Kraljevska jugoslovenska vojska u zarobljeništvu (1941-1945)

Од југо војске у заробљеништво су ишли само Срби и Словенци (око 350 000). Остали, само по слободном избору или по задатку (усраше, Титовци итд.). Најкомпактнији (и други по величини) дио југо војске је био код павелића и он ће чинити заједно са Мачековом сељачком и грађанском стражом - хрватску војску.

Да, били су најприје у логорима, прву годину, годину и по, а онда су били на имањима (ваљда због недостатка хране). Тако је било са једним мојим ђедом. Он је причао да су Њемци били коректни увијек према њима и у логору, а поготово касније кад су живили са сељацима.
 
Zarobljeni jugoslovenski vojnici su bili u posebno teškom položaju jer nije postojala država koja bi se starala o njima. Trpeli su od gladi i bolesti, a poznat mi je i slučaj da je logor zarobljenih jugoslovenskih oficira bio pogođen savezničkim bombardovanjem pošto su Nemci, protivno zakonima rata, jednu svoju artiljerijsku jedinicu sklonili u logor nadajući se da Saveznici neće gađati objekat zaštićen znakom crvenog krsta. Tom prilikom je poginulo nekoliko desetina oficira.

Postojala je mogućnost da Nedićeva vlada interveniše za neke oficire da budu oslobođeni, ali samo za one koji bi prihvatili obavezu da pristupe Nedićevoj vojsci.
 
Zarobljeni jugoslovenski vojnici su bili u posebno teškom položaju jer nije postojala država koja bi se starala o njima. Trpeli su od gladi i bolesti, a poznat mi je i slučaj da je logor zarobljenih jugoslovenskih oficira bio pogođen savezničkim bombardovanjem pošto su Nemci, protivno zakonima rata, jednu svoju artiljerijsku jedinicu sklonili u logor nadajući se da Saveznici neće gađati objekat zaštićen znakom crvenog krsta. Tom prilikom je poginulo nekoliko desetina oficira.

Postojala je mogućnost da Nedićeva vlada interveniše za neke oficire da budu oslobođeni, ali samo za one koji bi prihvatili obavezu da pristupe Nedićevoj vojsci.

Citao sam da je britanska avijacija 2 puta bombardovala logor sa nasim oficirima iako su dobro znali da se oni tu nalaze jer je logor bio obelezen kako kazes...zarobljenici nisu smeli ni u toku bombardovanja da izlaze iz svojih baraka, da se spasavaju jer bi tada Nemci odmah pucali na njih...poginulo je preko 100 jugoslovenskih oficira...
 
Poslednja izmena:
Citao sam da je britanska avijacija 2 puta bombardovala logor sa nasim oficirima iako su dobro znali da se oni tu nalaze jer je logor bio obelezen kako kazes...zarobljenici nisu smeli ni u toku bombardovanja da izlaze iz svojih baraka, da se spasavaju jer bi tada Nemci odmah pucali na njih...poginulo je preko 100 jugoslovenskih oficira...
Moj deda je bio tamo. Poginulo je 90 i nekoliko oficira. Mislim da bih možda mogao da rekonstruišem i koji logor je to bio, ali morao bih malo da kopam po papirima.
 
Од југо војске у заробљеништво су ишли само Срби и Словенци (око 350 000). Остали, само по слободном избору или по задатку (усраше, Титовци итд.). Најкомпактнији (и други по величини) дио југо војске је био код павелића и он ће чинити заједно са Мачековом сељачком и грађанском стражом - хрватску војску.

