристаје само Холокаусту. Амерички професор права са Универзитета у Питсбургу Роберт Хејден сматра да је забрана порицања геноцида нови облик вербалног деликта какав је постојао у СФРЈ. Тада је Амнести интернешнел тврдила да се том одредбом кривичног закона крше људска права из политичких разлога.

– Поређење највећег злочина у историји човечанства над Јеврејима, али и словенским народима у НДХ, посебно Срба, са било којим злочином у некадашњој Југославији била би увреда за жртве Другог светског рата. Тако би се релативизовао тај неспоран систем геноцида који су учинили нацисти и њихови савезници. У историји Другог светског рата није забележено да су Немци било где системски побили мушкарце Јевреје, а поштедели жене и децу – изричит је Шкулић.

Наш саговорник става је да не треба посебно уводити санкције за дела те врсте, већ да о томе треба судити да ли је нешто изречено у намери да се изазове верска, расна и национална мржња.

– Шта бисмо онда радили са Јерменима у случају Турске, или са Србима у Хрватској током НДХ? Забрана порицања геноцида могла би да резултира бројним злоупотребама и довела би до ситуације у којој би судови писали историју, што је врло опасно – сматра Шкулић и додаје да Сједињене Америчке Државе, које су биле значајан фактор у борби против фашизма, нису забраниле негирање Холокауста.

Један број заговорника идеје да се они који оспоравају злочине у Сребреници кривично гоне родио се истовремено с пресудом за геноцид коју је српском генералу Радославу Крстићу изрекао Хашки трибунал. До тада је у српским академским круговима, укључујући и „другу Србију”, готово постојало јединство у ставу да масакр сребреничких муслимана није био геноцид у правном смислу те речи.

Вилијам Шабас, западни експерт међународног права, истиче да је употреба речи геноцид за сребренички масакр „екстравагантна” и сматра да је њено коришћење оправдано само у случају Холокауста.

Дебате о томе да ли је масакр у Сребреници геноцид све мање су правно, а све више питање политичког афинитета. Док једни порицањем геноцида указују на грешке Хашког суда, други би да његове пресуде постану свете књиге.

Зденко Томановић, правни саветник Слободана Милошевића у Хагу, каже да га је увек бринула могућност да би одлуке таквог суда могле да постану неприкосновене.

– Указивао сам да ће се вршити притисак да чињенице које је утврђивао тај суд, буду обавезни део наметнутог нам колективног сећања које мора бити уграђено и у наш систем образовања. И управо се то и дешава. Дакле, тражи се да пресуде суда и утврђене чињенице и правна вредновања тога суда, који према мишљењу стручне јавности, па чак и према мишљењу лаика и политичара, у свом раду није уверио ни домаћу ни међународну јавност у своју правду, сада и у будућности више никада нико не сме да дискутује нити погрешно тумачи ни оспорава – каже за „Политику” Томановић.

Наш саговорник истиче и да овај суд није остварио ниједну сврху због којег је основан – није допринео помирењу у региону, дао сатисфакцију жртвама, довео до суочавања са прошлошћу, па чак ни послао јасну поруку да постоји међународна правда.

– Поједини правни ставови и чињенице, утврђене у појединим пресудама, потпуно су спорни не само у правном већ и у историјском, социолошком и културолошком погледу па на крају и у чињеничном смислу. А тражи се да то постане нови старт у нашем памћењу, који више нико никада не може преиспитивати нити доводити у питање. Такође сам уверен да уколико на то пристанемо, у наредном периоду бићемо изложени још жешћем притиску да чињенице које утврђује некредибилни суд постану део нашег образовног система и обавезни део нашег колективног памћења. А то је колективна одговорност Срба за све нежељене последице разних ратних догађања на територији бивше Југославије – закључује Томановић.



Бошњачки политичари ових дана јасно су ставили до знања да је услов за помирење признање геноцида.

– Сада је на Вучићу да оцени на шта ће свести своју посету 11. јула – да ли долази да призна и покаје се у име српског народа или долази да нас понизи и негира – рекао је Ћамил Дураковић, начелник општине Сребреница, и истакао да без признања геноцида нема ни искреног кајања.

Амир Зукић, генерални секретар Странке демократске акције БиХ, рекао је да „само болесни умови могу да негирају и затварају очи на оно што се догодило”.

