Milan Mijailović
Primećen član
- Poruka
- 536
"Nebesa kazuju slavu Božju, i dela ruku Njegovih glasi svod nebeski." "Jer šta se na Njemu ne može videti, od postanja sveta moglo se poznati i videti na stvorenjima, i Njegova večna sila i božanstvo, da nemaju izgovora." (Psalam 19,1; Rimljanima 1,20)
Sklad Biblije i prirode u brojnim (naročito u ključnim) pitanjima jedan je od osnovnih pokazatelja Božanskog nadahnuća njenih autora a budući da jednostavne i opšte poznate činjenice dovoljno govore, temu će, uglavnom, činiti odgovarajuća poređenja, pri čemu, radi neophodnog reda, ističemo činjenicu da živa i inteligentna bića Može da Stvori samo Živ i Inteligentan Stvoritelj (budući da nam niko ne može dati ono što sam nema), koju, dakle, potvrđuje i Pasterov zakon.
Određenim redosledom, najpre razmatramo Biblijsko otkrivenje Boga kao Svemoćnog bića:
"A kad Avramu bi devedeset i devet godina, javi mu se Gospod i reče mu: Ja sam Bog Svemogući, po mojoj volji živi, i budi pošten." (1. Mojsijeva 17,1)
Da Bog jeste Svemoguć, o tome dovoljno govori već činjenica da Sam, kao Subjekat stvaranja (po prirodnoj te nepremostivoj distanci između subjekta i objekta), postoji mimo svega stvorenog (te i svega ograničenog, što implicira da mora biti Neograničen - Svemoguć).
Sledeće značajno otkrivenje jeste to da je On - Jedan:
"Ovako govori Gospod Car Izrailjev i Izbavitelj njegov, Gospod nad vojskama: Ja sam prvi i ja sam poslednji, i osim mene nema Boga." (Isaija 44,6)
U prilog tome najpre ide činjenica da je postojanje više Svemogućih bića nelogično, a stoga što je Jedno dovoljno da bi sve bilo stvoreno i održavano kroz večnost.
Osim toga, postojanje više Božanstava bi, zbog moguće podele stvorenja (po ličnim simpatijama prema određenom Božanstvu), lako moglo da bude kobno po jedinstvo stvorenih bića, bez kojeg - budući da je uzrok nejedinstva greh (koji je, pak, uzročnik smrti) - nema opstanka.
Potvrdu pruža i činjenica da Univerzum prožima jedan princip, koji se ogleda i u istovetnom (loptastom) obliku nebeskih tela.
Sledeći sklad Biblije i prirode nalazimo u otkrivenju Boga kao Zajednice Triju ličnosti:
"Ja i Otac Jedno Smo. A Jevreji opet uzeše kamenje da Ga ubiju. Isus im odgovori: Mnoga vam dobra dela javih od Oca svog; za koje od onih dela bacate kamenje na me? Odgovoriše Mu Jevreji govoreći: Za dobro delo ne bacamo kamenje na te, nego za hulu na Boga, što ti, čovek budući, gradiš se Bog." "I zato još više gledahu Jevreji da Ga ubiju što ne samo kvaraše subotu nego i Ocem svojim nazivaše Boga i građaše se jednak Bogu." (Jovan 10,30-33; 5,18)
"I Ja ću umoliti Oca, i daće vam drugog utešitelja da bude s vama vavek." (Jovan 14,16)
"Pazite dakle na sebe i na sve stado u kome vas Duh Sveti postavi vladikama da pasete Crkvu Gospoda i Boga koju steče krvlju Svojom." (Dela 20,28)
Osnovnu potvrdu množine Božanskih ličnosti predstavlja činjenica da je za ljubav (koja je, prirodno, i osnovni činilac Božjeg karaktera) - kako se i kaže - potrebno dvoje. No, kada ovu činjenicu sagledavamo šire, uviđamo da je za uspostavljanje životnog (te i kružnog) toka, neophodan treći subjekat, i to stoga što se jednosmerno (a uzročno-posledični poredak jeste samo takav: jednosmeran - od uzroka ka posledici) kretanje između dveju tačaka neminovno prekida dok postojanje trećeg činioca omogućava kružni tok, u kojem se određen uticaj, po polasku iz prve tačke, posredstvom druge i treće može vratiti prvoj (što implicira da je postojanje četvrte suvišno).