Да, били су најприје у логорима, прву годину, годину и по, а онда су били на имањима (ваљда због недостатка хране). Тако је било са једним мојим ђедом. Он је причао да су Њемци били коректни увијек према њима и у логору, а поготово касније кад су живили са сељацима.
Isto je opisivao i moj deda, prvo logor, a posle bio kod nekog seljaka. Radio na imanju poljoprivredu i fakticki je bio kao clan porodice, jeo sa gazdom za istim stolom. Nije bio maltretiran od tog gazde, samo mu je jednog dana receno da je Nemacka kapitulirala i da je slobodan
 
Brojka od 350 000 se verovatno odnosi na broj vojnika koji je pao u zarobljeništvo početkom rata ali nisu svi odvedeni u logore. Nemačka je inače donela čudnu odluku po kojoj se zarobljenicima smatraju svi koji su u trenutku kapitulacije mobilisani (odnosi se samo na Srbe i Slovence, naravno), ukjljučujući i one koji su uspeli da se vrate kući, te su i oni bili pod pretnjom da u bilo kom času mogu biti i faktički zarobljeni i odvedeni. Naročito se pazilo na oficirski kadar, jer se strahovalo da se može uključiti u borbu protiv Nemačke.

Prema nemačkim podacima, u zarobljeništvu, dakle u logorima je početkom rata bilo oko 270 000 vojnika i oficira. To obuhvata i zarobljeničke logore u samoj Srbiji, a ti zarobljenici su kasnije prebačeni u Nemačku.

U kasnijim podacima je taj broj zarobljenika manji. Svakako i zbog toga što su mnogi poginuli ili umrli, a neki su i oslobođeni.

Poznati su mnogi slučajevi da su se mnogi zarobljenici koji su živeli na imanjima veoma dobro integrisali u sredinama u koje su upućeni kao radna snaga. Neki su tamo ostavili decu a neki su čak zasnovali paralelne porodice, a mislim da je bilo slučajeva da neki nisu hteli ni da se vrate. Mnogi su, budući da su bili seljaci, znanja koja su stekli u poljoprivredi primenjivali kada su se vratili kući.

Značajan broj zarobljenika se nije vratio iz političkih razloga, mada mislim da su to pre svega bili oficiri i podoficiri. Oni su se razišli po zapadnim zemljama i ostali tamo da žive.
 
Brojka od 350 000 se verovatno odnosi na broj vojnika koji je pao u zarobljeništvo početkom rata ali nisu svi odvedeni u logore. Nemačka je inače donela čudnu odluku po kojoj se zarobljenicima smatraju svi koji su u trenutku kapitulacije mobilisani (odnosi se samo na Srbe i Slovence, naravno), ukjljučujući i one koji su uspeli da se vrate kući, te su i oni bili pod pretnjom da u bilo kom času mogu biti i faktički zarobljeni i odvedeni. Naročito se pazilo na oficirski kadar, jer se strahovalo da se može uključiti u borbu protiv Nemačke.

Prema nemačkim podacima, u zarobljeništvu, dakle u logorima je početkom rata bilo oko 270 000 vojnika i oficira. To obuhvata i zarobljeničke logore u samoj Srbiji, a ti zarobljenici su kasnije prebačeni u Nemačku.

U kasnijim podacima je taj broj zarobljenika manji. Svakako i zbog toga što su mnogi poginuli ili umrli, a neki su i oslobođeni.

Poznati su mnogi slučajevi da su se mnogi zarobljenici koji su živeli na imanjima veoma dobro integrisali u sredinama u koje su upućeni kao radna snaga. Neki su tamo ostavili decu a neki su čak zasnovali paralelne porodice, a mislim da je bilo slučajeva da neki nisu hteli ni da se vrate. Mnogi su, budući da su bili seljaci, znanja koja su stekli u poljoprivredi primenjivali kada su se vratili kući.

Značajan broj zarobljenika se nije vratio iz političkih razloga, mada mislim da su to pre svega bili oficiri i podoficiri. Oni su se razišli po zapadnim zemljama i ostali tamo da žive.