– Сви који негирају геноцид у Сребреници, спремни су да подрже и охрабре оне који би то евентуално и у будућности чинили – рекао је Зукић и додао да не мисли да је премијер Србије Александар Вучић „истински освешћен у вези с оним што се заиста догодило у Сребреници”.
В. Аранђеловић
објављено: 10.07.2015.

http://www.pravda.rs/2015/07/13/masakr-je-isprovocirao-oric/

Масакр је испровоцирао Орић

Чешки посланик у Европском парламенту Милослав Рансдорф имао је храбрости да поводом дебате пре усвајања резолуције о Сребреници крајем прошле недеље на заседању у Стразбуру, одступи од једностраног приступа и јавно постави питање одговорности Насера Орића.





– Има много доказа о насиљу које су спроводиле трупе овог бизнисмена из Тузле. Срби су од холандских снага стационираних у Сребреници тражили заштиту. Али нико није ништа предузео, и то је био основни разлог за трагедију у Сребреници. Истина је, већина жртава су били муслимани, али Орић, који је све то испровоцирао, никада није осуђен – каже Рансдорф, члан Комунистичке партије Чешке и Моравске.


Хаг га је ослободио оптужби…

– Пуштен је због тога што су сведоци или убијени, или су нестали, или нису били у прилици да говоре. Зато је, због недостатка доказа, ослобођен.


Предложили сте и амандман на резолуцију, али је одбијен?

– Затражио сам да се у резолуцију ЕП о Сребреници унесе део о Насеру Орићу, с предлогом да се започне истрага о ономе што је починио. Улога Орића треба да буде детаљно испитана. Није, међутим, прихваћен ниједан од наших предлога. Ни овај о Орићу, који сам лично поднео.


Демонизација Срба

Мислите ли да у ЕУ, генерално, постоји једна истина која не сме да се доводи у питање?

– Срби су до сада били демонизовани. То су слогани које медији стално понављају.

Pitam se sta britanski princ Harry misli o negiranju Holokausta i o ubijanju muslimana u Srebrenici?

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2015&mm=07&dd=14&nav_category=11&nav_id=1015562

Zurof: Srebrenica nije genocid

Direktor Centra "Simon Vizental" Efraim Zurof izjavio je da masakr muslimana u Srebrenici 1995. godine nije bio genocid.





Zurof je upozorio da treba biti oprezan kada se koristi termin genocid i dodao kako ne negira ubistva muslimana u Srebrenici.

"Ne poričem da su srpske snage ubile muslimane u Srebrenici, što nije smelo da se desi i ti ljudi treba da budu izvedeni pred sud, ali u Srebrenici se nije dogodio genocid. Ako su srpske snage pustile žene i decu da odu, to nije genocid. Sve je to politika, rekao je Zurof za Sputnik.

Politička odluka, smatra Zurof, stoji i iza predloga britanske rezolucije o Srebrenici, na koji je Rusija stavila veto u Savetu bezbednosti.

Zapadne zemlje su želele da naprave simbol od srpskih zločina tokom ratova devedesetih, kako bi opravdale ono što su želele da postignu sa Dejtonskim sporazumom, a Srebrenica je za to poslužila jer je bila najveća tragedija, ocenio je Zurof.

Podseća da su isti ljudi, poput Bila Klintona, događaje u Ruandi odbili da okarakterišu kao genocid.

Klinton nije želeo da obaveže SAD, a to jeste bio genocid. Zbog toga što je odbio da te događaje nazove genocidom, mnogi su izgubili živote, podvukao je Zurof.

Direktor Centra "Simon Vizental" smatra da u Istočnoj Evropi pokušava da se promeni definicija genocida.

"U Evropi danas postoje pokušaji da se promeni istorija Drugog svetskog rata i holokausta, pa tako vidimo pokušaj da se izjednače komunizam i nacizam, što istorijski nije tačno. U oba slučaja reč je o strašnim zločinima, ali komunistička ideologija nije podrazumevala istrebljenje celog jednog naroda i industriju smrti, kao što je to bilo tokom nacističke ere", ukazao je Zurof.

Pošto je holokaust postao simbol, objasnio je Zurof, svi hoće da prikažu zločine kao holokaust, jer tako dobijate priznanje, odštetu, što mi zovemo čežnjom za holokaustom.

Zemlje poput Litvanije, Letonije, Estonije, čiji su pripadnici učestvovali u masovnim zločinima, imaju izbor da budu predstavljeni kao nacija ubica ili nacija žrtava. Jasno je da žele da budu žrtve, ističe Zurof.

Izraelski istoričar američkog porekla, koji je zaslužan za izvođenje pred sud mnogih bivših nacista, među kojima i komandanta koncentracionog logora Jasenovac i ustaškog zločinca Dinka Šakića, kaže da u Hrvatskoj situacija nije crno-bela.