Isti princip postoji i u mehanizmu samospoznaje, kada se naše ja, iako smo jedinke, zahvaljujući uticaju trećeg faktora, prilikom razmišljanja o sebi, evidentno udvaja (naše ja je, u tim trenucima, i subjekat i objekat posmatranja), što se može predstaviti i ogledanjem u ogledalu, kada postoje tri slike našeg lika: jedna smo mi, druga je lik u ogledalu a treća njegov odraz u našem umu, gde se slika registruje.
O postojanju upravo Triju Božanskih ličnosti (Koje spojem različitih moći grade puninu Božanskih atributa, upravo kao što je i čovek, koji je stvoren po NJihovom obličju, zajednica dvaju bića različitih atributa, koji se međusobno dopunjuju do zajedničkog savršenstva, koje i sami postižu delovanjem Trećeg entiteta, odnosno - Boga), vrlo upečatljivo, svedoče i sledeće činjenice:
Tri dimenzije prostora (širina, visina i dužina);
Tri dimenzije vremena (prošlost, sadašnjost i budućnost);
Tri agregatna stanja svega stvorenog (čvrsto, tečno i gasovito);
Tri nebeska tela od bitnog značaja za život na Zemlji (sama Zemlja, Mesec i Sunce);
Tri osnovna elementa našeg sveta (zemlja, vazduh i voda);
Tri osnovna oblika života na Zemlji (Ljudski, životinjski i biljni svet);
Tri komponente ljudskog bića (telo, um i savest/slobodna volja);
Tri grupacije životinjskih bića (po staništima: kopneni, riblji i ptičji svet);
Tri elementa neophodna za život: vazduh, voda i hrana.
Još jedna značajna činjenica koja otkriva sklad Biblije i prirode jeste ta da je duga - za koju je Bog Rekao da predstavlja NJegov naročit znak (znak da više nikada neće biti potopa: 1. Mojsijeva 9,12-17) - natprirodna pojava, što se ogleda u činjenici da se njena svetlost ne prostire pravolinijski (već, dakle, lučno a da se svetlost, po pravilu, prostire pravolinijski, to je opšte poznato. Da nije tako, nijedan predmet ne bismo mogli da vidimo na mestu na kom se zaista nalazi, niti bismo mogli da uvidimo njegov stvaran oblik).
Vredan pažnje je i podatak da Biblija, za razliku od određenog broja verskih izvora, Boga predstavlja kao isključivo Dobrog:
"Nijedan kad se kuša da ne govori: Bog me kuša; jer se Bog ne može zlom iskušati, i On ne kuša nikoga; Nego svakog kuša njegova slast, koja ga vuče i mami. Tada zatrudnevši slast rađa greh; a greh učinjen rađa smrt. Ne varajte se, ljubazna braćo moja!
Svaki dobri dar i svaki poklon savršeni odozgo je, dolazi od Oca svetlosti, u kog nema promenjivanja ni menjanja videla i mraka;" (Jakov 1,13-17)
"Ljubazni! Da ljubimo jedan drugog; jer je ljubav od Boga, i svaki koji ima ljubav od Boga je rođen, i poznaje Boga. A koji nema ljubavi ne pozna Boga; jer je Bog ljubav." (1. Jovanova 4,7.8)
Potvrdu predstavlja činjenica da se dobro i zlo međusobno isključuju (dobro je samo ono što je potpuno dobro; sve drugo je - manje ili više - loše), te i sama priroda zla - a stoga što ono postoji samo na uštrb dobra. Ono je, drugim rečima, sila koja se suproti sili stvaranja te je Bogu apsolutno strano, zbog čega će, vrlo skoro, biti zauvek zaustavljeno.
"I videh nebo novo i Zemlju novu; jer prvo nebo i prva Zemlja prođoše, i mora više nema. I ja Jovan videh grad sveti, Jerusalim nov, gde silazi od Boga s neba, pripravljen kao nevesta ukrašena mužu svom. I čuh glas veliki s neba gde govori: Evo skinije Božije među ljudima, i živeće s njima, i oni će biti narod Njegov, i sam Bog biće s njima Bog njihov. I Bog će otrti svaku suzu od očiju njihovih, i smrti neće biti više, ni plača, ni vike, ni bolesti neće biti više; jer prvo prođe. I reče Onaj što seđaše na prestolu: Evo sve novo tvorim. I reče mi: Napiši, jer su ove reči istinite i verne. I reče mi: Svrši se. Ja sam Alfa i Omega, Početak i Svršetak. Ja ću žednome dati iz izvora vode žive za badava. Koji pobedi, dobiće sve, i biću mu Bog, i on će biti moj sin." (Otkrivenje 21,1-7)
Sklad Biblije i prirode u brojnim (naročito u ključnim) pitanjima jedan je od osnovnih pokazatelja Božanskog nadahnuća njenih autora a budući da jednostavne i opšte poznate činjenice dovoljno govore, temu će, uglavnom, činiti odgovarajuća poređenja, pri čemu, radi neophodnog reda, ističemo činjenicu da živa i inteligentna bića Može da Stvori samo Živ i Inteligentan Stvoritelj (budući da nam niko ne može dati ono što sam nema), koju, dakle, potvrđuje i Pasterov zakon.