Za Šredera su čini mi se pričali da ga je neki gedža sklep'o... :)
 
Za Šredera su čini mi se pričali da ga je neki gedža sklep'o... :)

Moj deda je pricao da ima sina u Nemackoj, u selu gde je radio na jednom imanju. Davne 85 na jednom seoskom turniru kao klinac sam posmatrao utakmicu i pokazali su mi Svabu i Svabicu koji svake godine dolaze da obidju oca koji je bio tamo zarobljenik, posmatrali su utakmicu sa bratom Srbinom. Da ne pomislite da lazem mogu i da dam kompletnije podatke
 
Moj deda je bio tamo. Poginulo je 90 i nekoliko oficira. Mislim da bih možda mogao da rekonstruišem i koji logor je to bio, ali morao bih malo da kopam po papirima.

evo brate tog teksta...u pitanju je Osnabrik

Оснабрик, шта је остало од историје
Зашто је нашој земљи требало 65 година да се сети цвета војне интелигенције Југословенске краљевске војске заробљене у логору у Немачкој који је британска авијација брутално бомбардовала

vojnici.jpg

Коњички официр Градимир Милојковић (у средини) са својим колегама официрима 1942. године

Од нашег специјалног извештача

Оснабрик, децембра – Субота ујутро, док град спава мирним европским сном, љубазни домаћини отворили су ми капију некадашњег највећег логора за официре ратне заробљенике Југословенске краљевске војске у Немачкој. Снежне пахуље, трава зарасла у коров, надограђена заштитна жица, две старе оригиналне бараке какве су биле пре 65 година и пуно неких новијих објеката које су касније подизали Британци, који су ту после маја 1945. имали своју војну базу. С једне стране логора железничка је пруга, с друге нове изграђене приватне куће. Мир и тишина царују овим простором.

Оснабрик, „Офлаг 6 Ц” логор у којем је у Другом светском рату био затворен цвет војне интелигенције Југословенске краљевске војске, официри који се нису мирили с поразом у Априлском рату. Њих више од 6.000 било је смештено у педесетак барака опасаних бодљикавом жицом уз стражарске торњеве начичкане митраљезима. На сваког заробљеника одређено је четири квадратна метра простора. У једној соби у бараци било је двадесетак официра.

Заробљени југословенски официри били су заштићени Женевском конвенцијом, животи им нису непосредно били угрожени, нису морали ни да раде. Свако јутро било је постројавање, старешине барака давали су рапорт дивизијском генералу Милану Љ. Поповићу, он је рапортирао армијском генералу Димитрију Живковићу, а он је у име свих официра предавао рапорт о бројном стању немачком генералу команданту логора.

Били су југословенски краљевски официри ратни заробљеници, али су и у тим условима задржали официрски понос и достојанство професије. Негде одмах после доласка у логор, почела су прва одвајања по националној основи, официри Хрвати одмах су се одвојили у посебан део логора. Свако јутро су подизали своју хрватску заставу и после месец дана Немци су их пустили кући. Официре Јевреје, а било их је скоро 500, Немци су прво груписали у лошије бараке, али су после протеста осталих југословенских официра престали да их малтретирају, јер су Немци Женевску конвенцију ипак поштовали колико-толико. Живот у логору сводио се на слушање вести Би-Би-Сија на прошверцованом радио-апарату, свакодневна постројавања ујутро и увече, али и спортске и културне активности. У логору је било чак пет фудбалских тимова, играле су се утакмице којима је присуствовао целокупни састав логора. Један од тих тимова играо је 1943. године у саставу: Сава Аџић, Андрија Вајс, Иван Јоксић, Живојин Гуцић, Божидар Трифуновић, Гавра Гаврановић, Војислав Николић, Стојан Стојановић, Драго Петровић, Живојин Миловановић, Стеван Кривокапић, Бранко Радосављевић, Момчило Рајић. Официри су имали и своје позориште у којем су давали представе, као рецимо, „Коштану”. Имали су и редовну верску службу коју је обављао свештеник, официр Милан Јовановић. Заробљеници су добијали пакете хране од Црвеног крста из Србије и никада се није догодило да су Немци отворили било који пакет. Чак ни пред крај рата када хране није било ни у Немачкој.