"Problem je što je to zemlja u kojoj je značajan deo populacije nostalgičan za ustaškom prošlošću. Primer je i to što je Tompson dugo jedan od najpopularnijih pevača u Hrvatskoj, a on je rasista, podržava ustaše, peva užasne pesme o ubijanju Srba, o ubijanju Stipe Mesića", ponavlja Zurof.

To, kako ističe, znači da nešto nije u redu, ali ne znači da su svi Hrvati fašiste i ustaše.

"Mnogi u Hrvatskoj su se protivili fašizmu i mrze sve to. Mesić je radio protiv toga dok je bio predsednik, ali kada sadašnji predsednik odlazi u Blajburg, šta da kažem. To je neverovatno", zaključuje Zurof.

Zapad bi nam napravio veliku uslugu kad bi prekinuo da nas uci kako treba da zivimo i umesto toga nas pomogao materijalno . Ali , on principijelno i tradicionalno nikog ne pomaze materijalno , vec nas sve odreda pljacka - a i to mu nije dovoljno nego nas periodicno natera da ratujemo .... Ko to ne vidi taj je dobri bosnjanin i srpski liberal - ...

ЧЕДОМИР АНТИЋ
Помирења нема без истине
Ако се гнушам злочина које је починила војска мог народа, то не значи да треба да помажем напор друге стране да политичком употребом злочина промени мировни уговор
Србија се значајно променила од 1995. године. Ни свет више није исти. Једино што се врло мало или нимало није променило то је политика Загреба и бошњачког Сарајева. Пре десет година, када је обележавана десетогодишњица масакра Бошњака у Сребреници, Србија је учинила нешто што суседне земље нису, чак ни када је реч о даљој прошлости. Реч је о искреном суочавању са злочином и сасвим природним, унутрашњим поделама и недоумицама које га прате. Пре десет година српски председник је отишао у Сребреницу. Много више пажње је посветио Сребреници него стратиштима хиљада српских жртава које су током рата пале у том делу Подриња. У Братунац је пред споменик српским жртвама послао свог саветника. Годину дана раније, у својој инаугурационој беседи говорио је и о злочину у Сребреници. Управо о десетој годишњици злочина међу седамнаест високих официра и државних дужносника које је ухапсила и изручила српска држава били су и они које ће Хашки трибунал осудити на доживотне робије због злочина у Сребреници. Србији се годинама после ипак судило у Хагу, по тужби коју је противно Уставу БиХ поднело бошњачко-хрватско вођство ове државе. Тужили су само Србију, не и Црну Гору. Намера је била да Србији буде наметнути „пунски мир” и репарације вредне милијарде евра. Због интереса САД и ЕУ ова тужба није прошла. О петнаестој годишњици злочина Народна скупштина Србије донела је резолуцију о злочину у Сребреници.
За то време у Сарајеву и Загребу су политичке елите остале у менталном стању рата. Постоји тежња да масакр у Сребреници буде представљен као злочин над свим злочинима на овим просторима, који оправдава много тога другог и укида многа права. Британска влада је 2005. подстицала истицање билборда са сликама ископаних лешева широм Београда. И данас Британија предлаже резолуцију која истиче термин геноцид и запоставља помирење и српске жртве. Из Лондона нам стиже активиста намеран да организује перформанс са бројевима и лежањем на београдској улици. Међу онима који су се јавили да учествују јесте и генералско унуче које се својевремено много наљутило када је британска полиција задржала Ејупа Ганића под оптужбама за масакр у Добровољачкој улици...
И док ће еуропски активисти лежати у Београду са бројевима у рукама, у Швајцарској је по потерници Србије ухапшен Насер Орић. Ослобођен у Хагу, баш као што су ослобођени скоро сви оптужени за злочине над Србима (као и неки Срби за које је јавност сумњала да сарађују са САД). Остао је неосуђен и у Сарајеву упркос тешким оптужбама. Управо су пре два дана српски и хрватски посланици у законодавној установи Босне и Херцеговине лоше оценили то тужилаштво. Српско тужилаштво за ратне злочине осудило је у 90 одсто случајева Србе. Кад год неког Србина случајно ослободе, дођу на стуб срама. Тужилаштво у Сарајеву готово да и није судило убице хиљада српских цивила, већина оптужених у БиХ су Срби, а разликују се и квалификације за исте злочине.
О каквом помирењу ми данас говоримо када организациони одбор за обележавање годишњице злочина у Сребреници прети отказивањем ове комеморације уколико Насер Орић не буде пуштен из Швајцарске? За неупућене, у Хрватској су врло кивни на генерала Драгољуба Михаиловића (који за време рата није ступио на њено тло), а током Другог светског рата су у данашњим границама Хрватске четници – према хрватским статистикама из времена Броза – убили све заједно мање Хрвата него што су Орићеве трупе убиле Срба у неколико општина...
Иницијатор комеморације у Београду каже како је потребно да признамо геноцид као Немци нацистичке злочине и холокауст. На страну неукусни истоветни приступ злочинима који су сви гнусни, али се и разликују... Одакле некоме право да се одриче успомене на злочине над туђим братом, оцем, ћерком или рођаком?
Намеравам да дођем на београдски скуп обележавања злочина у Сребреници. Нећу лежати, ни носити број. Не желим ни да сметам. Мислим да је ред да тамо, или у близини, где полиција дозволи, стојим у спомен на судију Слободана Илића, за кога наводи оптужнице кажу да му је Насер Орић ископао очи и затим га заклао.
Помирења нема без истине. Као и болести, и злочини захтевају, сваки понаособ, посебан приступ, а помирење – баш као и лечење – различиту методу. Ако се гнушам злочина које је починила војска мог народа, коју сматрам својом, то не значи да треба да помажем напор друге стране да политичком употребом злочина промени мировни уговор. Али, чак ни истина и правда неће бити довољни за помирење док сви народи не добију она права за која су, од Словеније до Косова, управо британски и амерички политичари, били спремни да ратују.
*Напредни клуб