Određenim redosledom, najpre razmatramo Biblijsko otkrivenje Boga kao Svemoćnog bića:
"A kad Avramu bi devedeset i devet godina, javi mu se Gospod i reče mu: Ja sam Bog Svemogući, po mojoj volji živi, i budi pošten." (1. Mojsijeva 17,1)
Da Bog jeste Svemoguć, o tome dovoljno govori već činjenica da Sam, kao Subjekat stvaranja (po prirodnoj te nepremostivoj distanci između subjekta i objekta), postoji mimo svega stvorenog (te i svega ograničenog, što implicira da mora biti Neograničen - Svemoguć).
Sledeće značajno otkrivenje jeste to da je On - Jedan:
"Ovako govori Gospod Car Izrailjev i Izbavitelj njegov, Gospod nad vojskama: Ja sam prvi i ja sam poslednji, i osim mene nema Boga." (Isaija 44,6)
U prilog tome najpre ide činjenica da je postojanje više Svemogućih bića nelogično, a stoga što je Jedno dovoljno da bi sve bilo stvoreno i održavano kroz večnost.
Osim toga, postojanje više Božanstava bi, zbog moguće podele stvorenja (po ličnim simpatijama prema određenom Božanstvu), lako moglo da bude kobno po jedinstvo stvorenih bića, bez kojeg - budući da je uzrok nejedinstva greh (koji je, pak, uzročnik smrti) - nema opstanka.
Potvrdu pruža i činjenica da Univerzum prožima jedan princip, koji se ogleda i u istovetnom (loptastom) obliku nebeskih tela.
Sledeći sklad Biblije i prirode nalazimo u otkrivenju Boga kao Zajednice Triju ličnosti:
"Ja i Otac Jedno Smo. A Jevreji opet uzeše kamenje da Ga ubiju. Isus im odgovori: Mnoga vam dobra dela javih od Oca svog; za koje od onih dela bacate kamenje na me? Odgovoriše Mu Jevreji govoreći: Za dobro delo ne bacamo kamenje na te, nego za hulu na Boga, što ti, čovek budući, gradiš se Bog." "I zato još više gledahu Jevreji da Ga ubiju što ne samo kvaraše subotu nego i Ocem svojim nazivaše Boga i građaše se jednak Bogu." (Jovan 10,30-33; 5,18)
"I Ja ću umoliti Oca, i daće vam drugog utešitelja da bude s vama vavek." (Jovan 14,16)
"Pazite dakle na sebe i na sve stado u kome vas Duh Sveti postavi vladikama da pasete Crkvu Gospoda i Boga koju steče krvlju Svojom." (Dela 20,28)
Osnovnu potvrdu množine Božanskih ličnosti predstavlja činjenica da je za ljubav (koja je, prirodno, i osnovni činilac Božjeg karaktera) - kako se i kaže - potrebno dvoje. No, kada ovu činjenicu sagledavamo šire, uviđamo da je za uspostavljanje životnog (te i kružnog) toka, neophodan treći subjekat, i to stoga što se jednosmerno (a uzročno-posledični poredak jeste samo takav: jednosmeran - od uzroka ka posledici) kretanje između dveju tačaka neminovno prekida dok postojanje trećeg činioca omogućava kružni tok, u kojem se određen uticaj, po polasku iz prve tačke, posredstvom druge i treće može vratiti prvoj (što implicira da je postojanje četvrte suvišno).
Isti princip postoji i u mehanizmu samospoznaje, kada se naše ja, iako smo jedinke, zahvaljujući uticaju trećeg faktora, prilikom razmišljanja o sebi, evidentno udvaja (naše ja je, u tim trenucima, i subjekat i objekat posmatranja), što se može predstaviti i ogledanjem u ogledalu, kada postoje tri slike našeg lika: jedna smo mi, druga je lik u ogledalu a treća njegov odraz u našem umu, gde se slika registruje.