И онда је 6. децембра 1944. године британска авијација брутално бомбардовала логор југословенских краљевских официра. Била је ноћ, а заробљеници ни у време тог бомбардовања нису смели да излазе из својих барака јер би немачка посада логора одмах отварала ватру. По логору су падале британске фосфорне бомбе, 116 југословенских официра тада је убијено, шездесетак их било рањено. Немци су касније отпочели с расељавањем логора, колону заробљеника је код Остеркапена опет бомбардовала по дану британска авијација и тада је погинуло још 14 југословенских официра. И коначно крајем рата Британци су ослободили југословенске краљевске официре.

Док стојим у хладно суботње јутро поред остатака бараке 54, у којој је четири године у соби број 15 био и мој отац као активни потпоручник Југословенске краљевске војске, размишљам како је тужна била судбина тих официра. Зашто су их Британци два пута бомбардовали, а знали су да је то логор наших официра? Постоје снимци РАФ-а на којима је обележено да су ту ратни заробљеници. Да ли је логор у Оснабрику, заправо, могао да буде српска Катинска шума? Део наших млађих официра вратио се 1945. у Југославију, највећи део виших официра, посебно генерала, отишао је за САД, Канаду, Аустралију, Британију. Бојали су се комуниста у Југославији.

После 65 година од британског бомбардовања логора у Оснабрику је одржана велика комеморација, свету архијерејску литургију служио је владика средњоевропски Константин. Положени су и венци на гробове и спомен-костурнице погинулих официра. Били су ту и представници Војске Србије, војни аташе из Берлина, наши официри на школовању у Немачкој, генерални конзул Србије из Хамбурга. И људи који су највише учинили да се трагичне жртве од пре 65 година не забораве, пре свега госпођа Љеља Слијепчевић и парох цркве у Оснабрику

отац Синиша Вујасиновић. У храму Српске православне цркве у Оснабрику био је и бискуп Франц Роде, као и градоначелник Оснабрика, Бурхард Јаспер. Сви годинама долазе овде, а ученици гимназије у Оснабрику раде матурске радове на тему тог логора и његовог бомбардовања.

Нама је требало 65 година.

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Osnabrik-shta-je-ostalo-od-istorije.sr.html
 
Dali negde postoji spisak ratnih vojnih zarobljenika??? Moj deda je bio negde u zarobljenistvu u Nemackoj ali nikako ne mogu da saznam gde je bio .. u kom mestu itd

(Pravni osnov: III I IV Ženevska konvencija iz 1949. godine, Zakon o Crvenom krstu Srbije)

Služba traženja pruža građanima mogućnost da:

- Traže i dobiju sve podatke i informacije o boravku u logorima za vreme II svetskog rata iz dokumentacije Crvenog krsta Srbije.

http://www.crvenikrstgm.org.rs/sluzba_trazenja
 
s_l1600sekss.jpg


Заробљени Срби, официри и војници ЈКВ у логору у Нирнбергу читају лист Коло.
Ради се о листу који је излазио у Србији за вријеме владе Милана Недића.
Овдје се види насловна страна броја 13. од 28.Марта 1942. године.
У том броју је извјесни Виктор Петерс направио репортажу о Србима заробљеницима и наводи да имају богат културни живот, са све распродатим концертима и за то се захваљује Њемцима . . . Очито да је то тадашња власт користила да омекша став народа према Швабама као окупатору.
Међутим интересантно је да се из фотографије види да су и војници у заробљеништву пуштали браду. Као знак жалости за слободом и окупираном земљом.
 
СПИСАК 116 ОФИЦИРА И ВОЈНИКА КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ПОГИНУЛИХ У
ЗАРОБЉЕНИЧКОМ ЛОГОРУ ОФЛАГ VI/Ц ОСНАБРИК 06. ДЕЦЕМБРА 1944. ГОДИНЕ,