Чедомир Антић
објављено: 26.06.2015

sva politika dos-a je korak ko korak vodila tome da se pocetna pozicija zagreba i alije proglasi za ispravnu,

a pocetna pozicija, sfrj, srbije, srba i svih postenih gradjana na ovom prostorima proglasi za pogresnu i da se sva krivica za ratove skine sa zapada i prebaci na srbe

e pa zahebai ste se malo! mi smo to sto smo, a zlocinci sa zapada i njihove sluge ostaju zlocinci, sto i samo dokazuju svaki dan

Gan: London pogrešio, rezolucija vodi u sukobe

Tanjug | 15. 07. 2015.
Sekretar Britansko-srpske privredne komore u Beogradu Džejms Gan osudio je napad na premijera Srbije Aleksandra Vučića u Potočarima i rekao da je Bosni i čitavom regionu potrebno pomirenje a nikako novi sukobi.

Gan osudio napad na premijera Vučića
- Premijer Aleksandar Vučić dobio je aplauz od članova biritanske zajednice u Srbiji za odluku da ode u Srebrenicu i pokaže saosećanje sa majkama žrtava koje su brutalno pobijene u zločinu pre 20 godina - rekao je Gan za "Naše novine".

Prema njegovim rečima, državljani Velike Britanije koji žive i rade u Srbiji najoštrije su osudili postupke onih koji su izazvali bacanje kamenica na premijera Vučića.

- Ovom regionu je potrebno pomirenje i suživot, a svaki pokušaj destabilizacije, incident i akt nasilja samo nastavljaju nepoverenje i vode u nove sukobe - naveo je Gan.

On je istakao da je Srebrenica skraćenica za sve zločine od pre dve decenije.

- Moji prijatelji iz Srbije pitali su me zašto je britanska vlada predložila rezoluciju o Srebrenici, kada ima svoju kolonijalnu istoriju utemeljenu na zločinima iz prošlosti. Oni smatraju da je ovo licemerje - rekao je Gan.

- Ja njih razumem, ali ne mogu da odgovaram ni u čije ime, pa ni u ime Vlade Velike Britanije. Međutim, mogu da iznesem moj lični stav, a to je da je Britanija trebalo bolje da izbalansira i da traži priznanje istorije genocida na Balkanu od početka Drugog svetskog rata, a ne da upire prstom u jednu stranu i traži krivicu na jednoj strani - rekao je Gan i dodao da to komplikuje ionako već dovoljno komplikovanu situaciju i vodi u nove sukobe.

Kliknite za proširenje...

Џејмсу Гану изгледа треба цртати да су Британцима и кад је у питању Балкан руке до лаката крваве.

Спутњик: У последњих 20 година из западних земаља стигло око 200 милиона евра донација за Сребреницу, само мали део употребљен за обнову града

четвртак, 16. јул 2015.
Стотине милиона евра слило се у Босну и Херцеговину за Сребреницу у последњих двадесет година. Само мали део је употребљен за обнову града.