O postojanju upravo Triju Božanskih ličnosti (Koje spojem različitih moći grade puninu Božanskih atributa, upravo kao što je i čovek, koji je stvoren po NJihovom obličju, zajednica dvaju bića različitih atributa, koji se međusobno dopunjuju do zajedničkog savršenstva, koje i sami postižu delovanjem Trećeg entiteta, odnosno - Boga), vrlo upečatljivo, svedoče i sledeće činjenice:
Tri dimenzije prostora (širina, visina i dužina);
Tri dimenzije vremena (prošlost, sadašnjost i budućnost);
Tri agregatna stanja svega stvorenog (čvrsto, tečno i gasovito);
Tri nebeska tela od bitnog značaja za život na Zemlji (sama Zemlja, Mesec i Sunce);
Tri osnovna elementa našeg sveta (zemlja, vazduh i voda);
Tri osnovna oblika života na Zemlji (Ljudski, životinjski i biljni svet);
Tri komponente ljudskog bića (telo, um i savest/slobodna volja);
Tri grupacije životinjskih bića (po staništima: kopneni, riblji i ptičji svet);
Tri elementa neophodna za život: vazduh, voda i hrana.
Još jedna značajna činjenica koja otkriva sklad Biblije i prirode jeste ta da je duga - za koju je Bog Rekao da predstavlja NJegov naročit znak (znak da više nikada neće biti potopa: 1. Mojsijeva 9,12-17) - natprirodna pojava, što se ogleda u činjenici da se njena svetlost ne prostire pravolinijski (već, dakle, lučno a da se svetlost, po pravilu, prostire pravolinijski, to je opšte poznato. Da nije tako, nijedan predmet ne bismo mogli da vidimo na mestu na kom se zaista nalazi, niti bismo mogli da uvidimo njegov stvaran oblik).
Vredan pažnje je i podatak da Biblija, za razliku od određenog broja verskih izvora, Boga predstavlja kao isključivo Dobrog:
"Nijedan kad se kuša da ne govori: Bog me kuša; jer se Bog ne može zlom iskušati, i On ne kuša nikoga; Nego svakog kuša njegova slast, koja ga vuče i mami. Tada zatrudnevši slast rađa greh; a greh učinjen rađa smrt. Ne varajte se, ljubazna braćo moja!
Svaki dobri dar i svaki poklon savršeni odozgo je, dolazi od Oca svetlosti, u kog nema promenjivanja ni menjanja videla i mraka;" (Jakov 1,13-17)
"Ljubazni! Da ljubimo jedan drugog; jer je ljubav od Boga, i svaki koji ima ljubav od Boga je rođen, i poznaje Boga. A koji nema ljubavi ne pozna Boga; jer je Bog ljubav." (1. Jovanova 4,7.8)
Potvrdu predstavlja činjenica da se dobro i zlo međusobno isključuju (dobro je samo ono što je potpuno dobro; sve drugo je - manje ili više - loše), te i sama priroda zla - a stoga što ono postoji samo na uštrb dobra. Ono je, drugim rečima, sila koja se suproti sili stvaranja te je Bogu apsolutno strano, zbog čega će, vrlo skoro, biti zauvek zaustavljeno.
"I videh nebo novo i Zemlju novu; jer prvo nebo i prva Zemlja prođoše, i mora više nema. I ja Jovan videh grad sveti, Jerusalim nov, gde silazi od Boga s neba, pripravljen kao nevesta ukrašena mužu svom. I čuh glas veliki s neba gde govori: Evo skinije Božije među ljudima, i živeće s njima, i oni će biti narod Njegov, i sam Bog biće s njima Bog njihov. I Bog će otrti svaku suzu od očiju njihovih, i smrti neće biti više, ni plača, ni vike, ni bolesti neće biti više; jer prvo prođe. I reče Onaj što seđaše na prestolu: Evo sve novo tvorim. I reče mi: Napiši, jer su ove reči istinite i verne. I reče mi: Svrši se. Ja sam Alfa i Omega, Početak i Svršetak. Ja ću žednome dati iz izvora vode žive za badava. Koji pobedi, dobiće sve, i biću mu Bog, i on će biti moj sin." (Otkrivenje 21,1-7)