ЧИЈИ ЗЕМНИ ОСТАЦИ ПОЧИВАЈУ НА СРПСКОМ ВОЈНИЧКОМ ГРОБЉУ У ЕВЕРСБУРГУ-ОСНАБРИК

Putnice-srpsko-groblje-spomenik.jpg


Ђенерал
Damjanovic A. Despot

Пуковници
Novakovic M. Boza
Radojcic D. Dusan
Hadzic Z. Cvetozar

Потпуковници
Vukanovic M. Milenko
Dimic I. Milan
Krstic B. Krstivoje
Maksimovic M. Vojislav
Pavicevic J. Dragoslav
Petrovic M. Dusan
Peric N. Dragutin
Stanisic J. Petar
Todorovic T. Dimitrije


Мајори
Danilovic F. Savko
Djuric Dj. Dragutin
Gavrilovic J. Zivadin
Jelic M. Milan
Jelovac J. Radivoje
Jovanovic Z. Borisav
Koju-Karaivan Nikolaj
Kovacevic M. Bosko
Milenkovic S. Vasilije
Nicota D. Djordje
Petrovic J. Stanko
Pribakovic R. Gligorije
Stankovic P. Andrija

Редови
Milenkovic Rajko
Milovanovic Dobrivoje
Radojcic Milos

Капетани
Balandzic P. Mirko
Bigovic M. Cvetko
Verovic M. Milosav
Vila M. Branko
Vukotic P. Blazo
Golubovic G. Lazar
Grujicic M. Milan
Dolic P. Vladimir
Dostanic S. Dusan
Djordjevic Dj. Dimitrije
Djordjevic Dj. Milovan
Zivkovic J. Nikola
Djunisijevic V. Jakov
Jeremic Branislav
Jovanovic-Mih.C. Branislav
Jovanovic J. Rista
Jovancevic Dj. Lazar
Joncic S. Lazar
Laskov E. Pavle
Marjanovic V. Ljubomir
Miletic T. Mihajlo
Milovanovic V. Mirko
Milovic M. Djoko
Milojevic S. Jovan
Misic R. Milan
Mitrovic R. Dragutin
Mladenovic B. Miloje
Nikolic A. Miladin
Nikolic N. Radsisav
Pajevic M. Miladin
Paunovic P. Paun
Pejovic S. Filip
Popovic Z. Zivojin
Pocek I. Mihajlo
Radovic B. Savo
Rasic V. Milutin
Savic M. Prokopije
Stevanovic M. Vukosav
Stepanovic S. Josip
Stojkovic N. Dragutin
Todorovic M. Milan
Tripkovic M. Dusan
Covic P. Uros
Siljegovic Bosko

Поручници
Dimitrijevic Z. Zivorad
Djordjevic K. Miladin
Ilic R. Adam
Ivanovic S. Luka
Jovicevic B. Stevan
Jovanovic Lj. Jovan
Kacanik D. Bogoljub
Limic D. Branislav
Matic V. Stanoje
Matic M. Milivoje
Marsenic S. Filip
Markovic T. Dragoljub
Milanovic B. Aleksandar
Nesic S. Strahinja
Paunovic M. Vucic
Petrovic B. Radomir
Popovic A. Jovan
Radosav S. Miloje
Roganovic R. Jovan
Stanisavljevic M. Mihajlo
Stojadinovic D. Andrija
Sreckovic M. Zivko
Terzic Z. Milorad

Потпоручници
Cosic Jevrem
Jacimovic M. Dragoljub
Jezdic Lj. Petar
Jovanovic V. Aleksandar
Jovanovic N. Mihajlo
Joksimovic Miodrag
Lukic Z. Ljutidza
Mihajlovic Jagos
Sakic N. Borisav
Simovic O. Dobrivoje
Surla D. Gajo
Todorovic D. Stanko
Urosevic M. Selimir
Viskovic D. Dusan
Vorotovic S. Radomir

http://www.spc-osnabrueck.de/sites/...oginulih-u-zarobljenickom-logoru-Oflag-VI.pdf
 
И онда је 6. децембра 1944. године британска авијација брутално бомбардовала логор југословенских краљевских официра. Била је ноћ, а заробљеници ни у време тог бомбардовања нису смели да излазе из својих барака јер би немачка посада логора одмах отварала ватру. По логору су падале британске фосфорне бомбе, 116 југословенских официра тада је убијено, шездесетак их било рањено. Немци су касније отпочели с расељавањем логора, колону заробљеника је код Остеркапена опет бомбардовала по дану британска авијација и тада је погинуло још 14 југословенских официра. И коначно крајем рата Британци су ослободили југословенске краљевске официре.