Сребреница је највећа перионица новца на Балкану, рекао је за Спутњик Маринко Секулић, новинар РТВ Сребреница, који је истраживао средства која су у последњих двадесет година неконтролисано улазила у Босну и Херцеговину за овај град.
„Главни део новца узму странци, наши на нивоу БиХ, мањи део локалне власти, а најмање они којима је намењен“, каже Секулић.

Из западних земаља је дошло око 200 милиона евра донација за Сребреницу, највише из САД, Италије и Велике Британије, према сазнањима француског информативног портала „Медијапарт“.

„Многе државе су давале новац да умире савест и допуштале да се тај новац краде“, каже Џевад Галијашевић, стручњак за питања безбедности.

У Сребреници је пре рата живело око 37.000 људи, данас је мање од 7.000 становника. Пре рата је у граду било око 10.000 запослених, а данас око хиљаду, од којих већина живи у другим општинама, неки и у суседној Србији.

Од донација које су биле намењене Сребреници сваки становник је могао да подигне кућу, примећује Секулић. Ћамил Дураковић, председник Општине Сребреница, каже да је изграђено преко 2.500 кућа.

„Било је ту и пропалих пројеката, џаба улагања, округлих столова, семинара, прича, шупљина… Експерата који дођу да нам предају како се мири, како се седи заједно, психотерапије“, каже он.

У последње три године, колико води град, у градску касу се слило „не више од 5 милиона конвертибилних марака“, или око 2,5 милиона евра.

„Прошла су времена када сте могли да напишете писмо амбасади и сутрадан добијете паре на рачун. То је било 2003, 2004. године, али тога више нема. Све иде кроз пројекте, врло бирократски, а било је периода када је било другачије. То су били неки други људи“, додаје Дураковић опрезно.

Званични подаци о томе колико је новца од страних донација, држава и невладиних организација стигло у БиХ не постоје — комисије које су се тиме бавиле на нивоу Федерације БиХ то нису установиле. Медији су говорили о двадесетак милијарди конвертибилних марака (око 10 милијарди евра), од чега шест до осам милијарди није употребљено у сврхе за које је било намењено. Средства за обнову кућа и набавку машина завршавала су у приватним џеповима, а било је чак и превара приликом изградње Меморијалног центра у Поточарима. Галијашевић упире прстом на Странку демократске акције.

„Донације су нарочито биле честе за живота Алије Изетбеговића. Средства су нестајала готово читаву деценију. То је рађено плански“, каже Галијашевић.

Општина Сребреница највише сарађује са Програмом Уједињених нација за развој. Агенција УН је уложила у пољопривреду, механизацију, поправку кућа. Потпуно погрешна политика, сматра Секулић.

„УНПД већ годинама инвестира у развој пољопривреде и сточарства, али ово је брдско-планински крај, нема великих обрадивих површина, уситњени су поседи, успевају само одређене културе. Људи су радили у индустрији, шумарству, рударству“, објашњава новинар РТВ Сребреница.

Случај Џејмса Тилмана, који је дуго важио за „најутицајнијег човека Вашингтона“ у БиХ, пример је како функционише механизам корупције. Амерички дипломата је ухапшен 2013. године у САД због крађе донаторских средстава за развој безбедносних агенција у БиХ.

„Тилман је ведрио и облачио свим америчким донацијама у БиХ. Оног тренутка када је ухапшен у Америци, логично би било да и онај ко је у безбедносним агенцијама усмеравао средства помоћи којима је управљао Тилман буде под истрагом. Али тада бисте дошли до Драгана Мектића, данашњег министра безбедности, који је сам имплементирао око 300 милиона који су дошли преко Тилмана. Како да водите истрагу у таквим околностима?“, пита Галијашевић.

За овог аналитичара, БиХ је циљано корумпирано друштво.

„Ми немамо правосуђе. Ово што имамо је теледиригована марионета са Запада, инструмент који разара државу. Овакво правосуђе је омча око врата БиХ, а донације за Сребреницу и БиХ уопште су само један од показатеља криминалне улоге тужилаштва“, каже саговорник Спутњика.

(Спутњик)

Ćamila Durakovića- načelnik opštine Srebrenica: Vučića su „napale ljudske fukare i miševi“.



„Pošto sam bio na dženazi u Potočarima, veoma mi je žao što je napadnut Vojvoda Vučić! Umesto njega, trebali su dobro izlemati i tebe i takve kao što si ti“, piše u pismu, uz poruku „selam, ti bolesna bagro naša“.

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/5...-Durakovicu-Umesto-Vucica-treba-izlemati-tebe

Тако је.
Западно гјубре само кешом пере образ.
А он се покраде.
Јапанци су давали:
толико и толико садница трешње...
толико и толико аутобуса... конкретно...