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Osnabrik-shta-je-ostalo-od-istorije.sr.html

Позната је беседа лутеранског свештеника Фридриха Грисендорфа, пастора цркве у Евенсбургу пред пензијом, поводом српских жртви:

Срби су победа душе, срца и поштења

“Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Руси, Американци, Енглези. Можда су имали боље оружје, више војника, боље вођство. Али то је, у ствари, изразито материјална победа. Ту победу су они однели. Али овде, међу нама, има један народ коју је извојевао једну другу и много лепшу победу – победу душе, победу срца и поштења, победу мира и хришћанске љубави. То су Срби!

Ми смо их раније само донекле познавали. Али смо исто тако знали шта смо чинили у њиховој отаџбини.
Убијали смо стотину Срба, који су бранили земљу, за једног убијеног нашег војника, који је, иначе, представљао власт окупатора насилника. Па не само то да смо чинили, него смо благонаклоно гледали како су на Србе тамо пуцали са свију страна.

Знали смо да се овде, међу нама, налази 5.000 официра Срба, који су некада представљали друштвену елиту у својој земљи, а сада су личили на живе костуре, изнемогли и малаксали од глади.
Знали смо да код Срба тиња веровање: ‘Ко се не освети, тај се не посвети!’.
И ми смо се, заиста, плашили, освете тих српских мученика.
Бојали смо се да ће они, по нашој капитулацији, радити оно што смо ми са њима чинили. Замишљали смо јасно ту трагедију и већ видели нашу децу како пливају канализацијом или се пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовања, рушење и разарање наших домова.

Кад су пукле заробљеничке жице и кад се 5.000 живих српских костура нашло слободно у нашој средини, ти костури су – миловали нашу децу, давали им бомбоне! Разговарали су са нама! Срби су, дакле миловали децу оних који су њихову отаџбину у црно завили!

Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик. Сад тек схватамо зашто је Бизмарку последња реч на самртној постељи била „Србија!

Та победа Срба је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби однеговани у њиховом светосавском духу и јуначким епским песмама, које је наш Гете тако волео…

Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи, и Србима, који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед.”
https://www.in4s.net/nemacki-pastor-1945-srbi-su-pobeda-duse-srca-postenja/
http://www.cps.org.rs/o_srbima.pdf
 
Nedić je naredio hapšeje sumnjivih oficira koji su se skrivali jer nisu želeli da uđu u srpsku državnu stražu.


"Prva grupa od oko 100 oificira je uhapšena i poslata u nemačke logore. Milan Nedić je u junu 1942. godine poslao pismo Baderu sa zahtevom da se izdvoje jevrejski oficiri od ostalih kako bi se izbegla jevrejsko-boljševička propaganda. To je bio jedinstven slučaj da je tako nešto traženo", rekao je Ristović.

- - - - - - - - - -

http://rs.n1info.com/a337001/Vesti/Vesti/Rehabilitacija-Milana-Nedica.html

- - - - - - - - - -

AVII Nedic Collection, box 1, facs. 3, doc. 38 (1942 – 2nd part).

- - - - - - - - - -

http://www.021.rs/story/Info/Srbija...ostao-apsolutno-lojalan-nemackim-snagama.html

- - - - - - - - - -

У неколико интервјуа, истакао сам да се у овом случају Недић ангажовао против Јевреја на своју иницијативу а не на тражење окупатора. Када сам у „Политици” (19. марта) прочитао Записник о саслушању Милана Недића („Награда за хватање партизана”), помислио сам да ћу у тексту наћи и то да су исплаћене награде за хапшења Јевреја. Међутим, наишао сам на део записника који је Недић потписао после саслушања, где он признаје да је интервенисао код Немаца против јеврејских официра у логору у Оснабрику. Ево тог дела записника:
– Да ли сте ви упутили један акт заповеднику Србије Бадеру у којем га обавештавате да се у логору у Оснабрику налази око 340 Јевреја и известан број активних резервних официра војске Краљевине Југославије који су комунистички настројени а којим сте тражили да се ти Јевреји и официри издвоје од осталих заробљеника да би на тај начин избегли њихов утицај?
Јесам, упутио сам тај акт.
– Да ли је генерал Бадер удовољио овом вашем тражењу?
– Ја сам му послао акт, а да ли је он нешто по томе предузео – не знам.
Сумњам да Недић није знао шта се потом дешавало. На основу докумената у Јеврејском историјском музеју у Београду и сведочења о том догађају (Сима Караоглановић), могу се сагледати последице оваквог Недићевог захтева:

Јевреји, резервни официри Војске Краљевине Југославије, одвођени су у друге логоре оковани и у пренатрпаним сточним вагонима, одузете су им личне ствари, писма и слике најближих. Пребацивани су ка истоку рајха где су били приморани на дуге исцрпљујуће маршеве. Они који су преживели до краја рата вратили су се кућама – али нису затекли чланове својих породица који су страдали од стране Немаца.

На основу овога јасно је да је Недић био против Јевреја и да због тога не може бити рехабилитован.

- - - - - - - - - -

http://www.politika.rs/scc/clanak/359939/Nedic-i-patrioti

- - - - - - - - - -

eto kako su prolazili kraljevski oficiri jevrejskog porekla u zarobljeništvu.........
 
"Prva grupa od oko 100 oificira je uhapšena i poslata u nemačke logore. Milan Nedić je u junu 1942. godine poslao pismo Baderu sa zahtevom da se izdvoje jevrejski oficiri od ostalih kako bi se izbegla jevrejsko-boljševička propaganda. To je bio jedinstven slučaj da je tako nešto traženo", rekao je Ristović.
http://rs.n1info.com/a337001/Vesti/Vesti/Rehabilitacija-Milana-Nedica.html

И ја исто видим дубоку везу између јудаизма и бољшевизма - не само зато што је главни писац Манифеста Карл Маркс био из породице крипто-Јевреја, него и зато што је бољшевизам увео старозаветне симболе као архетипове своје борбе, а њих су, ширењем те идеологије прихватили сви комунисти- од Лењина и Стаљина, Тита ,Чаушеског, кинеских комуниста итд.
Сам надимак челника КПЈ- Тито, повезује директно комунистичку идеологију са старозаветним Соломоновим храмом и првосвештеником Титом Задоком, изузетно важним за стари и нови Израел..а и чувени симбол петокраке звезде на капама освајача власти у разним земљама изузетно је моћан масонски симбол (а масонерија у основи има старозаветне легенде) - тзв. пламтећа звезда која води у преображај. Пламтећу звезду је за симбол узела и Лењинова жена Надежда Крупскаја кад је модификовала западњачке скауте у нове, лењинове пионире, са образложењем да симболише преображај који је битан у васпитању комунистичке младежи.
55-4.jpg
hammer_and_sickle_mkii_by_squirepuck-d28egu3.jpg


Поводом заробљеника Краљеве војске јеврејског порекла, већ су поменути на овој теми везано за логор у Оснабрику:

Били су југословенски краљевски официри ратни заробљеници, али су и у тим условима задржали официрски понос и достојанство професије. Негде одмах после доласка у логор, почела су прва одвајања по националној основи, официри Хрвати одмах су се одвојили у посебан део логора. Свако јутро су подизали своју хрватску заставу и после месец дана Немци су их пустили кући. Официре Јевреје, а било их је скоро 500, Немци су прво груписали у лошије бараке, али су после протеста осталих југословенских официра престали да их малтретирају, јер су Немци Женевску конвенцију ипак поштовали колико-толико.

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Osnabrik-shta-je-ostalo-od-istorije.sr.html
 
Poslednja izmena:

Back
Top